Književne novine

0 ДОСТОЈНОМ ...

Наставак са 9. стране

аруги разлог, ако не велика нелатодност, да се у касе затварају а можда и уништавају, сва ова документа, навео Скупштину на упорно држање одлуке коју је до нела у радости што је у могућ ности да једним на изглед вели ким потезом оствари своје право на самоуправљање.

право повлачи и дуж ност пивилизованог освета да У прави одбор пред предстојећу прославу уђе и културна елита свих оних земаља које су Његоша. прославиле у своје доба, као и пред ставници свих издавачких кућа (уколико још постоје а на Западу постоје) што Његоша објавише на својим језицима. Како сада да окупи ту огромну већину, коју није послушала, кад се приклаонила. мањиниг

Крати Цетињани и остали Цр» ногорци, сви ви који се зала жете за овај споменик и ви који ћете од своје сиротиње, као што је некада ми ваш песник завештавао вашим ћедовима, одвојити и последњу пару да се одужите своме великану, не сумњам у ваше поштене намере. Добро вас разумем. И моја је жеља да вам помогнем да један леп и разуман споменик заиста и подигнете.

Поштовани већници Скушшитине Нетиња, ако мислите да сте озакоњењем своје сопствене одлуке обавезни да је до последњег часа поштујете, сетите се како сте је донели. Изгласате ли нову, стара се поништава чак и ако се то не каже. Не заборавите: умишљај постоји, дела још нема! С добрим потезом да начините приступни пут ка Његошевој капели, остаје вам још и дужност — једини аманет песника у историји споменика — да обновите првобитну Њетошеву црквицу. Нека вас нико не уверава да је то немогуће. И те како је могуће! Јован Секулић, са својом опробаном екипом, извео би то савршено им уз веома мале трошкове. Само је тај скромни храм, полуцрква и лолутврђава, лепим класичним венцем огточена, саздана каменом с Ловћена, прави споменик Његошу и „Горском вијенцу", прави зато што је аутентичан, по песниковој замисли створен. Такође јединствен случај. И псторијски споменик !!!

То је права мера пристојности и аршин светског укуса.

Трџдио сам се да у ово писмо мнесем п мало ведрине, чак и мало хумора. Верујте, није ми до шале. Веома сам тужан. А тужан сам што се моја рођена браћа олако. огаушују 0 слово им же ље Достојног најдубљег поштовања. Ова историјска одговорност, као и Његошева клетва, пада на све песникове потомке.

Изненађен, кад сам читао ово писмо неколицини пријатеља, што многи нису знали којим је Ре чима Његоп: изразио своју претњу, пошто је ово отворено писмо, мораћу м вама да је поновим. Опростите. Није ми намера да вас мучим. Хтео бих да вам помогнем: „ја хоћу да ме сараните у ону цркву на Ловћену... То је моја. потоња жеља, коју у вас иштем, да је испуните, и ако ми не задате божју вјеру, да ћете тако учинит како ја хоћу, онда ћу ве оста“ вити пад проклетством, а мој последњи “час биће ми најжалоснији и ту моју жалост стављам :вама. на душу".

Пеђа Милосављевић

ПИСЦИ И...

Наставак са 1, стране

Међу њима је, наравно, и студија Лиаског „Писци против Комуне", које је, без обзира на извјесна схематска прилажења, вриједно дјело.

А ми, који се често позивамо на искуства Париске комуне и готово заклињемо на њена дјела, како дочекујемо тај велики јубилеј2 С три давно изашле књите; Лисатаре“ „Париска комуна" (1946), А. Ј. Лурје: „Портрети учесника Париске комуне" (1958), М. Јока: „Диктатура пролетаријата —- Париска комуна“ и „Октобарска револуција" (1959), и с о пим о њој у преведеним Марксовим, Енгелсовим п Лењиновим радовима, Осим најављеног нејубиларног скупа Српског социолошког друштва (на тему „Сто година ПЏариске комуне п развитак сопијалистичке мисли у Србији од 1914") м, евентуално, јеллог издања „Војног дела" (,„Лариска комуна с војног аспекта") и „Рада" (који је прије десетак година штампао популарну брошуру Пере Дамјановића о Комуни), колзико је знано, ништа више. Хоћемо ам још једном импровизирати, све чинити у последњи час у овој земљи са хиљаду комуна, остати без дјела-лдокумената с којим је једино изворно могуће спознати што је у Комуни било велико и на што се ми и данас наслањамог Или ћемо пустити да и даље ово прво велико комунарско и кому. нистичко искуство код нас остане релативно мало познатог

Миле Јока

| НЕДРЕМЉИВО око

УЗГРЕД БУДИ ЗАБЕЛЕЖЕНО (6)

Душан Матић

Наставак са 1. стране

магијског света усмености, пребаци у други, рационалнији, чври ћи, неизбрисивији свет писмено. сти, па да безбрижно ишчезне из неситурног, лелујавог, али чудес“ ног света који постоји једино Од усне до уха, и од уха до усне, из тог света нехајног као сама про. Лазност. А, затим, даље сањам. Каквих ли је све дивних песама било смишљено и гласно исказа» но у тим тамним вековима! Колико је чаробних речи кликтаво прелетело кроз многобројна грла, између белих, оштрих зуба, а нитде није нашло станишта, све до тренутка док неке од њих није

дотакла вечност у записима скуљо

Љача народних умотворина. Мос“

"талом, м та вечност понекад и са-

ма није довољно „вечна", јер и рукописе и књиге гутају ватре и разносе историјске и друге олује. Изгледа да је заборав наша истина, али заборав који чува. дах прохујалих чаролија. Понекад 0. сетим, _ драгоценост — најлепших ствари, бића и творевина и састо; ји се у њиховом блеску муље или као кад пукне нагло тек отворени видик, да затим све ишчезне, а да за. собом оставе само сан и неки сјај, који немају речи да искажу намагнетисани глас заборава., Али ко зна да те речи неће

+

|

њу, или као Гордијев чвор, или постављено као Колумбово јаје. Ако не верују другима, ваљда ће поверовати Ничеу, филологу и фале ноду он је био за филозоију „ударца чекићем“, па тек онда за истинску тананост мисли м делања. За нашу збуњену Лис меност на почетку ХТХ века, а на ту збуњеност још је Доситеј под“ сећао, Вукова опомена, па била. и најоштрија, убедљиво је указивала, и указала, да треба располатати луцидним језиком да би се тачно и истинито писало и — ми слило. ;

У то време, у коме наравно мисам могао да будем и одржим товор у одорану Вукове реформе, товорни језик је био и јаснији и бистрији ми дубљи од ондашње напабирчене п искрпљене писмености, и давао импулса у рачишћавању и нашег писма и нашег писања. И не само то. То је допринело и рашчишћавању наших бурних историјских збмвања У Вуково време. Говор, писање и историјска збивања на почетку ХГХ века били су нераздвојно повезани у неким појединцима. Један од њих, и највећи можда, био је свакако Вук, толико велики да је био изнад књижевности и културе, како је једном рекла

једнога, једнога дана, проклијати из тог заборава у неко чудесно поноћно цвеће.

3.

Вероватно да сам којим чудом могао био да писано слово сличе но овом одржим пред сличним ученим скупом, пре више од једног века, овде, у Београду, наслов би свакако био састављен из ис тих речи, али би редослед био обрнут: товор и писање.

Ако је данас проблем код нас да се путем писања обави огроман, бескрајан посао око језика, и фиксације до последњих вибрација говорног мора које нас запљускује са свих страна, тог је зика заједничког именитеља м товора и писања, У Вуково време требало је разбити једно склеротично, стерилно, конвенционално и учмало писање да би га оживели дахом непосредног говорног говора, који је располагао не само поезијом о којој је било речи, нето и богатим речником и читавим једним светом умотворина, па чак и неким изванредним прозним остварењима. Шта бих био могао друго и да говорим у то доба реформе језика2

Пиши као што говорти! По мени, то није било само једно фонетско правило; оно је било више од тога: позив, не само позив, већ и први подухват разбистравања, почетак једног истинског разбистравања наше рече нице, па самим тим м наше мисли уопште. Они који се данас „веома учено" и „префињено", а све што је „веома учено" и „ве ома префињено", увек је помало подозриво, скептички осврћу на Вуково дело и хоће да га замагле, сметнули су с ума да јеу неким пресудним, тзв. круцијалним моментима историје, ближе речено, саме пулсације човековог духа и културе, било то у литератури, филозофији или науци, неопходно рећи каткад једну једноставну мисао, па макар то било и на груб начин (како, иначе без „уда“ ра" наћи „искру у камену"), па макар то било пресечено на па

· ПОВОДОМ ИЗЛОЖБЕ — АНДРЕЈ ЈЕМЕЦ: ГРАФИКА 2/5

Исидора Секулић, те је са тог врха могао да гледа далеко У будућност. 4,

Отада је прохујао пун један век, Век и нешто више. Век и по. Какав век, какав узвитлан период времена! Век у коме је све на земљи, готово у свим нацијама, у целом човечанству, покренуто из темеља, из корена, Доживеле су се такве мутације, такви преображаји, бујања и пупљења и добра ми зла, генијадних научних проналазака и блиставих поетских остварења, али и крвавих ратова и лудила, каквих није било пре тога за петнаест-двадесет векова. Научници су својим опитима, својим инструментима, продрли и у саму срж материје и природе, мењали њена обличја, а још више, они располажу среаствима и методама, да то још дубље мењају, Не мењају само природу самој природи, већ исто тако и природу самога човека.

А, међутим, око тог узвитланог људског генија и његових под вига још лежи огромна баруштина човечанства које се рађа и траје у глади, заосталости, патњи, рањаво, и не припремљено_ за тај нови свет. Сем тога, и најве ћи део човечанства као да је роБен у неком стишанијем, лаганијем, лењивијем свету, па му је тешко да се снађе у тим брзинама. И заиста тешко је описати сав немир и сва питања која се подижу у свести и у срџима љу. ди, које наука, цивилизација и техника додирују, али и занемаРУЈУ. Збуњене су и неке велике ДОсада тотово утемељене људске де“

латности и неке човечанске вред; ·

ности, као што је и само писање, и говор, и. најзад, поезија, која ивицом ових страница не престаје да подиже два прста из своје скромне клупе, како би се и о њој проговорило:

Компјутери и електронски мо-

згови не прате само у најситни“

јим појединостима кретање 20 тронаџта на њиховом вратолом“ ном путу до Месеца и натраг, већ су они дотакли и наш говор, м

· наше писање. Они су се чак до

такли до јуче узвишене и чедне, дотад увек заштићене самоћом свеће која гори у мрачној ноћи на столу, над којим је нагнут пе сник, дотакли се чак и саме поезије. Поезија је ушла у вратоломни механизам _ електронике. Дан 4. септембар 1965, у Женеви, остаће знаменити датум у историји мо дерне поезије. Један високо књи“ жевно образовани скуп имао је да одговори на питање која је од двеју песама, приказаних на формулару лепша, А затим да имену је и писца. Скуп се брзо сложио око најлепше, То је била песма коју је произвела електронска машина, названа поетичним име ном „Калнопа". Мањи број оних који су били присутни у сали открио је да је друга песма била дело песника. БЕлијара.

Био је то, може се рећи, испит поезије пред електронском машином. Но не треба ићи у Женеву, ип пет година уназад. Ту, у Београду, постоји већ група. младих несника окупљених око часописа „Сигнал“. Они се служе комију тером за своје песме.

Тако су писање и товор, и се ма поезија, захваћени вихором модерног живљења. Остаје им да се у тим преокретима и мутацијама сналазе. И да проносе свој глас, своју истину, и своју поруку, ако је још имају.

5.

Па ипак, поред свих тих промена, проблеми саме поезије оста ју 'и даље исти. Проблеми стари као и сама поезија М отворени као и сама. поезија, Отворени као питање које пред нама одједном искрене. Да ли као питање коме одтовора нема. Или као одтовор, за који не знамо да поставимо питање. А одтовор је ту, неизбежан: стих је опет забрујао у свести и на хартији је већ пред тама.

Поезија у ствари ритмује саме изворе, само корење наше егзистенције и обзнањује људима.

Ми не знамо много о поезији, као што не знамо много ни о тајни писања које се не зауставља од оног тренутка кад га је човек први пут пронашао, као што ни мдски говор не престаје. Реч је била на почетку човековог света, и неће никад престати док свет буде човеков свет.

Сваки песник мора у пракси да проверава увек испочетка све законе поезије.

Ми не умемо бог зна шта да кажемо о поезији, Али имамо обичај да кажемо: поезија. је дело самоће. Зар није поводом песника и створен израз: живети у кули од слонове кости Ако се понекад заборави на ту песничку самоћу, треба само прелистати неку књиту која говори о писању и поезији, па се одмах пронађе, на, првој или седмој страници, на пример, следећа реченица:

„Дакле, велико модерно дело (поезије) рађа се на неки начин у свом сопственом крилу, и долази обавијено својим сопствепим трајањем".

А затим мало даље:

„Самоћа, спруд, звезда". _ Јест, Самоћа поезије, али заједништво песника с људима. То противуречје као да је нашло своје разрешење у животу самог песника, у животу који је у ко рену саме поезије. Песник је човек међу људима. Самоћа им заједништво се, према томе, не искључују. Постаје нам јасно кад један од савремених тумача каже: „Живот песника јесте живот свих људи".

Песник не измишља поезију. Поезија је потреба, хлеб свих људи. Песник не ради неки узалудан посао, Он не ради ништа друго Ло један драгоцени људски посао. У својој самоћи, на свом спруду, с једином својом звездом изнад своје главе, у мукама свих људи м поврх тога и у својим, као што се рађа свако велико дело живота. Он ради као „страшан работник" живота свој посао, ради га до последње своје моћи, па недовршен, па макар и недовршену песму (ко може да оствари савршенство и врховну лепоту2) предаје људима. Песник је само посредник у једном великом послу који, м он сам наставља, преузимајући га од својих претходника, и који ће други за њим наставити.

Песници, у ствари, предају другима своје песме, како оне које имају печат трајности, тако и оне које су пролазне као тренутак. Дају тим песмама свој глас, али само зато да тај глас прихвате други, да у њима те песме наставе да трају и да ишчезавају онако исто као што су те песме и у њима настајале и ишљ чезавале.

6.

Чујем брижан глас скрупулозног читаоца: да ли то писање, тај

товор, ту модерну поезију, читалац мили слушалац разуме: Шта је с разумљивошћу и неразумљивошћу савременог товора, савременог писања, и најзад те пое зијег

Било би притворно и гаупо за обићи то питање. Оно се често, и тамо м амо, дуж Ових АуГИХ прошлих дана и тодина, „постав“ љало и поставља. Онај који пише ове ретке "одговарао је на та пине увек добро, понекад и

тања, МЕ траљаво, али увек тачно и обазриво, изузетно понекад смело, и

увек као да додирује неке свете ствари, које и кад скрнави свето их скрнави. Он се не сећа дословпе шта је све одговарао, ако би му неко тражио ла понови реч по реч, ред по реа.

Алп ако желите да у песми одмах, Као Да је у питању доказивање да су два и два разумете сваку реч и сРаки ред, и то за тили час, неомлоно, не мислећи на неизбежну ноћ, која се крије чак и у дну свако светлости, на оно језгро „стваралачке ноћи" која је на дну живота сваке песме, као што је та стваралачка ноћ на дну самог нашег жи вота, како је једном рекао Хегел, Она, та ноћ управо и чини да пе сма може дуго да зрачи као неки невидљиви радијум наше осећајности. Ако на то заборавимо, он, да је поезија неразумљтва. Или, дуго треба чекати док критичари и историчари књижевности, интерпретатори и тумачи не објасне сваку реч и сваки стих. А онда како се смаћи у тим многобројним противуречно нијансираним значењима2

Не, Не, тим путем ништа се неће постићи. Песми се треба. пре дати као што се човек предаје пејзажу. Или месечини., Или ве тру. Мли љубави. Мли пријатељ ству. Верности некој, свакако,

Мзалуд се песме не уче напамет. Има у томе неке далекосежне мудрости. Оне, песме, на тај начин, зар ме, постају део нас, постају ми, постају ја. И тек онда оне, песме, које нисмо до кра. ја разумски разумели, помажу нам да дубље схватимо и осетимо остало, и у нама и око нас.

%

Најзад, уморан од апстракци-

четири,“

ја, испричаћу вам одломак из јед .

ног позоришног комада. Жан Жироду поставља проб-

лем односа између осећајности м

интелигенције. Дошао је био, у свом позоришном искуству, до следеће чињенице: дејство једног

доброг комада процењује се пре.

ма расположењу гледаоца сутрадан. Дијалог из комада гласи:

„Реноар — ... Они који хоће да разумеју у позоришту су они људи који у ствари не разумеју позориште.

Жуве — ... М кад видим У фотељи гледаоца како шири очи, како чуљи уши, п који се, сав

ипрвен у лицу, пита: „Шта је то хтео да каже2", п покушава да наће неки смисао сваком нашем |

тесту, свакој интонацији нашег гласа, нашим светлосним ефектима, нашој сценској музици, дође ми жеља да се приближим рампи и да му довикнем: „Не мучите се, забога, драги господине. Имате само да сачекате. То ћете ви зна ти сутра!"

Робино — Сутраг

Жуве — Спаваћете п ви ћете знати, Ево шта би критичари тре“ бало да вам кажу: сутра, или ће те се пробудити тешки, гадиће вам се и сама помисао на рад, бићете прецизни, ситничари, нео» чишћени, неускрсли, неиспуњени свежим _ дахом; то значи ко мад је био рђав. Или пак бићете запахнути дахом свежине, блаже по ћете се смешити, један часов мничар ће се побринути да у ва шем мозгу правилно навије годи тшња доба и часове дана, срџбу и благост; то значи комад је био Аобар".

Да једна песма дегне у нама. Као река у своје корито после поплаве, треба времена.

Срећа је, ако треба само једна проспавана ноћ. Срећа је ако тре ба да прође само недељу дана.

Понекад.

Понекад, знате годинама неки

стих, на пример, овај Ујевићев стих:

Поноре, море поврх моје тлаве!

„И тај вам стих ништа не ка зује. Али, једнога дана, пробуди те се, пођете улицом. Ништа на. рочито. Не погледате чак ни У цебо, А изненада нека плима поАитне се у вама као неко свитање, као никад дотад, а неочеки-

вано забруји на вашим уснама:

Поноре, море поврх моје главе!

И ви сте, сигуран сам, више него разумели Ујевићев стих. Е То. су непобитне потврде да езија, да писање, да говор нису или узалудни. Да нису узалудни,

Бележи Владимир В. Предић

| КВИЖТВНРНОВИНЕ. 10

вина 5 а еп ље он ва линаи == - – таи пите