Književne novine
ЗАПОСТАВЉЕНА УМЕТНОСТ ТОВОРНИШТВА
Наставак са Т, стране
Наравно, данас говорништво, као један од услова за развој п1дивидуалне свести, не треба да оуде својина само обдарених, као што је нскада било. Сваки човех који хоће да се афирмише у друштву мора лепо да говори, а тежња за таквом афирмацијом је у ваше доба свеопшта и зато треба све људе учити како да то, из-
- међу осталог, постижу и својим однегованим говором. Њему није довољно да с другим светом ступа само у производно—потрошачке или техничке односе, он хоће и њему је потребно и чак неопходно да пласира своје комплетно биће, да стварно буде друштвени, а не само технички човек. Људи не желе да само „практично" спроводе оно што је на неком другом месту. зацртано" њима не одговара пасивна контемпилапија, већ хоће и мисаоно да · Учествују у крепрању и изграђивању олиоса, пре свега међуљулских, а п производних! А то, паравно, не могу да чине ако не моту убедљиво да износе своје ставоне. Зато данас, када су до неслућених размера развијена теле-срелства општења међу људима, када прети опасност да односи међу људима постану све више хладнотехнички, у суштини нељулски односи, када се заиста све више отшти сигналима аутомата, потребно је учинити напоре како бисмо сачували и унапредили велику тековину Љљудскот рода — споразумевање речима. Само ненаАокнадива присутност речи може зближавати Људе пи учинити човека човековим пријатељем. Колико би било мање неспоразума који често имају и трагичне последице, када би људи умели да се споразумевају говором, када би, дакле, овладали неизмерном снагом људске речи!
Нашем друштву је, дакле, потуебна вештина лепог товорништва, Тако ће из обичног живота нестати тзв, псовачки речник и менталитет. А елиминисаће се "и многи усмени, конфузни или бесадржајни јавни говори. Време је, дакле, да се поведе тлири дијалог о томе. Јер, измећу осталог, без вештине товорништва и културе товора не можемо уздигнути на ниво моралног закона наше инсистирање на међусобном поштовању свих људи, пако распола-
тоузданом теоријом о раз друштва и мебвуљудских
а
пен
Фра
Сава. С. Вујић
ПРИЛОЗИ ИСТОРИЈИ ИЗДАВАЧКИХ ЗАБЛУДА
Наставак са'1 стране
обезбеђује гпелом на снобове и трансакпијама ове врсте. Уз то, и оно мало снобова који су волели да имају добру књигу као део лепог наметитаја било је ло те мере малобројно да је њих било лако брзо снабдети и њихову же љу за репрезентативном библио теком задовољити, Резултат је био познат, предузеће у коме је ово уверење било основа излавачке политике, дошло је до ликвидације. Овај случај сам по себи био би занимљив и као куриозитет кала не би откривао нешто друго. А то је одсуство познавања правог стања ствари на тржишту књите и правих издавачких потреба. Реч је овде, наиме, о оним књигама које издавачима треба ља обезбеде известан материјални ус пех п да створе онај вишак срелстава који ће се прелити при ауто дотирању сопствених дефипитних издања. Годинама је школска лектира представљала неку врсту ст гтурног извора новца, Сваке годтне пристижу нови ученици који читају увек исте књите које гм је прописао школски програм. Ту се са мало холатних срелстава спСвим ситуфно могу обезбедити 13. весне лобити. Ђез обзира на то што тотово сви наши издавачи пмату · тотове истоветну токолску лектиру број излања тиколске лектире се не смањује већ се на тржишту жњите јављају нова. Али никоме мећо издавачима нуле пало на памет да себи постави ли тање да ап можла тримет школске лектире ке може да буде ко ристан и подстицајан и за неке руте излавачке подухвате. Ла и је неко од издавача некад по уледао наставне поотраме на факултетима и покушао да створи неку врсту тиколске лектире за одређени факултет. Сем „Матипе хрватске" која је преко своје фихозофске и сопиолошке хрестоматије, свеједно како, нешто тако
, Тешко је наћи сличан пример. Истива, „Рад“ издаје пзвесне тематске зботпнике који мо-
ту да представљају приручнике на факултетима друштвених наука, алт се добија утисак да се
не проналазе увек прави зборници нам да нема довољно могућности да се сви потребни зборници такве врсте издају. Извесне књиге које представљају или уџбенике,
"иако формално нису то, или ул
беничку литературу, нико од из давача не помишља поново да изда. На извесном броју факултета и високих школа, на пример, Хилфердингов „Финансијски капитал" представља обавезан уџбеник за тедан дес политичке економије. Прро и последње издање ове књите изишло је 1953. године и за ових осамнаест година је, сасвим нормално, распродато. Никоме не пада на памет да понови то изда ње нако би оно, благодарећи нас тавним потребама, вероватно до: сах ложивело, не два или три, нето и више сличних издања. Исти“ на, „Култура" је почела поново да издаје пеке филозофске књиге које су својевремено распродате. Али, мнота њена издања из области економије, политике, социологије, која су распролата (а прел стављају обавезну литературу на неким од факултета друштвених наука, дакле, обезбеђују једину ол ређену публику, и постепену, проЊу), представљају праве рари тетс који се пи у антикварнинама не могу наћи.
Сигурно је да би једна едиција. која би била стручно урећивана и која би имала у вилу потреб факултета на онај начин на који издавачи имају у вилу потребе средњих школа, имала своју публику чак и ширу нето што то представљају _ читаоци _ обавезне наставне литературе. Чини се, наиме, да известан конзерватизам који влада у нашим издавачким кућама птра пресудну улогу у са стављању _ издавачких _ планова. Издавачки планови у нашим излавачким кућама праве се једнострано, њихови састављачи имају у виду, уколико уопште имају У виду, читаопа само једног профила и обраћају се њему. Тако се долази у ситуапију да се рачуна са једним непостојећим и не много карактернестичним читаоцем и ла се он у крајњој линији запоставља. Ако се пажљивије посматрају планови издавачких предузећа огда није тешко уочити извесну једностраност која те последица тог конзерватизма. Та једностраност није последица спепијализо“ ваности излавачке куће. Нико, на пример. неће и не може да очекује од „Савремене администрапије"
или „Техничке кењвите" да излаје збиоке песама. Али, то неспетљјализована _ издавачка , предузећа
имају планове сличних профила где су књиге једине врсте исувише фопсиране/ док су књите друте крсте запостављене. Мако се есејистика, на пример — а то подапи којима распбдлажу библио-
теке, прилично несређени, сумарни и не увек најновијег датума показују — чита сразмерно више од поезије, поезија се издаје ве ше него есејистика, И то у свим излавачким кућама које издају белетристику. До пре неколико тодина било је тешко наћи излавача који ће да објави домаћу драму, Мако је сасвим сигурно да је постојао чинталан који би ту домаћу драму радо прочитао. Али издавачки планови и њихов про фил могу да представљају посебну тему за разговор.
Предраг Протић
" симпозијум, на
ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС.
МАРСВА ПРУСТ
Проелава тогодишњице Марсела Пруета
Ове године у целом свету, а по себно у Француској, прославиће се стотодишњица рођења Марсела Пруста. Мако средишњи део прославе треба да падне тек у прву половину јула, у Француској је већ сада све спремно за низ акција посвећених писпу романасреке „У трагању за изгубљеним пременом". Друштво пријатеља Марсела Пруста, ма чијем челу стоји академик Жак де Лакретел, уз помоћ министарства наппоналног васпитања и културних веза, образовало је одбор који ће свим овим акцијама руководити.
Маја месеца у музеју Жакмар-Аидре биће отворена изложба на којој ће се, помоћу досад непознатих докумената, реконструнсати живот Париза из времена великог романописца. Нешто касније Француска комедија ће организовати једно књижевно вече посвећено. делу Марсела Пруста. У јулу ће се на Француском колеџу „организовати _ међународпи ојем ће товорити најбољи француски п страни познаваоци Прустовот дела. Париска градска скупштина ће поставити спомен-плакету на кућу у Лафонтеновој улици број 96, гле се 10. јула 1871. Марсел. Пруст родиб;, А током читаве године ортавизоваће се предавања — шетње по осмом и шеснаестом кварту, с посетом свих места која су везана за Пруста и његово дело. Биће израђена и једна медаља с ттшчевим ликом, На телевизији ће бити поново емитован филм Рожеа Стефана о животу Марсела Пруста и први пут приказан филм о пејзажима који су описани у роману „У трагању за изгубљепим ·временом". Предвиђа се и концерт на којем би се изводиле музичке композиције које се помињу у Прустовом делу.
Посебно је занимљиво да ће Илијер, из кога је Прустова породипша пореклом, додати свом са-
| |
' као информација. о
дашњем имену Комбре, име под којим га је Пруст у свом роману описао. А чак ће п Шартр, ко. ји се налази на путу између Париза и Илијера, организовати из ложбу „Пруст и сликари његовог Бремена". , Све ово'није од интереса само ; томе како ће Французи прославити јубилеј јелкога од својих највећих писаца, него и као сведочанство о томе колику пажњу један културан маРод посвећује великанима своје културе и на које се све пачине може одати почаст једном знаменитом културном ствараоцу.
Виктор Макенимович ћирмунски
Недавно, 31. јануара ове године, умро је у својој осамдесетој 270дини Виктор Максимович Жирмунски. Његовом смрћу, како пишу А. В. Десњицкаја и А. С. Љихачов (у броју за прво тромесечје ове године лењинградског књижевног часописа „Рускаја. литература") завршило се неколико епоха совјетске и не само совјетске филолошке пауке и прекинула се једна необично ботата научна активност, која траје већ шест деценија.
Још на почетку нашега века почели су да излазе његови чланци и књиге, који су га учинили признатим историчарем књижевности и књижевним критичаром. Већ тада је Александар Блок 20ворио о њему као изврсном познаваоцу немачког романтизма. а већ тада је био нада лењинградског историјско-филолошког факултета. Двадесетих година био је у центру књижевних полемика, тридесетих је већ постао призна ти. гермачиста, познати књижевни радник, лингвиста и фолклориста. Његов успон је био поступан,природан и консеквентан. Дијапазоп њетових интересовања, већ на почетку неуобичајено широк, непрестано се проширивао, тако да је после Отаџбинског рата обухватио и туркологију, изучавање тур.
· ског. епа, упоредне траматике тур-
ских језика и турске етнографије. У поодмаклим годинама, да би своје компаративне студије проширио и на српски. еп, научио је и српскохрватски језик. Урођене интелектуалне и духовне предиспозиције, удружене с.мнеисцрпном радном енергијом, с „талентом за рад", са осећањем одтоворностиу највишем степену, потпомогнуте потодном духовном климом и околином, учиниле су за типичним представником петербуршке интелигендије с почетка нашега века, научником коме, према речима Десњицке и Љихачова, није било равног у светској компаративно-историјској науци о спупмп књижевности. Такво тврђење, поред осталога, доказује пи податак да је Виктор Максимович био инострани члан пет европских ахадемија, почасни доктор четири страна универзитета, члан Савеза писана СССР од самог његовог. оснивања, У коме његова улота није била ништа мање значајна него што је била у совјетској Академпји наука или на лењинградском Универзитету.
ЈЕДАН „ЛИНГВИСТИЧКИ“ ПРЕДЛОГ вије рама
ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС
Стасао у средини петроградског историјскофилолошког фа• култета, коју је, у његово време, карактерисала широка ерудиција, поуздано владање страним језицима, огромна духовна ширина, у којој је доминирало интересовање за историју културе, он је постао научник и критичар заинтересован и преокупиран | најактуелнијим проблемима и догаБајима у духовној области којом се бавио. Његова прва књита „Немачки романтизам и савремена мистика" (1914) појавила се управо у тренутку кад су романтизам и романтичарске традиције у“ руској поезији биле веома присутне. Његово "учешће У многим полемикама, његова сарадња у бројним | листовима и часописима, уосталом, мала је за циљ | п имала те _ неоспоран успех _ у — усмеравању _ живих стваралачких и мисаоних токова. Књига „Композинија лирске песме“ која, по мишљењу ' аутора овог написа, ни до данас није изгубила свежину и актуелност, писана је највећим делом на оспову текуће песничке продукције или на примерима оних песничких остварења која су тих година. била у центру интересовања. А ње208 познати чланак „Они који су превазишли симболизам", наћисан је У лето 1916. пи књига „Валериј Брјусов и наслеђе Пушкина“ (децембар 1916 — фебруар 1917) мамисани су, по његовим сопственим речима, управо у време сукоба двеју савремених сусротних трупа, симболиста и: лас меиста".
Као човек који је реалистички и маучно мислио, Жирмунски. је био непомирљив према догматиз му и једностраности било које врсте. Он је, на пример, у формализму _ поздрављао _ „проширење научног видокруга на плану формалних питања" али је увек био против догматског и рекламног истицања пароле „уметност жао поступак". У томе, без сумње, и треба тражити корене његовог настојања да форму уметничког дела посматра не као „целокупност", као „суму", већ као одре. ђено јединство, систем који је везан за дух епохе и одређен смислом. Изјашњавао се за, како је говорио, „плурализам“ у прилазу материји, који је називао „методолошким реализмом".
И поред свеколике његове плод ности и разноврсности, уопштеније говорећи, Жирмунски није био новински. ритичар У обичном смислу: реми, и поред свеколике ерудиције и. учености, он: није "дио научних · одвојен од савременог књижевног живота. „Сва жритичка иступања В. М. Жирмунскота, кажу Десњицкаја и Љихачов, одликовала су се стротом филолдшком артументацијом погледа на савремену _ поезију, – историјско. "књижевним прилазом, који му је дозвољавао да тачно одреди зна. чење факата савременог књижев“ ног живота и да предвиди њихов даљи развој,,. (С. Б.)
Лиранеки екун ПЕН клуба
У организацији заједнице јутосаовенских ПЕН клубова одржаће се у Пирану, од 7. ло 12. маја, меЊународни скуп писаца чланова ПЕН клуба. Тема о којој бе се раговарати на овом скупу гласи; Зашто писац пише2 Прелвиђено је одржавање четири са: станка за округлим столом. Подтеме су: ]. Писање: субјективним израз или средство моралне п со. питалне акције, 2. Писање: нега пија смрти пи ништавила — непродазност као критеријум суђења, 3. Књижевност: замена за религи= ЈУ или један духовни систем, 4. Писање: средство за контакте меБу људима у времену п простору.
На скупу ће узети учешће велики број писаца из иностранства, међу којима пи нобеловац Мител Астуријас, Ернст Фишер, Марио Селдати, предселник међунарол“ ног ПЕН-а Пјер Еманиел, Хајнрих Бел по хруги. Групу књижевника, чланова ПЕН камба па Београда, предводиће Иво Андрић пи Милош Црњански.
Прошлотодишњи састанак ПЕН клуба у Ппрану пмао је за тему Рразговера проблем односа хуманизма п технике. „Књижевне нови. не су у то време објавиле ОдЛОМ ке из излагања Веркора, Крунторада и наших учесника скупа, а ових _ лана је словеначки ПЕН КАуО, у својој ревији «Ке Џуте чоуепе«, објавио интегралне ре ферате _ учесника тог скупа на страним језицима.
АЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 2