Književne novine

„даља.

КРИТИКА

Наставак са 4. стране

Анло о потреби да се нађе прави угао посматрања, одреди профил неке уметничке појаве или садржајно дефинише дело.

Први том овог капиталног дела обухватио је личности ми остварења (и сва опа струјања у њима и око њих) од рађања српске модерне (око 1900) до надреалистичке варијанте Милене Павловић Барили и сликара несталих у вихору рата (негде до 1945). То је псторијски део ове студије, историја српског сликарства од по четка века до другог рата, без обзира што се знатан број сликара, чија је уметничка активност почела у том доратном периоду, потпуно остварила тек у годинама после рата. То је историја не само због дистанцираности критичке свести већ пре свега због тога што је релативно кратка фаза послератног сликарства (1945 — 1950) значила стварни прекид са естетиком међу. ратне уметности (са изузетком социјалних тенденција) и што је после ње дошло време које је с правом названо временом препорода и обнове. У том првом тому Протић је имао неупоредиво лакши посао: оквири периодизација и профили појединих уметничких праваца као и ликови појединих сликара, пазирали су се у релативно _ богатој критичкој и историјскоуметничкој литератури у којој је било и неколико значајних имена (Бранко Поповић, Моша Пијаде, Тодор Манојловић, Растко Петровић), а п знатан број послератних студија и чланака значили су знатан допринос _ сагледавању ове сложене проблематике (Момчило Стевановић, Павле Васић, Лазар Трифуновић). Но и ту је Протић својим сигурним саухом и духом, својим дорађеним методом, умео да осети и открије праве вредности и да их постави у чврсте оквире историјске перспективе, Међутим, није искључено да ће истраживања открити.неке нове вредности или кориговати неке ставове Протићеве студије.

Други том Протићевог „Сликарства ХХ века" почиње приказом социјалног сликарства (које је доминантно у четвртој деценији) као уводом у краткотрајну али, по многим последицама, трагичну фазу социјалистичког реализма. А то је време које Протић доживљава као активни уче. сник;: и као сликар и као критичар (негде од 1950). Време које значи његово саз ревање и време у којем је он саучесник безмало свих струјања, промена и преврата на плану уметности и ширих друштвених кретања. Материја другог тома је материја Протићевог сликарства и његове критичке мисли У сазревању. _ Међутим, овај други том који претендује да буде Асо историје српског сликарства ХХ века (његових првих седам деценија) био би хроника да пије прожет истим оним ДУ хом јаке синтезе, оном естетичком редукцијом која уметничко дело, једном широко спроведеном апализом, своди на његову битност. Требало је уложити велики напор Да се мпоге још живе појаве сведу на њихову праву или приближно праву меру, да се у ОРзЗим сменама стилова и њиховој коегзистенцији открију законито сти, утицаји им везе и да се осветле они општекулгурим, сопиолошки и политички разлози, рго е! сопта у групама, тенденџијама и експериментима. Због тога је то и дело велике храбрости и великог ризика. Субјективност и пристрасност потенцијалпа су присутност У дефинисању појава чији се лик тек уграђује у општу слику епохе. (изостављање пеких имена или њихов непотпун приказ, више биографски него естетско-критички приказ властитог дела, недовољно лефинисане појаве и покрети који се својом СсУШТИНОМ не слажу са естетичким веровањем аутора). Али оно што је Протић оцртао као преломне линије најзначајнијих послератних хретања (ох слома идеологије социјалистичког реализма, преко Лубарлине изложбе из 1951, преко приказа најзначајнијих појединаца и група: Групе шесторице, Денембарске трупе, Медијале до енформела, повог редлизма и програмпрале уметности, у светлости кретања седме леценије), остаће трајна вредност, полазна тачка за сва будућа истраживања пи разматрања овог најдинамич“ нијег пернода српског сликарства.

"Посебно треба истаћи Протићев стил и језик. Његова реченица је гипка, сва у служби јасно лефинисане мислм, полетна а ипак прецизна, Реома често емотивно набијена па ипак одмерена, То је рече ница посебне стилистичке културе, негована и развијана па традицијама најбољ~их европских/ аутора.

И на крају, овом, Протићевом књигом први пут је постала јасна она дуго наслућивана веза паше уметности и друштва, оно узајамно прожимање друштвене све сти и њених естетских корелата, њоме је на крају крајева јасно ин децидирано постављено питање свеукупног смисла уметпости у одређеној фази друштвеног раз воја, ;

Срето Бошњак

таи па пилана понављати

Поетека

самосвицест

Стеван Тонтић; „НАУКА О ДУШИ И ДРУГЕ ВЕСЕЛЕ ПРИЧЕ“, „Веселин Маслеша“, Сарајево, 1970.

ПОЕЗИЈУ НЕ ПИШУ само они који се осјећају „позвани“ да се истроше у трошности самих ријечи које изричу. У ври јеме колективних опсесија писати више није, светост изузетног чина, празник срца и ума, Постајући „масовна појава", писање постепено губи карактер духовне несводивости и сингуларитета. Све више личимо једни на друге, од почетка спремни на размјену, А рпог не вјерујемо да ће нам она омогућити да будемо у посједу Аругог и друкчијет; живи се од самог привида да тако заснивамо интерсубјективно искуство, да је та трансакција мисаоно—

доживљајног ситниша покрет који пешто значи и омогућава, Изгледа да се данас не може ништа

озбиљно рећи а да се претходно не проблематизирају саме претпоставке одлуке да говоримо, Тако се писање заснива 7име што се оно само доводи у питање, Друтим 'ријечима: ако се мопште не може писати а да се не идеализира, онда сам чин. срицања ријечи претпоставља свијест о природи те идеализације. Савремено пјесништво је у „иманенцији" свог бића но „структуре“ истакло ту ко рјениту промјену духовног заснивања. па тај начин што је „теоријско“ идентифицирало са својим непосредним поетским садржајем, односно што је иманентно исказало као експликативно, декларативно. Тај „програматски" карактер модерног шјесништва није његово спољашње, „техничко" обиљежје, него је конститутивни принцип који га суштински одређује, дефинира.

Босанско—херцеговачка поезија је коначно добила пјесника те поетске самосвијести: оно што код Тахмишчића и Крњљевића Живи као „помишљена", „претпостављена" претпоставка (што је по себи, заправо, у великој мјери учинило да њихову поезију примамо као поезију модерног сензибилитета), али без исказане потребе да се та промјена поетског виђења посебно и „образложи", или што је код Рајка П. Ноге присутно као чисти спонтанитет исказивања сумње у моћ Ријеча, добило је У књизи Стевана Тонтића поетски консеквентну изведбу. Тонтић је ризиковао да не пјева прије него што тај чино рефлексивно не оправда. Срећом, то „прије“ се само потрло у својој ис кључивости, тако што „образложење“ пи сања није постало изванпоетска регулативна идеја. „Теоријско" је унугар ни то на читавој дужини, Прецизно мишњљено, оно не долази ни „прије“ нити „накнадно", већ је традивни елемент који омогућује ла се Тонтићев поетски став и чин доживе као посредована Непосредност лирског гласа.

Свјестан да је данас немогуће избјећи судби да се „непосредност" пјевања сведе ва намнвност класичне пјесничке ријечи, Тонтић је био принуђен да изнутра разграђује традиционалну поетску слику свијета, да иронијом слави поетски чин као акт расањивања. Тако се устаљени вредносни систем, свагда изнова механички прихваћан када је свијест ус павана, постепено обрушава, да би се из неутралних, „десупстанцијализираних" или негативно одређених појмова (пораз, празнина, ништавило итд) конституисала друкчија арабеска смисла, постика нових поетских и животних значења, Тај акт „превредновљавања вриједности" довео је Тонтића дотле да резом рефлексивме деструкције отвори живу рану наше осаме и граничног егзистенцијалног искушења. Све је у овој поезији У знаку те одважности да се пејзаж наше јаве п сна оголи до мјере када се он духу 0открива као чисти, вредносно неутрални феномен, да_ би онда, рефлексивно посредован, избио у суштаствености етовог значења за нас. Тај редукционизам поетских страсти за „подмлађивањем свијета", чак и када се о свијету не причају само веселе приче, резултирао је консистентношћу пјесничког става— захтјева да се

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ

У

СТЕВАН тонтив

орнаментика и еуфоричност вјере у пос тојеће н догођено замијени новом скалом

аутентичних људских значења, Све што је

у овој збирци пјесама вриједно настало је као резултат „музикалног рада празнине", оне самосвијести која није допустила да се спонтанитет лирског гласа изметиг у пуку наивност свијести да се опјевава и допјевава оно што остаје исто, У Тонтићевој поезији свијет и његови ликови добијају нову ритмику: „стављени у затра-

де", они се садржајно модифицирају у

узајамном пресијецању, таје се један феномен јавља као 'неотуђива страна другог. "Из тог суочавања са распрскавањем животне супстанције Тонтић није изишао као „побједник“: свјестан да праве ствари настају једино у заједници „без слуге и господара", односно да „човјек који побједн остаје сам", и да је „апсолутна тишина њетов једини пријатељ", овај пјесник је овог пута часно подбједио самим тим што је поетски порекао апсолутност побједничког чина. То је прави разлог да као „миљеник празнине" мн даље ауџтентично товори—мислн.

Касим Прохић

Ново виђење Биолије

Андрија Гамс: „БИБЛИЈА У СВЕТЛУ АРУШТВЕНИХ БОРБИ“, независно ауторово издање, Београд, 1970.

БИБЛИЈА, као што је врло добро познато, баизу две хиљаде тодина представља основну и неприкосновену свету књигу за милионе верника. Библија, такође, није беспредметна књига ни за оне који нису верници, јер је она и књижевно дело Од не мале вредности. И као света књига, и као књижевно дело, и као извор две велике религије — јеврејске и хришћанске и као инспирација многих ликовних, књижевних и музичких уметника — Биолија и данас изазива велико интересовање и верника и оних који не верују; она је књига која је и даље у средишту паж ње оних који читају им испољују интерес за ствари духа и историју човека и човечанства, Сигуран знак те. чињенице у нас јесте појава више књига које се баве . Библијом и широким спектром проблема које она поставља; имамо утисак, наиме, да последњих година религија све више. им у нас, постаје сфера друштвене свести која интензивно занима и стручњаке различитих области (философе, социологе. књижевнике у првом реду) и „лросечне" читаоце. Тиме се и може објаснити појава више преведених и оригиналних студија и књига о религиозним и библијским проблемима, а посебно изванредан књижарски успех новог издања интегралног текста Библије (Стварност, Загреб 1968). Својевремено, пак, пажњу наше јавности изазвале су књиге Есада Бимића („Соцлјалистичко друштво и религија", Сарајево 1966), Олега Мандића („Лексикон јудаизма и хришћанства", Загреб 1969), Зенона Косидовског („Библијске легенде", Београд 1965), као и издање „Новог катекизма", о коме се стручни осврт Бранка Бошњака појавио док се књига још налазила у штампи (уп. Ргахјв, 5—6, 1969). Најзад, подсетимо и на то да је прва књига нове, веома занимљиве библиотеке загребачке „Стварности" под насловом „Свијет сувремене стварности" отпочела зборником — „Религија и друштво",

(0 овом интересовању сведочи и најновија књига доктора Андрије Гамса „Библија у светлу друштвених борби". Имамо утисак да је писац ове књиге, иначе наш познати правник, на известан начин наставио поменуту, иначе веома занимљиву и м нас запажену књигу Зенона Косидовског који је лепо показао да „чуда" о који. ма прича Библија имају сасвим „прозаично" земаљско порекло н да представЉају више или мање литерарну асимилацију и обраду појединих догађаја јеврејске и хришћанске историје. Гамс је пошао корак даље: он је узео да размотри податке које садржи Библија м који веома упечатљиво пружају слику о карактеру онота што се назива друштвеним бор.

. бама у оквиру бурне н често трагич.

Миодраг Перишић Слободни шочак

ГРОБАР | |

ДА НИЈЕ гробаром, љубав би од њега начинила црва. Земљано тле је његова дубина, сјајна висина, његов једини врт. Но» Кима, сакривен тамом, превлачи у реку већ сахрањене и тако спасава древну црницу за. себе. Прворођеном сину је земља“ ну колевку начинио.

ЦЕЗАРОВ ОРАОНОША

ПОКЛАОНИЋУ сву галску, мумиђанску и британску крв у замену за Цезаров ратни стег. Мој мач просећи ће све бојне редове и први ће стићи до бунтовних утроба варварских жена. Шкропићу легије крвљу као гозбеним вином и моје пијано оружје дуго неће препознавати своју сјајну кобину. М када као тријумфални повратници будемо хорачали Римом блистави ратни орао дрхтаће у мојој уморној десници.

СЛОБОДНИ ТОЧАК

ОД СТАРИНА уписивао је оштру и узану бразду по брдима и низинама, Мудраци су му пратили траг али ом је увек бивао дужи од њиховог века, Све једнаким пу“ тем напредовао је и враћао се. Али, лети» ма и летима вечите препреке избијаху му паоце. Са последњим изгубио је своје сре диште и стекао слободу да се на исту стазу никада не врати. Сада. луга и жуди да сретне мудраца који ће га ослободити то» га да буде круг.

РУЖА НА ГРОБУ МАЛАДОРОРОВУ

ДИВЉЕ стабло глатко је м све до под крај лета потпуно голо грчи се на ветру. Задњих дана лета почиње да се јавља бледо-црвена ружа. Када цвет потпуно уобличи сенку на трулом гробном знаку, у њему се, сакривен латицама, буди оштар три. Ружа се опет таси када бодљу залијг око првог детета које се нагне да помирише сивљи цвет.

ГОСПОДАР СНА

ОН ослобађа страха од возова и ножева у сну и онда вас хао дужника води на. мали пропланак оивичен шумом, да под столетним храстом храните његове оштрокљуне птице. Храну вам ставља на дланове, рамена и на главу. Ако се усудите да побегнете у другом сну, ваш мали. пропланак биће ограђен бодљикавом жицом. Насрнете ли на жицу у жељи да побегнете под воз, дивљим зверима или било куда, осванућете крвавих груди. р

ме судбине јеврејског народа. Други део Гамсове књиге садржи податке п критимчка осветасња о томе како је копституисана религија, дакле остварена Библија у својој канонизованој форми, касније лостала и сама узрок п извор друштвених борби, експонирајући се као евилентни и осведочени противник свих покрета који су, следећи природне законе Људске мисАм, настојали да унесу промене у канон,

Мора се рећи да је Андрија Гамс веома пажљиво ин адекватно прочитао им сам текст Библије и литературу о проблемима које ова света књига, која је и књи жевно дело, отвара им на свој непоновљиви начин фиксира, Његово дело пре свега пружа поуздану информацију о прелмету којим се бави, Гамсу је веома добро пошло за руком да, на примеру Библије, покаже како је борба за власт основни импулс свих покрета у досад познатој ис торији, Исто тако, Гамс је лепо скренуо пажњу на механизам страха и начине коришћења тог механизма као средства за потчињавање људи и народа, констатујући да је Библија „потресан, драматичан приказ борби... човека као појединца и друштва" У том смислу рељефно је ис такнуто искуство са хришћанством после његове победе, Када је ова доскора ревоАуционарна идеологија, успешно се прилагодивши народу, постала „јачи ослонац власти него организована државна сила", јер је постало евидентно да се „покорност црквеној власти која одређује шта је вера а шта јерес, који пуг води у спасење а који у пропаст, поистовећује... са покорношћу световној власти",

Наравно, Библија је веома богата књига, која у себи садржи вековно искуство народа чија је историја била и бурна и трагична; зато је, нема сумње, како то 1 Гамс наглашава, сасвим извесно да је Библија „богато извориште моралних врелности и других дубоких духовних вредности' Књига Андрије Гамса недвосмислено показује да је савремено интересовање за Библију и вишеструко оправдано и вишеструко корисно ни за разумевање давно

прохујалих времена и за разазнавање про-.

блема које сматрамо искључиво савременим, али за које, ипак, порекло, па и објашњење, налазимо добрим делом ни у књизи као што Библија и у понмању света које називамо библијским.

Николај Тимченко

дара олова ама права