Književne novine

ит др титана атара, ита а

ПРИЛИКЕ И НЕПРИЛИКЕ СА ЦЕНЗУРОМ

Наставак са 1, стране

моуправљања, _ цензура _ својим постојањем доводи у питање рад комисије која додељује средства за производњу филмова, као. што мн ставља под знак питања моралну и друштвену самосвест филмских радника уопште. Привилегована цензорска пракса, по свему судећи, унапред рачуна са њиховом идеолошком неотпорношћу и неспособношћу да у оквиру своЈјих управних тела доносе само. сталне одлуке 'о вредности неког филмског пројекта. ј

Упркос свему, цензорска контрола над филмом истрајава не само захваљујући бирократској инерцији њених оснивача, нето и уходаној навици да се филму

суди у име поузданих убеђења. да.

се „стварност“ не понаша онако.

као у дотичном филму и захваљујући осталим апстрактним критеријумима за напредно ин назадно, „уметничко“ им „неуметничко“. У општој моди суђења, цензура фигурира као спепцифична надсвест групе правоверних на семафорима друштвене, политичке им мо ралне контроле, Још увек...

Богдан Калафатовић

СМЕМО ЛИ КЊИГЕ СПАЉИВАТИ 2

Наставак са 1. стране

. Оно што може да нас забрине јесте сама чињеница да постоји законска могућност да се једно књижевно дело забрани и спалн, Последња спаљивања књита остала су човечанству у врло нелпријатној успомени и чудно је да после тих трагичних искустава може да постоји једна таква одредба, било у законолавству једне социјалистичке земље било у њеној судској пракси. У овом случају потпуно је свеједно да ли ће суд при доношењу пресуде

бити склон да једну такву одред- |

бу и примени. Као што је сасвим свеједно да ли је у пракси некада једна таква одредба била пнимејена ма чије, „Оно што је

,19. је да једна таква 05

редба постоји. Чини се да би приликом размтиљања.о демо-

кратизацији односа у нашем Аруштву могло да се размисли и о замени једне такве, најблаже речено, за самоуправно дртуштво чудне, одредбе и да се она замени неком другом која би права оштећеног јамчила на један исто тако ефикасан, али зато нивилизованији н културнији на ЧИН. .

М пџцелој ствари спор који се води пред Окружним судом У Београду је споредан. Можда је чек. и.добро што је до једног оваквог спора и дошло да би се и о овој. одредби у широј јав-

. ности више чулом о њој повео

разговор! Народни посланици писти којн седе у Јутословенском парламенту, имали би као своју обавезу, не пред својим колегама писцима, него пред културом наше сопијалистичке заједнице, да на: начин који предвиђа пларламентарна пронедура поднесу захтев за измену таквих ин сличних одредби јер је таква ревизија у интересу не само југословенских писаца нето им југословенског сопијализма.

Предраг Протић

ГА ЉАТЕ | | | 7 О. ТИМ Џ

||| ПЛАНИ Пе

|| р

КАРИКАТУРА БРАНКА ЦОНИЋА

ПИ АБР ПЕР ко. МИН ОЛИ | пасата АЕ ПИО ХЛ СИ ПАШЕ

ПИСМА : УРЕДНИШТВУ

Право на

различит став

[ Поштовани. "друже уредниче,

Молим Вас као писца. и уред ника који поштује право личног по различитог става да у листу „Књижевне новине" објавите овај мој текст. НИН, коме сам се нај“ пре обрахжио, изгледа текст није

"прихвахтио, а главни уредник ме

није удостојио никаквог одговора.

Текст Вам шаљем тачно од ре чи до рече како је за НИН на писан. |

Москва, 21. јануар 1971.

НЕГАТИВАН ЈУНАК

ИЗМЕБУ ПИСЦА

И КРИТИЧАРА

У НИН-у од 25. октобра 1970. године, под насловом „Писац и негативан јунак“, објављен је лриказ Душана Пувачића на најновију књигу Михаила Лалића „Прамен таме". Тај приказ је, у суптини, више информација о књизи са кратким излагањем садржи не. и основним подацима о пишче> вом уметничком свету него што је аргументована _ оцена дела и критички суд о природи пишчевог дара. На два-три места критичар је, ипак, заузимајући строгу позицију судије, изрекао неколико категоричких, крајње оштрих,

· нетрпељивих. и, по.мом мишљењу,

неправедних. и неоправданих- оцена тако јако и скоро оптужујуће

"да се Ф њима мора поново и друк»

чије проговорити.

Почињући свој приказ, критичар је у уводу, дајући основну интонацију, децидирано, у ствари, закључио:

„Приповедачки свет Михаила Лалића се не обнавља и не обогаћује: он се чак ни не продубљЉује; можда само унеколико развија. [...] У њему је (у роману В. К.) присутно много шта од онога што је Лалић већ рекао у ранијим књигама и што га је учинило изузетним писцем: овај роман је, међутим, највећим делом ипак лишен изузетног".

У овом кратком | критичком осврту треба оставити по страни неспојиве „логичке" везе између „приповедачког света“, који је твораштво пишчевог духа, па, према томе, његово субјективно, стваралачко дело, мн појмова какви су: „не обнавља", „не обогаћује“, „не продубљује“, „само унеколико развија", као да тај „свет ', то сам од себе „ради“, независно Од става мо дара пишчевог, дакле

Ућ 5.

| |

ЈКЛАЉМЕЊ ИЕ

и. и

-- пе пе

7 објективно, „по себи". Задржи-

мо се на оцени која би, да је тачна, обезвредила не само дело М. Лалтћа, него, по аналогној при-

мени, и многа дела великих свет-

ских писаца.

Као што знамо, има писаца ко-'

Ји су У читавом свом књижевном раду верни своме свету, врло често од првог до последњег дела. То је њихова аутентичност, оригиналност, њихова стваралачка хармонија духа. Зар није такав свет Достојевско;, колико му је непоколебљиво веран Толстој, како без њега никуда не може да се удаљи Андрић, шта би било од Крлеже да није веран своме свету, колико се свега „понавља" код Фокнера, како се „обогаћује“ код Балзака, чиме „продубљује“ код Чехова2 Критичар је могао

м, и вероватно је то хтео да каже, да код Лалића то није случај, да он стагнира. Да, баш са таквом оценом никако се не можемо сложити. Веран свом свету, својој ратној тематици, Лалић се овога пута окренуо највише непријатељу, показао суштину про-

' тивничке стране, учинио анатоми-

ју издаје. Он је то урадио као писац честитог моралног — става; продубљено, свестрано, прелазећи уске оквире једног локалног чет ничког покрета, Лалић је свој свет уметнички уздигао до симбола. потпуне издаје, нељудскости и страхотних злочина као општих и великих зала овога, стварносног света. У његовој књизи ништа од мотива није једнострано — (порекло, услови, личне предиспозиције, страх, одбрана, идеје, – наде, итд.), ништа апсолутно црно (какви су монолози, дијалози, какве „стране“ — победничка и поражена)), а лик највећег издајника, Рика Гиздића, као уметнички лик у књизи, расте пред нама до раз мера када га, нарочито на послед њим страницама књите, већ читао ци могу сажаљевати, бранити, оправдавати, вероватно и заволети. То је велика победа пишчевог дара у одбрани човекове личности, као што је велика осуда негативне личности, а тиме и обележје Лалићевог изузетног дара и изузетног остварења.

Даље, у приказу, критичар тврди да Лалић, „тек у благим наговештајима кад говори о Рику, а претежно у крокијима неких споредних личности“, почиње да се

„ослобађа“ „карикатуралног .тона' и одступа мало од црно-белог сли.

кања", |

Пре свега, ако „одступа", онда заиста. највише „одступа" сликајући лик главног јунака, који доминира читавом књигом и који се тако развија да, оправдано, изискује наше саучешће. Остале личности су споредне, али ни.њима свима Лалић даје аутентичне црте, пуне нијансираних карактеристика, и, како је то за њега већ особено, једном појединошћу уме да их издвоји ми створи од њих ликове. Треба се сетити каква је разаика између белог и црног ножара, зашто је Ађутант онакав у понављању расписа ин наредби, које су одлике Жује и како' их мења, и примењује, каква је природа духовитости у Крџа м Коста, какав је Миро кад прича, какви су ликови партизана Реље, Јанеза и Леша — колико су само индивидуализовани сви и како су мало примери за тзв. црно-белу технику уметничког портретисања. Лалмићева верност животу, његова способност уочавања битног и спо редлног, њетов став писца, који неће, као по моди, да блати оно што се историјски показало о правданим, тачним и напредним, све то, опет, сведочи о једном не-

обичном и великом писцу чија се.

реч с нестрпљењем очекује п која, наравно, различито одјекује.

| || | Ш

А МОМА

Критичар је, као ману, констатовао још и то да Лалићеви „ју наци" само говоре, ништа не Ра: де, да у књизи и нема радње. ова оцена, на први поглед тамна, погрешно је писцу узета у грех и погрешна је у суду 0 КЊИЗИ.

Питање је у основном: је ли такав поступак. оправдан и пта се њиме постиже; И у овом случају Лалићев осећај стварности је изврстан и чини савршену ком позицију света из књиге са оним из живота. Људи су у лотору тамо се заиста ништа не може радити, зато се највише и говори, кратко, брзо, са алузијама, са подсећањима на прошлост; људи су, затим, у возу — и ту је радња у фабуларном смислу немогућа, али је, друкчије, има. —_„итра стравична оног ножара, Рико и остали, наде и стрепње, очајање п тражење излаза; Рико је, после, „на саслушању" — ту он мора да прича, да објашњава, страшву заслужену смрт да одлаже.

Лалићева књига је тешка, тмур ма, тамна. Она, у излагању догађаја и мисли, јесте доминација негтативног у човеку, јесте оптерећење свести и савести човекове. Али, таква је и издаја — ужас за оправдање, немоћ у сазнању, зло издајничке акције и заочин човека у њој.

Василије Калезић

ПОВОДОМ РАСПРАВЕ О СПОМЕНИКУ КНЕЗУ ЛАЗАРУ

Поштовано Уредништво,

Нисам ·упознат са током кон курса за израду споменика Цару Лазару у Крушевцу (односно да ли је било конкурса и ко је могао да учествује), нити са саставом жирија, као ни са критеријумима којима се жири руководио. Међутим, случајно сам пре неки дан у дневној штампи видео фотографиту модела (скице) будућег споменика. Могу рећи да ми се симпа: тични главати монструм на фотогтрафији веома допао. Поглед на њега изазива одређени уметнички доживљај, он у себи носи одре-

· Ђену комику, а његова крута нез-

грапност вероватно да је веома "подесна ~за извођење неким при митивнијим средствима какво је на пример дељање дрвета ножем од стране усамљених чобана или гњечење упљуваног хлеба од стране изолованих затвореника. Ова фигура израђена у керамици могла би да украси стелажу у нечијем стану и тоне само у кухињи него чак и у соби. Према томе, ако нешто у овом мом писму слу: чајно личи на критичку примедбу, то се не односи на уметника. и његов таленат.

Мене у ствари занимају мотиви којима се руководно жири за избор споменика када је комичног бркатог Пинокија именовао за подизање на споменички пиједестал са кога би требало да нас подсе: ћа на једну од најважнијих личности и на један од најважнијих догађаја наше историје. Споменик, као што сви знамо, представља ознаку која ће трајно очувати успомену на одређене људе или догађаје. Он може да буде било какав предмет било каквог обални: ка, али једино што се од њега тражи то је да евоцира успомену на човека или збивања због којих је

. подигнут. Када не би било тако,

могли бисмо као споменик чак и најсветлијих личности пили највеличанственијих догађаја из историје неког народа поставити ноћ ни ормарић, сталак-пепељару из ходника, или нешто слично.

Ако као споменик не користимо камен, пањ, остатак старе зидине шам какав други необрабени пред мет, него неко уметничко дело, ипак споменик још увек остаје првенствено ознака садржине којој је намењен, а само узгред сме и може да буде ознака концепција, 'обдађености и уметничког правна својих произвођача. Но пошто се конџепције и уметнички правац не могу избећи, они у својој подређености основној садржини морају овој да се прилагоде, а ни пошто не смеју да је одстране из спомен-предмета.

Доброћудни рогљасти лутак за чије равне ручице пн ножице имам утисак да им је крушевачки жири поверио покушај испомпавања садржине како из историјске личности кнеза Лазара тако и из народне легенде о Џару Лази, честитом колену, изгледа да не испу њава услове да представља такву спомен ознаку. Он додуше под својим великим брковима може сакрити осмех заловољства што данаттње реалистичке генерације настоје да ревилирају романтиц не легенде из прошлости. Јер, за сала, уколико се уопште извоти ревизија историје косовског бота, у коме је Лазар погинуо, то би евенттгално било у Лазарево приаог т!. са закључком да се битка није заврттила попазом већ релативном победом Срба, зам да је

три птице о пити ти тање па пп ттљи ивњињаиељтелре --пттљисњ по

риалити та анти љиљана

У ОВОМ БРОЈУ НЕПОТПИСАНИ ЛИКОВ. ни ПРИЛОЗИ СУ МАСКЕ ПИТЕРА ШУ. МЕНА, ДИРЕКТОРА АМЕРИЧКОГ АВАНГАРАДНОГ ПОЗОРИШТА „ХЛЕБ И ЛУТКЕ“

ослабљена српска држава ипак временом подлегла Турцима. Дру: гим речима, ревизија којом се не би ишло на намерно обезвређивање прошлости, само би могла још више него до сада да потврди да су настојања честитог Кнеза и губитак његове главе имали такав историјски значај који заслужује да се обележи спомеником достојнијим него што је поменуто симпатично намргођено чуловиште са сеоског гробља.

Треба ипак још да споменем да реч споменик има и једно друго значење осим оног које сам малочас навео, те да се може одно, сити на свако дело које би пред стављало карактеристичан остатак неког протеклог културног пери: ода. Али мислим да наш култур, ни период, када буде. протекао, чак и ако се његова уметност делимично буде одликовала апстракцијама н стилизацијама, ипак не ће бити квалификован као периОА4 историјске незахвалности и анулирања традиције, на шта би можда победник овог конкурса указивао,

Због свега тога верујем да би.

било интересантно за нас читаоце Вашег пењеног листа, који живимо изван Крушевца, те нисмо упознати са похвалама жирија фигурици са фотографије, да дознамо које су вредности биле у пи. тању када је фигурица именована за споменик Џару Лазару, те сам слободан да. у поставим своје питање, | и

С поштовањем, |

До Михајло Аћимовић доцент Правног факултета у Нишу, Београд, Студентски трг 10

РЕФЛЕКТОР

Нехат нам потцењивање 7

У утарак 12. фебруара, у другом телевизијском дневнику, забележена је једна значајна културна манифестација; обележавање десетогодишњице смрти једног 99 највећих српских песника наше га доба — Бранка Миљковића У Културном шентру Београда, Истакнуто је да је скулпторка Мира Јуришић отворила _изложоу цртежа инспирисаних Миљковићевим стиховима и да су 2лумци. Босиљка Боци и Стојан Дечермић рецитовали његове песме, али су, потпуно безразложно, трећутана мена двојице књижевника Петра Џаџића и Велимира Луки ћа, који су том приликом 2060рилц о лику песника и теговом стваралаштву, Зато се не би мо гло рећи да је ова манифестација добила адекватан телевизијски приказ,

У „Политици“ од 13. фебруара десило се, међутим, нешто друго. Извештач Са књижевне вечери забележио је да су своја сећања на песника своцирали Петар Џаџић ц — Божидар Тимотијевић. Истина, Тимотијевић је био најављен као учесник, али је био одсутан из Београда и зато спречен да учествује, тако да је уме сто њега говорио познати песник и драмски писац Велимир Лукић, који је такође добро познавао и самог Бранка Миљковића и ње гово песничко дело.

Свакако, то су два нехата, али, Не чини ли се да се ти нехати. не би догодили да се с више потатовања или, тачније, с мање потцењивања пришло једној ле 10] културној манифестацији, за коју свакако треба похвалити Културни центар Београда.

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 2

том смислу ,

пратиља аи пси равни ар а наиван вињив њи ари =

| |