Književne novine
ТРИБИЧА
Прилике и неприлике
са цензуром
ЈЕДНА озакоњена и у многочему анахронична пракса, која већи самим својим постојањем доводи у питање нека од основних начела на којима је конституисано наше друштво, управо се ових дана потврђује у свој својој ауторитарности и искључивости. Печат дефинитивне и неопозиве забране стављен на исправљену верзију филма „Маскерада“ словеначког редитеља Боштјана Хладника (после већ изречене забране иза које је уследила споме-
нута корекција филма) поново
чини актуелном тему о филмској цензури, тој јединственој институцији која, захваљујући својим широким прерогативима, може да санкционише све облике моралне
и идеолошке „корупције“ на екрану. Како сазнајемо, _ Хладников
филм подлеже члану 189 југословенског Кривичног законика који се односи на питања јавног морала. Републичка комисија за преглед филмова, према томе, врши улогу својеврсне лите пристојности да би нас сачувала од моралног светогрђа, од разуларености једне деструктивне порнографске
, од саблажњивости једне еротске помаме. Другим речима, она примењује ону врсту етичких мерила која — чаки у случају да Хладников филм уистину садржи порнографске елементе више не постоје у највећем делу наше већ поодавно разголићене штампе, у великом броју страних филмова, па чак ни у животу. Бркајући естетичке и етичке критеријуме у име једне надређене моралности, цензура се ставља изнад свих демократских инстанци у својству ауторитарног супер —
тела чије су одлуке, у смислу правне могућности жалбе, неопозиве. Већ је одавно свима јасно да цензорске забране, између осталаих, негативних чоследица, ограничавају умеривачку улогу једног медија као што је филм, будући да аутоматски доводе у сумњу способност критичког расуђивања филмски образованог гледаоца. Такав гледалац ће, пре или касније, и сам“ да дисквалификује порнографију и немоћну имитацију уметности, управљајући се према укусу изграђеном на филмовима од стварне вредности. Плима помолнот еротизма захвата све видове живота и наивно је веровати да ће гледалац бити потпуно заштићен од порнографске експанзије санкционисањем саблажњивих филмских призора или забраном _ јавног _ приказивања Филмова без креативне дистанце у односу на теме изразито еротског карактера.
Пре више од две године, председник Републичке комисије за преглед филмова СР Србије затражио је. у своје име и име свих чланова, укилање цензуре као тела које је изгубило практичну сврху постојања. Иза тога су уследиле и оставке појединих чланова цензуре, као и организовани друштвени као рецилива превазиђене бирократске праксе. И поред тога, ових дана, душебрижнички цензорски дух налази начина да, користећи се неограниченим прерогативама контроле, забрани јавно приказивање једног филма и на та! начин онемогући његову друштвену оцену, која је, узгред буди речено, једино релевантна.
Сваки филм, ма колико лош био, може да буде степен више у изграђивању филмског чула гледаоца, пут до изграђене и ослобоБене личности која је У стању да се одупре опсесивном дејству филмске слике. Млеал активног гледаоца се управо налази том изграђевом _ друштвено-мопалном ставу који је, сам по себи, довољна предохрана против свих тривијалности са екрана. Да би се једно филмско дело протласиАО као „јеретичко“, морално неполобно и у сваком потлелу штетно, потребно му је птово омогућити право на егзистенпију које неће оспоравати никакви цензорски регулатопи моралних нарави, никакво изнад арутттва постављсно тело коле санкиионтте моталну коттттију на екрану. Осим тога, Републичка комисита за преглел филмова је у суштини административни орган који стоји изнал лтуштвене воље, па се чак и не бива демократски, већ се одрећије оллуком оттана власти, а не на птедлог Републичког секретартијата за културу. (Да него воримо о томе што су људи са филма у таквим телима у занемагм~твој мањини!).
Осим тота тто х“ име неких „виттих | притттта“ измневеђава основне постулате лруштвеног са-
Наставак на 2. страни
бојкот цензуре ·
"амин
прерасти
и
БЕОГРАД
1,50 ДИНАР
ЛИСТ ЗА КЊИЖЕВНОСТ И КУЛТУРУ
ЗНАКОВИ КОЈИ БЕЛЕЖЕ ИСТОРИЈУ
Споменичи су знакови. Они су интерпункција историје. Њихово настајање, вредност и функција у дубокој су повезаности. Овц знакови бележе историју. Они дефинишу духовно и материјално стање народа. Они су израз за време и простор. Споменици су памћење прошлости и садашњости, Они су улог за будућност, Споменици су окамењена мисао народа, Они су израз пијетета народа према личности и личности према народу. Споменици су творевине од камена и талента, Онџ су уметност.
Настајање ове интерпункције условљено је мисадно џи материјално компликованим тројством: повод — средина — дело. Споменик значи тројако. Сваки од чинилаца тражи своју афирмацију, имплицира своје тежње и потврЂивање,. Ово је тројство — јединство. Земља, киша и сунце.
Споменици настају, трају и не стају,
Као и свака друга, и Ова интертункција има своје законе. За“ коне знања и незнања. И судби“ ну. Има правила, џи одступања од њих, Може да буде национална, Лична. Или туђа, позајмљена од неког другог народа. Може да буде универзална, Илц наивна,
Ови знакови могу на најбољи начин да регулишу пространства постојања. Могу бити и погрешно постављени. Од камена или брон32, ничу из земље или падају с неба. Личе на најлепше плодове природе, Или огромне капи божанске кише, Ако погрешно заузму своје место тачке, запете, или узвика, остају погрешно, Погрешно значе, И дуго трају. Ови белезц морају да стану на право место, И у прави час.
Компликована суштина споменика ставља их изван стандарда времена, Њихов смисао ц вред« ност не може да процени једна генерација, За њих не важе сат, година, век. Они морају бити Уметничка истина. Њихово постојање те отпор пполазногти. Нису објашњиви. И свима тасни. Они су откриће, и мистерија. И знање. И нелогичност. Они су уметност.
Споменици су као ' планине: могу бити огромни у малој земљи, Или неизмерно велики џи још
МНЕДРЕМЉИВО ОКО
Атшен Матић 16. ДРУГО ПИТАЊЕ ИЛИ АМАНДАМАН 251.
СВЕ ми се више чини неопходним да и ја поднесем на увид
једно питање. То је тек друго по.
реду питање које постављам У овој серији, иако их има безброј која лепршају у мојој глави или падају тешка као камен на моју свест и савест. А ја их (бележим тек онда кад ми се.учине толико актуелним да је немогућно не забележити их.
Тако је и са овим питањем. Оно не престаје да се врти око мене откако се на све стране вијоре изјаве у вези са прерадом, да не кажем демонтажом и ре монтажом _ устава (бележим та малим словом, јер велико слово моћи ће да се употреби тек онда
· кад једна од 250 варијавти буде
усвојена). Тај број најављених амандмана је по мени нешто збуњујуће, и представља већ чињеницу која је индикација да нешто дубље није у реду. А пошто не волим парне бројеве, то додајем своје питање, свој амандман. Парни ми бројеви дају увек утисак нечег затвореног, закључаног, квадратиранот, сувише пропорционалног, а, по речима Малармеовим, у свакој симетрији има нечег безизлазног, према томе, нема будућности. Тој будућности посвећена је непарност мог питања, мог амандмана 251.
Питање је једноставно:
Да ли вам не изгледа да би се читав овај рој узбуђених и узбуд љивих изјава, декларација, пред: лога за размишљање, љутитих изјава појединаца или читавих
· тачно,
НЕБОЛША МИТРИБ: ПРЕДЛОГ ЗА СПОМЕНИК КНЕЗУ ЛАЗАРУ, РЕШЕЊЕ УСВОЈЕНО НА СИМПОЗИЈУМУ ЛИКОВНИХ УМЕТНИКА, ОДРЖАНОМ ПОВОДОМ · ПРОСЛАВЕ „ШЕСТ ВЕКОВА КРУШЕВЦА“
'
увек: смешно мали према поводу.
Могу бити лажни. И велики У својој скромности, Споменици дуго живе, Могу бити неограниченог трајања, Вечити. Они СУ као творевине природе: рађају
форума, проглашавања свега и свачега, од сваког и од никог, за „научно“ или „ненаучно“, историјско, нешсторијско, унитаристичко, шовинистичко, национално и на ционалистичко (набрајам без наводница), требало да заустави. Зауставило би се и то, не знам зашто и за кога, непрекидно пребројавање колико нас и од кога соја има, као оно пребројавање зуба у познатој песми, пребројавање по боји очију, боји косе, то стално вагање атомске тежине свакој речи, да се човек од те обазривости више не усуди да покрене с места, ни да слободно мисли, ни једноставно осећа, ни искрено, једноставно то каже. Да би престало то непрекидно давање отисака прстију, и неке несхватљиве потребе и мани је да се свему и свачему за вечна времена удари плави или црвени печат, жути или зелени жиг, као у она најлуђа времена која хипокритски називамо историјом, а она су на . жалост понегде још увек данашњица.
И зато питам:
Кад нас већ има тако разнобојних, и разноврсних (што сам увек сматрао за предност; разноликост је богатство и природе и човека, па зашто не би била 60татство и једног друштва), зашто се, као што се овде религија сматра за личну ствар сваког појединца пи не уводи се ни у један друштвени формулар, зашто сеп национална свест, не би сматрала личним, неприкосновеним добром свакога од нас. ·
Зашто то мора да буде утиснуто на једном формулару, што де-
др она 5
55 " 415
А,
· дина,
се, трају џ умиру. Могу и рањени дуго да живе,
| у овом БРОЈУ
Народи без споменика уистину |
су као текст без знакова.
Небојша Митрић
УЗГРЕД БУДИ ЗАБЕЛЕЋЕНО 6
дује, изгледа, као да је жиг на нашем живом месу, и то на формулару на коме управо недостаје челни израз; народ, реч која је одувек била у свим овим диску. сијама прва у набрајањима свих политичара и државника у овој земљи. Кажем овој, да не кажем нашој земљи, како ми се не би пребацио унитаризам _ или већ тако неки епитет који би имао за задатак да послужи Као сунђер за брисање сваког разговора, сваког дијалога.
Није ми на крај памети да предлажем да се називамо једним јединим именом. Напротив, лепеза би могла и да се отвори, или не отвори, за мене то није проб-
шкујем речи, и знам да иако смо (ако живимо у једној земљи, и они који смо исти и они који су други, и трећи, итд.) разнолики, мора да постоји и једна јеслободно изабрана реч. Знам и чујем већ структуралне скептике и њихове примедбе, као да и ми сви не знамо да је дубока провалија између ствари и речи. Али се у извесним преломним, судбоносним тренуцима реч и ствар суоче, кад „удар нађе искру у камену“.
Нација је за мене, као и љубав, као и пријатељство, као п сам живот и смрт, исувише лична, присна и драгоцена ствар да би била потрзана и исписивана без краја и конца, на административним формуларима и то башу
Наставак на 10. страни
"лем. Али, ослушкујем језик, ослу- |
адреса
ренин 7
„ду тражећи пуну
Душан Матић: УЗГРЕД БУДИ ЗАБЕЛЕЖЕНО (5)
Густав Крклец: СТАРИНски СОНЕТ
Петар Џаџић: КАД И КАКО . — ДВА ПИТАЊА У „ПРОКЛЕТОЈ АВЛИЈИ“
КЊИЖЕВНОСТ И РЕВОДУЦИЈА поводом књиге „Сукоб на књижевној љевици 1928—1952“ Станка Ласића — пишу Зоран Гаврил“вић, Мирослав Егтерић и Слободан Ж. Марковић
ПРОЗА: Видосав Стевановић
ПОЕЗИЈА: Миро Главуртић, Мван Растегорац, Радослав
Златановић, Тодор Терзић и Звонимир Палански
0 књигама Синише Пауно:
вића, Божидара Тимотије вића, Феђе Шеховића и До: брослава Смиљанића — пи шу Чедомир Мирковић, Ра. дојица Таутовић, Рашко В. Јовановић и Богдан А. Поновић, СТАВОВИ
(мемо Ан књиге
спаљивати 2
ПРЕД _ Београдским | окружним судом у току је суђење које по много чему представља изузетак у нашој послератној судској пракси. Наишме, један крагујевачки трађанин препознао је себе у приповеткама Видосава Стевановића објављеним у збирци „Ре фуз мртвак" и поднео тужбу су: сатисфакцију. Између осталих захтева које је поднео његов правни заступник, поред оног жонвенционалног да се Стевановић огласи кривим и по закону казни, налази се и један, за двадесети век и социјалистичко друштво помало необичан захтев да се после осуде Стевановићеве књига забрани, конфискује и спали.
Право је сваког грађанина да, уколико је оштећен или се сматра оштећеним путем суда тражи сатисфакиију и то право нико ни Стевановићевом тужитељу не мо же да оспори. Што та тужба у себи садржи један израз дубоког примитивизма констатација је пре сопиолошке него правне природе. Док суд не донесе пресуду о исхолу претреса не треба товорити. Изразити наду да: ће судија, који ову расправу ВОДИ, поћи од тота да је суђење књитама проблематичан посао, и представља своју врсту варварства, могло би да изгледа као нека врста моралног притиска на судски колегијум који овај случај расправља. А судови у натој земљи, као што се зна, могу да суде само по слову закона м да доносе пресуде независно било од каквог притиска укључујући при том и притисак јавно сти. Зато о самом току им овој краткој белешци и неће бити речи.
Али постоји нешто о чему сва-
"како треба повести разговор, а
то је захтев тужитељевог застуљника да се књига конфискује и спали. Није у питању чак ни аавокат који поставља један, најблаже речено, варварски захтев, јер он, у заштити права свога клијента, има дужност да постави све оне захтеве. који ће његовом штићенику пружити пуну сатисфакцију. Друга је ствар што је заступник тужиоца могао да У беди свога клијента да такав захтев не подноси јер такав захтев може много више да шт ње» говом угледу него било шта што је, уколико је уопште написано, у Стевановићевој књизи о тужиоцу написано. То је опет једно ол деликатних питања о којима би требало да се размисли, када се буде кориговао адвокатски морал. ви кодекс.
Наставак на 2. страни
ј