Književne novine
тата љетне ваља ритам Пи вЊ Е. == силни“ ма љиљана апарата даљ алетиатавемлиљаје аи тај а а лети аи тата пива питао =
ЕСЕЈ
ХУМАНИЗАМ ИЗМЕЂУ ИДЕОЛОГИЈЕ И НАУКЕ
Радојица Таутовић 1.
КАО ШТО НАШЕ фотографије из доба детињства губе сличност са нашим зрелим ликовима, тако се и досадашње идеје хуманизма отуђују од људске реалности. Те идеје тврде да реч „човек“ звучи гордо, а искуство нас све већма уверава да иста реч (у Индокини, на пример) одјекује горко. Такве идеје су некада развијале човекову самосвест; али, услед свог отуЂења од стварности, ова окрепљујућа самосвест увелико се преобратила у погубну самообману, у јагњећу кожу „филантропије“ којом се заодева вучја мизантропија: људи се међусобно кољу у име неке Људскости коју оспоравају једни другима. Укратко, филантропија се данас указује као перфидна лаж која многе мислиоце наводи да негирају хуманизам уопште.
Са своје стране, сама ова негација јавља. се као нека врста делте. Један крак делте образовао би егзистенцијализам, а други — неопозитивизам. Упркос поларној противуположености својих гледишта, и егзистенцијалисти и неопозитивисти подједнако одричу могућност адекватнога сазнања о људском бићу; и једни и други искључују било какву могућност да се суверенитет човека афирмише на основу оваквог сазнања. Тако, за „филозофију егзистенције“ Мартина Хајдегера, „није човек оно битно, него битак као димензија оног екстатичног ек-си стенције“. А неопозитивист Лудвиг. Витгенштајн каже: „Решење проблема живота дато је негацијом овога проблема“. Према. томе, уколико је питање о човеку обухваћено проблемом живота, Виттенштајн негира: и само то питање као „псеудопроблем“. Јасно је да егзистенцијализам и неопозитивизам одбацују не само аксиоматику хуманизма, него и његову проблематику. Али, путем описаног одбацивања, они долазе до разних тачака које подсећају на опречне полове. Напуштајући човека, егзистенцијалисти доспевају до ничега, управо до егзистенције коју Хајдегер на јед ном месту обележава као „ништа бића“. По Хајдегеру, наиме, егзистенција није предмет, али ни субјект; одатле излази да она није ништа. Отклањајући специфичан и целовит проблем човека као псеудопроблем, неопозитивисти третирају човечје биће не као самобитну личност или вредност, већ као нешто што се суштински не разликује од осталих ствари или предмета. Човек је на овакав начин третиран у технократској акцији коју инспирише и сублимише неопозитивистичка филозофи-
Да. Та акција се не устеже да човека стави
у исти ред са мајмуном. Шездесетих година, на пример, америчка штампа је јавила о успелом експерименту да се понашање мајмуна регулише радио-управљачком направом која није већа од зрна грашка и која је усађена у лобању животиње; уједно, она је писала и о предлозима да се помоћу исте направе управља држањем душевних болесника и наркомана, па и космонаута. Са човеком, дакле, поступило би се као са мајмуном, — који је већ третиран као машина. На делу, неопозитивизам води роботизму, то јест преображају људских бића у живе машине, Стога, У порипању хуманизма, он је далекосежнији и значајнији него егзистенцијализам. У сваком случају, ово „модерно“ порицање није нимало боље од традиционалне, лажне филантропије. Оно не значи ништа друго него истеривање Бавола врагом.
Па ипак, исто порицање могло би бити утолико оправдано, уколико погађа једну превазиђену хуманистичку идеологију ко“ ја кривотвори људску стварност. Али, за» што погођена идеологија кривотвори ову стварностг Да ди зато што је њен реални садржај у суштини недокучивг Или зато што је њен идеолошки облик у начелу неадекватан и туђ том садржају
Сматрајући да човекова егзистенција. измиче свакој спознаји, — метафизици као и науци, — Хајдетер држи да сваки хуманизам мора бити лажан или промашен већ због тога што сачињава извесну идеолотију, односно метафизику: „Сваки хуманизам — пише он — остаје метафизичан, . То значи да он на нужан начин остаје стран људској егзистенцији, будући да „ме. тафизика“ (па и хуманистичка идеологија) претвара свет У „слику света“, те се тако отуђује од самога бића. Досадашња историја показује да сваки хуманизам прелставља идеологију, — али нас искуство
а свака идеологија мора зна-
не убеђује А еолот чити потпуну фалсификацију стварности.
Отуда, ако и хумани вотвори реалност, за ово кривотворење ни-
је одговорна само идеологизација наше свести: оно је условљено, на. првом месту, дехуманизацијом нашег бића које утерује џ лаж хумлнистичку свест.
2;
Дехуманизујући човека, капитализам је у њему потиснуо и умртвио сва осећа ња која је потчинио, несентименталној, рационалној калкулацији интереса: „Нијед но осећање — констатовао је Маркес — не постоји, и то не само у свом људском 06лику, него чак ни нељудском облику, дакде — ни у својој животињској форми“. И заиста, ако је класични капитализам убио осећања у њиховом хуманом облику, технократски роботизам је на путу да их дотуче чак и У њиховом анималном виду., Представљајући један атрибут човечјег бића, осећање задржава још само неки загробни опстанак на небу поезије и уметности, које се спецификују управо као фор ме изражавања емоције. С обзиром на то, уметност је постала последњи азил људскости, па и хуманистичке идеологије. Но,
_ КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 5
стичка идеологија кри-_
баш тиме што је пригрлила ову неадеква1ну идеологију, она се отуђила од људске стварности, тако да је и сама добила укус привида или фалсификата.
У тежњи да плодове уметности ОСЛО боди овог бљутавог укуса, модернизам је настојао да уметничко стварање дезидеологизује; у ствари, он га је при том дехуманизовао. Класична поезија и уметност (а нарочито скулптура) приказивала је човека као идеалну или типску личност; модернизам је такву личност свео на безличан предмет, лишен било какве привилегије у односу на остале објекте; најзад, апстрактно сликарство је овај предмет растворило у беспредметности. На тај начин, хуманистичка идеологија је изгубила своје уточиште у поетском и уметничком делу.
Она та туби и у једној другој хуманнтарној дисциплини, то јест у филозофији. Пошто се уклонила из онечовечене стварности, хуманистичка идеја се склонила У филозофску теорију вредности. Међутим, бежећи од мача, она је у том свом филозофском прибежишту морала умрети од глади. Идеалистичка аксиологија удавила је хуманистичку идеологију у загрљају. Имајући то на уму, Маркс је још у „Светој породици“ жигосао спиритуализам као главног непријатеља хуманизма. Наиме, у филозофији Винделбанда и Рикерта, идеализам је саму вредност свео на идеалну категорију, а онда је тој категорији подредио целовитог и стварног човека.
ИСКУСТВО НАС СВЕ ВИШЕ УВЕРАВА ДА РЕЧ „ЧОВЕК"
ВЕЋ ГОРКО
Идеалистичкој аксиологији Хајдетер је противставио своју „фундаменталну онтологију“: ако је она прва освештала самосталне вредности које лебде над егзистенцијом, ова друга је хтела изворну егзистенцију да „ослободи“ од свих вредности, па и од људске субјективности.
Било да је померено у ту „егзистенцију“ или у такозване вредности (као што су лепота, светост, и томе слично), средиште више није било фиксирано у човеку. Напуштајући антропоцентричко гледиште, и аксиолошки идеализам и хајдегеровски етзистенцијализам приближили су се данашњој католичкој филозофији, која такође одбацује поменуто гледиште. Као челни представник ове филозофије, Жак Маритен центрира људско биће у богу, па каже: „Теоцентрички хуманизам има свој тип у светитељу“. На тај начин, дивергентни токови савремене грађанске мисли теже да се слију у теологији која остаје чврсто затворена за ма какав „антропоцентризам“ (у ствари, за хуманизам).
Коначно, после читавог овог потуцања од немила до недрата, хуманистичка идеја налази прави дом у новијој антропологији, која је као филозофска дисциплина била утемељена још у ХУШТ веку, поглавито у „Антропологији“ Имануела Канта (а касније — и у делу Лудвига Фојербаха). Већ у Кантовом спису, ту дисциплину је карактерисала уска веза филозофије са биологијом, дакле — са науком, |
Ако се хуманистичка идеологија окућила у антропологији, ова последња се данас мора ослањати на егзактне науке, пошто би човеково самосазнање висило у ваздуху, кад би било лишено научног ослонца.
8.
М први мах, међутим, рекло би се да се такав ослонац не може наћи на тлу егзактних наука које су од хуманитарних дисциплина одељене традиционалним гра; ничним ровом. На једној страни „рова“ био би хуманизам, а на супротној — сцијентизам. Отуда, неки конзервативни „хуманисти“ не устручавају се да научника
прогласе — слугом Бавола; при том, они величају бога као човековог очинског покровитеља. Насупрот томе. модерна наука већ увелико затрпава „ров“ о коме је реч. На
те је упућује, између осталог, и савремена симбиоза човека и машине: у оквиру ове симбиозе, разни технички уређаји (попут протеза) већ се могу управљати помо-
ћу биоелектричних сигнала што их произ-.
води човеков нервни систем. У крилу исте симбиозе, данас се зачиње „полувештачки човек“ или својеврсни хибрид, који се означава скраћеницом ккеборг (кибернетички организам). У ствари, киборг је жив организам, али толико помешан са различитим модерним машинама, рецимо — са вештачким мишићима, да се практички не да разликовати од ових других.
Имајући све то пред очима, савремени.
научници почињу брисати вековну граничну црту између егзактних и хуманитарних дисциплина, — при чему неки од њих испољавају неоправдану склоност да хуманитарна сазнања „утопе“ у природно-математичким наукама. Тако, на страницама своје књиге „Принципи кибернетике“, Алек сандар Лернер пише: „У низу области, етзактне науке прилазе, на крају, опсади последњег преосталог утврђења — хуманитарним наукама“. Како изгледа, Лернер не води довољно рачуна о томе да кибернетика исто толико хуманизује егзактне науке, колико математизује хуманитарне диспиплине, Јер, предмет кибернетике усредсређен је у људској делатности, то ће рећи — у процесу управљања живим и неживим системима. Тако се на тлу нове науке отвара погодно и широко поље у које се може укоренити не само филозофска. антропологија већ и уметност.
Уврежена у том пољу, књижевност и · уметност израста у научну фантастику која реафирмише „антропоцентризам“. Ова реафирмација је особито изразита и доследна у научно-фантастичној прози Ивана Јефремова, иначе палеонтолога по струци. Он претпоставља да су закони биолошке еволуције истоветни у целој васиони, те да морају породити људско биће на разним планетама. Изложену претпоставку Јефремов је уметнички развио у делу „Звездани бродови“.
НЕ ЗВУЧИ ТОРДО,
ХМ ИНДОКИНИ, НА ПРИМЕР,
Маа све резерве према таквом. антропоцентризму, јасно је да научно-фантастична књижевност оживљава хуманистичку идеологију, — којој је истакнути амерички писац Реј Бредбери дао савремен, облик и нов смисао. У Бредберијевој визији, човек је пола стваралац, а пола рушилац. С обзиром на ту своју антрополошку ВИЗИЈУ, овај аутор научне фантастике назван је „моралистом космичке ере“. Испадало би, дакле, да хуманизам ниче тамо тде није сејан: у модерној науци, па и У књижевности коју, инспирише ова наука. То значи да се хуманизам осавремењује, — аано и да се наша савременост хуманизује.
Поменута хуманизација не би била ништа више до повампирена филантропска илузија, када се из науке и уметности не би пробијала у човекову животну делатност. Овај њен пробој, међутим, омогућен је данашњим научно-техничким превратом, односно претварањем науке у производну снагу.
Тачније речено, и говорећи у дУХУ оцртане Бредберијеве визије, тај преврат омогућује да се до краја обелодане човекове противречне потенције: могућност новог и недогледног самостварања, али и мо тућност · непоправљивот саморазара ња. Ова друга могућност (наиме, већ пословична опасност термонуклеарне 2апокалинсе) дала би се одстранити једино под условом да се научно-технички преврат подудари са одтоварајућом, аутентичном, друштвеном револуцијом, која би садашњу технизацију или роботизацију човека заменила очовечавањем саме технике. Тек под означеним условима, човекова егзистенција би се најзад ускладила са његовом суштином.
Изједначујући ову суштину са слободом, Марксова идеја о људском бићу. укида ону лажну идеологију која унапред одређује човекову идеалну суштину. Не мање, међутим, она одбацује данашњу дезидеологизацију, па и тежњу да се старински, лажни, чисто „идеални хуманизам замени егзистенцијализмом или неопозитивизмом. ;
По мери свог остваривања, Марксова идеја хуманизма прелази у стварну и живу хуманост, то јест у самостварање које изражава и реализује човекову суштинску слободу. ;
ЛИРА вага КЊИЖЕВНЕ ПРОИЗВОДЊЕ
МА КОЛИКО СЕ ЧИНИЛО да су све анкете сестре — па (би, према томе, књижевни критичар наликовао некаквом елужбеном. пронијенитељу на изборима тзв. краљичица (што је Тинов назив „за »пи55«-ице), од којих једна треба понијети „Харвилову" круну као обиљежје свота првенства — књижевни критичар свеједно. мора преузети становите неугодне обавезе свога посла. То вриједи управо у овом случају кад је потребно успоставити некакву лигу једногодишње књижевне производње (у Хрватској). Дакле, редом:
1. Својом епохалношћу, два остварења била би довољна и за које десетљеће, а некмоли (само) за једногодишњу продукцију. АНЕ и . |
То су, најприје, двије обимне књиге „ХРВАТСКИХ ЛАТИНИСТА" (тискане У оквиру едиције „Пет стољећа хрватске књижевности"), које су приредили Велљко Гортан и ладимир Вратовић,.. Уз уводну студију приређивача прва. књига садржи текстове из латинитета 9—14. стољећа и дјела писаца 15. и 16. стољећа, а' друга књига дјела писаца 17—19. стољећа. Овим зборницима непроцјењива значења, напокон је комплетиран корпус хрватске књижевности, а и исто тако, јавности су постали доступни многобројни извори за поједине одсјечке хрватске културне повијести. Голем истраживалачки и преводилачки рад приређивача практички је немогуће вредновати, али је сигурно да су њихови свесци. потхват једне епохе.
Затим се, крајем године, појавила једна критичка књига такве теоријске разине, да је непримјерено успоредити је с било којим другим, сличним остварењем. То је „СУКОБ НА КЊИЖЕВНОЈ ЉЕвици 1928—1952" Станка Ласића, дјело које невиђеном смионошћу разрјешава и разјашњава споменути познати проблем наше новије културе. Посвемашња самосталност Ласићевих поставки, оригинални и. сувремени критичко-теоријски поступак што га је примијенио, избјегавање сваке приземне „анегдоталности", мисаона узноситост његових теза, ванредна обавијештеност и необична филозофијска култура — све то уздиже ову књигу изнад највиших врхова књижевно-теоријске мисли, не само у Хрватској.
НАСТАВАК АНКЕТЕ ИЗ ПРОШЛОГ БРОЈА
2. Прошлогодишња _ сезона _ хрватске приповиједачке прозе има, такођер два вриједна остварења: „ТОРАЊ" Ивана
Кушана и »САМОТ ОБЕ СОТТОЕЕ« Алојза Мајетића. Прва књига, Кушанов сатирички љетопис, напокон начиње једно затворено приповиједачко под ручје, затворено и непознато барем у Хрватској, тј. сатиричко сецирање. наше сувремености, Мајетићева књига — једном скандал, данас без некадашње „сензационалности" — читка је, модерна прича о становитим слојевима младих генерација, испричана неконвенционалним језиком.
3. Критичари и есејисти обиљежили су прошлу годину — барем они који ће бити споменути — радикалним одступом Од сваког провинцијализма или еклектиз ма. Како овдје није прилика за рецензирање, само треба навести ауторе и дјела:
„ТА КРИТИКА" Томислава Ла дана учвршћује овог каустичног критичара, јединственог енциклопедисту и пр воразредног језикословца такођер и на есејистички пиједестал, за који се у Хрватској, ионако, не туку многи, „ОСПОРЕНИ ГОВОР ИЛИ ЕГЗОТИКА СВАКОАНЕВНОГ" Бранимира ДАоната (што је његова прва књига) показује како је критичар дужан да буде аналитичар свакодневице или, барем, критичар и пара-књижевних феномена (а не само сламната лутка која плута „белетристичким"“ водама). »РЕОММСТА РЕЗЕЕТА«, Марка Грчића открива једног новог, есејисту, по чистоћи мишљења и језика Од сад сигурно незаобилазног. у
тако даље... при чему би требало споменути (не обазирући се ни на какве границе), нове пјесничке збирке Зво нимира Голоба, Вука Крњеви ћа, Славка Алмажана, нову прозу Данила Киша, зборник „Хрватска млада критика", Павлетићеву антологију цјелокупног хрватског пјесништва. ..
Игор Мандић