Književne novine

СУОЧАВАЊА

БУДИМО ЈАЧИ ОД „СУДБИПЕ“

Отворено писмо Петру Шегедину

Драги друже Шегедин,

ЊУ Авоброју 1—2 часописа „Форум“ 06јавили сте дијалог „Судбина“ и тим пово дом хтео бих да с Вама поразговарам о идејама које сте у њему заступали, а које У последње време заступају и неки други хрватски интелектуалци. Зашто бих хтео баш с Вама да поразговарам о идејама које не заступате само Ви2 Зато што се оно што сте у овом дијалогу написали ослања на једно интелектуално и уметнички значајно дело, које му даје већу тежину ОД оне коју имају речи Ваших многих исто“ мишљеника. У мартовском броју часописа „Могућности" Бранислав Донат је објавио есеј о Вама и Вашем делу, у коме је с правом запазио да сте у послератној хрватској књижевности увек деловали као значајан покретач и примерна личност, А због теквог Вашег положаја у савременој хр ватској књижевности и култури Ваше речи, природно, имају већи значај, а Ваша личност већу олговорност од речи и лично. сти других хрватских интелектуалаца код којих наилазимо на сличне идеје, па им се због тога мора посветити и већа пажња,

__Ваш „Хијалог" је необичан по томе што је у њему једна личност означена као „он", а друга је без икакве ознаке, само један глас. Није, међутим, тешко препознати Ваше „ја“ у обе личности, те је, према томе, то само привидан дијалог, у коме, у ствари, Ви водите разговор са самим собом. Правог дијалога, наравно, има само тамо где има и разлике у мишљењима, а У „Судбини" те разлике нема: мисао једне Аичности надовгзује се на мисао друге н спаја се у једну нераздвојну целину. Олсуство дијалога у Вашем тексту, дакако,

„није неки велики недостатак, али је карактеристичан за ситуацију у којој се на-

лазите и из које пишете. Прави дијало захтева спремност да се саслуша и онај који друкчије мисли од нас и да се закључак донесе на основу објективне процене изнесених аргумената. А пошто у свом „дијалогу“ нисте желели да поставите јод по питање да бисте га с неким саговорником заједно испитивали, него сте настојали ла наметнете један одређени, унапред олабрани закључак, Ви сте сасвим природно у форми дијалога написали један монолог.

Ваш поступак је, у ствари, супротан од онога који је једино плодан у уметности.

·„ Одлучно приступање проблемима. само <

уједне-стране и настојање да се једном мт-

шљењу прибави снага потребна да се као закључак спроведе у дело, може да буде плодно у политици, али не п у уметности. Једна ол њених специфичних прта, која је почини „тешком“ и, у исти мах, великом, јесте њена неодлучност, амбигвитет, настојање да се измире супротности. Томас Ман је тврдио да хармонија коју уметност тражи преегзистира у оној резервисаности коју је назвао иронијом. Код Вас, међутим, нема ни трага од такве методе. Ваш дијалог је, напротив, пун одлучности, ко“ ја ме подстиче ла Вам упутим речи које је у Мановој ,Фиренши" Бовани Медичи упутио Анђелу Полицијану: „С каквом оллучношћу Ви посматрате ствари с једне стране!" Напустили сте, дакле, тачку гледишта уметности и стота морам да се питам да ли је то напуштање ипак уродило неким пПАОДОМ.

Иако ово писмо мора да има форму монолога, желим да се у том испитивању користим дијалогом с Вашим тезама, прихратајући све оно што је засновано на 06јективном посматрању и закључивању и одбацујући све што је томе супротно. Од" мах ћу рећи да се слажем, на пример, С Вама да смо дуго запуштали национална. питања и да су наши марксисти после револуције делили уверење да ће економика, историјска неминовност или фатадност та питања успешно решити. Али се, и поред најбоље воље, не могу сложити да су „о6јективне" снате (и само оне) „скривено дјеловале и довеле нас до овота гдје смо аанас"., Заборавили сте субјективне снаге, у којима су поступно јачале неке старе (оправдане, али и многе нвеоправдане) мржње ни рачуни, које је револуционарни полет првих поратних година бацио у запеБак. Не верујем, као Ви, да би једна теорија социјалистичке културе могла да спречи садашње стање, зли нема сумње да је помно неговање и јачање истинског, социјалистичког хуманизма могло да спречи наше садашње националне и национа“ анстичке антатонизме. Да је хуманизам био јачи, не бисмо се претворили у књитовоћђе који с мањом или већом завишћу бележе сваки динар прихода браће с ко. јом живимо у истом ДОМУ.

Делим такође Ваше мишљење да економски момент није имао примат у рађању ових антагонизама. Феномен напионализма је много шири него што претпоставкају присталице економизма. УМ књизи „Национализам и сопитализам амерички сопиолог Хорас Б. Дејвис је добро запазио слабости овог схватања: „Марксистички писци о национализму сувише често мисле да је, кад су нашли економско објаштњење, њихов задатак завршен. Ви не спадате у такве писпе, јер на економске проблеме указујете као на секундарне: „Данас су ствари пукле, пукле су на"поије на повјерењу, затим одмах на економском плану, а овај је овда извршио тотово ра.

9 КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ

фран рлацењирии

сап наше свијести..." Али у овом Вашем тврђењу остало је неразјашњено оно што сматрате примарним: криза поверења. Ка ко је дошло до њег Који су традиционални моменти утицали на то да до ње дође» Који су је субјективни фактори храбрили и подстицали» Недостају психолошка и со. пиолошка анализа те кризе поверења, које би показале где леже корени кризе пове: рења Хрвата према Србима. А одатле треба почети разматрање о садашњем стању односа између ова два највећа југословенска народа.

Те анализе захтевају, наравно, један потпуно објективни приступ овом пробле му, а Ви, пак, одмах почињете једном опеном и чак оптужбом. По Вашем мишљењу, (сви) Срби су Хрвате одувек сматрали само „објектом“ своје воље, па чак и Васо Богтданов, „који је најдаље отишао на путу омогућивања хрватског субјективитета", јер се и он бојас да Хрвати стварно не постану политички субјект. Ту кривицу Срба може умањити само чињеница да ни Хрвати нису недужни према њима. Поптено сте признали: „Треба бити праведаа и видјети њихове трагедије, а у најновије вријеме п од нас узроковане..." Али томе сте одмах додали да постоји једна хрватска струја која је од Гундулића до Крлеже и Цесарца притицала у помоћ и изразили жељу .да Вам се укаже на сличну струју с друге стране, Стварно, с друге стране није било никакве „струје“, али стета што су с те стране готово сви увек били спремни да притекну у помоћ браћи истог језика, чак и Вук Караџић и Јован Скерлић, који се, у последње време, у Хр ватској третирају као омражене личности великосрпског унитаризма.

Онс што ме највише чуди у Вашем дијалогу јесте ограничење на релације хрватске и српске нације. Питање њиховог положаја, међутим, много је сложеније него што по Вашем дијалогу изгледа. Оно великим делом зависи п од става других југословенских нација према том питању. А да би се стварно добро сагледало, по: требно је чак поставити га и у оквирима ширим него што су само односи нација, као однос према човечанству, општим идеалима, хуманости. Уски национализам, ок-

ЦАРИГРАДСКИ АТЕЉЕ): | ПОРТРЕТ КОНСТАНТИНА ВЕЛИКОГ ИЗ НИША, НАРОДНИ МУЗЕЈ У БЕОГРАДУ

ренут, углавном, изражавању нетрпељивости према другим нацијама, а.не прија тељства и сарадње, не може уродити значајним плодовима. Тога је Исидора Секу-

лић била свесна пре готово шест децени-

ја, кад је у чланку „Културни национали“ зам" писала: „Док смо уско п само својски национални, а не и човечански национадни, не можемо имати високих, максималних радова". Због ове истине национализам какав заступате Ви и Ваши истомишљеници бојим се да је више од штете него од користи хрватској култури посебно и хрватској нацији уопште. Колико су енергије утрошили хрватски интелектуалци последње тричетири године улазећи У многа питања која нису ни од какве користи ни за хрватску, ни за југословенску, ви за општу културу! Треба искрено жалвти што је та енергија тако неплодно утрошена. У свим тим узалудним трошењима енергије полази се од претпоставке да је ХРватски народ угрожен од „највеће нације" у Југославији. Од тога полазите и Ви и чипи се да Вас нико не може уверити да то није тачно, упркос томе: што се равноправвост међу народима наше земље (без 96: зира на њихово бројно стање) може запазити у свим органима управљања и актима. на којима су засноване битне одлуке за земљу. Тенденција за равнопоавнотићу иде чак и до апсурдних националних „кључева", који су постали опште место нашег свакодневног хумора. Али Ви ипак пола зите од веровања у неравноправност хрватског народа у односу на српски народ и лубоко сте забпинути због ње. У тој забринутости Ви, међутим, вилите једну мотућност да се она ипак превлада, Та мо

паљене =

· примата „највеће нације", а с друге

гућност је да се Срби у Хрватској одрекну своје националности им, прекидајући све везе са својом браћом у другим републикама, укључе у стварање и одржавање хрватске државности. Тим поводом Ви прекоревате хрватске комунисте што се нису усудили да о нацији и државности (а; наравно, о потчињавању Срба тој државности у Хрватској) говоре онако како је говорио Крсте Црвенковски. Вама се не свиђа ни југословенство Срба у Хрват ској, јер мислите да они тиме настоје да одрже што тешњу везу са својим сународницима у Србији пи другим републикама. Алп ако желите што већу афирмаци ју Хрвата као политичког „субјекта", како можете одузимати право Србима у Хр ватској да и сами буду „субјекти“, односно да своју националност одрже у оквиру Хрватске као и Хрвати у оквиру Југославије2 Велики хуманиста Ганди је рекао: „Нико није обавезан да сарађује на своју сопствену штету или на свом потчињавању". На основу чега се може негирати овај хуманистички принцип2

Желећи, пак, да ојачате позицију хрватске нације, Ви, чини се, не запажате да истовремено јачате једну велику опасност: државу у класичном смислу речи. Усред великих теоријских расправа о оду. мирању државе у социјализму, почели смо да хвалимо државу и државност република и појединих нација. Али зар та државност не треба да значи нешто друго мето државност у класичном смислу, ук~учујући и непотчињавање једних људи за рачун других2 Зар републичку или напионалну државност не треба усагласити с правом на самоуправљање националвих „мањина"2 У име хрватске државности Ви захтевате потчињавање српског живља у Хрватској. који чини готово једну петину или бар шестину становништва СР Хрват ске, а то је супротно праву на самоуправљање које тај живаљ има. Ваши разлози, у последњој инстаншији, произлазе из једног готово фетиштистичког односа према аржавности. Може ди, међутим, било ко ја држава својим правом на постојање отравдати потчињавање било како малог бпоја љули2 Ситурно не, а Ви се управо за то залажете.

Одбацујући интегрално југословенство, Ви позивате Србе да се добровољно олрекну својих националних права и чак својих наџионалних особина у корист хрватске нације и хрватске државности, А уколико они на то нису спремни, наговештавате да се излаз може потражити у нечему тито ће довести у питање садашње оквире Југославије, а то, ако се не варам, значи могућност распепа Југославије, о вајање ховатске државе и асимилацију Срба у Хрватској. Али ако тако мислите, овла сте упали у још већу и несрећнију потрешку, која може имати кобне последице не само за српски нето и за хрватски нарол. У случају слома Југославије. због рсваншистичких тежњи споља, друге југословенске нације би, можда, изгубиле и више од српске нације. Потребна је ве: лика доза загрижености и заслепљености да би се заступала идеја о сепаратизму, који може да донесе тратичне последице свим југословенским народима, а за неке од њих чак да представља само брже или спорије уништење.

Не могу да тврдим да ту и тамо нема појава које се могу протумачити као последице мишљења да српска нација треба да буде водећа, али су те појаве појединачне, неважне и, као што је случај са оним ПТТ обавештењем о коме нас је обавестила „Критика" (бр. 16, стр. 169), чак смешне, Ви, наравно, мислите друкчије и маводите као пример наметање решења у лингвистици, али чини се да у томе претерујете. Ни у бечком ни у новосадском до. говору није било никаквог наметања, Уосталом, мислим да се међу хрватским интелектуалцима исувише инсистира на схва: тању да је суштина националног бића У језику. Кад би доиста тако било, то би значило да се Сједињене Америчке Државе, Индија и Гана ни дан-данас нису ослободиле енглеске доминације. Покушаји да се теорија о западној и источној варијанти српскохрватског језика заснује на ос нову разлике од око 4 речи, није убелљива. Теорија о варијантама српскохрват“ ског језика је, у ствари, заснована на републичкој подели Југославије, а не на лингвистичким принципима: зато се тврди да свака од четири републике у којима се товори српскохрватским језиком има своју варијанту овог језика и њихове транице су истовремено границе појединих варијаната. А због такве поделе Срби У Хрватској треба да говоре западном (ХР ватском) варијантом српскохрватског је зика. Њима се, дакле, одузима право да товоре језиком свог народа. По тој репуоаичко-етатистичкој логици (недавно су мас стручњаци за државно право на научном скупу у Новом Саду опоменули да етатизам значи исто што и државност) на територији Хрватске не сме да постоји чак ни један историјски спомен о српском језику, као што је онај у Вуковару, мал којим се Ви згражате.

С једне стране Ви се борите против

бра' ните примат „веће" нације по цену одузимања националних права „мањој“ нацијин уништења њених националних карактеристика. Да ли је то логичног Мањина, по Вашем мишљењу, треба добровољно да се потчини и Срби у Хрватској не смеју се-

"мо товорити да су једно с хрватским на:

родом и да имају исту културу, већ се морају и сматрати Хрватима, јер јединство о коме говоре „није и хрватско јел“ но!" Срби: су, међутим, по Вама, захваљујући позипијама у монархији, а затим бе зумљу м НАХ, успели да се изузму из оквира хрватске државности, уместо да се њој потчине п тиме реше проблеме хрватског националног бића. Било би све у ре ду ако се, пак, „открију они од њих, који ће Хрватску прихватити својом домови“ ном, коју води хрватски народ као политачки народ, ако се, дакле, не желе изузети!" Али зар то може бити стварно ре шење2 Чак и потчињавање једне јединке мора да нас бапи у дубоку забринутост, јер м „јелна инлизилуа представља ЉУА“ ску расу" (Ерих Фром), а камоли потчи“ њавање читаве једне националне група“

Јован Николић

М | Јутро је сабило магле у долине.

Са откривеног. прозрачног брежуљка провирују сиве каменг плоче.

Између камена дрвени. крстови окићени ивећем и бледим крпама.

Он седи на тврдом очевом рамену завукавиша руке под топлу шубару и плива кроз свежину.

Тетке равноходно корачају уз њих. Баба безгласно батрга за њима.

Њихове су усне стиснуте ћутњама, лица укочена,

очи блистав“,

пуне меких суза. ~

Те ћутње у свежини јутра, тај шум корачања,

та лепршања полутрулих крт које их дотичу

док се пробијају

између крстова.

Баба, пред једном хумком

зараслом у траву,

уожаснуто врисну.

Тетке, полегтавши уз блатњаву хумку загрле је преко спарушене траве.

Спустивши та на земљу, отац пали свећвг и дуго гледа лелујање жућкастог пламичка.

Трогласни јауци пробијају млеку тишину хрстова.

Он покушава да схвати значење гласних нарицања.

То су неком дошли гости, неком што се мирно

под земљом одмара и не подиже се да

госте прихвати.

| Љути ли се на њих што је нису могли отети од рата и тешке болести2

Стишани јауни дуго одзвањају између крстова.

После спарушене остајг на длану осећај хладноплг.

траве

После тихог плача остаје у грлу осећај горчине.

У грудима детета осећај нечег завољеног, негде изгубљеног, непрекидно траје.

ције. Потчињавање једних људи ради афирмације других не може бити оправдано никаквим „људским смислом", па ни Марксовим, на који се у својим разматрањима позивате. Неко коме је истински стало до људског смисла не може тако расуђивати, а писцу мора да је стало до тог смисла изнад свега, јер његово најдубље оправдање управо лежи у тражењу тог смисла у свему што је предмет њетовог размишљања.

Ваше се разматрање закључује судом о готово беизлазном положају хрватског националног питања. Тврдите да над нама стоје „силе џунгле које једва да можемо уопће више превладати". Ја, међутим ве рујем да те силе можемо превладатн, Верујем у људе ин у снагу њихове свести п савести, и зато не верујем у перешивост тешкоћа у које смо запали. Ви кажете: „Фаталност старе трчке трагедије је на помолу, а ту фаталност кадикад зовемо и судбином". Ако те речи значе немоћ човека и помирење с том немоћи, ја се с њима не слажем. Слажем се, пак, са Антоаном де Сент-Егзиперијем, који у „Цитадеги" каже: „Видим услов тамо где ти видит спор. Дрво је услов плода, камен храма, а људи су услов душе која зрачи на тле: ме". Верујем да можемо превладати тешкоће под условом да успоставимо преки“ нути дијалог, да имамо добре воље да јел ни друге саслушамо без предрасуда н не поверења и да се руководимо истинским хуманизмом. који одбацује сваку хетемснију и омогућује испољавање свих разлт ка које међу људима природно постоје и докле год оне постоје. А многе од тих разлика, па и националне разлике, све вите ће нестајатп. па Ће нам и пут ка слободи бити олакшан,

У мнотим тешким ситуалијама људи су се показали дораслим да их надмаше и савлалају Морамо ни ми бити јачи ода „судбине“. Понекал се тешкоће јављају да бисмо, превазилазећи их, ушли у једно ново, боље стање од претходног. На писпима и онима који духовно воле народ лежи велика дужност и одтоворност да своје сународнике добро уче како се слобола лажше и сигурније осваја. Вата дужност им одгтоворнсст су утолико веће уколико Вас Ваши сународниџи више цене и више узимату за узор. Одговорност за све оно што би могли учинити многи анонимни непријатељи слободе зато може лако пасти на Вас и Ваше име, које је записано крупним словима у савтђемечој хрватској књижевности и култури. Молим Вас, пе Аопустите да се то лотоли н будите упере' чи да велика већина Срба сматра Хрвате својом браћом и политичким субтектима с којима желе, као и с другим напијама које живе у Југославији, да поделе дуж“ ности и олтоворности за тачање благоста“ ња и слоболе у заједничкој им домовини.

Срдачно Вас поздравља

Драган М. Јеремић