Književne novine
по ње ин =
ПИСМА ЧИТАОЦИМА
Прво писмо;
ИЗАЂИТЕ ИЗ МРАКА!
Главни уредник „Књижевних новина" сматра својим успехом и усџехом _ читаве _ релакције што У уређивању ових новина учествује тако велик број читалаца, који нам свакодневно упућују своја писма. Настојимо да објавимо сва писма која су од општег интереса или од велике важности за појединце јер њима објашњавају неки свој начелни став или износе своје мишљење од јавног значаја. Сећам се како сам у почетку излажења нојновије серије желео да овај лист буде више него лист редакције која је написала и прокламовала један програм његовог вздавања и са великим задовољством утврђујем да смо успели да од „Књижевних новина" стварно створимо трибину не само редакције и многих писаца, него и свих оних читалаца који имају шта да кажу о важним питањима што нам их наша стварност ставља на дневни ред.
Садржина писама која ол читалаца добијамо _ врло је разноврсна, Има писама која се чини да је писао неко ко се тек учи ла пише, али има и писама која садрже врло раз ложна мишљења о садржају или начину уређивања листа, Миоги пишу о проблемима које би требало покренути (на пример, — често нам пишу о неравноправности, па чак и угрожености ћирилице у Србији, Хрватској и Босни н Херџеговини). У тим писмимг има и мишљења о неприхватљивости неких књижевних
прилога објављених у листу (након последњег броја лобили смо две дописнице У којима се читаоци жале на песму „Совање пербије", коју су они схватили као — порнографију!), Све је то лепо п редакција настоји да у тим писмима види позитивне или негативне резултате својих напора око уређивања листа, али постоји нешто што је доводи у педоумицу, а то ја да су многа писма анонимна. Зашто су та писма анонимпаз2 Зар се неко боји да јасно н отворено из-
рази своје мишљење чак и о јелном књижевном питањуг Зар наши људи чак и данас, кад Се у самоуправним олносима, бар У принпи-
гу, тражи смело н самостално пање, немају смелости да једнсј редлакџијн, која није никакзв истражен
исту“
Аруго нинемо;
| |
орган нити орган полицијског над-
зора, под пуним својим именом саопште свој став о неком књижевном, културном и књижевнополитичком проблему2г Зар ти људи не верују у добру вољу оних с којима треба да сарађујуг Нама је жао што се ти људи крију иза иницијала 1, НА нечитких потписа или измишљених имена и адреса, јер бисмо желели да с њима ступимо бар у приватан ди“ јалог и да им личним писмом одговоримо шта мислимо о њиховим при“ мелбама н предлозима, па чак и да од њих затражимо чланак о пзвес“ ним питањима, Они нам, међутим, пе допуштају чак ни да им захвали“ мо за извесне оцене и сугестије, а камоли да бранимо неке своје ставове. Приморавају нас да разговарамо у мраку, а такав разговор НИ, најмање није пријатан по пе прелставља знак доброг понашања ни у једном друштву у свету.
Питамо се; зашто се ти људи та“ ко понашају» Помишљамо па све оне тужне околности које су лове. ле до тога да се ти људи плаше ла кажу своја мишљења чак ми код су она сасвим нанвна и не подлежу ни каквим репресалијама. Зар не би тре бало да се за та мишљења, кад их сматрају истинитим, залажу им по цену да сносе неке послелице које нису У складу са схватањем — Ком“ форног и конформистичког живота А онла мислимо н на то како ће бити потребно много времена н друкчијег односа према изговореној написаној речи да се људи ослоболе н под пуним именом изразе сво“ је ставове о свим питањима која сматрају важним и за друге а не само за себе, Наша редакција сматра на јој је дужност ла се бори за такав олнос према слободи говора и писања и зато моли своје читаоце који јој пишу анонимио ла се ослоСоде неоправданог страха 4 пзађу на мрака да бисмо и с њима могли па успоставимо лијалог н ла бисмо и њихова, понекад зрло занимљива, мишљења могли да изнесемо на јавност. Срдачно позлравља све своје ано нимне читаоце-сараднике са жељом да постану познати и славни,
Драган М. Јеремић
О ФИАМСКОЈ НЕЗРЕЛОСТИ ГРАЂАНА
У последње време води се битка за афирмацију једног иовог филма: либертинско“, мање пили више анар-
хистичког, на линији критике свих друштвених обавеза п стега и у сагласности са учењем неких мисли“ лапа који су своје дело посветили критици свих њима познатих друш-
тава, О томе сазнајемо из новина. Једна мала група филмских критичара се вехементно бори за овај конџепт, други га, пак, критикују _ са нешто мање жара, али не н са много мање аргумената, Остали пажљиво прате ту борбу н у необавезнимо разговорима, по редакцијама, у клубовима и на улици, заузимају ставове за ни против, То заузимање ставова „на невиђено" једна је од наших специфичних особина. ЛА ставови се заузимају према томе о чијем филму је реч _ (је ли нам режисер симпатичан или није) или према то» ме да ли смо уопште присталице слободоумља без граница или присталице мере, коју су још стари Грчи истицали као узор свега у животу, па и умовања,
Критичари расправљају о филмовима које су видели на неким затвореним пројекцијама, на представама одржаним само за „позване“, за оне који одлучују о судбини филмова и на којима се увек нађе и по неколико добро обавештених критичара, пријатеља продучента или цензо- | ра. Они су филмове видели пи о њи | ма мериторно расирављају. Меки износе своја општа мтшљења о њима, док други разматрају и детаље, пре гричавају извесне спене и оцењују његове идејне и идеолошке импликаџије. А љубитељи филма читају њихове судове и анализе и одређују свој став према филму на основу веровањи извесном критичару (засни Бајући ту веру на слагању с његовем "ранијим ставовима и опенама), јер ни на основу најбоље анализе једног критичара не може ге сасвим поуздано судити о смислу и вредно“ стн једног филма.
Читаоци који читају контрадиктарне критике желели бин стога да | виле филмове о којима је реч и да на основу свог властитог ложивља“, ја просуђују о поменутим филмови» ма, али им то није омогућено, Није то омогућено чак ни онима који као уредници _ штампају позитивна или негативна мишљења о тим Ффилмовима. М они морају да се опредељују према симпатијама или поверењу према критичару или, режисеру 0 којима је реч. Али такво опредељивање, наравно, није добро и може да буде сасвим произвољно и погрешво. Филмове, понављамо, треба видели. Неке од њих ће видети бар они који ових дана будуу Му- | ли, али кекима о; спорних филмова |
,
није дозвољено приказивање ни У Пули (чак ни у сали). МИ шта сад чинити Како заузимати става Шта мислити о тим филмовима> Палазимо се у ситуацији да присуствујемо разговору о једној езотеричној теми: разговору о филмовима које, сем малог броја „посвећених", нико није видео и нико неће видети. Критичари о филмовима говоре, а осталима не преостаје ништа друго него да климају главом — по слободном избору — хоризонтално или вертикално. Како изаћи из те смешне ситулцијег Бојим се да ће се о нашем Бремену н нашем друштву говорити врло лоше ако о појединим филмовима остану само записи у новинама и часописима. Филмове су снинмали одговорни аутори, по сменарију писмених и мисаоних људи, одобреном од друштвених органа продуцента, н зашто онда треба сматрати да је после свега тога целисходно забранити гледање тог филма одраслим гледаоцима, који ће сигурно умети да оцене да ли је реч о ремек-делу, осредњем делу створеном да шокира гледаоце или чак о шундуг Уосталом, филмови о којима је реч обично добијају визу за приказивање на страним фестивалима, а код нас ипак не могу да се приказују. Да ли се то чини стога што се сматра да су странци способнији да сцене о каквим филмовима је реч Ако желимо да те филмове, по свом сопственом уверењу, сматрамо неуснелим, морамо их видети. _ Видели смо, на пример, „Машкараду" Бош“ тјана Хладника и утврдили да је то прилично лош филм, много мање вредан него његови ранији филмови „Плес на киши" по „Пешчавки замак", и тиме је афера око „Машкараде" ликвидирана на најбољи начти н јелиом за свагда.
Греше, дакле, опи 'који одрасле грађане сматрају недораслим да гледају. свакојаке филмове, лоше као и добре. Наша земља је јелна од ретких земаља која омладини пе з3абрањује да гледа и врло лоше и неваспитне филмове, а, с друге стране, и одрасле грађане сматра нелораслим да гледају све врсте филмова. Ако треба бирати. онда је свакако боље изабрати забрану гледања филмова само омладиниима до 13, 16 или 18 година (како је то, па при мер, случај у Франпуској) пего забрањивати глелање извесних филмова свим људима, без обзира па љихове године, образованост н идејну изграђеност.
С другарским поздравом свима онима који своје суграђане сматрају недораслим за гледање свих врста филмова,
Драган М. Јеремић
АКТУЕЛНЕ ТЕМЕ
"
О језику Томе Марепшћа |
НЕКИ ЋЕ ДАНАШЊИ теоретича_ ри језичне диобе у Хрватској доказивати да је Томо Маретић својом „Граматиком хрватског или српског језика" године 1899. и осталим лингвистичким | радовима донио потпуно Вуков језик па би се по томе Хрвати служили заједпичким хрватскосрпским језиком само око седамдесет тодина. Прво: ни то није мален одсјек трајања једнога књижевног јези- · ка да би се могао игнорирати и због тога олако пријећи на стварање посебног хрватског језика, ДХруго: оно што се овлје разумије под Вуковим језиком врло је уско. Кад би до данас Вук жи. вио, скупио би много већи рјечвик него што га је у своје вријеме сакупио. И то би био Вуков језик, али исто тако и језик нас савременика. Језично богатство дубровачке, босанскохерцеговачке, хрватске, славонске и српске штокавштине у пепрестаном је развитку од Вука и Гаја до данашњег ступња. Свако ограничавање на заједнички језик тек од Маре. тића јест нетачно. Вук му је дао научну основу п за оно вријеме лексичко · богатство – понајвише
једног, свога родног краја. Велим „понајвише", јер се није само на њ ограничио. Његов „Српски рјечник" има ријечи одасвуд, ријечи које он сматра да иду у штокавштину — ијекавштину. Маретић је у основи пошао за њим, али ни он није могао остати само на том језичном материјалу. Довољно је погледати у његов „Језични савјетник" из године 1924.
Ако је тек од године 1899. Ма. ретићевим радовима настао савремен хрватскосрпски књижевни језик ијекавског изтовора, камо ћемо ставити језик илираџа и дру-
гих писаца до године 1899, на примјер илирца Станка Враза (1810—1856): |
У земљи словинској, што се зваше савска, стоји једно брдо, на. њем црква славска,
| а испред те цркве | до три липе стоје ко три славске сестре испред куће своје.
(Из „Булабија", 1837. 7.)
„Ако хоћемо свестрано да судимо о наших Дубровчаних треба да њихова дјела истражимо без икаква занешења. Врху свега треба да просудимо врх вијека у којем су они живјели и уколико је дух тај имао уплив на стварање њихових умних дјела. То је главно оно гледиште с којег их судити ваља, Гундулић и остали најбољи пјесници дубровачки живјели су према концу ХМГ вијека и на почетку ХМП. И свему је свијету познато ,,."
(„Дубровчани") |
СА БЕОГРАДСКЕ ИЗЛОЖБЕ „ЧЕТВРТА ДЕЦЕНИЈА, СКИ РЕАЛИЗАМ — СТАНЕ КРЕГАР: СОНАТА, 1940.
%
Или. Дим ја Деметера (1811 сату трија А
Ја сд Бренте видјех обале зелене, чух жуборит њене бистре воде, покрај којих грлећи се ходе
· умјетност и нарав ко сестре
рођене. .
Видјех из валова сјајна своја лица. како диже љуба до Нептуна охолости и дражести пуна,
као врат свој лабуд, поносита. птица.
(Из „Гробничког поља ", 1842.)
Или Људевита Фаркаша Вукотиновића (1813—1893):
0] кошуто црнооска, красна, танка и висока, пјеват ћу ти три пјесмице, три пјесмице с једне жице:
Трва. пјесма није шала акопрем је проста, мала, у њој ијева моја Вила: „ја те љубим, дјево мила!" |
(„Три пјесмице у једној", 1536.)
Или Антуна Њемчића (18131849): Безобразић: Ја бих морао пјевати овдје под прозором, и то јелну изворну пјесму, како је љубљени указ гласио: Ну то је ствар из два разлога мучна, Прво: не знам пјевати, а друго: пјесник нисам. Тко би то мислио, да тко хоће да буде велики судац, мора бити пјесник и пјевач. Чудна жена ова Хилдегарда, Нетде је чула | да је неки дан под прозором Ста~
ротиновићеве Жељке онај затрав- || |
љени луђак Добровољић пјевао,
па си сад забила у главу да и ја морам пјевати...
"(Из игре „Квас без круха или тко ће бити велики судац", 1854.)
Или. Петра Прерадовића (1818 —1872):
Полноћ прође — што ме буди у то доба из сна мога Жице саме заитрале на туслама дједа мога, замграле истихана:
Зора пуца, бит ће дана!
Полноћ прође — још покрива мир преблази дол и тору, али лаган вјетрић шапће од истока к сињем мору, шапће слатко истихана;
Зора пуца, бит ће дана!
(Из пјесме „Зора муца", 1844.)'
ОВ
ЕКСПРЕСИОНИЗАМ РОЈЕ,
Довољно је погледати у једну збирку · Прерадовићевих пјесама: видјет ће се да готово нема разлике између њетова језика и језика данашњега, а колики је ту временски размак. Мчени АХингвисти и познати књижевници рачунају модерни хрватскосрпски језик од Маретића, а не ол писаца гаје се тај језик пајбоље вили, свучују свој отров на лпнтвисту који је вјеројатно тријешио зато што је научно обрађивао већ постојећи језик народа и књижевника, Истичу та као мађарона, повезују његове језичне студије с политиком Куен-Хедерварија, па је њетов, Марерићев, Вуков језик ништа друго нето куен-хедерваријевска освета Хрватима, Највећи експонент мађарске политике ни. је ширио мађарски утјенај, тражио мађарске школе, већ му је била управо највећа брита да уредни и шири нап језик. какве све апсурде улази напионализам»!
Намјерице се поставља оштра граница између Маретићева језика и језика којим су се писпи служили до 1900. као да Вукова утјецаја није било од илирског покрета даље, као да се језик није уопће развијао на народној језичној основи већ много прије, м ситниџама проналазе велике разлике између језика данашњег и прије седамдесет година како би доказали да је заједнички језик кратког вијека па да се опет може олако поћи из почетка; по лазе истим путем као и данас када траже разлике између књижевне ијекавштине и екавштине,
Нимало се не труде да проуче језик књижевних дјела прије 1900, да осим споменутих писаца проуче језик из дјела Мирка Богови ћа, Ивана Трнског, Јанка Јурковића, Луке Ботића, Аугуста Шенос, Фрање Марковића, Фрање Циракија, Апдрије Палмовића, Јосипа Е. Томића, Љубе Бабића (Балског), Вилима Корајца, Јосипа Козарца, Анте Ковачића, Еугена Кумичића, Вјенцеслава Новака, Јуре Турића, Аугуста Харамбашића, _ Јована _ Храниловића, лингвиста Јагића и других те виде колико су ови и остали хрватски писци имали друкчији основни језик (а о њему се и ради) од Ма. ретићева језика. -
Мистификацијама нема краја,
Душко Вујновић
1) Примјери из „Хрватске читанке за више разреде средњих школи“ Фрање Пет. рачића џ Ферде Ж, Милера, Приредио Ар Давид Богдановић, Загреб 1926.
КО ЈЕ КО У ЈУГОСЛАВИЈИ
Ових дана изашао је из штампе у издању Новинско-издавачког пре дузећа „Хронометар“ из ћЂеограда опсежан биографски лексикон под називом „Југословенски савреме ници — ко је ко у Југославији", У Југославији је, откада она по стоји као држава, било три изда ља „Ко је ко", од којих су дна изашла пре другог светског рата, а треће је објавила „Седма сила" из Београда, 1957.
„Ко је ко у Југославији“ је књи та од преко 1,200 страна, већег формата и двостубачног текста, а обухвата најважније бпиографске и библиографске податке за бли. зу 11.000 истакнутих живих јУ гословенских савременика из свих области јавиог по културног живо та. То су савезни, републички 1 покрајински државни и политички функционери, професори упивер зитета а и други научни раднили, књижевници, ликовни, музички, филмски и драмски уметници, на „винари и публинисти, поиврелпи
цИи, спортисти, као им истакнуте Личности из других области јав ног живота.
При сређивању полатака оелак
пија се служила различитим ма теријалима: ол попупе питника, преко постојећих пеосо малних података па ло већ е7јом ћених лексикогтрафских текетота, УЗ упоредо проветавање и плту слатзирање података. . На припреми ове књиге ролило је око 80 сарадника. Свака репудлаика је имала своју релакичју а главни редактор публикаичје 16 проф. Ралошни Рајовић, Погаго вор је написао академик Милан Бартоп.
КЊИЖЕВНЕНОВИН 10
и У