Književne novine

ап ааиааављли љиљан п—

доље ата памте

даљња ва папа оаза таласа тата тапете ааљеацкладааацааваате аљацла аизианз ит пита

. редак ствари,

ЛИКОВНЕ УМЕТНОСТИ

ИЗАЗОВ МАТЕРИЈЕ

Бранко Протић: Слике, | | Салон Музеја савремене уметности, Београд

У ПРИЛИЧНО широкој и нејасној дефимицији енформела један део савременог самкарства нашао је помало тужно уточиште пред застрашујућим могућностима израза модерног осећања света у којем се појам „унутарњег стабилитета" поистовећује са отвореношћу дела као могућом надградњом једне личне визије имагилзарног простора ми времена. Слика, ослобође"на" своје интенционалне основе м – препуштена некој случајној колфигурацији, граЂена је у знаку апсолутног поверења. према материји, њеној исконској и универзалНОЈ „спремности“ да се својом суштином преображава из облика у знак, из пред: мета у „предмет — по себи“, као део оног чзедокучивог универзума имагинативне лич ности. У тој крајности (јер иза тога је већ анти-дело) крије се перманентна опасност за'нашу стару естетику, за наше појмове огуметности, слици и стварању. Постоји ту једна уска граница која дели свет виђеног, спознатог и доживљечог од света. насаућеног и произвољног. Та „естетика“. која 'дело дели од ствараоца прима уметникову личност само на релацијама индетерминизма, заробљену својом „баченошћу“ у свет и суочену са својом другом природом која се сада одређује само као моћ безобличног.

· У том контексту дело Брака Протића. показује неке значајке које му дају посебно 'место у нашем савременом саинкарству: Он је, с једне стране, унео у наше сликарство тај битно нови доживљај дела у којем материја тако банско кореспондира:с материјалом, док је ла другој страни задржао класичне принципе грађења слике,.не само у техничком и технолошком смислу. Од богате и дуго рађене основе: исликавања платна у сложеним структурама,..тонских (па чак и колористичких) од» носа и вредности, до оне вишедимензиолалне, асоцијативне и сугестивне хармони-

је. елемената, крије се у суштини ностаа>.

тија, и подсвесна тежња ка традиционалним облицима слике као изразу ствара дачке свести у људском простору немира и'неизвесности. Тако је његова слика (без знака навода), израсла из те супротности, добила изузетну драматску снагу и чак патетичлост, грађена просторно као поље сукоба и хармоније неколико основних тонова, градираних од сивог и загаситог преко:маслинастог до белог. Чак и онда кад употреби део одбачене материје, парче крпе'или канапа и кад их утка у композицшиону основу као рељефне акценте. повр-

илшиле, постиже несаућено јединство дела

које сада егзистира као потврда неуништивости материје као сликарског феноме на и њеног виталног интегритета. „Има и у Протићевим сликама неког благог просијавања мистичног штимунга старих мајстора, нешто од оне трагичне недоречелости која у делу отвара врата нашим сензацијама и нашим препознавањима. У неочекиваним акцентима црвеног одједном зазвучи висока нота крика, да би затим прешла у далеки ехо смиреног' унутарњег гласа. И мада је тешко Од: редити квантум рациолалног у организацији слике, онај минимум (или максимум) хотимичне акције усмерене на потчињава ње'фрагмента целини, на овим најновијим, уосталом као и на ранијим Протићевим сликама, уочавамо једну строгу и дослед; у: композициону логику, један дорађен си стем уклапања ликовних елемената у ствар ни'простор слике. Материја и боја суоче. не'су са нужношћу надрастања своје су. штинске материјалности да би постале део духовног организма, оне друге природе дела: која тангира суштинска питања егзистечције. Управо та стваралачка воља даје; овим сликама ону структуралну чврстоћу, онај квалитет у, племенитости ма» терије која својим Авојством додирује обале реалног и налреалног. То своје трагање Протић је ограничио на један узак круг: он већ годинама инсистира на максималлом потенцирању минималних раз лика. Зауставио се пред проблемом орга» низације простора у знаку контемплативног раслојавања дела, да би преко једне филозофско-критичке анализе дошао до апсолутног јелинства у синтези. Трагајући за:тим помирењем вањског и унутарњег он уствари одређује простор за свој по. одсликава _ неминовност стварања једне нове реалности коју он. су. протставља неприхваћеној реалности света,

Срето Бошњак

еони тата

БРАНКО ПРОТИБ;

„5771“

ФЕСТИВАЛИ

Размишљања о једном позоришном фестивалу

ФЕСТИВАЛ малих и експерименталних сцена у Сарајеву у систему наших позоришних фестивала, поред Стеријичог позорја у Новом Саду и БИТЕФ-а у Београду, заузима већ и сада значајно место, али крије у себи још м веће могућности.

Док је Стеријино _ позорје посвећено првенствено сценским реализацијама нових домаћих драмских текстова и док БИТЕФ приказује нове позоришне тенденције шнром света, те окупља углавном стране трупе, дотле фестивал у Сарајеву покммава Ла осветли Феномеч малих сцена окупља. јући у конкуренцији домаће трупе, а ван конкуренције и стране.

Фестивал је основаз 1960. године, а од 1963. године појављују се и страни гости. Још пре оснивања БИТЕФ-а 1967. године на њему се појављују, рецимо, Ливинг театар из Њујорка и Отомар Крејча са својим позориштем из Прага.

Фестивал је тражио своју специфичност и снагу у великој еластичности, те су и гости понекад добијали награде, а жири је увек слободно одређивао зашто се до. дељују награђезима дипломе и златни ло. вор-венчићи,

Еластичност, заиста, може да буде сна та, али може да отвара и пут слабостима.

Остало је, пре свега, отворено питање избора представа за Фестивал. – Постоје фестивали, које слободно формирају по својој слободлној замисли једна илМ више уметничких личности. Такви су фестивали у Салпбургу, Езинбургу, Авињону — а код нас у Дубровнику,

Постоје и фестивали који су ортанизо. вана такмичења. Они нужно имају одре. Њени систем пријављивања и избора пред; става. Такав фестивал је, на пример, Сте. ријино позорје.

БИТЕФ припада првој врсти, иако жи. ри додељује једну или двелтри награде за тлаћбоље представе, Он је то нужно већ због тешкоћа организашионе природе, јер би тешко било организовати пријаве и из: бор на интернапионалном плану, а и ин тернапионални жири,

Алп нема разлога — н поред евелтуалних тешкоћа — да фестивал у Сарајеву лебди неодређено између два система. Он је с једне стране несумњиво такмичарски (низ награда, званичног жирија, награда „Ослобоћења", натрада тузлалског „Позоришта"), а с друте стране селектор не би. ра измећу притављених представа, већ по слободном сазнавању ситуаније у нашим позориштима. Олбор, сем тога, може. да позове и представу у чијем су стварању учествовали и функционери фестивала. То све може да Аовеле до непотребних неспоразума. Није тешко, међутим, утврдити правила хоја ће уклонити све неспоразуме, И само име Фестивала (Фестивал мааих и експерименталних сцена) изазива извесне недоумице. Има експерименталних смена које нису мале, као што има и малих спена које нису експерименталне. Екс перименталне сцене су већ по својој природи везане за лове тенленције у позоришту, а новим – тенденциј је посвећен БИТЕФ. денцијама је

ФФестивал би требало да се зове само Фестивал малих сцена и да аналогно буде посвећен веома значајном и веома сложе. ном, још увек недовољло испитаном феномепу малих спена. Да ли је нека од иза браних представа експериментална видеће се већ на самом фестивалу, али је неоп ходно ха те она заиста за малу спену.

Фестивал би могао ла из голиле у то. Аину Доприноси (и самим представама и

разговорима о њима и о појединим специфичним темама) решавању питања о од; носу великих и малих сцена, о односу мале сцене и сцене-кутије, о специфичностима камерне глуме, режије, сценографије и костимографије на малим сцелама, 0

· присности контакта гледалаца и глумаца

у камерним позориштима, као и о другим питањима која извиру из саме природе мале сцене.

Овогодишњи, дванаести фестивал у Сарајеву (низ представа из Сарајева, Загреба, Београда и Љубљане уоквирене пред ставама из Цириха и Париза) допринео је да се сагледају неки аспекти феномена мале сцеле или да се бар поставе нека занимљива питања. Тако се поставило пи: тање односа монодрама (писаних за глумце појединце) и сценског приповедања при ча Драгослава Михаиловића и Антонија Исаковића, такође репрезентованих _ Од глумаца појединаца, али које нису биле писане за приказивање _ већ за читање, Веома различити одговори ла то питање почели су да улазе у бит сценског и литерарног. Топли пријем публике — пре раз товора о том питању — и награде глумпшима Данилу Стојковићу и Милутину Бут ковићу после разговора — били су тако. Бе једна врста одговора на то питање. А» Ам, награда не мора да буде увек и позитивни одговор на неко од питања о супе тини мале сцене, Духовита адаптација и вешта сценска реализација _ „Зринијаде" праведно је забележена м наградом коју је добио Миро МеБиморец, али је било е видентно да се сама представа гушила и постајала непретледна на малој и ниској сцени. С друге стразе, занимљива тражења Вере Белогрлић спајањем позоришта лаутака, позоришта глумаца ми позоришта с филмским пројекцијама у представи; „По. ново на слово, на слово" нису ни визуелно ни аудитивно дошла до правог изражаја због неадекватне дистанце публике од сцене. 4

Могло би се помислити да представе рађеле на типично малим сценама не изазивају сличне проблеме приликом преношења на малу сарајевску сцену, али фе номен мале сцене је и сувише сложен а да би аутоматски било тако. Показало се да је лакше прилагодити представе из Подрума Атељеа 212 (већ споменуте приче и виртуозни такође _ награђени Минчићев приказ Нешових „Штихова“) чето представе са веома специфичне (и по облику и по атмосфери и по акустици) _ сцене Круга 101. Раде Марковић, нагрлђен за примерно камерну глуму, успео је међу тим и да у тим промењеним условима сачува сву специфичност глуме на малом простору и на малој дистанци, као што је и Корунова режија Стрнишиних „Жаба" успела да сачува драгоцену атмосферу света на граници реалнот и иреалног нако остварену у правоугаоном _ кадру фронтално постављене сцене која ле одговара у пуној мери природи мале сцене.

Награда часописа „Позориште" Стрнишиној драми је добродошао почетак једне афирмације више наше савремене драме, али не треба да буде и почетак претварања Фестивала малих сцена у мало Стеријино позорје. Феномен мале сцене је тако велик да се не може разрешити само приказом савремених домаћих текстова, али они могу и треба да играју значајну улогу им на Фестивалу малих сцена. 24

Станислав Бајић

АКТУЕЛНЕ ТЕМЕ |

У СВОЈОЈ _ КУЋИ

Уз последње Разговоре о језику у „Вјеснику“ |

ЧИТАОЦИ: ОВЕ РУБРИКЕ у угледном загребачком дневнику скоро сваког уторка, имају прилике да у њој прочитају: или леку језичку поуку или какав податак из културне делатности у области језика, а најчешће неко обавештење о сада насталим несугласицама у питањима _ језика. Штета је само што су та обавештења често нетачна. Водилац односне рубрике има своје планове извесне реформе књижевног језика своје средине, који илазови, треба додали, нису само његови, а према којима треба скренути правац развитка књижевног језика хрватске књижевности и културе да не иде, као досад, истим смером са језиком српске књижевности и српске културе, јер је то у интересу самосвојности хрватског народа. Исправност свога схватања о овоме питању он хоће да по сваку цену докаже. А ко се усуди да излесе било колико друкчије мишљење, тај не пролази добро. Водилац разговора о језику сручује на њега и на гласило које их објави тешке оптужбе — сасвим је свеједно што су оне потпуно неосноване.

Када се потписник ових редова усудио да у последња два броја „Књижевних новина" објави Истину о новосадском дого. вору, водиоцу Разговора о језику у „Вјеснику" и још једном се дала прилика да све оне што то објављују назове унитаристима и централистима, да им прилише тежње за доминацијом, да устврли како се иза њихова „интраситентног става 0 јединству језика крије опасна и ла теме. Љу педесетоголишњег негативног искуства разоона централистичка политика, коју је требало превладати од првог дана, то јест ОА проглашења Кпаљевства Спба, Хрвата и Словенаца" (,„Влесник“ од 13. ТУ 1971, стр. 8). Мгледни научник се очигледно бави подметањем политички недозвољелих радњи имаоцима друкчијих погледа о јел. ном стручном и научном питању које нема никакве везе ни са унитаризмом ни са централизмом, ни са тежњом за доминацијом, али јамачно ни са сепаратизмом и националном ускогрудошћу било које врсте. А ми стојимо на располагању свакоме ко жели ла се испита да ли смо икада откад смо могли имати свој став у полнтипи' били оптерећени оним што нам он припискте"и није ли на нас указивано као на 'лепоћудне у време спровођења хетемонистичке политике старе Јутославије. што смо се, ако ништа друго, јавно изјашњавали против такве политике и као на анационалне у време под окупацијом, и није ам било им извесних копсеквенци за то.

Наш оптуживач се не може пожалити да · је тала имао лепријатности због свога по- |

античког става.

Али да оставимо То по страни, јер нема никакве потребе да се даље бранимо од кривипа које никада нисмо чинили, нити их данас чинимо. А нашем оптуживачу препоручујемо да се мане метода политичког оптуживања оних што се с њим не слажу у вођењу политике усмеравања књижевлог језика у правцу који му он жели дати, прво зато што то не шкоди нашем већ његову угледу, и попелд света тога што он самозаловољно себе проглашава напредним линтвистом, а Аруто што нема бојазни ха ћемо та ми омести у вођењу такве политике, Осим тога није доста само оптуживати нето треба имати доказе о о номе за шта се неко оптужује. Он, рецимо, треба да докаже ко је у питањима језика толералтан само на речима, а не и у поступцима, ко диктира и намеће у језику (в. Разтовопе о језику бр. 42 „Вјесник“ од 16. Ш 1971) — опи штто допушта. ју потпуну Слободу израза (дакако у границама утврђене, досад заједничке, књижевнојезичке норме), натптиру слободу избора обрта и речи, без обзира на то ла ди се они 'употвебљавају у 1едном крају чешће, а у другом ређе, или пак Они што проповедају да: се чеке речи једне среди. не не могу употребљавати у другој, не водећи при том рачуна о општепознатој чињеници да се те срелине служе истим књи жевним. језиком. О томе би требало да размисле не само ови што пишу такве оптужбе већ и они што их објављују. У свакоме би случају добро било да знају на какве менице дају свој акпепт. ;

„Овле бисмо јопт ча нетто скрепули пажњу, Ппе.неки дан указали су ми на јел ну белеттку коју 12 прво донео затребачки „Вечерњи лист", а коју је, налазећи вафла да је ол већег, значаја, пренео .Вје. сник" (од 4 ТУ 19717 пол насловом Мет. ла. У тој.белетти говори се како су поттисанот вилели ла мете испрел куће волитеља њихове рубпике Разговори о језику . Мислило се, ми бар претпостављамо, на оправлани договор политичких ортана да свако брише у својој средизи оно од чега је потребно чистити наш јавни и Аруштвени живот, што би као принцип било врло добро, када би се сви придр жавали тога принципа наравно, Али ми морамо. скренути пажњу доносиопима и у „важаоцима те белешке да су они нешто ту превидели. Њима се само причинило да ме виде на означеном послу у Загребу. А ја, међутим, тамо нисам био по томе послу. Нисам, наиме, ни помислио да бришем или метем — свеједно ми је коти ћу од та два глагола употребити — у Загре: бу, него сам чистио управо своју кућу, своју средину од блаћења нетачним при казивањем чињеница у њој са стране оних који су инспирисали доношење и преноше. ње те белешке; | ЈЕ

Михаило Стевановић

ЊЕНО о

етилен

| | | |