Književne novine
ФЕСТИВАЛИ
ПОВРАТАК КАЗАЛИШНОМЕ ИСТРАЖИВАЊУ
(О десетом Интернационалном фестивалу студентских казалишта у Загребу
САБИРУЋИ ИСКУСТВА која је пружио овогодишњи, десети по реду, Интернационални фестивал студентских казалишта (ИФСК), могуће је уочити неколико значајних чињеница које пресудно одређују сувремени тренутак ев-
скога студентског казалишта.
огуће је то стога јер је — за'
разлику од прошлогодишњега. ИФСК-а који је већ унапријед утврђеном темом био усмјерен готово искључиво на политичко казалиште у дословноме смислу тога појма — овогодишња селекција пружила кроз доведене представе увид у разноврсна кретања у сувременом европском студентском казалишту.
Политика је, дакако, присутна у студентском (као и нестудентском) казалишту 1970, она је толико ушла у све поре нашега живљења. да ју је немогуће истјерати из најдруштвеније умјетности, све кад бисмо то и хтјели. Њена функција и значење, међутим, у односу на већину остварења студентскотга казалишта у посљедње двије године, битно су се измијенили. Илузија да казалишни чин може мијењати свијет изравно и од мах, и сходно томе подвргавање казалишта непосредној политичкој акцији као главној сврси и задатку, довели су многе студентске казалишне групе, поглавито У Италији и Њемачкој, до потпунота, негирања казалишта као умјетности и његова претварања у политичку трибину. Упркос мноштву таквих представа, свијет и друштво нису се, дакако, измијенили пи за длаку, а страдало је, као и обично — казалиште, То се плакатско, агитпропско казалиште нашло на рубу потпуне безначајности и сувишности и било је јасно да до преокрета мора доћи и да је нужан повратак казалишнвим истраживањима, па и онда кад се узима најчишћи политички
садржај.
И доиста, ИФСК 10 показао је пун крах плакатског, агитпропског
џодитичког казалишта. Тек, је једне из Парме, оста |
на група, СЈОТ и ла вјерна томе смјеру, приказавши представу „Велики страх , те мељену на документима о окупацији творница у Италији 1920. године, непосредно пред долазак фашизма на власт. Претпостављајући да ти документи могу бити несумњиво занимљиви за талијанског гледаоца (а и то овисно о класној припадности), питање је што су талијански студенти на једном међународном казалишном фестивалу хтјели постићи с том представом, постављеном готово у потпуности на тексту који је из несен као сух и голи документ без икакве казалишне надградње» Гледалац који познаје сјајне и у ка залишном смислу духовите, инвептивне и забавне представе тога ансамбла, из пријашњих година. (Раблеов „Гаргантуа“, Пазолинијеве „Птичице и птичурине ји знатне глумачке могућности његових чла нова, мора однијети с предетаве „Велики страх“ тужан и с
дојам.
Чланови, пак, Теа го роро. аге а1 гасегса из Падове, одигравши први дио своје верзије Тетеова „Фауста (који је за њих тек „буржоаски идеалист ) у не кој врсти доста занимљива груп ног казалишта, дијеле гледаоцима летке у којима протестирају против повишења цијена круха и мдијека, против лупежа и Зека та народним новцем, узвикујупи на крају: „Доље влада императотора!“ Какве то има везе с њиховом представом, не зна нитко жив, па ни они сами.
Талијани су тако остали дос“ љедни себе упорно устрајући 18 посве кривим и данас скоро оп 5 нито одбаченим премисама пол тичкога казалишта. Но, док су прошле године били У знатно ин рем друштву сличних представа, ове су се године нашли посвема
усамљени.
1 зненадиле пред Врло су угодно изненад ЕВЕ Ија рТ5К из Пра та (Ф, Арабал: „БицикаА осуђеног“) и Казалиште Осмога да
“ на из Познања („Ескурмал , М. де
| елдеро Е р' да и » У вођење у. ..>, О пи екстова А јевтажа . разних тек! остојев:
ског, Лењина и сувремених ских писаца). Већ су отприје, тина, биле познате артистичке квалитете чехословачких и пољских студентских казалишта, но оне су ранијих година понајчешће биле
ис-
КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 11
искориштаване на текстовима гдје су постајале саме себи сврхом. Ове двије представе, једна скривеније и у алузијама (Дивадло ДИСК), друга отвореније и оштрије (Казалиште Осмога дана) проговарају критички о важним друштвеним и политичким проблемима своје средине. Тема слободе и неслободе појединца, варирана у Арабаловој једночинки „Бицикл осуђеног“ попримала је, у бриљантним креацијама прашких глумаца и изванредној режији Ивана Змат» лика, почесто врло јасна и пажљиву гледаоцу препознатљива значења. И то јест истински политички театар, без летака, без извикивања парола, но итекако доживљен и крвав испод површине! Исто тако, у представи „Увођење у...“ Казалишта Осмога дана из Познања, осјећа се дубок и искрен ангажман цијелога ансамбла, који прихваћа. модел групнога казалишта да би преко њега изразио свој протест против спутавања. слобода, против моћи и силе бирокрације у социјалистичком друштву. И м теме, начином њене сценске презентације и схваћањем казалишнога чина као могућности колективнога бунта против регреси вних друштвених структура, пољски су студенти веома подсјетили на познату СЕК-ову представу „Друга врата лево“.
Ако је судити по ове двије представе (а њима бих придружио и изврсну представу Театра СТУ из Кракова коју сам видио недавно у Ротердаму, на семинару о документарном казалишту, рађену иначе на врло сличним принципима), студентско се казалиште у земљама Источне Европе, посебице у Пољској, окреће према критичкоме ангажману као своме главном задатку.
Кориштење, а понегдје и дословно преузимање, неких принципа модернога казалишта онако како их проводе. на примјер, Тротовски, Питер Брук или Га Малта, било је присутно у неколико представа, а најизразитије у врло слободној адаптацији оркине „Крваве свадбе“ (Група 5! АЏТ из Амстердама), те исто тако у представи Ви7и]1и казалишта из Мадрида „Мит о Сигисмунду“ по мотивима · класична – Калдеронова комада „Живот је сан“. Те двије представе уједно су изврстан примјер како формалан приступ изградњи казалишнога чина није и најпресуднији у коначноме дојму који он оставља у гле“ даоца. Потпуно разбивши структуру Лоркина поетског казалишта свођењем на неколико типских ситуација које се варирају према захтјевима групнога казалишта, Низоземци су остали на нивоу мањевише занимљива казалишнога. експеримента, који једва да и може данас више бити тако назван, јер је и одвећ познат и искушан у сувременоме казалишту. Са Шпањолцима сасвим је друкчији случај.
Представа. „Мит о Сигисмунду“ говори о усужњености човјека унутар структура власти и о његовој неугасивој, исконској жеђи за слободом. Чланови Вији]и ка залишта с максималном концентрираношћу и потпуним антажманом излажу ту вјечну и увијек актуалну тему, досижући у врхунцима представе снагу истинске и дубоко узбудљиве трагике. У смислу казалишнога стила и израза, „Мит о Сигисмунду“ излази сав из
Гротовскога и његова поимања казалишнога чина као ритуала изизичке ражена искључиво путем експресивности глумаца. Успркос тому, мишљења сам да је потпуно криво стајалиште како се ту ради искључиво о добро наученој школи код великог учитеља. Идеја о неслободи човјека у свијету и његовој вјековној борби за слободу је у представи Шпањолаца
изражена с толиком страшћу, чак |
фанатизмом, да се ни најмање не може сумњати како дубоко извире не само из нејдубље њихове потребе да је искажу, већ и из трагична осјећања повијести властите домовине.
То је разлогом (уз, дакако, перфекцију казалишне изражајности по којој се Ви1и1и може мирне душе сврстати уз бок најбољим представницима тјелеснога казалишта данас) што представу „Мит о Сигисмунду“ држим најбољом и најзначајнијом од свих које су приказане на ИФСК-у 10.
Еегтопа! СоПеге оГгаг! из Брадфорда, који је на прошлогодишњем ИФСК-у одушевио изванредно инвентивном и духови. том персифлажом значајних поли; тичких збивања у Европи пред П свјетски рат („У очекивању
1942") потврдио је представом
|
„Кубанска оружана криза. по Џону да наставља његовати сп ан и посве самосвојан стил политичкота кабареа. Један од најпресуднијих и најопаснијих тренутака новије повијести, кад се човјечанство нашло на рубу катастрофе, кризу између двије свјетске суперсиле,
због Кубе, брадфордски студенти под водством Алберта Ханта из врћу у забавну играрију у форми персифлаже вестерна којега режира особно Џон Форд. Кенеди и Хрушчов вође су двају супарничких каубојских кланова, док Че Гевара сједи по страни и чита револуционарну _ литературу. брадфордској представи све је изругано и демистифицирано, а оно
" што задивљује јест с коликим ми-
нимумом средстава тај казалишни стил постиже изванредне ефекте. Судећи, међутим, по осталим пред ставама на ИФСК-у 10, осим казалишта из Брадфорда такво усмјерење нитко не слиједи. Вјеројатно стога, јер опонашати Бралфорд тешко да је могуће, пошто је то заиста изворан и властит стил, а тражити нове могућности на сличним поставкама није нимало лако. Ипак, држим да се с доста вјеројатноће може претпоставити да такав стил у студенстком казамишту има будућност.
Да у студентскоме казалишту, то јест у једном његову дијелу, још увијек живе посвема конвенционалне и отрцане схеме старога казалишта доказале су, свака на овој начин, представе Еедијет Арраззтопатјо (Група СЕКЕЗ Пољопривредног факултета из Дебрецена) и „Патње господина Мокинпота“ Петера Вајса (Казалмиште „Рраз ЗапаКогп“ из Карлсруеа). Група СЕКЕ5, која је иначе, судећи бар по наградама које је примила на фестивалима у МаЂарској, најбоље мађарско студентско казалиште(!), показала је некакву — гимнастичко-ритмичку вјежбу, која би као гимнастика била подношљива да је трајала краће, Њемачки пак студенти успјећли су из Вајсова текста, који пружа дивне могућности за, стварање истински модернога и ангажиранога казалишта, направити представу по свему у најбољим традицијама. доброг старог грађанског казалишта. У том оквиру не може се оспорити да представа. има својих вриједности, али се руши на темељном питању: чему је то и кому потребно данас, кад се студентско казалиште у својем највећем дијелу више или мање успјешно бори за усвајање и истраживање разноврсних видова новога казалишта, бескомпромисно рушећи старе схеме и клишеје»2
Остаје још: нешто рећи о нас“ тупу наших студентских казалишта. Југославенско студентско казалиште било је заступљено квантитативно доста скромно; тек двије групе, Академија казалишне и филмске умјетности из Загреба с Бондовим комадом „Уски пут према дубоком сјеверу“, те Студио Реч и покрет из Београда с Арабалом (,„Конперт у једном јајету“). Загребачка. је Академија доста успјешно прелставила напор за усвајањем модернога казалишног израза при“ мјењујући премисе тјелеснога театра на Бондову бизарну тексту, но у успоредби с Дивадлом ДИСК из Прага, такођер будућим професионалцима, остала је у сва»
коме погледу инфериорна. Прел става пак Београђана потпун је промашај: њихово се поимање Арабала своди на ређање сличица у боји на платну и пуштање згод“ не глазбе, што је, на жалост, и најбољи дио представе, јер у глумачком и сценском смислу показује скрајњи дилентантизам. У цјелини, дакле, врло блиједа и биједна слика, но ваља рећи да је она, таква каква јест, сасвим реалан и вјеран одраз тренутнога стања у нашем студентском казалишту.
Закључимо: овогодишњи је ИФСК омогућио увид у разноврсност кретања и тражења у студентскоме казалишту данас пи показао да се, барем у својим најбољим представницима, европско студентско казалиште поновно враћа казалишном истраживању као своме примарном задатку, не забацујући, међутим, нити политички ангажман. Спајајући та два захтјева у изграђивању властита и осебујна, и баш стога посвема различита, стила, двије су најбоље представе („Мит о Сигисмунду“ у изведби Вшши казалишта из Мадрида и „Кубанска оружана криза по Џону Форду“ у извођењу Кегјопа! СоПеге о аг! из Брадфорда) указале на два могућа опредјељења студентског казалишта данас и у будућности. Јасно да ће се оба та опредјељења оправдати једино увијек новим истраживањима и обогаћивањима. Јер, само у непрестаном тражењу и јест смисао студентског, као и сваког новог казалишта нашега времена.
Дарко Гашпаровић
САД и СССР,
99999 9%%%9Ф9%%%%%%%%%%%%%
99%999%9999%%9999%%999999999999999999%9%%% ФФФ99%900Ф99900090990990%099990%09999999999909099999999% Фоо Фоо
ХУМОР И САТИРА
КАРИКАТУРА СЛОБОДАНА СТОЈИЛОВИЋА
ШУНА СТИХОВИ
1. С брда с дола До' пола А од пола Опет с брда с дола....
2. Хтели би и духовну храну да деле На казану!!!
3. Без бриге, све тече по плану: Узбрдо ће ускоро да буде низбрдо, Само се треба акренути На другу страну!
4. Да ли су другарице и другови кловнови у праву: Високо дижу ноге А ниско спуштају „Главу2!
5. Пролазе сви у поворци Параде Али нигде нема Наде.
6. Није никло жито, А ако неко пита, Проклијало је оно Испод жита.
7. Велики људи су на цени Коју мали морају да плате, Али срећом у ново време Велики се продају И на рате.
8. Футуристи, Још колико тура Имамо до Футура»
9. Какве смо среће, вала, И да влада падне На нас би Пала!
1). Колико полицајаца треба Чисто Да бисмо сви мислили Исто!2
1. Ни све дворске будале заједно Са бисерима свога дара Не могу да надмаше Једног цара!
12, Ухваћену у бурету воду Пустили су на слободу. О; Боже, жуборила је из бурета вода, Слатка ли је слобода!
Лли убрзо, радосну, прогуташе је жедне Око бурета пукотине бедне.
О, Боже, издишући сада шапутала је
Згрануто
Вода,
Уби ме слобода!
13. Да ли ће ико вандализам да спречи: Говори су појели Све речи!
14. Пошто су му стално налазили неке принципијелне мане
Сунце је почело да излази и залази на све стране!!!
На шта ова времена личе:
Баволи ми причају
Рајске приче,
А анђели за то време
Износе ми кикоћући се
Своје паклене сексуалне: проблеме!
16. Ушли смо у нову фазу Кроз фразу.
17. Вреде ли лепе приче Ако их неко (На мене) Виче2!
18. После револуције у рају Бивши анђели а сада Ђаволи Направили су велику |
ђаволску параду На којој су старог доброг
Бога
Контрареволуционара Вукли по рају за браду. И, тром и пакао, Баволи су се смејали А. Бог је горко плакао. Само, ништа то све не мери, Тако се дешавају Рајс ке ствари.
19. Када се уће у будућност бољу Неће Из хуманизма Ни стоку да кољу Него ће по свом хуманом
распореду
Сву стоку живу Да поједу.
<З г
Кренуло птиче Из гнезда.
До звезда
Али звезде Брже
Од птичета Језде.
21. Мене глува за песму славуја лече, Само шта вреди Кад ни трактање тавранова Не могу Да спрече.
о Једна мора ме дави: И тупи говори одјекују Звонко
У празној глави.
РАСТКО ЗАКИЋ
ВИДЕО САМ СВОЈУ СЛИКУ
КРАЈ КАМЕНА КАДА СТАДОХ ЛИЦЕ СВОЈЕ
ПРЕПОЗНАДОХ
ВИДЕО: САМ СВОЈУ СЛИКУ НА НАДГРОБНОМ СПОМЕНИКУ
МИЉЕНКО ЖУБОРСКИ