Književne novine

тања тања пи поља тањ тилт ти

Милован Витезовић Родна кућа

на псшоку

Дугиним путевима следи ме очев траг Светлости долазе цветовима у плућа Било тде да седнем сео сам на кућни праг И на истоку ми излази родна кућа Дугиним путевима следи ме очев траг

Увек је сунце на истоку најмудрије Птице смишљају нове песме ако ћуте Задња мисао шума пише историје Кад шуме масовно оду у регруте Увек је сунце па истоку најмудрије

Док златна медаља супца нема две стране људи имају топла срца пустињака Србија никако у песму да ми стане Путеви најсрећнији испод ногу Ђака

Док златна медаља сунца нема две стране

Мислим да се звезде људономијом баве Да птице одтугују као што се селе

О да ли сте икад чули за оргуље траве Сви путеви по себи вратити се желе Мислим да сг звезде људономијом бавс

И песме су део звезданог ватромета

Кад сунце зађе цветови остају отворени Уходи ме оаза у врелој пустињи света На језику ми предели неизговорени

И песме су део звезданог ватромета

Дугиним путевима следи ме очев траг Светлости долазе цветовима у плућа Било где да седнем сео сам на кућни праг И на истоку ми излази родна кућа Дугиним путевима следи ме очев траг

ОЈ МИРЈАНА ВОДОПЛАВНА

Пева сужањ без слободе Топола ми поред воде

Сва равница њој је равна О; Мирјана водоплавна

Очима јој сутон у дну Заробљеник јој у сну

Коса њена лето буја љЉубила ме та олуја

Робија је љубав наша Срца кугле робијаша

Пољубац јој жива рана О] Мирјана водоплавна

"ОРАШАЦ НАД СРБИЈОМ

Слути слепи Вишњић да се исток плави И да шума пушта у срце корење

Мисао о шуми поникла у глави

И згрушана крв се чврсне у камење

Да се дубок корен ничим не. ископа Баш људине јаке покидале алке

Груну зрела трешња из трешњевог топа Родиле мајке гробове јунаке

Нежним гробовима нежно кажу сине Оружјем се добро људи зазвездали Сан им о слободи надраста планине И изнад Србије Орашац се пали

Руке дуван притежу ћутећи

људи кремен крешу и варнице буде Папето чекају Вожод ће нешто рећи Карађорђе само рече: Којекуде

„Док кубуре праште и док лете капе

Плаво небо Вишњић на гусле разапе

МАЈКА

Звезде се померале у ведром оку Родио сам се сунце на њеном истоку

Увијала ме дахом и бдила нада мном Растао сам лутајући широким јој сном

Да ме сачува поче сањати цео свет У њеној крви ја сам аортин заокрет

У грудима јој закопан стари Мркшин. С храм На левој страни храма најлепша фреска сам

Мајка је и пола ја и пола млађи брат Њено велико срце наш најтачнији. сат

КАКО ИЗГОВАРАТИ МОЈЕ ИМЕ

Изговарајте моје име док слушате седму . симфонију Изговарајте га барокно са пуно стилских : шара Изговарајте за као националну историју И као што се прва љубав изговара

Ако вам је хладно изговарајте га и ватра ће да запуцкета

И разгори се

Изговарајте та као неизвесност света

Као Сезаме отвори се

Изговарате га опрезно слутим мишоловку Моје име најприступачније кад дан

засрми Изговарајте га спонтано као српску псовку И гласно као кад загрми

КЊИНТЕНЕНОВИНЕ 6

" ома п онако

ПРОЗА „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА“

___БЕлЛЕГ_

Благоје: Којић

„И све ми говори да има нечег узвишеног у том мирењу са

: стварима око нас". 5

ЈОН ВЕЛИКИ је и даље лежао онако како га је била оставила — лицем окренут према таваници кровињаре — и Мала Мам помисли како мора да такво лежање годи човеку као што је Јон — увек у покрету и немиру — и како је било крајње време ла се једном умори баш тако како се уморио, свеједно што је то мало изненадило и натерало да ни сама пожури са послом, јер је Јон Велики свој посао окончао (истина, украсна стаклад су му остала неуграђена у белег, али шта то мари кад се човеку као што су он и никада не да да заврши све што је наумио) а она свој није, мада је, уистину, то што јој је преостало незнатан послић, јер је Јонова простирка откадсебе готова а на њеној недостаје још десетак завезака — ништа, такорећи.

Па ипак, мора признати да: се Јон ВеЛАики одјутрос понео нимало онако како је то могла од њега да очекује (та он је бар знао све на своје место и у своје време да смести!), иако је тако нешто већ приликом буђења била наслутила, јер је преко сваког обичаја дочекао зору у кревету а не како је то увек чинио — на нотама — и јер је остао потпуно глув на њен позив да устане, свеједно што је кроз решеткасто окно — прекривено — прозирним поливинилом од старе, растворене кесе уместо стакла — дан протекао тако да је светлосна слика на супротном ЗИДУ заблеснула остатке мрака у угловима. кровињаре и што је то деловало тако неутодно снажно да би, свакако, морало разбудити чак и тако уморног човека као што је то јутрос био Јон Велики.

Она се, заправо, и не сећа како је успела да својим кратковидим очима оДоли толикој навали светлости и како је уопште успела да се неопажено искобеља из прња на брачној постељи, мада и сад памти да је поред свег узбуђења због свега тога мирно обавила све. оне за ту прилику нужне послиће — навукла преко ноћне кошуље ону једину свечану хаљину, расула сребрне власи већ давно проређене косе — и да је потом тихо, што тише може („Нека га, нека барем сад буде на миру...") одшкринула врата иза којих је јутро, над сивим крововима града у даљини, растирало јесење маглене крпе, прошивајући их и спајајући тамним димним нитима што су сукљале из шуме димњака право у ниско опуштену небеску тканину и иза којих је — ту, пред самом њом — градско сметлиште неуморно ригало смрдљива испарења, облажући —" као скрамом без одушка — смећарске кровињаре склепане од разног отпадног материјала што га је град нештедимице одмацивао.

Памти добро да је и тог јутра — онако како то чине људи на селу кад свежим

ваздухом прочишћавају устајали дах 32: творених просторија нагомилан преко ноћи у грудима — удахнула пуним плућима смрад и како је потом — као магнетском силом повучена — кренула према белегу недалеко од извора под обронком удаљене узвишице; под тим обронком до којет је сметлиште недавно засуло и коначно премостило и последњи педаљ речног РУ кавца — те тако спојило на том делу град са адом — па затим скренуло своје на дирање низводно, до ушћа реке и рукавца и тиме натерало остале смећаре да пођу даље за његовим током, заједно са својим уботим кућерцима које су с лакоћом свој отвеној деци у игри раскивали и наново склапали. на новоодабраном месту.

Само је Јон Велики остао ту гле се овог последњег пута задесио,

„Мам", рекао јој је том приликом Јон Велики. „Сада је доста. Сада је заиста А: ста, То проклето ђубриште доакало нам

· је најзад. Осећам ледену језу у костима,

Мам. Остарило се, остарило се, моја Мала Мам". -

И стварно, она не памти да је Јон Ве лики икада проводио време као од тог дана када се сав — супротно ранијим настојањима да скупљањем што већих количина старог гвожђа, крпа и хартије истера коју цркавипу више из касе предузећа за промет отпацима у граду — посветио само клесању белега од лабуће беле ка. мене плоче, ишчепркане давно такође из сметлишта.

КРОС

Иштван Братшњо

ЗАПОВЕДНИК СТРАЖЕ жандарм Павел опсовао је тако 'вочно, али тако сочно, да је редов Иванич и нехотице одјурио по коње који су били привезани за једну кржљаву Тополу. .

Младић је у међувремену _ пресекао водњикави рит. Подземне воде биле су тако високе да су до пола прекривале влати траве. Тањирасти цветови златних љутића и маслачка благо су се њихали на топлом сунчевом сјају. Када су два жандарма, витак и атлетски грађени заповедник страже Павел и дебели и бркати редов Иванич, испод кога се готово срушио коњ, скочили у седла, младић се дао У бекство. Једно време је, осврћући се, одмеравао растојање, и настојао да што боље искористи своју предност.

Бежао је лако: Руке је снажно савио а видело се да не граби ногама .ви са пола снате. Испод његових сандала шљапала је влажна трава, као када испирају рубље. Ритмично, како су ноге дотицале тле. По оваквом терену није могао да јури тако да му табани целом површином не додирују земљу.

Коње су нагонили на што бржи кас,

— Не дајем му ни десет минута рекао је редов — и наш је. Десет минута... Највише петнаест.

Заповедник страже стиснуо је зубе и нагнуо се напред у седлу. Са уздама је ударао коња по врату. Мрк, тврд. врат би вао је после сваког ударца још више пре кривен пеном; сваки ударац је оставља нови бео траг по њему.

Младић је и даље одржавао своју пред ност. Пазио је на сваки свој корак, избе гавао је препреке, а ваљда се поуздавас и у своју снагу. Могуће је чак и то да је све поверење полагао управо у њу, а изгле: дало је да на њу само може и да рачуна. До сада је то била пријатна трка, али за коње веома исцрпљујућа, јер су дубоко упадали у блато, па онај који то зна може да се нада. Равници ни почетка, ни краја. Вода је негде постајала још дубља, тле је било тресетасто, затим се претварало џ мочвару, равница се сужавала и свуда била веома ниска. Коњи су могли да иду само његовим трагом. ;

— Добро: се држи кулов, чак се веома добро држи — смејао се редов. — Господин заповедник је данас обуо шупље чизме. — Не блебећите толико, кумашине, плануо је изненада заповедник. — Боље покушајте оданде, с десне стране, разумете већ како мислим2 — Видело се да му се у узаној атлетској глави нешто кува.

Десет минута је одавно прошло, и то више пута, Сада су јурили у виду клина. Изгледало је да клин непрестано постаје све тупљи, да се, дакле, смањује младићева предност, али то још није могло да се узме за готово. Вода је постајала ду бља, према небу су стрчале усамљене стаб љЉике трске, ту и тамо већ у групи. Покрети су им постајали све незграпнији, мада ниједан од њих није осећао умор: у почетку су осећали узбуђење неизвесног, а сада већ само досаду. Младић је окренуо назад главу, кораци су му се из Аужили, панталоне су му биле мокре до колена, кошуља му се прилепила уз леђа То је била сива, исувише често прана кошуља, из које је вирио његов црвени упо. ран врат.

Када су стигли у мочвару није ни било говора о некаквој предности, Коњи су били изнемоглн, заповедников коњ је ошепавио. Мочвару је пресецао један насип — прашњави летњи пут, Младић се пењао стрмом страном насипа, хватао се за велику травуљину, дах му је застајао. Коњи су стајали беспомоћно, Младић као ха је добио нову снагу, а како им се учинило, иза појаса је извукао пиштољ с крат ком цеви, али се није ни обазирао на њих. Одмах после тога чули су топот коња који нису могли бити далеко. Поскакали су с коња чији је већ готово сваки мишић подрхтавао, отерали су их. Ноге су им утрнуле, непрекидно су осећали да им се између колена налази коњски труп; раширених ногу попели су се на насип.

Младић је јурио иза једних сељачких кола, а коња који је био упрегнут у кола непрестано је ударао сељаков бич.

Редов је већ тражио једно чистије ме сто, тде би могао да седне. Зној му је с лица цурио у кошуљу са отвореном краг-

клесања Јон

Мам“, понављао је свакад приликом х У Велики. „Човек није стока да скапа без игде ичега иза себе, свеједно што му пролазиште није било посуто цве-

и ловориком, и што је целим путем 55 Неком је то та-

тетурао и саплитао се... ; ко Ан Мам, и зато треба свакако

оставити знамен као траг и подсетник да си и како си трајао.

Јуче је Јон Велики коначно завршио са клесањем и она се сети како је потом с тешком муком извукао белег на обронак под узвишицом и укопао та у земљу.

„Овде", рекао је дишући од — умора кратко и Сипљиво. „Овде хоћу да сам, да ме свакад кад дођу по воду виде и кажу; ЖИВЕОЈЕ.ИСТИ НА, КАО ПАС, АЛИ ЈЕ ИПАК ОСТА. ВИО НЕШТО ИЗА СЕБЕ".

При томе се, памти, окренуо према сметлишту п дуго, дуТО остао гако с по посом им озареношћу на кошчатом, спару-

шеном лицу; на том лицу на коме се, ни поред све уочљивије онемоћалогти. ука. зала истинска одлучност када је пешто

касније паставио:

„Сада ми преостаје јој ла сутра но

тражим на ђубришту шарену стаклал за украс на белегу. Само још то, а онда мо жемо сасвим мирно одорајати маше ла

не", „Мам", додао је потом, спустивши нежно своју увелу шаку на њено шиљасто раме. „Ипак смо лепо провели живот нас двоје, Кажем ти, Мала Мам, било је то ипак лепо".

Она, заправо, и не зна када и, како су синоћ напустили то место, као и како се јутрос поново отворила сама крај ње га, узалуд покушавајући да белегу искаже све оно што јутрос због његовог сна није могла да саопшти Јону Великом: оне топле мисли што их је до дубоко у ноћ плела око његове и њене прошлости, и своју велику жалост што је белег ипак остао неукрашен.

Зна само то да јој се, цело време док је ту стајала, неодољиво п неотклоњиво наметала слика сметлишта иза белега, на ком је живот био опет отпочео свој свакодневни убилачки ток преко тешких, теретних камиона Градске чистоће што су бректали и бљували из мрачних утроба прве товаре смећа; преко застрапт“ (уће снажних булдожера што су алапљиво при хватали све новије и новије попшљке неисцрпног града, гурајући их пред собом непоштедно и засипајући рукавац неуморно и неумитно; преко црних, кукавних прилика смећара обавијених кужном прашином што се прегећи дизала са новонасталог тла из којег су — кло – птице грабљивице кад запоселдну јалову ораницу — штедро зобали своју златнуруду за живот од данас до сутра.

Зна и то да се — питајући се садаси сама како — вратила најзад кровињари у којој је затекла Јона Великог онако како га је оставила — лицем окренутог према таваници — и да. јој сада преостаје још само да му склопи, угасле очи, па да сел не и заврши оних десетак завезака на својој самртничкој простирци, _ свеједно што то и не би морала да чинл с обзиром да су и они она од оних људи којима се и онако не да да заврше све што су наумили.

ном. Заповедник је скинуо своју капу и са као снег белом марамицом бригао сво-

је чело,

— Реците само, кумашине — окренуо се равнодушно према редову Иваничу због чега вам та пуцаљка виси око врата2

Иванич је збуњено бленуо у заповед; ника.

— Шта чекате2 — Глас му је избледео и постао нежан, умиљат, рекли бисмо улагујући. — Но, шта чекате2 Убијте га већ једном!

— Да га убијем2 — упитао је редов готово као да говори сам себи.

— Да, устрелите та. И то одмах. |

Иванич као да је за тренутак био неодлучан, али је затим скинуо с врата коњички карабин с кратком пџеви.

— Немојте се тако дуго играти — викнуо је заповедник страже Павел — али на сељака пазите као на зеницу свога ока!

Иванич је клекнуо на средини пута. Пуцањ је снажно одјекнуо, карабин је готово оборио жандарма, тако се ритнуо назад. Испод насипа су се пропињали коњи. Пиштољ је из младићеве руке одлетео веома далеко. Сељак се подигао са седишта кола и тако стојећи шибао свог коња. Редов је изненада постао јако товорЉив. :

== Изгледа да га је погодило у врат шаптао је узбуђено, пи рука му је видљиво задрхтала- — Гађао сам га тамо, под врат.

И показао је куда.

— Да је стигао, отерао би оног сељака. Али, кладим се господине заповедниче, да му је пиштољ био празан. Отерао би га с празним пиштољем. Би он!

— Какав глупандер — рекао је заповедник страже и ставио му на раме руку. — Како сте глупи! Не, нисте ви глупи, кумашине, сада нисте. Ви сте вешт човек. Већ он — и брадом је показао у правиу младића. — На било којем такмичењу У кросу добио би краљевску награду. Ја вам кажем: краљевску награду.

(Превео с мађарског ЈОЖЕФ ВАРГА)

ИШТВАН БРАШЊО спада у најталентованије и нај плодније мађарске писце у Југославији. Пише стихове и прозу, а бави се и превођењем са српскохрватског и немачког језика. Објављује у свим мађарским листовима и часописима у нашој земљи. Живи од књижевног рада. Рођен је у Гунарашу, 1943., године, Дела: · „АИ. ље воде" (стихови, 1966), „Напољу на ветру" (новеле,

1568), „Сенка и траве" (стихови, 1969), „Празни краљеви" (минијатуре, 1970).