Književne novine

СТАВОВИ

Прилози неторији излавачких заблуда

КАДА се поведе разговор о издавачима онда не треба никада да се изгуби из вида извесно признање које се подразумева и што, вероватно, не мора да се посебно нагласи. Издавачи, не тако ретко, подносе прилично велике матери. јалне жртве приликом издавања књига домаћих писаца и њима ма колико им се много штошта замерало национална култура веома много дугује. Јер, упркос малом броју издања, ми можемо да будемо релативно задовољни што тај број издања није још и мањи. Вероватно је да се ниједна књига домаћег писца, који стартује, издавачима не исплати, Уосталом, мало која књига домаћег писца, ако се изузму „класици", доживи више. од једног издања. Штавише, ретко се догоди мн то да јој се цео тираж прода. И, вероватно, због тога што роба коју нуде нема на тржишту нарочито добру прођу у издавачким предузећима изгледа да влада стање резитнације и (безнадежности и извесног сталног песимизма, Јер, једино се стањем резитнације и безнадежности може протумачити извесна неактивност коју није тешко констатовати. Наши издавачи немају увид у потребе својих "читалаца. Они нису сасвим ситурни која је књига комерцијални хит, а која није, и о томе најчешће слабо. и воде рачуна. Они понекад подлежу извесним заблудама, живе у извесним илузијама и нормално доживљавају разочарања тамо где би требало према њиховим · очекивањима да доживе добит. ;

Било бин занимљиво написати историју издавачких заблуда последњих неколико година. Ја ћу подсетити само на два случаја. Када се на тржишту књите појавила први пут сарајевска „Џепна књига", релативно, за оно време, јевтина, и релативно добра, упркос извесном шаренилу које је имало да јој. обезбеди пласман на. тржишту, она је доживела не комерцијални него покушај идеолошке и политичке дисквалифи-

' кације. Тај тријумф људске тлу-

пости био је краткотрајан, света неколико недеља мотле су јавност да узнемиравају забринути гласови о „американизапији", „позападњењу", „комерпијализацији" итд., да би се касније о томе почело озбиљно да размишља. Али, иако краткотрајан, тај тријумф људске таупости био је прилично инликативан за једно одређено бирократско схватање које је владало џу то време међу нашим издавачи ма и благодарећи којем су многе итансе пропуштене. За своју непословност издавачи су потражили идеолошко и политичко оправ. дање док су други остваривали извесне материјалне _ резултате. Благоларећи сарајевској „Џепној књизи" до нас су дошла многа ваљана дела по приступачној цени. Међутим, успех џепних издања навео је све издаваче да се определе за џепна издања, тржиште се њима заситило им, разуме се, материјални ефекат 12 почео да изостаје. МИ тада се јавила У нашем књигоизлаватељству једна нова теорија која је популарисана и преко извесних дневних и не дељних листова. Та теорија изгледала је отприлике овако: Пораст животног стандарда у Ју. тославији, стварање извесног слоја људи који располажу новцем, али не п довољном културом поужа издавачима неке шансе. Не треба више излавати јевтину књигу него скупу. Додуше, ту скуплу књигу неће публика читати, али ће та скупа књига представљати леп део намештаја у луксузном стану неког директора, привредног пли политичког функциовера скоројевићскот менталитета. Једноставно, модерни снобизам требало је искористити за пласман извесних књига, стварање олрећеног профита који ће се употребити за мпадавање других књига. При том се изгубила из вида једна основна психолошка ни социолошка чињеница. Добра библиотека за савременог сноба није никакво мерило друштвеног престижа, Када би добра библиотека била мерило тот друштвеног престижа онда би то значило да књита у нашој средини има известан углед који она, свидело нам се то или не, били спремни то да признамо или не, нема. Јер да га имг

њена проба не би морала да се Наставак на 2. страни

Предраг Протић

БЕОГРАД

10. АПРИЛ 1971.

ГОДИНА ХХШ

БРОЈ 388

ЦЕНА 1,50 ДИНАР

МРИЖЕВНЕ НОВИНЕ

ЛИСТ ЗА КЊИЖЕВНОСТ И КУЛТУРУ ,

Уметност осам миленија у Паризу

ИЗЛОЖБА „УМЕТНОСТ НА ТАУ ЈУГОСЛАВИЈЕ ОД ПРАИСТОРИЈЕ ДО НАШИХ ДАНА"

Катарина Амброзић

НЕОБИЧНО ЈЕ узбуђење и веома сложено осећање које човек осећа кад убе у Гран Пале који је ових дана претворен у музеј наше уметности.

Југославија је у Паризу организовала своју досад најзначајнију и најзанимљивију ликовну манифестацију. Грандиозност поду хвата изазива поштовање. Истина, на кантару уметности количина никад не претеже, па ипак, 656 експоната из осам миленија ликовног стваралаштва на нашем тлу, свакако је импозантна ризница! Свесни смо да сене мали број ових експоната, фантастичних ремек-дела наше прошлости, својом изузетном вредношћу уткива У материју светске уметничке баштине, као веома драгоцене нити.

ОД ПРАИСТОРИЈЕ ДО НАШИХ ДАНА

Нзложбу компонују искључиво оригинална дела груписана у неколико сложених историјско-умет ничких целина.

Прву чини археолошки материјал, 170 експоната који покривају дуг период од око 6.000 година, односно од неолита преко антике до велике сеобе народа и средњег века када Словени ступају на позорницу историје. Изложба почиње најмлађим археолошким открићем са средишта Бердапа а заправо најстаријим споменицима праисторијске уметности — фантастичним каменим скулптурама из Лепенског Вира које представљају један од најнеобичнијих феномена европског неолита. Ликовно изузетну појаву овог периода представља и стилизована фигурална керамика из Винче, док се у епохи метала уз богато орнаментисан накит истичу чувена Дупљајска колица барских птица и она из Гласинца, која је за ову изложбу позајмио Природњачки музеј из Беча. Ремек-дела халштатске уметности су бронзане ситуле из Стичне и Вача прекривене фигуралним реуефом. Преплитање _ елемената културе староседелачких племена и антике показују нове пластичне вредности у грчко-илирској епохи. Чувене су златне илирске маске из Требеништа и из Оставе код Новог Пазара, појасеви и пекторали од искуцаног златног лима, предмети који су припадали женском _ старешини илирског племена Антаријата. Грчку уметкост уз накит им вазе на нашем тлу представља низ ремек-дела: бронзани коринтски кратер из Требеништа, Менада из Тетова, хеленистичка копија Атене Партенос н Каирос из Трогира. У римском периоду били су наши крајеви преботати уметничким објектима а међу њима и таквим који одговарају најбољим остварењима епохе као: чувена Константинова глава, Византијска царица, Девојка из Салоне, затим бронзане маске ратника, златни шлем из Беркасова, камеја из Кусатка, мозаици из Пуле и Гамзиграда... Ранохришћанску камену пластику видимо на сплитском саркофагу и капителима из Стобија, док је период сеоба народа и првих Словена приказан предметима примењене уметности.

Друго раздобље на изложби, са око 60 експоната, обухвата време од ХП до ХУМ века у коме је рана романика у приморским 06ластима оставила аутохтону, рустичну уметност. камених рељефа. са оригиналном концепцијом фигуралне представе као на чувеном споменику једног хрватског краља из ХЕ века. Монументална остварења на порталима. катедрала најпотпунији израз зреле романике — није било могуће приказати, али су ремек-дела скулптуре и сликарства на дрвету, нарочито распећа из ХП и ХИТ века, дивни предмети у злату и сребру из Задра и илуминирани рукописи богато презентовали овај велики СТИЛ.

Трећи део изложбе, са око 125 експоната, приказује уметност византијског круга која се развијала од Х до ХУПТ века, са најмаркантнијим споменицима У средњовековној Македонији, Србији ни рној .Гори. Принцип _ излагања _ искључиво 0ригинала _ највише је оштетло. баш ово поглавље коме је

· Фреска дала печат једног од нај“

сјајнијих периода наше уметничке прошлости. Ток уметности иконописа, од ХП до ХУШП века, представљен је са око 50 делимично сигнираних икона, ниском ремек-дела међу којима су и чувене Охридске Благовести, Крштење Христово, Осезаније Томино, двој на икона Призренске Богородице, Пелагонитисе са Крштењем, икона апостола Петра ин Павла из Ватикана, Свети Сава и Св, Симеуни др. Позлаћени дуборез са „више двери. и иконостас из Подврха уз колекцију млуминираних рукописа, тканина, веза и нарочито предмета у среору употпуњују утисак о богатству облика и израза ове спохе.

Четврто раздобље на изложби посвећено је уметности готике и ренесансе и са око 70 експоната покрива временски период од ХП до ХМТ века углавном на: територији Словеније, Хрватске а нарочито Далмације. Приказан је низ љупких готичких мадона и светитеља у полихромираном дрвету из Словеније, чија је Радионица на ЏПтујској Гори била веома чувена.

. у '

СВЕТИ НИКОЛА ЦАРА:ДУШАНА, ВИСОКИ ДЕЧАНИ, КОСОВО; СРБИЈА (У ОВОМ БРОЈУ, УМЕСТО ВИЊЕТА, "ОБЈАВЉУЈЕМО "ФОТОГРАФИЈЕ „ЕКСПОНАТА ИЗЛОЖБЕ · У ПАРИЗУ) ·

у ХУМ веку. Занимљиви су крилни олтари украшечи дуборезом и нарочито значајни велики полиптиси сликара далматинске школе ХУМ века. Под утицајем Италије у ХИЛ веку преплићу се оба стила, али је ренесанса у Далмацији најиз-

"разитија у вајарским делима, на-

рочито И. Дунковића и Ф. Врањанина — чувеног Лауране, и у сликарству Дубровачке школе, на дивним полиптисима Николе Божидаревића и Михаила Хамзића. У овом периоду има низ ремек"дела изведених у злату и сребру (Которска Пала д'оро, Свети Влахо с Дубровником) и чувених илуминираних рукописа (мисал Јурја де Топуско из ХУ века).

Преко богато илуминираних корана из ХМ, ХУМ и ХУП века

„заступљена је и исламска умет-

ност на нашем тлу.

Пету целину чини група од 12 стећака с краја ХЈУ и из ХУ века са територије Босне и Херцеговине. Ова аутохтона, рустична камена пластика чудних симбола им људских представа, снажно експресивна а у свету невиђена, један је од најатрактивнијих делова изложбе.

Шесто одељење изложбе доноси дела која убрајамо у барок и правце ХТХ века: класицизам, романтизам и реализам. Осим лепог златног олтара из цркве Св. Флоријана којем особену ноту дају нескривени елементи такозваног словеначког сељачког барока, остало је упркос мајстора високог квалитета као што су Ф. Роба, Менцингер, Бергант, само далека периферија која ослушкује водеће токове. У том склопу Бенковић делује као велики странац. Има нечег дирљивог и чедног у непосредности Крачунових композиција за којим следи низ наших добрих сликара ХТХ века: Томинц, _Бурковић, Аврамовић, Данил, Катарина Ивановић, Карас и Бура Јакшић који, већином еклектици, више говоре индивидуалним наклоностима свога талента нето припадништвом било којем од стилова Х1Х века у коме је једино Француска дала теније. Наставак на 1, страни

паљамииљтоени ес аттектлилелкзи етен вени

ОВОМ БРОЈУ: ____

Михаило Стевановић: ИСТИНА 0 НОВОСАДСКОМ ДОГОВОРУ (П)

ШТА СЕ НОВО ДОГАБА у ЈУГОСЛОВЕНСКИМ КЊИ-

ЖЕВНОСТИМА — пишу Новица Петковић и Тарас Кермаунер

Катарина Амброзић: ОСАМ МИЛЕНИЈА УМЕТНОСТИ

БА. | ЈУГОСЛОВЕНСКОМ ТАУ — ИЗЛОЖБА У ПА РИЗУ

Драган М. Јеремић: ОТВОРЕНО ПИСМО ПЕТРУ ШЕ: ГЕДИНУ

ПОРТРЕТ: Љубомир Симовић (есеј Павла Зорића и нове песме Љубомира Симовића) ПОЕЗИЈА Густава Крклеца, Бранислава Петровића и Јована Николића

КРИТИКА — о новим књигама Стевана Раичковића и

Игора Мандића — пишу

Скендер _ Куленовић и

Драшко Ређеп ПРОБЛЕМИ

ЗАПОСТАВЉЕНА УМЕТНОСТ ТОВОРНИШТВА

„ћепа реч и гвоздена вра. та отвара" — Народна пословица

НАШЕ АРУШТВО омогућује ве. ликом броју људи свих занимања да јавно говоре на разним састанцима и конференцијама, телевизији, радију итд. Данас наши људи желе не само да буду више питани него да и сами кажу своје мишљење, да буду креатори во. Вења друштвених послова. Нема. сумње да је вештина говорништва неопходан услов за сваку демократску размену мишљења. А у самоуправном систему дијалог и широка размена мишљења мора. ју да претходе сваком доношењу одлуке. Диктати и самовоља и У светским размерама незадрживо уступају место једној новој вештини нашег времена, вештини до. говарања и споразумевања.

Познато је да 1е у'старој Грчкој реторика била на нивоу науке. На трговима се прво расправљало и „договарало", а онда одлучивало. Логичко излагање мисли и лотичким путем доказивање теза био је неписани метод општења. Полемисало се и расправљало бираним речима. Колико су стари Грци неговали говорништво потврБује и једна легенда према којој су њихова деца проговарала годину дана раније него у другим земљама древног света.

У нашем друштву у коме она народна да „договор кућу гради" добија општедруштвене димензије, неоправдано је запостављено неговање говорништва у школама и на факултетима, када се има у виду да је један од наших посту. лата и у унутрашњој и у спољној. политици — умети се спора: зумевати са другим људима и народима. Јер, кажу, лако је волети човечанство уотште, треба волети свога суседа. А како то постићи запостављањем школовања гово: ра као основног медијума човековог комуницирања 2

Према томе, гко је икада ко нас било потребно Ја бесом на те тво добије место у наставним протрамима, онда је то данас. Јер у безбројним дијалозима ваља умети изложити своје мисли, исказати чињенице, изнети предлоте и аргу менте и изразити их бираним речима, сталожено, разборито и убеАљиво, са отменим маниром, који ће код наших саговорника изазвати поштовање; једном речју. научити комуницирати с људима велики је захтев нашег доба. То, међутим, недостаје данашњем чо: веку, који, у сталној журби нити има времена нити уме да се пре ма другом човеку опходи у скла. А са својом цивилизованом љул ском природом. Нема, дакле, су. мње — да би се могли изграђива: ти прави „међуљудски" односи за којима вапије и наше друштво и наш свет у доба пветања, насиља — потребно је и у обичном ког такту с другим човеком умети лепо говорити.

Наставак на 2. страни

Сава С, Вујић |