Književne novine
КУЛТУРА У СВЕТУ —
САВРЕМЕНА ЧЕШКА КЊИЖЕВНОСТ (2)
ОБАР ЧОВЕК
Јарослав Путик
ЗАОШТРИО сам оловку и: шврљам њоме по папиру. Најпре свакојаке осмице, затим кругове, па кружиће, па и њих смањујем, још више смањујем, све док оловка не почне да се окреће као сврдло и да се уврћује у папир. Чудна ствар, папир више ништа не осећа, али ја себе уверавам у продорни бол, усредсређен у једну тачку и осећам најзад.и лаку топлину која се диже над месташцем где се шиљак оловке дотиче папира.
Писање ми не причињава задовољство, уопште не, чак ме мучи, али то ми је задато. Не, не од лекара, нисам, ипак, болестан и не морам никог да слушам, не наређује ми никаква установа: грађанине, напиши и предај тог и тог дана, укратко речено; ја сам сам одаучио да саставим ово што никоме није адресирано.
Сви који ме познају, наиме, скоро сви који ме знају, верују да сам миран, прибран и добар човек, један од оних за које: се каже да ни мрава не би згазили; „светац" сам, добричина и затуцани медо. Престо ми се смучило од тог задовољства
ЈАРОСЛАВ ПУТИК
кад су ми у одбору прочитали карактеристику; опште омиљен, У фабрици нема и никад није имао непријатеља. Лице ми __се развукло у захвалан, полуслатки осмех, "било је то смело мишљење, говорио сам:
"Хвала на поверењу, истински вам захваљујем, али негде у дну моје душе прострујао је дах ужасавања, отприлике онакав какав осетите кад се ноћу пред вама 0отворе врата мртвачнице, Ту је то сада црпо на белом: немам непријатеља, ни једнот јединог у васколиком белом свету! и то је стина, нису слагали, предосећао сам то одавно, заиста сам омиљен и на послу п код куће, запазио сам да се сваки радо заустави да са мном проћаска; не разтоварам, додуше, никада предуго, увек је то као да некуд журим, али свима је мидо што ме опет виде, што знају да постојим, а то није тек онако, већином су то ипак људи срдачно равнодушни.
На послу је то понекад чак нападно. Предајем пртеж, контрола преузима и сви се већ унапред осмехују и на њиховим фацама читам: добро, добро, одлично, та то смо одавна знаам, ти, забога, и не мо жеш предати лошу ствар, ти не, никада, ех, кад би сви тако... Нисам лош радник, лакле, осим тога сам и самокритичан, добар просек, али заиста ништа особито и изузетно. Ваљда ме због тога толико и во. ле. Могу да буду спокојни, јер их никада нећу изненадити неочекиваним решењем, пикада нећу заштрчати из навике и норме, увек ћу обавити добар конвенционални посао, неће имати са мном брите, а исто тако умирујуће делујем и за њих сам отеловљени мир, ред, и избија из мене ситурност. А сви желе мир и сигурност. Уз гред, то нагињање миру има језиву снагу, то сам већ одавно запазио. То је тако тиха, подводна _ струја, не види се, али је
снажнија од свих бура које се збивају на.
површини.
Нешто ми се почело чинити чудноватим кад сам се уверио да из читавог оде љења једино ја за дугих година нисам имао пикакав малер, па сам – једноставно незанимљив за кућни савет, за фабричку организацију и дирекцију завода. Сви знају: то је уредан, миран, добар човек, и не пада му на памет да у било шта сумга. МИ једном, на нешто бурнијој прослави рођендана колегинице, мене је то раздражило и одлучио сам да на њу бацим пуну чашу, да виде да нисам крепоња, Размахнуо сам се, али без одтоварајућег шлифа, и сви су помислили да ми је чашица испала из руке случајно, да се то десило из неопрезности, — та ја сам, забога, миран човек, никакав изгредник... Морао сам да се бедасто осмехујем, што је тако било, па да. А тако је то свуда и са свачим. Живим у слози са женом и са суседима, ташта ме воли и непрекидно понавља женици (која, разумљиво, увек има неке замерке): „То је миран и добар човек, никад бољег ниси могла добити“. „У пркно
КЊИЖЕВНЕНОВИН 5
Ђекино!", рекао сам једном, када ме У наступу поноса најзад помиловала. Рекао сам то, наравно, само за себе, на лицу сам и даље имао свој приглупи, полуслатки осмех, с којим ће ме једном _шутнути у раку.
Очитовало се то већ одавно. Сећам се да ми је у индустријској школи друг преотео девојку. Дрско су се састали у књижари наспрам школе, случајно сам остао у учионици и посматрао их са прозора. То је била простачка издаја, разбеснео сам се, али другог дана супарник ме поздравио као да се ништа није десило им скоро се пријатељски осмехнуо. Уместо да се на њега бацим, искревељио сам се и сам и све је било кобајаги потаман. Зашто га нисам треснуо по вилици ни данас не знам, можда зато што се на мене тако пријатељски осмехнуо; нисам га се плаштио, нисам презао од макљаже и свађао сам се и због ситница м са далеко опаснијим противницима, али тог пута сам разочарао себе. МИ не последњи пут.
Требало је да добијемо стан, чекали |
смо, али прескочили су нас на списку, најзад неколико пута узастопце, била је то подвала, неправда, жена ме наговорила да се жалим. Кад сам после дугих отезања најзад стајао пред човеком који нам је све то смислио, нисам учинио ништа. од оног што сам био наумио, нисам га пребио, ни издрао се на њега, уместо тога пристојно сам га поздравио и јопт пристојније му пренео свој приговор. Љубазно ме сасаушао, осмехнуо се; признао ми је аргументе и обећао да ће све уредити, како бих се литросио бриге; лагао је, знао сам, обојица смо то знали, а ипак сам ћутао. Две године морали смо још да чекамо, и да није било жене, још не бисмо имали тог крова над главом. Оног дечка из Стамбеног касније су затворили, али мени то није причинило нимало задовољства; да сам се тог пута у то уплео, да сам га оптужио, користио бих друштвеној ствари. Нисам предузео ништа, не из кукавичлука, него зато што нисам могао просто замислити сусрет с њим у судници и да му у очи понављам све оптужбе. Та замисао и сазнање да ћу од њега направити непријатеља потпуно ме скаменила.
Или други случај. Уштедели смо за аутомобил ми већ сасвим пристојно возим. Познато је већ колико то успева да подигне свест човеку, па како дивно знају да псују шофери, како су самоуверени, као да иза њих, из њихових мотора силно ржу десетине необузданих коња. Али са мном то, на несрећу, не би тако, ја се Увек осећам кривцем, унапред дајем за. право другима, па и онда чак кад сам У праву не успевам да себи олакшам и за кунем се.
На раскрсници код Позоришта тресну џ мене жена, гуска глупа. Тако, кажем, сад ћу одапети, сад ми је тога доста, ту прилику нећу пропустити. Спустио сам стакло и напео се. Тек тада сам приметио да она грчевито држи волан и тако ме беспомоћно и пригдупо гледа, да сам просто замукао.
Записао сам њен број и адресу за оси туравајући завод, а она је непрекидно мумлала: „Каква добричина од човека, каква добричина, други би псовао, а ви сте тако добри"! Одвукао сам се некако са раскрснице, дежурни милиционер ми је помогао и стално сам се будаласто осме» хивао; та, забога, ја сам добар м пристојан човек.
Само, — ја уопште нисам ни добар ни пристојан човек. Простачина сам, желео бих скоро да будем и опак и неког бих с времена на време премлатио, даб по зубима пуваџијама за воланом, на прескоке бих по главурди звизнуо им тулоглавце за чиновничким шалтерима, некада бих са ћефом ишћушкао шефа, инжењера, који много уображава о себи, и за уши бих извукао фукару која нам ноћу лупа. у врата; али ништа од тога нећу учинити, баш ништа; ни за чим не чезнем толико колико за дивном слободом плоча ра, превозника и носача угља. Знам, ме. ђутим, прилично добро, да ми то није дано, да ми је та особина одузета као глу. воме слух.
На Нову годину одлучио сам да свесно одтојим манире молиоца. М глави сам нацртао читав систем одредби које су почињале ситницама, комичним замкама, од којих се ишло ка већим и већим задацима, и најзад, пошто би били испуњени, ту сам био ја, стварно слободна личност, која вољно и без забране изражава своју љубав и мржњу. Прижељкивао сам то тако силно, да, кад бих веровао, кад бих се знао модити, склопио бих руке с молбом: Боже, дај ми непријатеља, дај ми да ме не ко из дна душе мрзи!
Прво сам покушао да не отпоздравим домарки, знао сам да је изоговарана им хрљата, да из ложионице краде угаљ. На њено УЉУАНО „добро јутро, господине инжењеру“, нисам ништа одговорио и ћутке сам је минуо. Међутим, тих неколико тренутака тишине који су настали сатрли су ме и накнадно сам промрмљао: „добро јутро, госпобђо домарко!" „Ви као да сте заљубљени", закикотала се. Бабурино, помислио сам, бабетино отрцана, али нисам бекнуо, осмехнуо сам се слатко — кисело и никад више тај погус нисам поновио. У трамвају, одмах после тога, когу ми је пригњечио сеоски рмпалчја, м за узврат сам га чвокнуо, Био је толико запрепашНеш. да сам му се у истом тренутку изви-
радо бих,
!
_прашког часописа
нио. Затим је дошао до сцене у винском подруму. Ако се у нешто заиста разумем, онда је то вино, пореклом сам из Јужне
· Моравске, на својој свадби сам погодио.
шест врста ризлинга! Шеф, који ми одавно лежи у желуцу, донео је два деци нечег што је назвао Бзенецка. липка. Била
је то бљутава, излапела и безбојна танко.
вина, без прстена, каква Бзенецка липка! Сад је тренутак, рекао сам и позвао ше фа. Кажем: „Господине шефе, донесите ми ту флашу". „Шта кажете, шта кажете", одвратио је иронично, али је флашу 40 нео. За суседним столовима напрегнуто су ишчекивали шта ће сг десити. Налио сам пуну чашу и кажем: „Испијте, напијте се, господине шефе!" Слегнуо је раменима, узео чашу, гупнуо, замљаскао и упитно ме погледао. „То је липка2" — истрештио сам се на њега. „Господине", вели он сас вим мирно, „не дерите се на мене и научите пре свега да знате шта је вино". За столовима су се смејали, и пожелели су ми исто. Платио сам недопијену флашу и од тада — један вински подрум је за ме
"не мање.
Врхунап мојих покуса било је иступа“
ње на фабричком састанку. Одлучио сам
да све проветрим, да направим промају,
да изнесем на видело, какав је, у ствари,
радни морал читавог одељења, У колико сати шеф долази на посао, како се кривотворе извештаји, колико је нест
них људи... Наумио сам да на сваког по кажем прстом: ти си то, а ти то. Замишљао сам како ће све одједном да умукне, како ће бити неизрециво изненађени, ка“ ко ће запрепашћено зинути, како ће им се искривити лица, како ће потамнети њи“ хове очи, и како ће након стравичне пау“ зе, на врат на нос, у гунгули, протестова“ ти, викати и псовати. Узалуд, наравно, све имам, добри моји, написано црно на белом, аргументовано, одмерено и потврђево. Тако, дакле, и то ће бити, најзад, крај љубави и бескрајног пријатељства, нећу бити више добричина, коју од милоште тапшу по рамену. Јавио сам се заиста за реч, узео У руку папир са оптужбом, почео да читам, али само што сам зазрео, У магновењу, њихова мила лица и очи из којих је зрачило неко поверење, неотраничено поверење са пријатељством и симпатијом, — сва моја одважност одједном ишчезе. Папир сам згужвао и тиснуо та у џеп, па као у трансу исклокотао литанију најобичнијих фраза за коју су ме паградиам конвенционааним аплаузом и изабрали у одбор.
Сад размишљам о новом даљем потезу, још не губим наду, негде мора бити излаза, негде он постоји, сигурно негде постоји, осећам како се врх оловке усађује све дубље у папир, то је бол, аааа, добар, стварни бол.
ЈАРОСЛАВ ГУТИК, рођен у Мосту 1927, уредник „Орнентаце" (Оријентација) један је од најизразитијих савремених чешких проза иста, Књижевну каријеру почео је репортажама и путописима („Под египатским полумесецом“ и „Да љине"), у којима је захватио политичку и друштве ну атмосферу, као и многе крајеве, да би касније у својим приповеткама им романима манифестовао дубље интелектуалне и уметничке тенденције, ин-
_ тересујући. се увек, изнад света, за мебуљудске од“ . носе и моралне вредности. Мопуларност су му наро-. _ чито донела дела „Зид“, „Савест“, „Позив на суд"
(одакле м доносимо овај избор) и „Смртна недеља", роман у којем се писам враћа м својим. успоменама из Југославије.
ћултура н опрократија
Маставак са 7. странс ди да се у односу према класицима. у
марксистичкој философији „не може нарочито говорити о новом садржају". Само
је бирократ у теорији мисли нашег вре- |
мена неспособан да створи философски еквивалент нових појава, само он предосећа у новом садржају инфлацију својих картотека, само је он у стању да У лице најживотнијих струјања нашег друштва удари жиг срама и' абнормалности, само он припрема све за административну интервенцију у погодном тренутку.
Историја, међутим, због тога неће поћи натраг. Повратак није могућ, и зато трајно не може умукнути било који, па и најслабији глас који изражава нове облике стварности. То је најзначајнија особеност садашњег тренутка, особеност која омогућава обнову марксистичког критичког мишљења, а тиме и могућност схватања и мењања услова који су проузроковали његово заостајање.
За коју тенденцију философија треба да се одлучи Стара бајка каже да је ве лики аскета Шимон Стајлајтис провео десет година на једном високом стубу, на који се испео да би избегао утицај трешног света. Само једанпут је зажелео да са стуба сиђе. Баволском искушењу није одолео: ослаонио се о тло једном ногом. Хоће ли критичко мишљење решити савремена питања на тај начин што ће ко. ракнути једном ногом, или ће сићи са сту. ба догматског третирања и окамењених мисаоних схема2
|
ИВАН СВИТАК је марксистички оријентисана фило-.
соф недогматског смера и есејиста, сарадник мно. тих часописа – („Пламен“, „Ориентаце", _ „Чешка литература", „Литерарне новине" и др.), који је дао значајан допринос расветљавању многих сложених философских, естетичких и књижевних проблема савремене чешке м словачке књижевности, Нарочито му је запажена књига „Људски смисао културе", из које доносимо одломак његовог есеја „Уметност философије", ;
је л ожиљак ила замка неког ко је
„протест
КАРЕЛ ШИКТАНЦИ,
Карел Шиктанц
Адам пи Ева
( Одломак ) Дан други
Лило.
Лило. Бело лило.
Без милости. Без жалости. Бело као љиљан лило. Док се слило где 1е било. Глад. И гнев. И крв.
И кости.
Дах држаше. Главу у крилу. Слушала га. како дише. Како јеца попут кише. Како
с моли, како вреба у њој неког врата. с неба, влас младића, поглед слепца, од ког оста % кожа ждрепца. Слушала га. Како у њој тихо клечи. Како јечи. И свлами се чисто ко креч из
греха, лажи, обећања. Слушала. за. Кад река. рибу кад на дно потања — — —
Лило.
Лило. Бело лило.
Без милости. Без жалости. Као љиљан бело лило. Док се слило где 1е било. Глад. И гнев. И крв.
Непомичан. Главу у крилу. Како с гиба меко, губи. Како љуби. И како
моли. И не може да одоли да-не вреб
без престанка ту. Утрну. Како с нуди
им расте ко отањ луди. Како с гиба гримње у устима звоне. Слатко трне. Као
риба док. јој река на дно тоне — — —
Лило.
Лило. Бело лило.
Без милости. Без жалости. Као љиљан бело лило. Док се слило где је било.
Док нежности срце лове, опет пада у окове. Сав дарован. Пуне трсти.
Сплет прстију плету прсти, Страх од.речи. Да лед не буди. Од тишине. Да мраз не
вреба. Модра. жила посред груди. Модра жила посред неба. Страћен.
Враћен. Још. И више. Ноћ и дан. И на дну кише, на крају пада негде
детињство, прва нада. Иза пруге, лишће по возном реду пада — — —
Лило.
Лило. Бело лило..
Без милости. Без осалости. Кад љиљан бело-лило.
Отворена као ружа, утрнула сваким. трном. Сама рана. Мирис сами. Сама.
ружа, годинама што је У себи јад У црном. М тескоба. Да с не пробуди.
САМ себе да не вреба. Модра. жила тосред груди. Модра жила посред
о У ПрЕв Жива. И што више» Што се грива, што остаје Мало кише, огањ ива...
Вода. Клета вода. Штета Ал никаква није штета.
Лило. Лило. Бело лило. Без милости. Без жалости.
(ИЗ поеме „Адам и Ева")
КАРЕЛ ШИКТАНЦ (1928), песник који с великим успехом прожима своју лирику спским елементима, У почетку је показивао доста ироничан став према животу и људима и дубоко емотивно изражавао свој ~ против ратног насиља (поема „ЈХајнеовске ноћи ), да би у новијим збиркама поезије (,Покој: смрт » „Заклињање живих", „Артерски бунар", Па ин поеми „Адам и Ева", за коју је
раду издавача „Чехословачки пи
„сац'), о а ), његов снажни таленат, захваћен проблемима
и АОЛ ганни! пне егзистенције данашњег човека, устреперио У врло разноликим симболима, ритмовима и слика-
ма ј ј ) » У којима је остварен, склад између традиције и модерног израза.