Književne novine
ТОМА ЖИВАНОВИЋ
М МЕМОВЈАМ
Тома. ћивановић
НЕДАВНО, 3!. марта 1971. умро је у Београду професор универзитета и најстарији редовни члан Српске академије наука и уметности др Тома Живановић, великан наше филозофске и правне мисли, признати. научник и код нас и у свету.
Из Параћина, где је рођен 1884. године, дошао је у Београд да учи гимназију и да се школује. Правне студије је завршио на Правном факултету у Београду 1906, а потом је као стипендиста „Марићевог фонда" наставио даље студије на Париском правном факултету, па коме је 1908. стекао докторат правних наука, одбранивиши са изванредним успехом докторску дисертацију »Рри рипејре Че самзајне ебсјепје е! де зоп аррисабоп еп го репајк. Са овим радом почиње и његово оригинално стваралаштво у прав. ној филозофији и науци кривич ног права, наиме он поставља вла» стито учење о узрочности у кривичном праву. Млад, полетан им вредан, он се сав посвећује науци и научном раду. 1909. постаје стални. доцент катедре кривичног права, 1914. ванредни професор, а 1920. и редовни професор Правног факултета у Београду. Но, у меБувремену његов научни углед прелази границе његове домовине. У времену од 1916. до 1918. он предаје на докторандском курсу Правног факултета у Паризу, где излаже своје трихотомно учење у кривичном праву и основе синтетичке правне филозофије. УМ току живота учињена су му многа научна признања. 1926, др Тома Живановић је већ редовни члан Српске академије наука и уметности. У 1924. један је од оснивача Међународног удружења за кривично право у Паризу и у њему остаје веома дуго члан управе у вредан сарадник. Поменимо још само да је био и члан Америчке академије политичких и социјалних наука и Академије човекових права.
Библиографија Српске академије наука и уметности забележила је у свом незавршеном попису 166 дела академика Томе Живановића, Но, овом списку мораће се Додати још добар број наслова, да би се научни опус њеног редовног члана употпунио и целовито приказао. Др Тома Живановић де радио м писао до последњих дана свота живота. Покушаћемо да наведемо његова најзначајнија дела: „Основни проблеми кривичног права" (1. изд. 1910, 2. изд. 1930; на француском 1929); „Основи кривичног права“ (1, иза: 1910 — 1912, 2. изд. 1922 — 1923. и 3. изд. 1935 — 1937); „Систем синтетичке правне филозофије" (1. том 1921. 2. том 1951. и 3. том 1959); „Основни проблеми етике", 1935; „Основни проблеми Кривичног и Грађанског процесног права" (1. том 1940. и 2. том. 1941); „Систем расправа о систему кривичног права и примени у другим
авним и ванправним наукама" (1966); „Законски извори кривичног права Србије им историјски развој његов и њеног кривичног правосуђа од 1804. до 1856" (1967); и »бузјете де рћПозорће јата аџе зутићенаџе« (Рагћ5, 1970).
Др Тома Живановић, правни филозоф и теоретичар кривичног права, дао је несумњиво највећи допринос: науци кривичног права. Иновацију ове науке започео је својом чувеном расправом „О субјективном (моралном) елементу у појму кривичног дела", коју објав-
КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 10
дадиља ада палати аљнаниемкљ-—
|
љује на нашем језику у „Архиву за правне и друштвене науке" и на француском у »Кеуце репаје зи155е« 1909. У овом раду он је доказао да кривично право има три основна појма: кривично де 40, кривца и казну, а не само кривично дело им казну, као што је тврдила општа теорија. О кривну је речено да је он аутономно правно биће и да је паралелно с кривичним делом и казном. Тако је настало трихотомно учење Томе Живановића у науци кривичног права, за које је он изнео потпуну аргументацију у своме делу „Основни проблеми кривичног права". Није то било без борбе, али данас је чињеница да је трихотомија у овом или оном виду владајуће учење у кривичном праву и код нас и у свету. Послед њих година свога живота стари академик још једном пише о своме учењу; њему и његовој аргументацији посвећује дело „Систем расправа о систему кривичног права и примени у другим правним и ванправним наукама". То је завршни осврт, који је исписан на око 300 страница. О трипартицији је забележено да је примљена. „у кривичноправним делима и у но вим кривичним законицима и пројектима европским и ваневрогским". Но, ваља истаћи да је трипартиција (или персонализам) са епицентром у кривичном праву назшла своју примену и у осталим наукама, правним и ванправним. Реч је о кривичним наукама, деликтноправним наукама, осталим специјалним правним наукама и филозофији права, као и о етици и ванправним наукама (изван етике). Још нешто. Др Тома Живановић, правни историчар, написао нам је и дивно дело о законским изворима. кривичног права Србије и о његовом историјском развоју, као и о историјском развоју српског кривичног правосуђа од 1804. до 1865. Обиље материјала остало је у једном од одељења Српске академије наука и уметности. Нека би овај рад био и вредно настављен. Не може се о Томи Живановићу писати мало и кратко. О његовом научном делу остаје нам да напишемо читаве студије. Ови редови су само знак дубоког поштовања и једног сећања!
На крају, напоредо са својим научним радом професор др Тома Живановић је неуморно учио и научио многе генерације: правника на Правном факултету у Београду.
Проф. др Аратољуб В. Димитријевић
ЛЕТОПИС
ПЛАНОВИ „МАРКА МАРУЛИЋА“
године Сплит и Далмација добили су прву издавачку _ кућу ~ накладни завод „Марко Мару дић", који је настао из издавачког центра младих У последње двије године издавачки центар ти скао је 25 књига, од којих су не ке биле прва тискана дјела млаЊих књижевника. На темељу тих књита у Друштво књижевника Хрватске примљено је пет нових чланова.
Накладни завод „Марко Мару“ дић" им даље ће издавати часопис „Видик", а престао је излазити мјесечник „Гдје", јер за њега није био осигуран новаџ. Издавачком- савјету предложена су слиједећа издања: поема „Тигар“ Марије Чудине, новеле „Ожиљци" Звонимира. Буљевића, пјесме „Ма. слинска тора" Анте Арманинија, пјесме „Расута баштина" Мирка Петија, „Пјесме" Фернанда Песоае, избор из поезије Ф. Понжа „Облик свијета", антологија „Нови талијански пјесници" Младена Макиједа, есеји и чланци „Крух духа" Влатка Павлетића, књижев не критике „Хрватски прозанци" Бранимира Доната, „Плавца нова" — избор из хрватских и ла тинских дјела Марка Марулића. „Нова европска критика" (трећи и четврти дио) Стамаћа и Зупе, „Мала метафизика ријечи“ Бриса Парена, „Расправе из старе хрват ске књижевности" дра Фрање Швелца, студија „Културна лолитика Карла Манхајма" дра Анте Марушића, есеји „Естетика филма" Вељка Вучетића, расправе м чланци „На прагу хрватске културне баштине" Ивана Бошковића, „Антологија хрватске политичке публицистике" (од Људевита
Ове
· Таја до С. Дабчевић-Кучар) у из:
бору Срећка Липовчана и „Хрват ско повијесно сликарство" (мала са уводном студијом).
Поред наведених публикација, „Марко Марулић“ издат ће неко. лико комерцијалних књига, прилрема нови часопис. „Батина“ 'и воли коморно казалиште „Крите
,
та".
Шимун Јуришић
а иљљ птетаии милитантне ванила титан
ИНОСТРАНЕ ТЕМЕ
ХМУ КОНГРЕС КОС И СОВЈЕТСКА КЊИЖЕВНОСТ
На ХХЛУ конгресу КПСС (одржаном од 30. марта до 9. априла ове године) поклоњена је изузетна пажња проблемима совјетске литературе, са запаженим анализама њене прошлости и садалшњости и с посебним истицањем њених будућих задатака.
У свом опширном реферату Леонид Брежњев је значајно ме сто посветио литератури, којој „Партија поклања отромну паж њу, јер све више расте њена улота у формирању погледа на свет совјетског човека, у формирању његових моралних убеђења и дУховне културе". Он је одао признаље совјетским писцима за не товање социјалистичког хуманизма, високе идејности, савремене тематике п за истинито приказивање стварности, без лакировке. Посебно је нагласио да совјетску прошлост не треба црнити, али да се то исто не треба чинити ни са савременом епохом. Многобројни страни коментатори сматрају да је Брежњев мислио на Александра Солжењицина и на неколико његових следбеника кала је рекао да „заслужују АРУ штвени презир они који клевећу совјетску стварност“. Генерални секретар ИК КПСС недвосмислено је рекао ла је социјалистички реализам, са атрибутима. партијности и народности, основни принцип у совјетској литератури. Ме тод социјалистичког реализма, каже ом, подразумева разноврсност и богатство облика п стилова, из бора тематике и жанра. Истовре
ШАРАФ РАШИДОВ
мено, он је од партијских, Ааржавних п књижевних форума захте. вао крајњу „тактичност и пажљив однос“ према уметничким ствараоцима и њиховим разноврсним проблемима.
Сви ови ставови ушли су иу Резолуцију ХХЈУ конгреса, с тим што се у њој од писаца тражи не само афирмисање идеја комунизма, већ и високо уметничко мајсторство. У многобројним иступима делегата п у коментарима совјетске штампе социјалистички реализам се формулише као „савремени реализам, оплођен комунистичком идеологијом".
Четири књижевника говорила су на Конгресу: Шолохов, Тихопођ, Чаковски п Рашидов. У весма дугом излагању Шолохов је, са њему својственим полемичким нотама и доскочицама, бранио принципе социјалистичког реализма од напада Ернста Фишера, Рожеа. Гародија и других. Он је изазвао буран смех у сали када је рекао да реч „фишер" на немачком значи „рибар“ и да бивши аустријски комуниста и други желе да лове у мутној води такозваног реализма без обала, али Да им неће поћи за руком да „срчу такву рибљу чорбу".
УМ истом стилу он је озбиљно замерио министру за целулозу Н хартију“ Константину Галанчину због недостатка квалитетне хартије. Уредник „Литературне тазете" Александар Чаковски био је још оштрији од Шолохова у полемици са, како је он рекао, антикомунистичким схватањима _ слободе стваралаштва. У том контексту он се жестоким- речима обрушио на ЦИА-у, „Глас Америке" и „Глас Израела", на „Слободну Европу“ и „Би-би-си", на енглески „Тајмс“, и амерички „Њујорк-тајме“, на
јужноафричке расисте и порту
'
галске колонијалисте, који „про“ сто не могу спавати" док совјет“ ској литератури и писцима не из боре „слободу“. Позивајући се на легендарне античке хероје Антеја и Тезеја, Чаковски је рекао да је све здраво и прогресивно кроз историју било најтешње повезано с народом, а да је пепошттовање тог принципа и флертовање с класним непријатељем довело неке писце до потпуног моралног и стваралачког краха.
Николај Тихонов је такође ка тегорички бранио, како је рекао,
невиђене могућности СОЦИј алисгичког реализма, а потом је детаљно товорио 0 „изопачењу
природних човекових тежњи, 0 мажсима и кошмарима, о 30ологизираном сексуо м, очајању, о насиљу пи бруталности, пе 55; минирају у разним „аванга!
(ова. 1: “ “ СССР ставља ПОД знацима навода, јер се сматра да авангардно може бити само оно што је повезано са идејама сопијализма и комунизма) књижевним правцима на Западу. Питирајући Енглеза Р. Дерделфилда, Тихонов је у једном моменту узвикнуо да су „авангардисти у после. ратној литератури освојили хиљаде нових уметничких метода, али су изгубили један стари, вековима ишлифован метод у делима таквих писаца као што су Дефо, Текери, Голсворти... Они су заборавили како приказати људско ДОстојанство, без чета нема праве литературе.
Мочи Конгреса и за време његовог рада готово сви делегатитасци објавили су у разним листовима написе у којима су афир. мисали совјетску литературу и стање у њој, и уједно позивали на јачање борбе против оуржоаских џтинаја п против свих 06лика декаденције. Аутори написа си подвлачили да је метод социјалистичког реализма најсавременији и најпротресивнији, јер он од писаца захтева само једну ствар — гледати на прошлост, садашњост и будућност кроз призму комунистичке идеологије. Од снаге писца, како рече Алимжанов, зависи уметничка вредност и трајност дела, јер аутору нико. не намеће „избор теме, уметнички поступак, жанр, стил, укус и начин креирања сопствене поруке", али та порука „мора бити окренута напред, а не назад". Речено је и то да су експерименти у литератури веома пожељни, али се „алхемичарски методи неће стимулисати" — злато се не може добити "испирањем јарченог млека". С друге стране, заступано је мише љење да је већина експеримената на Западу „одраз и израз духовне декаденције грађанског друштва, које излаз из постојеће кризе тражи у јаловим формалистичким играријама и кастриранот псеудо. хуманизма".
У нови Политбиро КПСС из ре дова књижевника ушао је истакнути писац и политичар Шараф Рашидов, који је уједно и први секретар Узбекистана. Рашндов је први књижевник који је постао члан Политбироа ИК КПСС.
Бранко Китановић
БРИС ПАРЕН
У седамдесет четвртој години У Паризу је умро филозоф и књижевник Брис Парен. Запослен у издавачкој кући Галимар, скроман и повучен, био је мало познат широком кругу читалаца, али је зато био веома цењен у кру ту стручњака за филозофију и лингвистику. Његова главна пре окупација био је проблем комумикације. По његовом мишљењу, није довољно откривати људску мисао, него треба. видети и како се она изражава речима, Функционална природа језика је битни проблем филозофије, јер се у језику налазе питања и решења чак и метафизичких проблема, Једно од дела које је посветио том проблему: „Истраживања о природи и функцијама _ језика" (1942), Сартр је у своје време чи тао са оловком у руци. Био је врло користан саговорник многих У глава које су свраћале код Галимара (Андре Малро, Ема ниел Берл), а исто тако и врстан полемичар. Иако пре свега, творац једне специфичне верзије лингвистичке филозофије, Парен се огледао и као прозни писац, пишуЊи новеле („Сократова смрт“, „Жозеф"), у којима се истакао као фини стилиста по добар психолог. Најзад, направио је екскур зију ми у драмско стваралаштво, написавши комад „Црно но бело", Једном речју, дело Бриса Парена. је ван серије и с правом заузима значајно место у савременој фран пуској култури. |
да ват прави алати
додат тапете папи етра ара елите
ХАРОЛА, ПИНТЕР
ПИСЦИ | ФИАМ
Свака дискусија о ауторству данашњег филма своди се на тврд њу да је аутор филма, и да само он то може бити, режисер. О том проблему, увиђајући и неке његове друге димензије, пише у нај новијем броју „Лондонског магазина" Рој Армс, публиџиста и по знавалац филмске проблематике.
Њеегово је мишљење да таква ауторска теорија може да функпионише само у митској престеници филма, у Холивуду, тде режисер диригује једном монструозно великом машинеријом. Али у Европи, где се стварају филмо ви са више слободе, ствари стоје друкчије. Жан Реноар је несумњиво аутор својих филмова, али су његова кључна дела у истој мери продукт уметничке имагинације писца, песника _ Жака Превера.
Проблем је знатно специфичнији, јер је теже утврдити меру учешћа: режисера и писца у, ства-
· рању филма, кад је реч о писцу
који се изражава искључиво на филму. Закључак о томе може се хонети само на основу сценарија, а и на основу њега врло тешко, јер сценарио није завршено лелао, попут приче или романа, већ груб материјал вредан пре свега у том смислу што ће подстаћи режисера да га оживотвори фи!ским сликама. У Епглеској, сматра. Армс, пут ка режисерској столици водио је педесетих тодина из позоришта (Ричардсон, Андерсон, Питер Брук, Питер Хол, Ептони Пејџ). Резултат је био потврђивање чињенице да је ентлески филм остао превасходно ли тераран, а у филмском смислу ме целовит. У Енглеској није било режисера који за себе саме пишу (као Жан Лик Годар) ми писаца који су у исто време режи сери (Ричард Брукс, Елија. Казан), а тамо није доспео ни новији серопски модел — лисца-режисера (Пјер Паоло Пазолини, Ален Роб Грије). Писац је остао у позицији уметника који ствара матерт: јал за неког друтог ко ће му да ти финалну уметничку форму.
Па ипак, сматра Армс, послед; њих четврт века у енглеском фил му могу се коментарисати и не спомињући режисере! Четрдесете и педесете године карактеристичне су по филмским верзијама. дела Ноела Кауарда, Теренса Ратитана и Греама Грина ми, с друга стране, Шоа, Вајлда, Шекспира и Дикенса. Правог писца сценарија није било. Чак је и сценарио за „Трећет човека“ Греам Грин иј вобитно написао као причу да би је потом адаптирао за филм, У позним с педесетим годинама До гађа се обрт; почињу да се пра“ ве веома успешне адаптације: Не мл Патерсон адаптира Џона Бреј на, Џон Озборн Филдинга, а убр“ 30, млађи писци почињу да. адаптирају своја сопствена дела (Алеп Силитоу, Дејвид Стори, Шида Ди лејни). Оритинални сценарио, ме: Бутим, написала је само Шила Дилејни, али је тај филм постао највећи _ Финансијски — неуспех. Мон Озборн, Ален Силитоу и Гре ам Грин, после дугог писања и адаптирања за филм, готово да дижу руке од тог посла изјављу“ јући да је то писање које уништава литературу, упропаштава та ленат, онемогућује креацију.
Правим преокретом сматра се недавно публиковање кљите драм ског писџа Харолда – Пинтера „Пет сценарија" која је изазвала веома позитивне коментаре 3607 свог изузетног и вишеструко ис пољеног осећања за медије как ви су позориште, радно, телевизија, филм, укратко, због осећења које није чисто литерарно. Разговори на тему „Шта је сцена рио“ и „Како да га оценимо" ис пољавају, најзад, пуну меру спе мифичности и естетске посебно сти. Зато се са великим интересовањем очекује нова колекција Минтерових сценарија писаних по посредно за. филм.