Književne novine

ПРОБЛЕМИ

КУЛТУРА У СОЦИЈАЛИЗМУ с)

Наставак из прошлог броја

НА ЖАЛОСТ, ни у социјализму нису у потпуности схваћене веАике хуманистичке могућности уметности, У њему је, истина, коначно схваћено да религија не може бити основа културе новога времена, али није превладано мишљење да основу социјалистичке културе треба да чине наџка и техника. Социјалистичко друшво, наравно, не може да изостане у науци и техници, али његова утакмица са капиталистичким Аруштвом у том погледу не води та култури, већ онажној цивилизацији и, можда, технократији, упркос томе што оно успоставља друштвене односе сасвим друкчијег типа. Да би се ипак истакла његова специфичност, у њему се често исувише наглашавају специфичности његове, односно марксистичке политике и идеодогије, којима, у интересу друштва, треба да се потчини свеколика људска делатност, па и култу-

ра.

Анри Лефевр је у „Прилогу естетици" тачно приметио да нема (и не може бити) марксистичке уметности. У социјализму уметност је, међутим, готово увек мање-више морала да се поАвргава идеолошким и друштвеним задацима, било непосредно слушајући политичке заповести, било потчињавајући се њима преко нормативне естетике – социјалистичког реализма. Разни „случајеви": Шостаковича, Ахматове, Зошченка, Пастернака и, што је још горе, смрт Пиљњака, БабеЉља, Мандељштама, Колцова у веАикој „чистки" 1936-1939. године, показују да уметност и у социјаАизму није наишла на оно разумевање које се од друштва по дефиницији неупоредиво хуманијег од сваког другог друштва могло и морало очекивати, Ако је религија осуђивала људе зато што оу мислили својом главом, то се није могло очекивати од друштва које је требало да их оспособи за самоуправљање, а нема бољег начина за то оспособљавање од стицања опособности да се мисли својом главом. На покушаје уметника да најактивније учествују у том оспособљавању, прва земља социјализма одговорила је у време стаљинизма насиљем, а такав однос према уметности није ни данас, у време искључења Солжењицина из Савеза совјетских тисаца и демисионирања Твардовског с положаја главног уредника. часописа „Нови свет", сасвим престао. Лењин је, међутим, одхучно и изричито говорно против употребе принуде и насиља у области културе. А када му је замерено да се, уместо за акцију путем насиља, залаже за морални утицај, ом се није поколебао и у говорима одржаним 12. и 13. марта 1919. тодине и објављенам у броштури „Успеси и тешкоће совјетске власти" рекао је: „Рећи ће: уместо насиља Лењин препоручује морални утицај! Али глупо је уображавати да се једино насиљем може решити питање организације нове науке и технике у изградњи комунистичкот друштва. Глупост! Ми као партија, као људи који су научили нешто у току ове године совјетског рада, у ту глупост нећемо упасти и чуваћемо масе од ње". Држава као организација класне владавине може и мора да врши насиље над културним ствараоцима, који стварају против њених основа, али социјалистичко друштво, у коме одумире држава и које ствара самоуправни друштвени систем, не може и не соме да се служи насиљем. Оно се мора ослонити на свест и морални утицај оних људи који живе у њему, изграђују га и који су компетентни за поједине области културног ствараАаштва. Ако ти људи нису довољна снага да културно стваралаштво напредује и помаже човеково самоослобођење, онда битка за стварање социјалистичке културе не може бити добијена, јер се тиме прећутно признаје да је већина на страни оних за које се врши насиље. Друштвена принуда је директно антикултурна. Велики француски научник и комуниста Пол Ланжевен рекао је у једном експозеу из 1945, године објављеном под насловом „Култура и ху маност": „Култура је, за индивиАуу, средство да остане хумана упркос аутоматизмима заната и друштвеним принудама". А ако култура, која јединку треба да спасава од друштвених принуда, и сама стоји под ударом друштвене принуде, онда она престаје да врши своју функцију и губи свој смисао. у

Ограничавање слободе уметничког стваралаштва у социјализму често се оправдава чињеницом да је слобола друштва џиљ коме сви теже и који не може бита свему задат а само уметности им дат, А:

ли ако је за све остало слобода циљ, за уметност је она увек била м остала основни услов и полазна тачка. И зато, и кад олободе није било, уметност је настојала да живи у слободи, нептрестано пробијајући њена отраничења и баш тиме указујући на неопходност будућих, већих слобода и веће хуманости,

Они који од уметности траже да смужи политици, у ствари, траже од ње да врши псеудохуманизацију. А да би приморали уметнике да то чине, они идентификују _ уметничко — дело с политичком акцијом, проналазећи да се у његовој основи крије нека идеолошка или чак политичка идеја према којој треба применити исте репресалије као и против политичких акција са истом идејом. Разлика између једнога и другога је, међутим, очевидна, јер уметничко дело никада није средство неке друге делатности већ циљ по себи. То мишљење, уосталом, заступа и Маркс М' „Дебати о слободи штампе“, где каже: „Писац никако не оматра своје радове средством. Они су сами себи сврх а“. Зашто би се писац служио средством тако неадекватним за политичку акцију као што је уметничко дело, и то још, на пример, у земљи у којој је једна петина неписмених> По мишљењу тих идеолога, који, чини се, претпостављају да је социјалистичко друштво постављено на стакленим стубовима и да га озбиљно може уздрмати неколико субверзивних идеја које су они оштроумно открила у неким уметничким делима, сви или готово сви уметници су маскирани политичари и идеолози. А таквим мишљењем они су против дијалога, који је основа не само уметности него и самоуправног друштва, за: монолог или за насилно довођење у рај, против чега је Лењин изричито говорио.

Једна од тешкоћа изпрадње социјалистичке културе је чињеница да је, захваљујући напору да се култура систематски изграђује, ангажован известан број културних „идеолога“, који немају својих идеја о смислу и задацима културе у социјализму, већ спроводе културну политику која долази из политичких форума. Они су успели да преживе разне мене социјалистичког друштва, да промене многобројна „убеђења“ о „горућим“ културним задацима и да увек буду спремни да укажу на опасности које социјализму тобоже прете од уметничких стваралаца. Та група људи који. се културном политиком баве дилетантски је, наравно, резултат уверења да културом у социјализму треба манипулисати из једног ими више мдеолошки поузданих центара и она, у ствари, представља тежак и непотребан баласт и кочницу социјалистичке културе. Културна акција треба да буде акција самих културних стваралаца, а не ових дилетаната без личних ставова и мверења, док њено мерило не сме да буде партијност ових „будних“ чувара социјалистичкот друштва од уметничких диверзија него стваралачки рад најспособнијих чланова тог друштва. Културни напредак је управо пропорционалан утицају који културни ствараоци имају на културни живот, а обрнуто пропорционалан утицају патентираних „културтретера“ који камелеонски „мењају своје ставове тобоже у складу с брзим променама социјалистичке заједнице и њених културних потреба и задатака. Уместо декларативних ставова и смерница, култури треба што више стваралаштва и дела. Још увек се, на жалост, може приметити да се често више цене Људи који добро знају друге да критикују а сами готово ништа не раде од оних који раде, а радећи понекад и погреше, наравно, без икакве намере да то учине.

Крај у следећем броју

Драган М. Јеремић

КУАТУРА У РЕФЕРАТИМА: КАРИКАТУРА МОМЕ МАР КОВИБА

КУЛТУРНЕ ФУНКЦИЈЕ ШКОЛЕ

КОРИШЋЕЊЕ, истинско коришће ње уметничких остварења, већ одавно је уочено, судбински зависи од културне спремности становништва и од ширине и вредности њихових интересовања и навика. Убудуће, у условима све свестранијег раста уметности, у тицаји и положај културе биће још више условљени активним занимањем за аутентичне вредности. То подразумева и развијање и усавршавање културне функције школе, што досад није увек било у видокругу ових институција. Сваке године у школе, од ос„новних до највиших, улази вишебројна генерација деце и младих, од којих многи нису у свој оквир навика унели и навике да читају, да гледају театар, да слушају музику, да посећују изложбе и музеје или да се испољавају у неком другом културно-уметничком ангажману. Сви они, нарочито најмлађи могли би да имају у школи, у свестраној школи, којој није страно ни културно дејство, виталну, можда најозбиљнију мотућност да се сусретну са уметношћу, да је разумеју и да присвоје све њене узбудљиве и тајанствене лепоте, да је присвоје као стални садржај.

У тој многостраној и увек разноврсној делатности, захвалној, инспиративној, школа има особиту шансу, тако одговорну шансу која је чини изузетно значајним чиниоцем у културном развоју, у очекиваном културном расту сваке средине, сваког региона, читаве Републике. Културне димензије школе, нарочито због њеног континуитета и због вишегодишњег присуства ученика у њој, могу бити све развијеније и све свестраније.

Школа је, уосталом, увек имала, посебно у културно мање развијеним срединама, на селу нарочито, врло изражено културно дејство. Просветни радници углавном су свуда били најупорнији, најистрајнији пропагатори културе и њени активни носиоци. Они су били у многим местима први књижничари, прве хоровође, први дилетанти, први свирачи. Они су оснивали прве хорове, књижнице, глумачке групе, оркестре, сва она културна жаришта, која су се данас развила у активне и ангажоване културне центре, институционално уобличене, кадровски ојачане, просторно опремљене и материјално осигуране.

Данас, међутим, школе и просветни радници нису увек у таквој ситуацији, можда и зато што у највећем броју места просветни радници нису више једини носиоци културних програма, а можда и због тога што су из математичке _ тимнастике – бројних школских каса изостајала признања, а понекад и морална, макар и онаква морална признања која издашно деле многе добровољне, спортске и сличне институције.

Данас су културни ангажман просветних радника и културно деловање школе неопходни — и култури, да би била што присутнија у свету сваког човека, али и школама, које би — сведене једино на школске програме — биле сужене у свом активном и једино могућем схватању образовања. Уосталом, као што се са свесним друштвеним уверењем тврди да привреда без потпуне и свестране повезаности са културом не би могла да има успешне ни производне ни самоуправне резултате, исто тако, и го баш са истом Аруштвеном одтоворношћу, може да се тврди да нема свестраног образовања без утицаја и присуства културе.

Упоредо са овим видом узајамне везе између културе н образовања, култура у школи, односно разноврсни културни програ-

ми, развијено културно образовање м стално усавршавање културне навике — значе веома мното и за перспективу културе у целини. Јер школа, савремено 06ликована школа, дакле и школа са израженим културним функцијама, може и треба да допринесе проширењу културних потреба, баш код младих генерација, од којих се очекује да испуне празне позоришне столице, музејске и концертне дворане и галерије, да прочитају непрочитане књите у библиотекама и сл. Садашње младе генерације, које су управо у школским клупама, моту да буду најизвеснија будућност културе и уметности. Без њих, без њихових приврженичких културних радозналости и амбиција, културни резултати и уметничка остварења остаће непотпуни У свом друштвеном трајању и деловању, остаће без стварног ослонца и одјека и остаће без ширих хуманистичких последица.

Своје културне функције школа не би требало једино да остварује деловањем _ школских аматерских група, дакле у раду оркестара, драмских група, књижница, хорова, фолклорних екипа, кино и фото-секција, литерарних дружина, које су, углавном, делатност у слободном времену ђака. Те своје функције школе би, свакако ефикасније, могле да исказују редовном наставом. Вербално литерарно, музичко, ликовно, филмско, театарско и свако друго уметничко образовање не може да утиче на формирање активних културних навика. Заправо, једино функционално илустро-

вани, илустровани уметничким делом, па и непосредним контактима са уметницима, школски

програми уметничких дисциплина мову да буду саставни део сваког културног раста, потребног културног раста, који не треба да мимомиђе ни једну ужу или ширу средину. У остваривању тако замишљених садржаја, школе, снакако, морају бити просторно и кадровски оспособљене. Нарочито у школама које се буду градиле, треба да постоје функционални простори за културни рад, и за оне културне активности које би биле саставни део школског протрама, као и за оне културне иницијативе које треба да се остварују У слободном времену ученика. Мебутим, и то ће бити недовољно — ако се у школама не буду налазили стручни, надарени наставници, који ће бити прави тумачи уметности, такви тумачи који ће омогућити почетне, али активне контакте ученика са уметношћу. Разуме се, школама — у задовољавању таквих амбиција — треба да помогну и културне институције, као и оне њима, али и у метници, њихова удружења, средства јавног посредовања и сви други културни, исто тако значајни културни чиниоци. Треба да се, и то у блиској будућности, образовање и култура сједињују У функцији, сједињују у истоветности крајњих циљева и сједињују у потреби и жељи да се што свестраније формирају—и образовпио и културно — младе генерације, због њихове будућности и због своје булућности, такође.

Сасвим је сигурно, успешног културног раста неће бити ако се у школама не остваре шире присуство и свестранији садржаји културе и уметности. Могућности су велике, знатне и, можда, још недовољно посведочене. Примери садашњи, мада не пракса, јер нису бројни, инспиративно храбре. Реџимо, редован фестивал ђачких хорова у Шапцу, открио је ла је у основним школама веома раз вијено хорско певање и ла су по једини хорови, нако у сасвим ма. лим местима, веома узорне вред-

ности. Сличне утиске омогућава републичко такмичење рецитатора, које је сваког пролећа у Великој Плани. Десетине најбољих рецитатора из тотово свих места Србије, најбољих са општинских смотри, показали су да више школских генераци. ја _ разуме и воли — поезију, и домаћу и страну, и савремену и класичну. Охрабрује, нема сумње, и непрекидни успон студент. ског хора „Бранко Крсмановић из Београда, затим_ изложбе, традиционалне изложов дечјег цртежа у Новом Саду.

Међутим, то није довољно, као што још увек није довољно ни деловање Музичке и Књижевне омладине. Ове, већ устаљене садржаје треба проширити на све школе и употпунити новим иницијативама и идејама, нарочито на подручју редовних школских програма.

Све то, а још више — „реалне амбиције и истинске могућности остваривања културних функција. школе, представљају _ могућност да ће културни резултати имати своје активно присуство у животу и времену... Отуда, систематско и редовно развијање културних утицаја школе јесте — саставни, стални садржај културног развоја, важан, озбиљан садржај, без којег би културни раст био осетно и јасно успорен.

Милош Јевтић

ЛЕТОПИС

ЈУБИЛЕЈ ПОЗОРИШТА у СУБОТИЦИ

Недавно су у суботичком позоришту изведене две премијере, управо у дане када је, пре 25 година, почело с радом данашње Народно позориште — Мерзжшића2 и тако је означен послератни позорашни јубилеј у. Суботици. _

Драма на српскохрватском језику извела је „Граничаре“ Јосипа Фројденрајха као комад из народног живота. Редитељ Петар Шарчевић позајмио је само костур драме старога писца, написао нов дијалог, време померио за сто година, лоцирао комад у Суботицу и околину — дакле на основама старих „Граничара“ написао 'нов текст и спретном режијом остварио тледљиву драму са аромом овога краја. Нарочито запажене улоге остварили су Јелка Асић, Геза Копуновић и Владимир Пухало.

Драма на мађарском језику У судила се да стави на репертоар сложену _ историјску _ трагедију „Мохач“ Буре Хаја, кога је током ових година већ два пута стављала на свој програм. И кад се лати историје Хај настоји, не да сепронично, диренматовски поштрава, већ да фиксира „преаисторију будућности“: „И данас тече историја, а и историја се састоји од низа данашњих дана“, вели писац. Због тога и јесте тежак задатак поставити на сцену Хаја, поготову драму „Мохач“ која до сада није извођена, па је ово истовремено и праизведба,

Редитељ Михаљ Вираг очистио је трагедију о Мохачкој бици од оувишности, свео је, уз све поштовање писца, на прецизне сцене и јасне ознаке, стално подвлачећи зашто је дошло до катастрофе. У представи је била присутна и мисао о малим народима којима манипулишу велике сиде. Опет је у Вираговој режији У први план избила ликовна страма представе (сценограф Пал Петрик, костимограф Радмила Радојевић) која је сугерисала праве односе међу личностима, истори-

ју и наших дана.

Догодило се да су обе свечане премијере савршено одговарале крају у којем су изведене, као да су писане за ово поднебље, У „Граничарима“ _ Буњевци говоре народном икавицом, гроф и гро фица_из Запреба ијекавиџшом, трговап Србин екавишом, а Мађар мађарски. У „Мохачу“ великаши различите националности, међу колима је п Павле Бакић, не схватају опасност која им прети и тложе се због плитких личних интереса све до саме катастрофе.

Овој заједничкој нити као да се спонтано приложио пи врсим глумац Атила Нађ из Сегелина кад је прве вечери на јубиларној свечаности тако сјајно репитовао стих“ве тенијалнот Алија из 1908:

Из хиљалу учмалих чежњи.

Кад ће да букне воља ко лута,

Мађарска, влашка, словенска . . туга Увек је иста пута.

Саза Бабић

| КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 19