Književne novine
љепоти ла ама алата мара аиаивлила а да плава папине
НАШ ГЛАВНИ ГРАД — ПЕСНИЧКА ИНСПИРАЦИЈА
Београдска песма
АРУШТВЕНИ СЕИЗМОГРАФИ бе леже последњих месеци осетан пораст потреса, економских и лполитич ких, у целом свету. Звали их овако или онако (избегавајући реч. криза и сал.), они нагоне на суморна размишљања. Покреће се тежак ланац питања, љуља се шкрипећи на огради неког моста у“ сивом зимском пределу....
Рецимо, наше пробијање у тај свет са претенциозним убеђењем да проблеми којима се бавимо, такви какви су, аутоматски имају светски значај. Пише тим поводом из Америке један мој друг, Београђанин, који тамо живи и ради: „Пресићена технологијом, науком, техником, кибернетиком, великим и малим системима, великим и малим лажима, америчка академска публика почиње да тражи и гута туђу духовну и социјалну авантуру и искуства. Али мислећи део те публике, у својој англосаксонској скептичности, није задовољан само простим формулама без аргументације, или „неакадемском", сировом импресијом, или усплахиреном на. шом агресивношћу итд.“
„„ А тек како умемо у тој нашој култури, код куће и по кући, да се правимо луди! Постоји, изгледа, овакав социолошки парадокс: што. мања култура, то већа бука око сваког учињеног корака. Тобож. се не зна шта је шта! Чак је завладала мода директног под: метања ногу и саплитања и то на очиглед публике, која ионако није много заинтересована за 03 биљну културу. А ми се, са своје стране, трудимо да је још више одвратимо, шта ли2 4
„ЕХ!..
“Али, уместо с таквих _ брига, мене већ данима опседа, једноставно, улица на чијем дну станујем и којом стално пролазим. Скадарлија, центар ста рог боемског Београда то јој је фирма. Слутим да ће опет у њој правити за Нову годину кромпир-балове, као и лети. На брзу руку, с малим парама склепа се сценографија — као за неку филмску комедију. Што је најгоре, то се проглашава за историју, за аутентичну традицију београдску. Чак су и металне табле стављене на неке куће, као што се стављају на старе тврђаве и' цркве из давнина. И чује се ламент над прошлошћу...
Београд — како га ја видим и волим — није тако наивно. и смешно осетљив према самоме себи. Те одлике њему импутирају дошљаци. Међутим, нешто друго Београд сигурно јесте, и то не вреди оспоравати. Београд јесте аматерска варош; само у толико треба разумети и ову, још једну његову аматерску импровизацију у којој се, опет, нешто прави — штапом и канапом.
Разумети не значи увек опростити. ИМ ја бих наставио да гунБам против „представљања исто рије у Скадарлији — као свакиро Бени _Београђанин коме ништа на свету, ни старо ни ново, није довољно добро...
...Наставио бих — Аа није једне једине ствари, једне али вредне. Уочио сам је у скадарлиј. ским ноћима баш некако уочи почетка 1969. године. Одонда та се ствар вероватно покварила: „Свако чудо за три дана". То је такође по београдски. Нека, не мари. У том случају, сетићу се како је било пре две године.
У тлу горње сале „Два јеле на“ њих шесторица — могло би се рећи да су то већ средовечни људи, један је од њих с гитаром ~ седе за столом и певају. Они то раде као за себе, лежерно, комотно, као да их је повукао штимунг. Не нападају одмах кафану, пуну галаме, јела, дима, кафану која је због њиховог певања сваке вечери крцата људи, галаме, јела и дима. Али после сваке нове „тачке“ тишина је све изазов. нија, аплаџдира се све јаче, број оних који певуше све је већи, нека озареност се расцветава да би пред поноћ та невероватна, присна атмосфера кулминирала заједничком гласном песмом неколико десетина људи, целе горње и доње сале, предвођених шесторицом пз угла.
Ове чаробњаке ја иначе знам годинама и деценијама, углавном „по дику", као и толике друге Бе: ограђана који се срећу по улицама у центру, иду на аеро
> 1 О. о нетакмаце, зезају се гласи Уа Од Њих и раније сам затишао код „Два јелена, УЗ Једно
· „Риголету", У »
старије друштво хориста, бивших „обилићеваца", које се скупља недељом пред подне песме ради. А ко баш пажљиво загледа њихова лица и фигуре, сетиће се можда да на сцени Народног позоришта. учествују на пијанкама у руским операма, краду Билду У Фаусту“ су војни ши, итд. итд. Оперски хористи специјална категорија у друштву и уметности, симболична _ тако рећи! Жар њихове песме распаљен је радошћу због изласка из анонимности, због издвајања из хора. Али то је други проблем.
Исто толико важно, ако не и важније, јесте то што они професионалност и професионалне де формације о превазилазе _ интимношћу кућном, кафанском, роБачком и суседском. При том певају старе песме, такозване град ске, такозване народне и такозване шлагере, који су се током деценија толико измешали да их више не разликујемо по жанровима, као што у њима не одвајамо стихове Буре Јакшића од не ких, ко зна чијих, једва. склепавих. Београд није у новијој историји развио изразитије друштвене: слојеве. Тако се и овде уједињују у једну општу демокралску музику:
Зрачак вири кроз гранчице, Једне дивне мајске ноћи, Креће се лађа француска, „Донеси вина, крчмарице, Јесење лишће вене и жути...
По насловима лако је разабрати се да су то све оне најбаналније песме, најбаналније у том смислу што их сви знамо и што на сваку свак од нас има по сто асоцијација. То је наша прва музичка лектира, песме које генерације уче прво од својих баба, па онда поново у школи, па
их некад певуше. и родитељи, па.
се на седељкама понављају деценијама. Са њима остајемо до
гроба.
_Хористи их у „Два јелена“ певају тако савршено као да их никад нисмо чули и тако присно да неометано навиру многе. успо-
„мене. Младост и зрелост наша
магновено се стапају и живот тече као да може да стане у песму, као да је могућно поредити га са песмом.
· А све то заједно: певачи, њихово певање, њихов репертоар све је то, изнад свега, Београд. Прави Београд, Премошћена раздаљина између прошлости и садашњости, „Нек иде све у материну!" , Кроз ту песму Београд се најзад одаје. Његов мангуплук, безобразлук, непризнавање никаквог бога, његов антиромантизам — све бремзе попусте и пропусте велику душевност. Можда је Београд чак и болећив у души, сентименталан, слаб. То се покаже онда кад му се разбије „тард". Песма у Скадарлији превари та да то обелодана.
Из немоћи или ме, свеједно, билн цврчци или мрави, нема везе — можемо мало да одмахнемо руком на све. Нек београдска. песма — којуприжељкујемо ових дана идући Скадарлаијом — затлуши 3за тренутак шкрипу оног тешког ланца, наших и светских,
| озбиљних питања...
Света Лукић
122љЕ р'
РЈ 2 НТ Иг
(
4
БЕОГРАД — ПРЕМОШЊЕНА РАЗДАЉИНА ИЗМЕБУ ПРОШАОСТИ
Над песмом „Ђеоград“ Баска Попе
МОТИВ ГРАДА је врло ћудљив: колико тод уме да освоји својим постојањем и пејзажом, исто толико уме да, произлазећи из песникове визије и маште, покаже једно друто лице, које није оно право.
Отуда, ваљда, и она већ давно позната истина да је необично тешко написати песму о једном граду, а да она у својим уметничким димензијама садржи у исти мах и историју, и карактер, и лице града онакво какво оно стварно јесте, и да она, та пе сма, говори само о том граду који је песник имао као предмет свог стваралачког делања, а не и о неким другим градовима који су имали, можда, сличну сулбину. А ако је песник свестан свих могућих лепота и ћудљивости ко је нуди ова тема, онда је сигупво да ће створити лело жоје чма ометничку и животну лепоту и коме је гарантовано да не прола. зи заједно са датумом и времеком. Док је писао песму о Београду, песник Васко Попа, био је зацело свестан свих стваралачких чари и ризика које та тема нуди. Такође, он је знао да песма 9 граду који је имао тако необичну судбину мопа носити сте оно
"што је вековна истина града, ње-
гова салашња стварност и лепота и драж његовог пејзажа. Попа, као песник са изванредно развијеним чулом за историјске теме, добоо зна да без познавања. истооиле гоада и његове традипије нема ни велике песме о њему. Зато је голинама проучавао његову свеколику прогилост и са дашњост, јер је Београд „грал сав од истотиле". Стога није "имало чудно хупто је створио гесму која, ситуони смо, може ући у сваку антологију песама којима је град основна преокупација. Па и не само у њу.
У песми „Београд“ Васка Попе постоји нешто што хоће да 6уде загонетка и да се не рашчлањује као, репимо, један алтебарски задатак, што је, по самој природи поезије, сасвим оправдано. Зато сматрамо да нема таквог 2=ваднзатора поезије који би био “у стању да ову песму подвргне једном сасвим јасном рашчлања вању, утолико пре тито се песма никада не да у потпуности све сти на јасне формуле, нити доз вољава да јој се коначно уђе у све ћелије. Она је једном речју нерашчалањив чин, кота је једино песник био свестан у тренуцима стварања. Не треба сумњати ни у то да песма Васка Попе „Београд“ садржи ОА свог мотива 0тприлике онолико колико садржи један портрет Вав Гота од СВОГ молела, а оно чега, можда. у овој песми нема, изостављено је само зато што је тако по песниковој жељи, и требало да буде. Њој греба прићи с пажњом и љубаву, оСсАПШНОТИ све њене гласове и изнети доживљај пелокупне атмосфере коју нам је песма полартаа ~“ часу натше изузетне приврженпости. У овој песми је, несумњиво, остварена изванредна хармонија мисли, доживљаја, звука и боје. Исказана је опим бираним, Попи својственим. песничким симболима и метафорама. А то што че таопа чвосто веже за њу и њену згусиутост, јесте песниково пормање и схватање сепх МИНУЛИХ векова Београда у самом њиховом котену, а потом, спајање пе лог тог садржаја у 1единствену визноватску раван, у песму, У
„оно боженство надахнућа" — како је једном један познати писац рекао.
Попшва песма „Беогоал" има света тпинаест стихова. Тих три цаест стихова било је АовОљЉНО овом чатобњаку наттет језика да опева сјај. белу. поразе и побелу гтвала статом колом је јелан АрУ: ти велика песник, Боллет, опевао
Париз, Мосталом, специфичка све-
и САДАШЊОСТИ
деност Попиног поетског израза је већ одраније позната. Ево како песма гласи у пелини:;
БЕОГРАД
Бела си кост међу облаџиме Ничеш из своје ломаче
Из преране хумке
Из развејаног праха
Ничеш из свога нестанка
Сунце те чува У златном своме ћПивоту Високо над лавежом векова
И носи те на венчање
Четврте рајске реке
Са тридесетшестом реком земаљском
Бела си кост међу облацима Кост костију наших
Први стих песме „Бела си кост међу облацима“, узноси читаоца до панораме којом се Београл издваја као град који је кроз сто лећа светлео и имао неку своје: врсну чврстину и тако беспрекидно трајао и растао. Стихови: ма: „Ничеш из своје ломаче, /из преране хумке,/ из развејаног праха" Попа је потврдио истину да је Београд од свог настанка био и остао на једној од раскрс• вица историје и да су многи пу теви водили преко њега, па су се отуда ратне олује и страхоте мо: рале сручити на њ и његове житеље. Зато је он по неумитном закону живљења и врења, како је песник тачно уочио, бивао час ломача, час хумка, час ра» вејани прах. Но, Београду је, дакако, и поред света трагичног што се у њему и над њим збивало, било суђено да се увек враћа животу и трајању. Морао је ко зна који пут „никнути из свота нестанка“ и створити нову светлост и лепоту у чијем ће сјају пребивати.
Загонетност песме ми њен врхунап истовремено чине стихови из средине песме. Они су њен пуни смисао, порука, садржај. Град се уздигао над минулим вековима и њега данас „сунце(...)чува у злат-
ном своме ћивоту“. Да би своје
виђење целовитије и сутестиввије исказао, да би оно потпуније звучало, песник стварност града повезује с митом. У том немогуће-могућем . спајању реалног и митског пи лежи песвиково визисБарско пробијање кроз наносе историје и времена. Попин о живљај Београда постаје унивет» залан тиме што је њиме и немогуће постало могуће. Без икаквог доказа верујемо песнику ла је Сунце понело Београд на „венчање четврте рајске реке, са тридесеттестом реком земаљском". То Попино свесно спајање реалних и митских сазнајних пи визионарских елемената је нешто у шта се мора веровати; а песма је, пре свега, веровање, и ми У ову песму верујемо као у траву, дубоку реалност. Поетско-филозофско значење последња два стиха треба, пре свега, узети Као песникову субјективну и коначну дефинотију трада. Током векова, у Београд су њетови житељи узићивали сами себе, свој труд, дух, мисао и зато су — Аео града, као што је, “осталом, и Београд део њих и
нас, њехова и наша жеља и СУА-. бина: Беотрал је „кост костију
наттих,"
Због свега што има песма „Бео-.
град" и што смо рекли о њој на
примеру њених несводљиво јел- :'
ноставних и на начин Аревтих мудрапа речених мислам им закључака, можемо с правом рећи "ла. има мало песама у нашој нови 101 поезтћи које се могу упопеђивати с њом, како у ложивљајном смислу, тако и “у начину њене 06раде, снази израза и ширини захвата теме.
Милорад Р. Блечић
Радник
у савременој _ |
књижевности
Наставак се 1. стране.
радницима", позивајући се и на своје најновије дело, роман „Јан Непомуцки", а кад је водитељ анкете изразио мишљење да „Јан Непомуцки" ипак није роман из радничког живота, она је искре» но признала да није у стању да пише о радницима зато што не
познаје њихову – проблематику. Она, међутим, види могућност | шриближавања · радничкој про:
блематици" на тај начин што би неколико писаца могло отићи у Зеницу, на Бердап и томе слично и тамо се с њом упознало. _ 7
Песник и критичар из Тито града Сретен Перовић сагласан је са Јаром Рибникар: „Писац треба дуже времена да провеле са радницима, да дијели њихову судбину“. Он је сагласан и са Изетом Сарајлићем када је реч о: томе да је песник заиста потиснут у други план. Међутим, у својим размишљањима он иде и даље, до предлога који може да постане врло значајан инструмент за. све земље у развоју: „Многи наши писци имају исте бриге као и радници: стан, храна, одјећа... Они немају времена да се баве туђим животом јер 'ни
"свој нису уредили. Такво. стање
се може измијенити само. ако. веАики колективи почну да“ дају стваралачке стипендије писцима и омогуће им боравак међу рад ницима на дуже вријеме. Тако ће ријешити · њихове материјалне проблеме, а добиће жива и права: умјетничка дјела." Али постав-
· Љља: се питање: да ли ће и раад-
ник брже доћи до стана, хране и одеће ако из свог џепа одвоји још и за то да се неко упознаје с његовим проблемима и пише о томе књиге — и то „на дуже вријеме" 2 253
Писци млађе и најмлађе генерације: Милисав Савић, Анђелко Вулетић, Горан Бабић, Драгиша Витошевић и Милан Влајчић су донекле покушали да буду КОНкретни у одговору на питање: зашто нема радника у нашој савременој литератури2 Они су, као што Влајчић примећује, лишени компромиса између политичара и писаца, који је некада и негде настао. (Али зашто, када, којим поводом и где — о томе није. било речи.) Чуло се и мишљење „да је потребно чекати да се роде писци који ће веома успешно да обрађују раднички живот“ а то ће време „сигурно доћи", али ни такав одговор није онај који би могао бити заједнички свима онима која смо могли прочитати у четири новембарска броја „Вада".
Ни веома искрено „дизање руку“ Кајетана Ковича, не би могао да буде именитељ свим датим одтоворима: „Ја сам писао искљу“ чиво о интелигенцији, пошто живот радника не познајем. Ако писац потиче из радничке породице — онда нека пише о радницима: Ова генерација сматра писање по наруџбини за прворазредан нонсенс. И то је добро. Оно што још више може да обрадује, је сте констатација Драгише Витошевића, да је „непознавање“ разл» вичког живота само изговор многих писаца: „Наиме, раднички живот још увек у нашој књижевности није довољно „погодна ни зпрепоручљива' тема. Постоје ризици ин могући су неспоразуми. Сви познајемо радника који једва „саставља крај с крајем и стално „стеже каишг, па ипак так вог у књижевности многи би желеди да препознају. Овако мирно спавају". Избегавају се, дакле, оне теме које су за писца ризичне. И овај закључак би могао да буде заједнички многим учесницима ових успутних разговора. Чини се да су се готово сви анкетирани писци изненађено пренули из свог концепта литературе, слично људима које би неко изненада истерао из топле собе у. хладан новембарски дан, али су искрено и отворено признали један „недостатак наше савреме не књижевности.
„Иначе, анкета је у књижев-
| вим круговима протекла готово
потпуно незапажено. Замало да
. је ни ми не приметимо, јер би-
смо у том случају били мирнији
пи задовољнији ситуацијом у на· ој књижевности. Али дужност
нам је налагала да на њу укаже мо, нако нам није јасно како из ње да изађемо. Уосталом, писци имају реч, и то не више у ан кети, већ у својим делима.
Аушан Јагликин _
|