Književne novine
ЕСЕЈ
КРИТИКА,
ТЕОРИЈА И ИСТОРИЈА ЛИТЕРАТУРЕ
БЕЗ СУМЊЕ, човек који се данас, на овај или онај начин, бави литературом, мо подраз 5 1 1 5, раз ла разумева и најновија достигнућа у тој области, нарочито при свом настојањ а ве гати методолошки инструментариј ва ада. Модерна истраживања у области НЕНА Н и теорије информације за њега су у том пез ованва пе Но не може заобићи, : о његов став према резултатима тога испитивања. Могу му неке поу ставке, хипотезе и анализе теорије информа: рма Ције изгледати као понављање старнх истис па и на и уз улотребу друге терогије. Може бити нерасположен према математичким операцијама у -тој области кдје руше његове илузије о делу као интунтивној и необјашњивој творевини“ | надахнутог људског духа. Али ипак, и поред тога мораће да призна да су многа питања помоћу те теорије и њене методе боље предочена, објашњена и прецизније формулисана, особито један круг проблема који су раније стајали у сенци и били запостављени. 3: Теорија информације даје, на пример, добра објашњења дела као текстовног материјала и свих односа који су за овај и око овога везани. Она најчешће један текст посматра као материјално-језичку“ датост која, системом специфичних уметничких знакова, преноси читаоцу информацију. Зато су у границама те теорије управо и најбоље разрађени естетички проблеми који су „смештени“ на релацији односа адресант-адресат и текст-као њихов посредник. За већину представника ове теорије, поготову на Западу, текст, као језичко-системску организацију знакова, треба строго изоловано посматрати од вантекстовних структура. Тако Макс Бензе. сматра да се „естетика текста не односи на објективни свет његовог такозваног садржаја, него само на знаковни свет у коме је остварен". « Због тога су у овој теорији занемарени они проблеми који су до сада стајали у центру естетичко-уметничких испитивања, а који се односе на процес генезе дела и гравитирају на релацији св ет (скуп друштвепо-политичких и духовно-религиозних датости), субјективна свест (психолошко-морална структура уметникове егзистенције као егзистенције људскога бића) и текст који се јавља као посредник у односима тих релација и при том има нужно динамички и развојни карактер. Из односа субјекта према свету, као модел језичке слике света у субјективној свести, настаје уметничко дело. Према томе, оно је нужно везано и за ваптекстовне структуре (социјално-политичке, психо-“ лошке и религиозне садржаје и ови морају да се рефлектују у њему као део његовог бића). Свесни тога, неки совјетски семиотичари и теоретичари теорије информације настоје, с правом, да у објашњењима односа унутар текста нађу места и вантекстовним структурама п да уметнички знак протумаче као знак за нешто што је често ван језичко-лингвистичких структура, покушавајући при том да одбаце традиционални дуализам садржаја и форме, Али сва уметничко-естетичка питања која се решавају данас условљена су умногоме. им политичком ситуацијом у којој живимо. Драматизација односа која постоји између једног искључиво идеолошко-догматског приступа ли+ тератури и другог естетистичког, који ову. хоће да посматра као чисти естетички објект, без битвије везе са спољним садржајима, одговара расцепу данашњег света и драматиза“ цији тог расцепа који често сукобе у њему до“ води до опасних напона. То изазива и крајности у области естетичких и теоријско-критичких испитивања, у којима се потенцира је дан елеменат и један круг проблема, због, чега се и искривљује слика стварних односа а и око дела. у Пе мора бити и ланку јасно данас да је уметничко дело један тоталитет који је нужно везан за целокупност света и живота и за интегралност уметникове личности, али, да, оформљујући се као Језна ен НАХОвНА структура, ако је У. питању литерарно д ло, оно апсорбује све спољашње елементе у нову по својим сопстве-
оа онише целину која функни ли ним законима и тражи да буде тумачена са
и путем њих гласно њима « Али то не значи да У Тој ковој целини, у којој је све подређено законима органске структуре, престаје свака функција елемената који су. учествовали у генези дела као знаковног текста, Они су сада само подређени новом развоју и динамизирају се У односу на нове релаци је Све мање бива важна, нако се никада не укида, структура односа су 6јек т објект. делфа постаје зна-
Е
чајна релација веза 22 ресант адре сат, текст. А у суштини тек им једна н д уга страна односа пружају потпуну с ји «у 0 делу. Ради се само о томе.што
ћ азвојним, фазама и у различиазличитим развоји! 3 у Ким оквирима ових релација морају да де-
Е: ааличите критичко-научне дисциплине жаје наје задатак ла те односе разјшња вају. Због тога ми се чини да је РОлИе Но У право у светлу тих односа, разграничити задатке три основне литерарно-научне дисциплине, као што су критика, теорија и историја
е. лит он ом би се морало пазити да се раз-
| је могућно стро-
5 спроведе са што је м гравинење а њем на специфичности метода ' Па тих дисциплина, али са јасном свеИН све оне баве нечим што пред;
се
Шу та динство субјекта, АЕ текста и
читаоца У посебној духовној области која по: је свој језик и своје законитости, пред:
с. то и један од облика човекове
' јући уз стављају анеторијске, морално-религиозне и метафизичке егзистенције, И визија једне џе:
~
а њих да лебли пред ла би сваком од Ј
ЊЕ Мор обављању строго специјалнстичких
Ма То би сваком од њих истовремено
налагало да подразумева резултате друбога,
ла не апсолутизује своја открића м да их не
преноси у поље активности које није „његово". „Ово разграничавање важило би иу о ном случају кад једна личност обавља сва три задатка.
"Критика, схваћена у смислу праћења и анализе најновијих дела п појава, дакле у њеном дневно-практичном аспекту, бави се у првом реду анализом савремених дела: настоји да у облику краћег критичког рада у новинама или часописима оцени вредност новог о“ стварења и да га предочи читаоцу. Због тога је она упућена на стално комуницирање са оним. факторима „који учествују у генези дела и који се касније третирају као вантекстовни елементи и са читаоцем кога позива на дијалог са новим уметничким бићем што је постало текст, Први систем односа (субјект, 06јект, текст), за критику је веома битан, Она присуствује настајању текста и суочена је са вантекстовним материјалима. (првенствено дру штвено-политичким и морално-психолошким) које текст апсорбује. Критичар је директан сведок чврсте везе и јединства дела са оним што је ван њега, што каснијем изучаваоцу (теоретичару и историчару књижевности), који се све више удаљава од тренутка настанка дела измиче. Он је присутан и као судеоник и као учесник догађаја што се рефлектују У делу, Јасно је. да је и нека научна објективност ењговог исказа и оделу унапред искључена: Критичар се јавља у улози онога који не настоји да научно анализира текст, већ настоји дага препозна као текст, тј. као естетички предмет који ће у будућности да буде увучен у један нови и други систем односа, чију ће он анализу препустити другим научно-критичким дисциплинама. За
њега текст није само естетички предмет, већ део целокупне духовне активности његовог времена коју он у овоме стално препознаје. открива
НА ОСНОВУ ДЕТАЉ,
295
ЦЕЛИНУ МОЖЕМО САМО ДОЧАРАТИ ЈЕР, УМЕТНИЧКО ДЕЛО ЈЕ ТОТАЛИТЕТ
је ушло у један нови систем веза у коме се губи значење индивидуалног, случајног и временског, о чему говори на једном месту у својој најновијој књизи „Структура уметничког текста" Ј. М. Лотман; „У талентованом уметничком делу све се прима као нешто створено ад ћос. Ипак даље, ушавши у уметннчко искуство човечанства, „дело, за будуће уметничке комуникације, све више постаје језик, и оно што је било случајност садржаја датога текста. постаје код за касније нараштаје". Зато савремени теоретичари, особито они који се баве анализом текста на основу теорије информације, најбоље обављају свој задатак кад анализирају класична дела. Ако је њихова претензија и нешто шира и ако настоје да преузму улогу критичара савремених дела, на путу су да то потпуно промаше. Јер, нако снабдевени изоштреним аналитичким чулима и строгим математичким _ методама, врше сложене операције на делу које и није уметнички текст, иако је писано са стваралачким претензијама. С друге стране, навикнути на додиреса чистим уметничким вредностима и одбијајући да у лелу признају н друге, при анализи данашњег текста они се излажу опасности да се потпуно разиђу са уметником и ствараоцем. Јер, долази до велике дискрепанције између теоријско-уметничке ана лизе која трага за чистим вредностима и свакодневне идеолошко-уметничке праксе ствазаоца, у чијој се реализацији и борби реза лизује н само дело. Зато се већ данас чују изрази њезадовољства ствараоца са оним што модерна теоријско-научна критика, оријентисана на истраживање дела као чистог естетичког предмета, открива у том делу. Док данашњи уметник у свом делу решава проблеме ланашњег времена и свог духа у њему, теоретичар-естета настоји да га убеди како
ови немају значаја за само дело, пошто је. ово чиста језичка материја, Први. хоће да до-
каже како је то дело писано за све, јер се бави питањима свих данас, теоретичар-естета покушава обрнуто да покаже како је дело ствар посвећених који разумеју језик естетичко-математичке анализе и поседују префињене естетске емоције. Тако теоријска анализа, почивајући на _ принципима најмодерније науке и базирајући своје моделе на научним моделима, што је чини популарном, на путу је да се претвори у култну науку која се одаљава од уметности саме. Бежећи од профанације путем дневне праксе, која често критику ставља у службу неке политичке догме, савремени. теоретичар-естета одлази у крајност м настоји готово да прекине везу измећу уметности и спољног света.
5
ВЕЗАН ЗА ЦЕАОКУПНОСТ СВЕТА И ЖИВОТА И ЗА ИНТЕГРАЛНОСТ УМЕТНИКОВЕ ЛИЧНОСТИ
и „упућује читаоца на њу. Језик његовог критичког исказа стално је, према томе, на граници између литерарног и публицистичког језика. А у процесу препо знавања текста значајну улогу игра његова с у 6
ективна моћ откривања, значајнију него теоријско-критичко начело. Откривање вредности, и њено презентирање читалачкој маси његов је стварни задатак, иако он себи често поставља много идеалније миљеве, али га пракса спречава да их реализује. Ако би у својој активности применио научни поступак, којн би се базирао на теорији информације и који би захтевао, опширно претходно образложење, могао би ширем кругу читалаца да буде потпуно неразумљив и досадан управо због тога што онп траже брзу и, непосредну информацију о новом делу. А и због тога што би веома сложене н тешке аналитичке операције могућно обављао на тексту Који није препознат као уметнички и има мало изгледа да то буде. Али, њега вреба и друга опасност: да претераним ннсистирањем на вантекстовним елементима пренебрегне своје искључиво уметничке задатке и постане жртва неке прагматистичке идеологије и политичке догме.
Теоретичар књижевности као анализатор дела (овде није реч о чисто теоријском аспекту ових дисциплина који мора бити сличан), налази се у сасвим другом положају. Он се "најчешће и 'најуслешније бави делима која су одавно препозната као литерарно-уметнички текстови, Та дела су већ изгубила! контакт са системом односа: који су учествовали у њиховој генези. Текст је за њега заиста постао донекле објективна естетичка вредност, јер се у овоме обавио процес метаморфозе односа. између дела и његове околнив, Дело
Историчар литературе није изложен таквом ризику; он мора, ако хоће да остане веран свом специфичном задатку, да обједињу“ јен комбинује, у циљу анализе, методолошке операције критичара и теоретичара, Јер његов задатак је да накнадно реконструише некадашњу садашњост.писца и открије факторе који су учествовали у генези његовог дела, као ни да анализира само дело. Он то врши у тренутку кад је питање вредности дела привремено решено и његов је задатак да успостави контакт између текстовних п вактекстовних елемената у делу како би ово објаснио и факторима који су учествовали У његовој генези н који су утицали на остварење његове структуре каква она стварно јесте. Према томе, његов исказ садржи, с једне стране, објективност теоретичара, чију математичко-естетичку методу може да примени, а, с друге, иде путевима којима је раније ишао критичар. Али то истовремено и слаби.његов положај, јер га спречава да ригорозније и доследније избалансира свој властити став. !
Али, у пракси је веома тешко раздвојити, како поље делатности ових трију дисциплина, тако и њихове методолошке поступке. Но, да не би долазило до неспоразума и честих оптуживања између представника тих трију дисциплина, зато што у пракси неће да удче тоталност уметничког дела као продукта људског духа са специфичним језиком, потребно је подвући њихова посебна поља активности, 0собене задатке и методолошке поступке, као: и границе ових. А да се те разлике у практичној и методолошкој усмерености могу и теоријски објаснити, ван сваке је' сумње.
Радован Вучковић
Драган Колунџија
Јун из днебника_
РОБЕЊЕ
Побегли смо из мајки, из лепих предела. Изнели руке, очи и све што се могло, Пролеће топло и смртно.
У “свету без своје торбе, лозе под кровом, Како смо морали да се боримо, сунце "Ни:да нас погледа са своје куле.
МАЛЕ РУКЕ УНИВЕРЗИТЕТА
"Читајући: ваше речи јабуке Ми се грејемо на сунцу, На земљи коју волимо и мрзимо.
Истина. јутрос избачена кроз прозор Једина је мота града.
Мале руке што отварате гроб народа У. који ћу жив скочити.
СРБИЈА НА ЈЕДНОЈ САХРАНИ
Облаци над тробом, много воде. Јутро кад мајка у собу убе. Рукопис мој ко рана, Србија Велика и лема јуче на сахрани.
Неће та заборавити браћа на путу.
На столу остављена кора од хлеба.
У тори све оно. шта гори, Србија Велика и лепа јуче на сахрани.
Мајко преко сина дуго црна преко неба, Крило истргнуто, руко јабуко, срце пало, Знаш ти добро ко воли, ко сали, Србија Велика и лепа јуче на сахрани.
СВЕТИЉКА
(два записа)
Светиљка на крају улице Што се ноћас не таси2 Волели би стари кровови И љубавници на ногама.
·"Клавири. изишли из планине, Из очију, из зелених уговора.
Волели би повратници са месечеве реке.
«
Сећање из којег извлачим змију
Ту исту светиљку зањихану и строгу ноћас
Из кише палих пролећа фикус у мојој соби
Уста што су цео живот ћутала на пупку.
Не враћати се никад више на светлост, на хлеб.
ЈАНУАР У ГЛАВИ ЈАРЕБОЈ
Јануар у своме двадесет и првом дану, У глави јарећој.
На. небу отворена књига луди пламен.
На земљи рођаци на сваком кораку невероватан час.
_ Јесмо ли могли бити лепше преварени Дане у који је утрчало сунце ко поштар.
БАНОВО БРДО
Нису далеко ноћас звезде. Брдо: испаљено из птице. Брдо побегло своме тосподару.
Који “по теби ходе прозор им. велик: Жути Срем и Исидора у Топчидеру.
1971.
У овом БРОЈУ ВИЊЕТЕ СЛОБОДАНА МИЛИВА
КВИЖЕВНЕНОВИНЕ