Književne novine

ди аи тата ти ери и па аи стар пати

"тичарску

јешио, Вашем замјенику

ПИСМА УРЕДНИШТВУ

Право на оправдану недосљедност

Таавном _ уреднику новина", Београд

Загреб, 28. 12. 1970.

"Књижевних

„Аруже уредниче,

У. вашем листу од 19. 12. 70, а из пера вашег замјеника, 00 јелодањено нешто као критика мог скромног аутобиографског за-

"шиска у "Критици", бр. 14, у

којој се каже да сам као критичар „недосљедан". Повод таквој тврдњи је необичан, јер намјера, ни теза мога чланка у "Крити

и“ није никако била митоман-

ска жеља да покажем своју криили какву другу дољедност, него управо обратно: да признам, како сам — као и многи други — био збуњен у овим на шим, конфузним приликама, гаје ми је сватко тко год се сјетио лијепио по челу којекакве етикете, прилично произвољно, контрадикторно и без обзира на моје

"поступке. Таквих етикета цитирао

сам, само из јавних извора, око стотињак. Вјерујући стога да је ваш замјеник криво схватио

. смисао мога чланка, не остаје ми

Аруто него да п ову његову етикету — „интелектуалне и моралне недосљедности“ — прибројим том комичном чисау.

Али мене не узбуђује што ми ваш' замјеник на страницама вашега листа каже да сам „морал но недосљедан", него што тврди да „изврћем чињенице". Он доду“ ше не наводи ни једну чињеницу коју ја „изврћем" или се с њом „понгравам". Он само једним мојим старим чланком жели рећи да мој нови чланак није у реду. Аксе ме настави овако пттирати и проучавати, једнога ће лана можда бити у стању и сам свој чланак саставити,

О каквом се то старом чланку ради2 У први час нисам ни сам знао. Ни сад још не звам сасвим точно, Ви знате, друже уредниче, какво је стање наше библиографије, а једини који нам је могао помоћи с датумом и именом листа, гдје је тај мој чланак обја»љен, то јест заш замјеник, ускратио нам је ту помоћ. А он то зна! Он има исјечак! Он чак зна и да

"сам ја „у тим новинама био мар.

љив и поуздан сарадник"! А ипак, датум није написао.

Јер да јест, вјеројатно би се видјело, да је тај мој приказ књите Б. Горбатова „Моје покоље ње" објављен нешто послије саме књиге, то јест, 1949. (четрдесет девете), кад је моја скромна 0с0ба имала — као „критичар“ и то још као „марљив и поуздан са. радник“ — равно 16 (шеснаест) година. С обзиром да сам сад већ

отац дјетета од шеснаест година,

мислим да би ми се и мала недосљелност могла кроз прсте про. гледати.

Кад би нетко хтио вашем замјенику узвратити ва исти начил, могао би можда проаистати њетове пучкошколске биљежнице п, између многих аијепих саставака. изабрати његову прву домаћу за-

даћу. под насловом „Моја најдра- :

жа књига“ и прогласити је ње товим критичарским и књижез ним сгедотт. Такав неугодни тип, уосталом, не би много ни погрине бп чак ни у том случају могли при товорити недосљелност.

Занста, лако може бити да је мој чланак, који ваш замјеник иитира соп ошзго, баш једна та ва награђена школска задаћа. Чланак нисам додуше пронашао. да бих видио што је из њега изостављено, али судећи по цитату, похвалан је за Горбатова, Али ис пада ли самим тим да је покудан за мене2 С разлога стилских можда — та, са шеснаест година једва да сам могао тако закуча. сто писати као ваш замјеник С тридесет пет, Можда _је књига Горбатова заиста слаба, да бих је и са шеснаест година смио хваанти — али мз те књиге се на жалост не сјећам ни ретка. Можда. вашег замјеника смета што сам тада тврдио да „Горбатов корача путем социјалистичког рез“ лизма"2 — тада нисам ни чуо ла имам какав други пут; или може да ваш замјеник мисли на осно-

· ви тога да сам ја сам „крочио"

тим петем, бар један мали шеснаестоголишњи корачићр Све је то могуће — само, друже урсаииче, једно није јасно: у каквој је то вези с мојим чланком У Кричтипи"2

Из чланка у „Критици" ваш

замјеник доноси тек један ОАЛО мак, без објашњења о чему се у

џшијећлом том великом чланку товори, и коментира га необјашњиво мојим приказом Горбатова. То је можда премало, да би закљу“ чио да се ту ради о мојој „инте-

· лектуалној ми моралној недосљелд-

ности".

С друге стране, врло ћу радо признати вама, друже 'уредниче, да сам као критичар знао бити недосљедан;: мијењао сам мишљење о понеком пјеснику, кад би се им он промијенио. Али пикал нисам био толико педосљедан да промијеним, на примјер, мишљење о пјесмотворима вашег замјеника, нако сам то мишљење формулирао прије цијелих десет то дина у листу „Телеграм".

Молим вас, дакле, друже урелвиче, да поучите свог замјеника да'нам лијепи обичаји налажу ла наводимо бројеве и датуме публикација, кад нешто из њих пи тирамо (особито ако је то старо преко двадесет тодина) м, разумије се, да објаснимо зашто то радимо, ако смо икако у стању. Додуше, ви ћете му можда лако опростити те пропусте, јер видим да већ на идућој страници вашег амста (стр. 3) доносите отприлике трећину мог другог чланка, такођер не наводећи да је истргнут из веће цјелине, н да нема почетка ни свршетка, доносите га под произвољним насловом и без каква питања за ауторско допуаштење, па се можда наши појмови о лијепим обичајима разликују. С поштовањем

Антун Шољан

Једна замерка и једно објашњење

Драги колега,

У свом одговору на текст који је у „Књижевним новинама" објавио Вук Крњевић, песник, критичар и заменик главног уредника тих истих новина, непрекидно истичете како је он мој заменику мом листу, вероватно да бисте на тај начин увећали моју „кривицу“ У тој ствари. Али Ваше схватање односа главног уредника према нодинама које уређује и према заменику славног уредника тих новина је, чини ми се, погрешно и застарело, јер тај однос третира“ тег кад поседнички однос. Негде сам прочитао да су Вас кандцдовали _ за главног уредника „Телеграма" или неког другог листа њему сличног, па морам да приметим да са оваквим схвата“ њем односа главног уредника према листу пи сарадницима у његовом уређивању нећете постићи онај успех који се од Вас сигурно очекује. Зато то схватање, што је могуће пре, настојте ревидирати. Верујем да Вам то неће бити тешисо, јер и сами истичете како сте склони да своја мишљења метате кад год за то постоји објективни адекват, а он у овом случају несумњиво постоји.

Што се тиче објављивања једног Вашег текста у истом броју. „Књижевних новина", мислим да се то не може друкчије проту. мачити него не само као знак одобравања идеја изложених у том тексту већ м као знак добре воље према Вама, иако не сматрамо да то треба да Вас ослободи од могућности да за друге своје стасове будете критиковани. Објављивање пет текстова са овог симпозијума треба, пак, сматрати знаком блазонаклоности према организанији међународног симпозијума у Загребу с једном, за југословенске народе, тако важном темом, упркос томе што се орга-

· низатори нису потрудили ни да

нас обавесте о одржавању симпозијума, а камоли да некога из „Књижевних новина“, тада јединог оОвонедељног листа за књижеевност и културу на подручју српскохрватског (или хрватскосрниског) језика, позову на симпозијум да би написао извештај о ње. говом раду. То, међутим, није тако чудно кад се зна да организа. тори, којима треба честитати што су. ангажовали писце из четрнаест европских земаља, нису обезбедили присуство ниједног писца из Београда и уже Србије! Сматрали смо ипак својом дужношћу да, упр кос објективним тешкоћама, створеним таквом ситуацијом, читао“

| КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 2 у па БРОЈУ па ПАБЛА ПИКАСА

ПОНОЋНА СЦЕНА СА ФЕСТ-а 71

це „Књижевних новина" обавестимо о интересантним идејама. изложеним у неким рефератима са. симпозијума. При том смо се послужили. белешком једног од учесника. симпозијума. и материјалом објављеним за. симпозијум, али, борећи се са тешкоћама око набављања како белешке тако и малеријала, нисмо успели да потнуно ускладимо ове две ствари, тако да смо пропустили да истакнемо да су објављени текстови. одломич из реферата, којима смо, по општеприхваћеном _ обичају, дали и одговарајуће наслове. Дајући Вама ово објашњење, јер сте га тражили, молимо све заинтере“ соване да ову допуну уваже.

Срдачно Вас поздравља и же ли Вам много успеха у будућем књижевном раду

Драган М, Јеремић

Шољанова несташна заборавност

Друже Јеремићу,

У писму које ти је послао Шо. љан има доста труда, додуше комбинованог са његовом познатом несташношћу по којој испада да му је литерарни успјех и то што је „отац дјетета од шеснаест 20дина", па би му се којешта могло и кроз прсте прогледати. јер те постао забораван, и треба га свакако објавити.

Међутим, као што ти је познато, ја у свом тексту баш и 2080рим о одређеној врсти заборавности. Наиме, Шољан дамас, У часопису „Критика'", тврди да је био жртвом разних етикетирања а

текст тог истог Шољана, који сам цитирао у „Кратком памћењу", говори управо о супрот-

ном: да је он био један од тих који су етикетирали писце пропагирајући код нас социјалистимки реализам.

Шољан „заборавља“ да је он сам написао и потписао да му је Горбатов прионуо за срце (такођер још увијек несташно и заборавно!) баш због тога то „си гурно корача путем социјалистичког реализма". Али Шољан има још једно објашњење о писцу који „сигурно кжорача путем социјалистичког реализма" јер 787 аи да ће Горбатовљева књига „пробудити код сваког човјека хиљаде лијепих мисли, отворит ће му многе видике, открит ће му смисао наше младости".

Према томе, не ради се ту ни о каквој стикети која је Шољану маљепљена већ супротно: Шољан открива и себи и свима осталима уз помоћ социјалистичког ревлизма „смисао наше ( Шољанове!) младости".

А што се Шољанове заборавпости тиче — помоћи ћу му: ње 208 текст је објављен у листу чији је издавач био Централни коми“ тет народне омладине Хрватске, а главни уредник листа је била. другарица Вера Хафнер. Адреса редакције (ако је Шољан и то заборавиог) била је: Загреб, Томашићева 1, четврти кат.

Међутим, све то није важно. Важно је то да Шољан митомански себе представља као жртву, а не као актера, цако му те њени»

ве соц-реалистичке (такоћер не“ сташне) младалачке заблуде пшко не би узимао за зло. Али, мислим, да све те несташности, па и текст у „Критици“, произлазе из његове нечисте савјести. Свако се чеше тамо соје та сврби. А изгледа да Шољанова савјест ипак није тако несташна каквом би он хтио да је представи.

Само због тога и одговарам на писмо које ти је упутио као главном уреднику новина које, зајсдно са осталим члановима редак није, и ја потписујем. Ја му нисам лијепио на чело никакве етикете већсам му само цитирао оно :ито је сам написао. Ако је заборавност цијена којом он жели да се оправда, и пред собом и пред другима, нека му буде. Ја нисам злопамтило. Моја је, изгледа, мана што сам упамтио понешто и од онога што Шољану, као бориу

за слободу несташлука, није са-

свим пријатно. А да је Шољан еволунрао у својим мишљењима било би природно, па је вјероватно и тачно. Бојим се само да би он, пошто је спреман да се хитро мијења, у некој другој ситуацији опет постао забораван па би имао лијепих ријечи за неки нови социјалистички реализам а заборавио би, јер је забораван и несташан мако је отаи дјетета од шеснаест тодина, оно што је сада у „Критици" писао: „Лко је тада нопуларна „теорија одраза" — да литература одражава стварност — та сретна формула која је писце сводила па лако разбива зрпала, требала такве етземиларне потврде, могла ју је лако наћи у књижевној атмосфери истога доба: апсурди живота понављали су се и У апсурдима литературе".

То је, дакле, тај исти живот за који је Шољану помогао Горбатов да У њему открије смисао своје (Шољанове) младости, Па нек му буде. А литература која му је у томе помогла јесте соц-реалистичка. Ако.

Пошто је Шољан забораван репи ћу му да је његов текст „Захваљујем на питањима“, из којега је узет горњи цитат, објављен у часопису „Критика" који издаје Друштво књижевника _ Хрватске, а главни уредник је друг Влатко Павлетић. Редакнија. је (ако је Шољан и то заборавиод) у Загребу. Рукописе и странке уредници примају У просторијама уредништва Накладног завода Ма тице хрватске, Улица Матице хрватске, сваки дан од 12 до 13 сати.

Ако се Шољан нађе у ситудчији да поново промјени своје лилшљење, и то темељито, као што то и сада чини јер је забораван, зиаће барем гдје је објавио свој текст „Захваљујем на питањима",

С поштовањем,

Вук Крњевић

ЛЕТОПИС (еамдесет пет

тодина Винка Витезице

ОВЕ ГОДИНЕ слави 85-гтодишњицу живота Винко Витезица, који у својој еремитажи у Загребу и даље марљиво ради, без буке и рекламе.

Витезица је рођен у Тротпру, а дипломирао је и докторирао на бечком Филозофском факултету. Више од два и по десетљећа жи“ вио је и радно у Београду: неко је вријеме између два рата прсдавао на Катедри за упоредну књижевност на Филозофском факултету, затим је био шеф КрЊи- | жевног. програма београдског. ра- '

дија и др. Уз то је објавио сли-| |

једеће књиге: „Студија о Хамлету“, „Преглед светске књижевпости“, „Античка и хришћанска књижевност“, „Франческа да Римини у италијанској књижевно. сти“, „Поетика“ и „Микеланђело“. Мредио је „Зборник јуначких епских народних песама“ и „Антологију народне поезије". Писао је чланке пи расправе о књижевно сти (народној и писаној), казааншту, тлазби, апковној умјетности и естетици. За београдски м загребачки радно драматизирао је низ наших народних пјесама. У младости је тискао и пјесме, а у рукопису му је — између осталог — драма о Диоклецијану пол пасловом „Император“. '

Изгледа да је Витезица имао највише успјеха као преводилац. Његов пријевод Крочеове „Естетике“ доживио је два издања (Београд, 1934. и Загреб, 1960). Строги Алберт Халер, зацијело најбољи познавалац Крочеа у Хрвата, ка зао је за тај пријевод и ово: „Тре ба да будемо захвални издавачима. „Космоса“ н Г. Витезици што су се латили овог напорног посла“. М маклади Југославенске акаде мије објелоданио је “7 пријеволду одабрана поглавља из књиге „Каталог свједока мстине“, коју је на латинском написао хрватски хуманист Матија Влачић Илирик. Уломци из тог пријевода уврштени су н у зборник „Хрватски латинисти“ који је тискан у збирци „Пет стољећа хрватске књижевно. сти“. За Јежићеву „Антологију свјетске лирике“ превео је двије пјесме Пруденција, а у рукопису му је пријевод Буркхартова дјела „Водич“ и изабраних Хорацијевих стихова.

Сам Витезица највише цијени своје расправе: „Шекспир на рас кршћу двају свјетова“ и „Уз 700годишњицу рођења Данптед Алигнерија“, које су тискане у загребачком „Телеграму“ (год. 1964. бр. 215-—220. п год. 1965. бр 265 и 266). Под упливом је њемачких филозоја пи теоретика. у првом реду Канта.

О Витезици се писало размјерно мало, макар је ушао по у епцикло. педије (у Станојевићеву „Нарол. ну енџиклопедију“ п у оба изда ња Мале енциклопедије „Просвета“). Није проучено све оно што је у његову раду вриједно, док се пажња поклањала недостацима, „дуговима“ по СА. ИЕ

Мада је у високим годинама, Витезица ради и припрема друга издања својих већ објављених књига, Комуникативан и непосре“ дан, он брижљиво прати кретања у сувременој знаности о књижевности и култури.

Шимун Јуришић

| |