Književne novine

љета тања

ПОРТРЕТ пагана

ПЕСНИК ОСТАЈЕ УВЕК МЛАД

Разговор са Александром Вучом

ПРИ СУСРЕТУ СА ПИСЦЕМ, чије смо деАло тек прочитали, неминовно тражимо писца у његовом делу, занимљиво је пронаћи колико се писац идентификовао са својим јунаком.

Када Александар Вучо у првом стиху

своје поеме „Момак ми по хоћу да будем"

каже: „Момак и по хоћу да будем... Пре него што умрем." — то је он сам, јер деца не мисле на смрт, а када каже: „Још пола од оног што умем да умем и пола од оног што могу да могу" он изражава своју најинтимнију жељу: још хоћу да учим! што доказује да је овај песник још млад дУХОМ.

Читава поема Александра Вуча је као да је написао млад песник, полетна, звучна, сликовита; она се осећа, слуша и

тледа. УМ њој се нада, туга, радост и сум-

ња исто тако брзо одмењују као код младих. У сваком спеву, као у Лафонтеновим баснама, има и поука: .

„И ти ћеш једном, Ако листаш књиљу И постанеш баја, Садити репу

С рукама у џепу."

„Време није да кибиш у празно

И копчаш разноразно,

Кожирај се брзо,

И право на тренинг омладинског тима!" „Ето, ја ти све рекох,

Па нека ти намет луда

То твоје фрајерство пола

„потражи од овог чуда."

Али зар су те поуке доцирања и наравоученија старијих младима2 То су мисли младих, то је њихов подсмех себи самима, њихове шатровачке речи, а присутна је и она младалачка жудња за знањем и подвигом; „Учини да твоје справе Лепоглаве,

Протрамирке и сервирке, Аутоматске рачунаљке, Стрмоглаве

И свемирске пророчаљке Пуноглаве

Начине од моје главе Лудоглаве.

Да постанем момак и по."

И у тексту и у потексту, на свакој

· страници, она превасходно еманира жељу

младих да што пре одрасту, да и они буду „савршени одрасли" и осећа се како је горуће и болно за младе — чекање да и они постану неко.

Ова поема, сва јасна, лепа и духовита, прави је предах од оне такозване „поезије за децу". ...Који је пут водио до њег

— Давно, још У првој!младости, при. вукла ме је дечја фантазија, онај једини облик мисаоне делатности који је ослобођен начела стварности, оно супротстављање младих да чине оно што други чине, односно да чине оно што од њих одрасли очекују, она буна против одређеног и уокзиреног, јер ако би се, као што већина одраслих жели, машта младих укротила. и зауздала, зар не би дошло до потпуне стаг нације духа2

— Улазио сам све више у дечји свет, откривао сам њихову животност, схватио да деца не размишљају да ли треба и ка«о би требало живети, да посматрају свет очима сањара, да их непрестано нешто позива на акцију, да желе побећи из свакидашњице, да замишљалу оно што не постоји. Та непомирљивост деце са стазгнацијом доводила ме је до неких истина. На пример, да за децу нема границе између могућег и немогућег, да их њихово стање, њихов дух води ка слободи, да деца правилно оцењују шта је баналитет, сентиментална романса, дидактичка назовипоезија, да не прихватају устаљене норме, конвенционалне поуке, да воле да руше и прескачу ограде. .

— У дечјем свету открио сам и један посебни, аутентични хумор. Он је код младих бића одбрана од повреда које им наноси спољни свет, хумор им је неопходан као громобран за њихове недаће.

— Посматрајући њих, посматрао сам и себе; односно и кроз себе сам видео друте. И ја сам бежао од оног што сам имао —_ од своје патријархалне породице — нешто ме је вукло нечем узвишеном. Нашао сам одушку У патриотизму. Постао сам и ја да браним своју земљу, потпуно ничар, читао сам тешким рањеницима Вукова дела, писад њихова писма... Хтео сам и ја да браним своју земљу, потпуно сам се оцепио од својих, учествовао сам у повлачењу војске. Али окрутност рата ме је отрезнила, патриотизам се спласнуо. Пошао сам са осталим младим људима у

„цуску. 5 РИМ доцније, У Београду, привукао ме у литературу надреализам. Он је учинио да ме највише заинтересује поезија која произлази из живота људи ожељних не само судбоносних питања и 002080ра него и решења животних проблема. Надреализам није одвајао уметност од човека, он није само књижевни и ликовни покрет, он је једно стање духа које захтева преображај човека, његов измењен став и према друштву. Он захтева и интегрално поштење човека према својој професији, одбацивање предрасуда, као однос према будућем свету, па према томе и према Ман да је У том погледу у последње време много учињено. Многи да. нашњи дечји писци не гледају више на децу као на минимизирана посебна људска. бића, више не своде читав свет на деч-

ја раст, не употребљавају деминутиве, тепања и мажења, већ се обраћају деци као малим људима, признавајући им статус. човека са свим осећањима људског бића. Многи наши писци постали су свесни да се пред децом не може нешто изигравати, да им треба спонтано прићи. То је веома позитивно, јер подиже свест код детета, а не савест која је, у ствари готово увек аналогна репресији, док је свест савезник слободе. Позитивно је такође у тој искреној литератури за децу што их не тони на ретротрадно отечествољубље, не ствара у деци такозвани неодболовани терет дедовског духа, који неминовно враћа на пресахле изворе задојене мистиком, па и ре лигијом.

— Ја не правим никакву разлику када говорим о литератури за децу или о литератури уопште. Одговорност је идентична. Можда је и већа када се ради о деци, пошто се деца упознају с том литературом у доба када се формира личност. Ако би се дечјој литератури дало више места него што се сада даје, уверен сам да би то донело веома позитивне резултате, да би многе младе одвраћало од разних штетних — често примамљивих — навика, које су, У ствари сурогат живота. То је физички закон (он важи и за одраслог човека) који ствара једно некритичко стање духа; то стање одвлачи од оног што је најбитније за малог и великог човека — од радних навика. Тако нестајг оно што је нај важније: свест о човеку и о његовој будућности. Вратимо се на поему. „Момак и ло хоћу да будем" и све оне поеме које су претходиле овој добиле су награду Савета организација и установа за васпитање депе Југославије „Младо поколење". ·

Ми који смо, као Александар Вучо, проучавали децу — и учили од деце мислимо да-постоји посебна блискост између песника и деце. Песник може да сачува веру у људе и у будућност, попут деце.

Јулија Најман

КОМПЈУТЕР ЈЕ _ СВАШТАР

___ Александар Вучо: „МОМАК И-ПО- ХОЋУ ДА БУДЕМ“, 77 „Просвета“, Београд, 1970.

РАШИРЕНО ЈЕ МИШЉЕЊЕ да поезија за децу мора да буде нешто друго од поезије за одрасле. То мишљење је важеће и одрживо у савременој књижевној пракси ако нема за намеру да из света стваралаштва по намени изузме неко од успелих књижевних дела. Ја лично не знам где би могла да се повуче граница двеју ли-

тература које би се делиле по узрасту. њи-2

хових читалаца. Поготову када је реч о" савременој књижевности за децу и о сложеном песничком раду Александра Вуча. .

Надреализам се обратио деци преко Вучове поезије још: 1929. године да би младом поколењу сугерисао побуну „због ужасавајућих социјалних разлика које владају у свету“. Вреди у том погледу цитирати предговор Душана Матића првом издању Вучових „Пет петлића“ 1933. године: „Једне урнише беда, друте унакажује богатство. Да би се за људе мн за децу направио један бољи ред, који не би био дрворед, калуп, скамлија, који не би био мучење, потребно је од већ постојећих слика, дрвореда, калупа, скамлија итд. да се направи дар-мар и да се те слике, дрвореди, калупи, скамлије итд. људски разбацају“. Сам Вучо, осврћући се на то своје дело, пише да је деци онога доба сметала „упарађена грађанска стварност“, Марку Ристићу није измакло из вида да поводом једине књиге праве дечје поезије на овом језику подвуче реч чистота насупрот „накинђурених, божићњих, претрпаних излога београдских књижара“.

Из тих узгредних, али темељних, осврта београдских надреалиста и из савремених концепата о литератури за децу (Б. Ћосић, Х. Тахмишчић и други) могао би да се изведе закључак да је литература за децу понова освојила карактер литературе и да: У критици овог књижевног рода не треба примењивати никаква посебна правила која би, можда, још увек ишла на руку застарелим педагошко-инфантилним односима _ дете-литература-човек. _ Докле Немо. се међусобно уверавати да смо као деца читали татине Ане Карењине а да деци, препоручујемо Буба Маре и Баба Роге! | ' Вучо је упарађени ред правила одбаци вао као литерарно непримењив. Он је стао на становиште да „деци припада њихова сопствена колико и наша будућност“. Сматрао је да децу треба пратити али не и мењати њихове циљеве. Интересујући се за „технику“ у служби својих јунака он је, пре него што ће написати поему „Мо. мак и по хоћу да будем“, дошао до 3акључка да је техника његових јунака застарела. (На пример, балон у ери суперсоничних авиона и интерпланетарних ракета). '

М делу „Момак и по хоћу да будем“, поеми за децу, или, о животу и машти са-

временог дечака, техника добија сасвим други карактер него у Вучовим ранијим радовима за децу. Тамо се с техничким направама може скоро све, овде скоро ништа. Човек који с њима располаже је свемоћан, овде скроман, па чак и смешан. М одељку „Машине“ Вучо даје лик Марципановог ујака који у техници није нашао своје поистовећење или, како се то каже, свој идентитет. Шалозбиљни ујак авантуриста, помало боем, помало паупер, светска радна снага, радник на компјутеру, машини над машинама, програмер, даће из своје фамилијарно-светске бурлескне перспективе најстаријем сину свога старијег брата поучан савет:

„Компјутер је брате сваштар

А човек је

Јесте ли је није ли је

Ипак маштар“.

Вучо овде, не наивно, извлачи на видело тему, колико занимљиву за надреалистички покрет, толико и за оне који ве-

| | | | РрУЈУ У духовне радње машине, Од како су се чули гласови да машина пише песме па до. данас појавило се низ верзија тран за претечу оваквог схватања. Међутим, надреализам се помоћи машине при | писању песама јавно одрекао. Пре неколико година један од најтолерантнијих наших надреалиста чим је видео дело једне такве машине (мислим да су то биле песме) нашао је за сходно да разграничи рад | машине од рада човекове маште. Ако посматрамо ову поему, коју ће читати дечаци | им девојчице у светлу тих проблема, уверићемо се да се налазимо пред делом сатка| ним из старих добрих надреалистичких

по којима је надреалистички покрет сманити. Поред овог питања машина-човек и дру-

то питање иницирано насловом и првим

| стиховима „Момак и по хоћу да будем/

| још пола од оног што умем да умем“ нису

| у супротности са човековим пробуђеним

жељама и емоцијама као господарима

света. Три врлине света: Физичка Снага,

Искуство пи Машине увек ће бити надвладани помоћу Маште и Љубави.

Вучо у овом делу није био педантни аналитичар-филозоф с тезом, нити се тако пишу књижевна дела, да су у култу Снате, Искуства и Машине настали Човек Монструм, Ват као у делу Носорог од Е. Јонеска. Вучово дело није механички сведено на симболе нама познатих супротно-

сети: "Оно тече као део живота једног дечака. Све што је нама обично, дечаку би могло да буде сензационално. Његова маштовитост се судара са оним што јесте и оним што би желео да буде. Схватајући то природним и саставним феноменом де. чаштва Вучо га донекле уопштава, да би само дечаштво оборио на колена пред нај већим феноменом света, који се зове прва љубав. Марципан — тако је име момка из ове поеме — као да по први пута види свет онога дана када у њему почиње да кључа жеља, а тада је свет дужан да му одговори на питања њему нова, разуме се, за друге смешна. Ако не смешна, а оно конфликтна. Вучо их такве и оставља дуж. читаве поеме као схему дечаштва, схему у којој тријумфује љубав.

| У овој поеми не долази ни до каквој разрешења сукоба. Сукоб у нама због љубави и није сукоб. То је преваљени пут од ничега до човека. На путу ви не можете добити одговор, нити обогатити ваше искуство. Пут је ништа, јер вам не даје никаква решења и праве одговоре. Ваша машта је у сукобу с тим путем, ма шта ви на њему доживели. Ви само у машти имате цену преваљеног пута, Ове рефлексије не само да се односе на Вучовој Марципана већ, донекле, и на дечака из његовог младалачког романа — поеме „Корен вида“. Тамо је „најдраматичнија“ сцена она када се дечак нашао сам са собом — у огледалу. Све изузев љубави у том раном Вучовом делу стављено је пред знаке искушења и сумње, Уместе огледала, овде се пред дечаком појављује девојка „камена од темена до рамена/ ледена до табана“. МИ сва питања човеков моћи ту се скупљају, разрађују, префор мулишу, синтетизирају и чине поверењ међу људима.

Од маште — позива на маштање — а љубави као разрешења замршених питањ: егзистенције, Вучо је стварао најсуптил није песничке слике и ликове. Проткани хумором и емоцијама, ти ликови живе у нашој свести као гест живота и највећи степен хуманости. Ова поема „Момак и по хоћу да будем“ јесте такође један тест из дугогодишњег рада А. Вуча на истој оној линији на којој су сва његова дела: та линија могла би се назвати — племе. нитије виђење човека. 4

Остоја Кисић

Тања Крагујевић

Снобиђење_

Браћемо, браћемо дрењине, гутовати несрећно и дуго тако рекоше возари, а њима је пут знан.

Браћемо, браћемо дрењине,

ливаде које украсисмо играма и смехом подрхтаваће нам у трлу

и већ далеко од нас тонути у сан.

Браћемо, браћемо дрењине,

у самотним избама тражити стан тако прогна нас властита воља луда, сопствена наша пространа власт.

Браћемо, браћемо дрењине,

док нас ненадно не уставе

од меди капије и мирољубив праг крај којег цвета питома биљка

а са лишћа јој камље сат

што води враћа питкост

и опором воћу година сласт.

Ненаоружан. и сетан

Куда Куда Куда

Небо већ премало тајновито Опако Опако

Без сапутника свако цветно место Наопако Наопако

Бледолик заблудео

Куда Куда Куда

Зимски вртови чувани одвећ Силовито Силовито

Горд рањив суманут Куда

Време данас време сутра Облачно кишно ветровито Свуда

СКИТАЧИ

Били су танки и високи, копљанцима царским подобни. Минуше овуда

кроз време праха и дима. братство им понудисмо, хтедосмо и ми с њима.

Но неки међ нама

назваше их скитачима. неразумним

и. нејаким,

јер снага им одиста у крхкости беше и рукама лепршавим желеше подупрети свет.

Тако без нас одоше. на барјаку им небесном пламсаше. вунце

и цвет. 4)

Часови доколице Часови сна

Дани инокосни.

Твоја одсутна близина

Улице људи. предграћа Друмови шуме Покоја планина

Твој ишчезли глас

То је даљина Обесно

Грешно расталасана Између нас

ТРАГОВИ

Одлази пријатељ,

не маше.

водама на узглављу руке му осташе.

Одлази пријатељ, повратак не обећава, али дан оставља, питоме пределе и насеља као штедре дарсве за собом расипа.

Одлази пријатељ

о путу не зборећи,

у мраку само

звездане му стопе постају тајни знак

по коме ћу га наћи.

СЕСОИШЈЗ МТ10805

Дајем ти титрави прстен, а ти не реци

ни јесте ни није

ни црно ни бело

Бољи нето питомине тито оскудним те чине бољи велим биће ти овај непоуздан друг до циља неизвесног клизави друм

Дајем ти пламени круг

и кад ти душу ожеже његов сјај ти мисли свако то златно зрно извор је и ушће

почетак је и крај;

Дајем ти титрави прстен омеђено постојање цело мисли док можеш

док не мораш не реци ни јесте ни није

ни црно ни бело

КВИИТЕНЕНОВИНЕ = 7