Književne novine

добила је „храбрих“ који је почео да тера своје. (Рекосмо ми да је он „цвећка" — почело се говорити. Рат па рат, тим. Ваљда је још неко ратовао сем рат, добио је зато одликовања и — шлус!)

Опет је низбрдо. Доказао је да је невин, али било је то још једно закашњење-у животу. Е

је на свијест још неке принове од номенуо „Торак конак“ Даре Секулић, као зрелу поезију која има сва својства да живи, и трајући и не омеђујући се ничим ла налази увијек новог и себи по. годног лост, још не налази, Питамо се: зашто, Одговора нема, Нема га бар у поезији тих пјевника. Он је негдје ван. У читаоцу, у његовој противрјечности и ности, у клими индиферентности уотште која влада у култури и око

ЛЕЧАКОВА СУДБИНА 7

Наставак са 1. стране

срео на улици рекао му је,-помаЛо пронично: |

"— Е па, Сретене, искључен си

из партије.

Као да му је рекао: видиш, ми-

слили смо ми на тебе)

М одлуци партијске организаци-

је писало је:

„Основна _ организација · Савеза

комуниста имала је на свом редовпом састанку 19. марта 1958. на дневном реду организационо питање, којом приликом је размотрен случај друга Сретена Стојановића и донела следеће решење:

да се из чланства искључи друг

Сретен зато што није редовно похађао партијске састанке, нити је уредно плаћао чланарину. Са овом одлуком сложили су се сви чланови организадије."

То је било једино писмо којему

је стигло док је лежао оперисан у болници, тде се вратио после гласања на изборима.

У животу треба штошта изај»

жати. Неко то успе, неко не. Стојановић није успео, била и одлука Општинског ком тета, којом је исправљена грешка учињена према њему. Има тренутака када се у човеку нешто преломи, када „мсправка" касно ститне. Узалудна је

После тога почео је пад бившег

дечака,

Прво је пуцао на себе и изгубио

око. Затим је наставио да пиједа би раздвојно себе на два дела на време до 1958. и ће доћи касније.

на: оно. што

Средина у којој се затим нашао тако још једног од

попео се свима на главу с

њега! Уосталом, више није

А није, у ствари, била реч о ра-

ту. Морао је п бивши дечак, протеран са свих страна, нечим да се похвали, да ипак каже ко је, да се позове на нешто. Није, међутим, више ништа вредело.

Пут је водио све ниже.

Маја 1960, кажњен је и судски. препуштен сам себи —

Изгледало је, ипак, у, једном

_ тренутку да ће све поћи. на боље: оженио се, добио је сина, признади су му пензију. .

Није се ваљда дало овом нашем

маадом Прометеју да дуго изаржи у добру. Сада | пред новим искушењем, Не знам тачно: шта је. ваља. И знам, да лаже она народ на: свако је ковач своје среће. Кују њу и друти — моћнији.

чујем да је опет: у.

Знам само: да не

Драган Марковић.

ХИРОВИТА СУДБИНА КЊИГА

Наставак са 1. стране

привилегију и снагу и дар да ду боко продре и седне у човјеково он ће, у њетов живот.

донијела вриједне свакако

Родна поетска година

којих бих,

читаоца. Али та, на жа-

загонет-

књижевности нарочито, у

_ тлашени — „кримић",

но литерарног штива, она је мај-

„сторска замка за добро, дугоча-

совно и надасве угодно читање, Просто као да је у питању озло:

_А кад смо већ код „кримића",

тог "презреног а масовно конзуми

раног штина, и нови Лалићев роман „Прамен таме" такође је прогтутљив и читак као какав Симе. нонов најрепрезентативнији „кримић". Па ипак, ова поема која удара глогов колац демонизму зла, и то оном најопакијем, примитив ном, нашком, ратнозлочиначком, злу издаје која се пред нашим очима самоосвјешћује адвокатишући за свој статус у грчевитом отимању за гутљај живота а преса неумитном казном, та књига ка-

ква се напшше једном у десет-

љећу — нашшла је на чудноват мук и нијемост од стране читао“ ма. Он је није прихватио онако радо и податно као некад најбоЉа. Лалићева. дјела — романе „ће лејску гору" и „Хајку", а раније им „Свадбу". Та зачудност, то не схватање — пошло би баш од ове Ладићеве књиге, Писана мајстор. ством опробаног зналца који ви“ же не зна оманути, књига коју чи тате узбућени, која вас опчини ето, нечега ради, није нашла пут до читаоца, онај једини, онај прави, насљини пут! Лалић је сишао у пакао људске трулежи не остав љајући нас равнодушне, он нас је ангажовао _ против зла, против мрака у човјеку, бацио нас у вртлог људских судбина, у кал и тмачу разорног, канцерозног разарања човјечности, Лако, плас-

тично, изравно, Виртуозно, Остају |

трајно у ејећању неки ликови овог романа — Рико Гиздић и ње. хтова невјероватна, апсурдно жилава борба за још који час и дах живота, живота по сваку ци“ јену, па онај сулуди кољач ножар, и болесни стражар Словенац, и низ других, Ипак, вјерујемо ла ће вријеме ове књиге тек доћи,

да оно није прошло, као што. ни“

друга верзија „Раскида" није добила од стране читалаца сатисфакцију коју заслужује јер је " „Раскид" велика књига, прекоред на књига.

Ме пде ми у главу такође да, уз историју кућевласника београдског Арсенија Његована од Б, Пекића, до читаоца није допро један управо сјајан роман — „До“ лазак на крај лета" Б. Петровића. Ова неправда не да се ничим искупити. То је такоће роман згуснуте _ људске · истинорјекости, књига сва танана и дрхтава од прегомилане осјетилности, рафинирана као литерарни рукопис, бо тата смислом и тајном љепотом пасаућеног и натукнутот, уроњена у једну вјечну љубав, непролазну јер умјетнички виспрену, сва од овог нашег људског ковит лаца, од мишихосадањих, · порале них батргања, ровашења, моралних кидањап сомнабулизама, сва од крвавог људског житија и тки ва. Бошко ·Петровић се овим романом сврстао међу наше нај значајније“ писце и романсијере, а његов од: мекоте и стилске прозрачности изливен роман, тај сум рачасти а ипак тако кренак јер жеивотворан — „Долазак на крај лета" — иде у-антологију нашег свеколиког романа. И ето, такав роман, који је (за мене) представ љао читалачко откровење џи ужитак, дјело у које улазите са по дозрењем, _ стрепњом и зебњом, минаво и несмјело а дарује вас богато и изобилно, остало је У сјенци, испод прте и није допрдо до тнире _ књижевно-читалачке аудиторије и јавности. Његова рехабилитација ће кадутад Доћи, мора. Вјероватно ће га једном телевизија ишчепркати, као недавно „Чедомира Млића" Уско ковићевог који напрасно постаде и читан. Јер Петровићев роман није краткорочан, њему трајање неће наудити, напротив!

Могло би се можда ићи у на брајање још даље, али шта ври једи, читалац не хаје за наше јадање, он има некакав свој слух и своју рачунину. У реду, да му и вјерујемо. Али, али... Зар и „Уходе“ Д. Сушића бар за тренутак нису. заслужиле да се испну на ту недосежиу, сањану љествицу2 Јесу, па ипак! Остаје нам, дакле, да чекамо, јер другог одговора, ни излаза, нема, испада по свему,

Ристо Трифковић

ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС лЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС

другу Николају Заселкину |

одговорном уреднику часописа „Земља совјета“

Када је Окружни суд у Београду забранио први број „Флеша", због наводне фоторепортаже са снимања мога филма, сматрао сам тај жалосни случај окончаним.

Као што вам је сигурно позна» то, та лажна „фоторепортажа" измонтирана је од неколико радних фотоса, неауторизованих од стране екипе и противправно отуђених од стране фотографа Велисава Томовића, који су већ; приликом фетотрафисања добихи ком-

позиције којих у филму нема, а-

затим, приликом прављења изреза за штампу, у „Флешу", тако „допунски компоновани" да се појавио однос који је било могуће провокативно тумачити: акт Јагоде Калопер поред Милене Дравић која држи у крилу фотографију Хитлера окруженог девојкама, а у позадини, на зиду, плаката са ликом Лењина.

Образлажући своју одлуку 0 привременој забрани публикације „Флеш", тужилац Спасоје Милоцев написао је:

„Оваква композиција голе женске особе, обучених лица, фотографије на којој је представљен Хитлер и плаката са ликом Лењин. на, основне пролетерске пароле и пуне титуле Лењина коју је усвојно сав светски раднички покреп, представља гнусну алузију, без обзира на њено порекло. Она наноси дубоку увреду у осећању поштовања не само лику Лењњ на и његовом месту у историји друштва и радничког покрета, већ изазива гнушање пред помисли да се може у било којој средини допустити композиција на којој би се нашли један Лењин и такав крволок као што је био Хитлер".

Упркос забрани мета, извесни Стеван Булајић, из Сарајева, који Вам вероватно није непознат, нашао је начина да даље шири почетну | дезинформациту, тровокацију и фалсификат, пишући у сарајевском „Ослобоћењу" од 29. маја 1971: '

„Ових дана били смо свједоци и таквих филмеких призора у којима испред Лењиновог. м,.. Хитлеровог (!) портрета дефилују голе проститутке." "

"Отворено пиемо |

4, Слика наге жене трансформисане у проститутку умножава се (утоле проститутке"),

5. Политичка конотација зами-

"шљеног покрета („дефилују").

Пошто ето, и поред забране, јед на „операција“ повинско-издавачке установе ИНТЕРПРЕС и даље дејствује, у напору да дознам каква је то издавачка кућа, открио сам да је њихов главни извор прихода обављање. „преводилачко-техничких и графичких услуга“ за Ван часонне „Земља совјета", који се уређује у Москви, а штампа и издаје петнаестодневно у Београду, посредством ИНТЕРПРЕСА.

Нити могу да им поверујем ла су радећи за Вашу цењену кућу тако слабо плаћени да су им потребна допунска средства која би им донео часопис који Ви свака. ко сматрате порнографским, нити могу да поверујем ла су људи атгажовани. на превођењу Ваших материјала толико политички неписмени да су могли из чисте по. хлепе за новцем који би се згрнуо па тржишту, тако олако да доз воле једну, вероватно и по Вашем мишљењу. тнусну алузију, поститнуту новинском монтажом илеталпо откупљених фотографија.

Врло бих радо чуо ваше јавно објашњење: да ли се заиста задовољавате оним јавним извињењем ИНТЕРПРЕСА како им се уз ре ован рад на ЗЕМЉИ СОВЈЕТА оно издање ФАКЕША десило тотово без њиховог и свакако без вашет знања.

С поштовањем

Душан Макавејев

Ладасоф даданиста

Поводом емрти Раула Хаусмана

Региструјући смрт Раула Хаџеомана, Антела Келер и Николаус Ајнхорн пишу у листу „ген о еној глави, коју је Хаусман 1918. године _ наоружао утензилијама духа што стварају ред и дао јој наслов „Механичка глава" одноно „17 Езрг де поћке гетрв", п кажу да се она — мако је стално пресликавана и тако постада знаменита — ипак не налази ни. у Једном уметничком арсеналу света, Она стоји у имагинарном му-~

19187): „Ми, којима је дух техни. ка, помоћно средство —, НАШЕ помоћно средство, ми нећемо опљ троумно појмове да цепамо или да се савијамо пред сазнањем —, ми ту видимо само средство, све. ју итру преласка из „постајања" свесним у „бити" свестан."

Као што је радикална била. ње“ гова критика олноса _ траћанина према свести, иста је таква била и његова критика материјала мн метода уметности и литературе, Послелица ове критике је било проттирење граница које су се би поставиле уметност и литера“ тура: фото-монтажом, коју је Жа хеман 1918. године истовремена е Џоном Хартфилдом развио као посеби“ форму колажа, спремна је нове методе за адекватно реп. резептовање мпногослојне реално. сти.

Писац и фотограф Раул Хаус ман. је рођен 12, јула 1886, у Бе чу. 1900, је прешао у Берлин да

студира сликарство и вајарство, Заједно с Рихардом Хилсенбеком,

Џоном Хартфилдом, Геортом Гресом, Франном Јунтом п Јоханесом Ћадером основао је 1918. године „Клуб Дала". Међу берлинским дадланетима звани „лаласоф (јећ та је тако прозвао главни дала Ва»

зеју оптичких сећања и у соби његовог стана у Лиможу, у коме је Хаусман очувао своје манускрипте, фото-монтаже, колаже ин фотографије. Механичку главу је наљравно радни сопственог уживања, па је зато п хтео да је сачува за сопствено задовољство. Остао је

Аруштву које слабо мари за ду- : ховни живот, у атмосфери која РАУА ХАУСМАН не погодује читању и читалаштву, То је, рекао бих, тај збуњујући примјер стихије и анархије о коме смо нешто у уводу гово-

рам,

Пошто сам свој филм правио примењујући технику тав, пројективних тестова. познату у Клиничкој психологији, могао бих Вам на овом примеру, и са задовољством, демонстрирати тав. „пројск тивни механизам" који код изве

дер), Хаусман је у часопису „рег

Рада", који је издавао, објавио

бројне даданстичке манифесте. 1933. тодине Хаусман је емитви

је

пе јен и отвара апетит не само сладекусача него т читају о мијене дока, да им вријеме прође. Уза сва својства високо и супериор-

о КАИМЕВНЕНОВИНЕ 2

У прози, у роман“ био је иза-

пВаА и читан роман М, Селимови“. ла. Те је књига која има више слолева, унутарњих квалитета, једнообразна, сварљива спрве, о на вас нука на размишљање о се би м свијету. али је те свега

„Тврђава". Читан, с правом.

није

драматично читка, питка, она стању да лако опојени им за ује читача, она постаје плиталаца који па на уштап, о

|

ЈУ ОВОМ БРОЈУ ВИЊЕТЕ ДИМИТРИЈА СТОЈШИЋА

„сних типова људи поприма фан-

тастичне размере. Треба само обратити пажњу на нове детаље којих у самој фотографији нема, Булајић чак само на основу једне фотографије за коју му је речено да је из филма, верује да је већ видео филм. Шта се из ње говог исказа може видети

1, Претварање фотографије У филм _ („били смо _свједоцт,.филмских призора"), Појава покрета („дефилују“).

72. Мекличник низа помињања Хитлеровог имена.

3. Трансформација наге глуми“ де у. проститутку.,

до краја непријатељ капитализма и одбијао је новац који му је нућен за његову уметнаст. „Механичка глава" је престала бити тредмет заловољства Раула Хаусмака, јер је он у бој години умро.

Супротно евојим | даданотичким пријатељима, Хаусман је даданст остао до смрти. Његов дадаизам имје био само фаза покрета „Уши шта Бтапе" или питање темперамента, већ, пре свега, фор. ма сазнања. Његово искуство у последњих педесет годтна га није принудило да релативира овакву реченицу (из „Памфлета против вајмавскот схватања живота" из

рао у Шпанију, а од 1944, живео у Лиможу, где је ми умро као гтра Ђанин _ Западног _ Берлина. Ма француском језику је писао сво Ју „Историју дадаизма", која <е 1958. појавила под насловом „С0шмег Рада". 1958. године је почед да фикспра акустичку реализациЈу летристичких песама на зву“ ним тракама. Неспособан да хода и скоро слеп, а ипак никаквом Ре зигнацијом неослабљен, старао се Хауеман 1970. године о новом Из дању својих манифеста и СВОЈУ Књите „На почетку беше дз Скоро до смрти је писао нове Књиге по лепио нове колаже.

(АБУ ТЕ),