Književne novine

ПИСМА УРЕДНИШТВУ

За

рашчишћавање појмова

Поштовани друже главни уредниче,

За разлику од уваженог научника, историчара дра Бранимира Глигоријевића, сматрам да сте веома правилно поступили кад сте у Вашем листу објавили интеграл ни текст Звонимира Кулунџића „За чисте рачуне и на хисториографском плану“. Како би се, иначе, људи, историчари, јавни радници, па и многи обични грађани, читаоци листова и других публикација, могли борити за истину,апротив „надвикивања, застрашивања, прешућивања, префарбавања, етикетирања, манипулирања“ им, додао бих, искривљених, нетачних чињеница, поауистина, па и неистина, којима нас је тако обилато послужио баш тај исти 3. Кулунџић — ако им се не би пружила овако неочекивана прилика за рашчишћавања неких рачуна и на хисториографском плану 2 :

Иако очекујемо да ће они најпозванији: историчари, политичари и јавни радници дати најмеродавније одговоре на многе тврдње изнете у поменутом тексту, верујем даће се у вашем листу наћи места и за овај мој скромни допринос истини,

Са највећим интересовањем очекујемо одговор са нечије меродавније (од мене) стране на онако отворено и запањујуће смело тврђење Кулунџића да је „неоснорна хисторијска чињеница (!)... да је усташки покрет... у својим почецима био исто тако ослободилачки и прогресиван, као и четнички“. Кулунџић је свакако пропустио да прочита Мемоаре грофа Ћана, из којих би се уверио у најамно-плаћечички (за рачун италијанских фашиста) карактер покрета или пак није стигао (ако га тај период историје предратне Југославије озбиљно интересује) да у библиотекама проучи загребачку и београдску дневну штампу из год. 1929, 1930, 1931. и даље, из које би сазнао да се „ослободилачко прогресивни“ карактер усташког покрета у својим почецима састојао, поред осталога, и у подметању темпираних паклених машина у брзим возовима на релацији југословенска граница — Љубљана Загреб — Београд, које су обично експлодирале у Срему, најчешће близу Земуна и сејале жртве међу недужним путницима без обзкра на њихову народност, пол и уз раст. Иначе, о том почетном усташком

ге дра Ф. Чулиновића „Југославија измеБу два рата“, П.

Пошто 3. Кулунџић предлаже да се „дијалог“, води „само с позиција снаге повјесних докумената као таквих“, користим прилику да изнесем на увиђај како њему тако и читаоцима „Књижевних новина чињенице које представљају историјске документе, давно одштампане и доступне јавности. .

Из речи 3. Кулунџића да је „Прибићевић прокламирао да су Срби и Хрвати један народ... а они Хрвати који то, неће да увиде да ће им он већ показати, мо“ тло би се закључити да је Прибићевић био први или можда једини који је прокламовао ту неистину, а потом је, путем власти, спроводио у живот. Необориве чињенице, међутим, говоре друкчије.

У политичком делу програма Хрватске пучке странке, коју су 1905. године основали браћа др Антун и Стјепан Радић, било је записано: „Хрвати и Срби, један с народ“ (Антун Радић „Сабрана дјела“, УП, Загреб, 1936, стр. 18).

Приликом свог боравка у Прагу, С. РаАИЋ је дао 13. априла 1918. изјаву прашком »Магодпу Јл5ту«, У којој је, између осталог, рекао: „Хрватска сељачка странка ће, као ми досад — проводити политику потпуног народнот јединства Хрвата, Словенаца и Срба на основу потпуне једнако-правности свих трију ; смислу темељних начела

НАГА (Глас СХС, бр. 81 од

странке од 1905. г.“ 19. ТУ. 1918.). 5 Хрватска социјалдемократска странка објавила је У Загребу !. маја 1918. резоауцију, у којој „стоји на становишту да су Словенци, Хрвати и Срби један јединетвен народ". (Глас СХС, бр. 84 од 2. маја ! > а у резолуцији скупштине Југословенске сопијаалдемократске странке, (А ОАТЕН социјалисти) У Дубљани 28. јула 1918. каже се да „југословенско радништво тражи уједињење троименог народа САНИ Срба им Хрвата" (Глас СХС, бр. 157 од 1. августа 1918). . а г |- Е Народног вијећа у чагребу 19 На седи ову у вези са непосредно постојећим уједињењем са Србијом, подно-

у ких група и пошени су од разних политич А ННаЦА разни предлози текстова 64 вајања. Предлог с. Радића почЕ о Ма вако: „Етнографски јединствени... а тој племена подељен народ Словенаца, Хрвг та и Срба ствара, се на темељу народног јединства“ ита. (Чулиновић, „Југославија Њене «Загреб, 1961., стр. 11).

> зата ., МУ 2 Ре СтИниТИ и несрећни појам

« (за који је добро именом народу ји | | нато ко га је и како употребљавао и Н с потребљавао џ бившој Југославији) нанлавимо (можда) први пут у за ма састанка угледних ои 2 АЕ ] е, Бос алмације, Истре, 26 Није ДА КаНОг у Загребу 3. марта 1918. у стану дра Анте Павелића, првака Старчевићеве странке права: „Тражимо ује. ињење и са оду У СВОЈОЛ јединственој паролној држави, У КОЈОЈ ће ПАеНЕН собине троименог јединственог народа СР ба Хрвата и Словенаца бити очуване... за сте су, поред осталих, потписали, из ва '"Лалмације АР А. Павелић, АР

А скен А ; Срђан Булисављевић, др Јосип Смодлака,

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 9

периоду требало је бар (што је много лакше) прочитати само 58—59. стр. књи-

монс. др Светозар Ритиг, Витомир Кораћ,

Ар. Ј. Шимрак, др Првислав Грисогоно, др

"Мате Дринковић и др Мелко Чингрија; из Истре др Матко Лагиња и Вјекослав Спинчић; из Босне др Јозо Сунарић; из Словеније др Антон Корошец и др Алберт Кра-

мер (Др С. Будисављевић, „Стварање др--

жаве СХС“, Загреб, 1968, стр. 40.) — све сама „полнтикантска ситнурија“, по оцени 3. Кулунџића,

На дан 5. јуна 1918. године састало се у Загребу врховно страначко вијеће Старчевићеве странке права, на којем је донета резолуција, у којој се, између осталот, каже да је „народ Срба, Хрвата и Словенаца под три имена један исти народ“ (Чулиновић, ор. ст, стр. 65.).

Најзад, смемо ли се још и запитати на које је Хрвате алудирао Прибићевић кад је, према 3. Кулунџићу, претио да „ако то неће увидети, да ће им он већ показати“ 2 Да није можда мислио и: на дра Анта Трумбића — у време стварања државе СХС у њеним првим данима — несумњиво најугледнијег политичара Хрвата, који је пуне две године (20. ХИ. 1918. — 31. 1. 1921.) заједно са Прибићевићем учествовао у шест југословенских краљевских влада2 (Чулиновић, ор. ст, стр. 287 — 291).

Заиста невероватно звуче речи 3. Кулунџића да је „јасно да су се над сломом тог терора (тј. великосрпске клике на челау са краљем Александром и дворском камарилом, с београдском војном олигархијом и београдском чаршијом“ „која је терорисала и пљачкала овај народ преко двадесет голина“) и ослобођењем од њега Хрвати морали радовати“ (у априлу 1941), кад се зна да је од августа 1939. па све до проглашења НАХ потпредседник југословенске владе био најлегитимнији представник хрватског народа др Влатко Мачек, да је аужност бана бановине Хрватске обављао др Иван Шубашић (држећи у концентрационим логорима истакнуте комунисте, касније препуштене усташким властима), да је међу члановима исте владе био и Џафер Жуленовић, пуноправни представник босанских муслимана, а убрзо после тога потпредседник усташке владе у Загребу 1941. године! И о том последњем периоду (1939) ваљало би консултовати Ћанове мемоаре или Ф. Чулиновића: „Мачек тражи зајам од 10 милиона динара. Спреман да у року од 6 месеци на наш захтев подигне устанак“ (Дневник грофа Ћана, Загреб 1948. стр. 78); „Мачек се о бавезује да ће припремити револуцију У року од 4—6 мјесеци. Хрватска ће се прогласити независном државом у савезу с Римом“ (Чулиновић, ор. с, стр. 80).

И на крају, рекао бих да се већ доста давно „на овој страни“ осећа озбиљна потреба да једном озбиљно отпочне од стране компетентних људи, научних радника који обрађују нашу савремену историју, са рашчишћавањем појмова који се односе на бившу Југославију, као што су: „Ааворска камарила“, „београдска војна олигархија“, „београдска чаршија“, који су пљачкалн и терорисали хрватски народ, (а зар не и македонски, црногорски и српски2). То је неопходно како би се коначно утврдила и објективна истина да је та клика, камарила, војна олигархија, београдска чаршија имала веома одане ломатаче у политичким партијама изван Србије п њиховим ауторитативним шефовима дру А. Кођошецу, дру А. Крамеру, И. Пуцељу, дру М. Спаху, као и у некада тгледним хрватским политичарима лру М. ДХринковићу, лру Б. Лурмину, дру Г. Анђелиновићу и многобројним ренегатима Хпватске сељачке странке, који су добро наплаћивали своје услуте кроз дуги низ година. Неоспорно је (али је потребно м научно доказати) колику су помоћ том мрском режиму пружали наведени помагачи (саучесници) да би се он могао одржати; а да му они нису били неопходни не би их ни звао у помоћ нити награђивао за верну службу.

У вези с тим, ако дозволите лруже урелниче, завршио бих једним пригодним цитатом из књите дра Ивана Рибара „Политички записи“: „Великосрпска клика у Ђеотраду нашла је заједничке канале са великохрватском франковачком кликом у Загребу. Оне су се међусобно слатале у корупцији, пттекулацијама сваке врсте и, с овим у вези, у свим питањима заједничкогт политикантства проти напрелних елемената и гоупапија“ (Др К. Милутиновић, „Ар Иван Рибар“, Сисак, 1968, стр. 129),

Београд, 20. јула 1971.

С поштовањем

Раливоје Николајевић Београд, Страхинића бана 40//1

Ужаси мржње

„Хрватски је идентитет у досадањој Јуте славији толико угрожен, да се отпор томе већ манифестира и у облицима политичке панике, очајничких изгреда, па и злочиначких аката" Петар Шегедин

Не знам да ли је угледни хрватски писац Петар Шегедин, кад је ово писао, знао за оно што се десило у Штокхолму, чак ни да ли се то тада већ било десило. Али се било десило кад сам ја читао овај његов текст (цитиран у броју 395 „Књижевних новина"), те ме је ова чудна коннциденција управо поразила. Чињенице о ономе шта се десило у Штокхолму су веома добро познате. На дан 7. априла Миро Барешић (20) и Анђелко Брајковић (22) упали су у нашу амбасаду, бести-

јално убили амбасадора Роловића п тешко ра-

нили секретарицу Штемпихар.

Шведски суд је, по мом мишљењу, по законима своје земље обавио свој посао врло добро. Убојице су осуђене на доживотни затвор, те и на то немамо разлога да приговарамо, мако ће се они, вероватно, наћи на слободи после можда ни десет година издржаног затвора. Наиме. у Шведској је, од 1960. ло данас, на доживотни затвор осуђено 24 лица, од којих се пола већ налази на слободи (тако звани условни отпуст). Да и не рачунам то што су њихови затвори, у упоређењу са на-

шим (а вероватно м са оним у многим другим земљама), готово санаторијуми (са телевизорима, купатилима, довођењем жена и слично). Закон у тој земљи се много ослања на тако звану ресоцијализацију криваца. До које се мере у том правцу иде види се, на пример, из чињенице да су се дуго водиле озбиљне дискусије да се укине и сам термин „казна", те да је кривична санкција само „последица".

О томе би ипак могло да се каже неколико речи. Пре свега предалеки курс у томе правцу могао би да има негативне, баш су-

" протне последице, Ако се зна да је сврха каз-

не, углавном, да делује превентивно — овако блага казнена политика очигледно може да стимулише кривце, те да се, место смањења, криминал повећава. То је њихова ствар, али све даље већ није,

Изнети су докази да су се убојице, пре дела, пажљиво распитивали: колика је казна за убиство једнога човека, а колика за убиство више њих, те да је закон био мало ригорознији, можда до овога злочина не би ни дошло. То се добро видело из јуначења и пркоса криваца на суду — лобро су знали да их чека само неколико година „санаторијума". Присуствовао сам суђењу и пуних лет дана посматрао оптужене (нисам их много слушао јер знам кривичне процесе, они се одвијају рутински — ретко кад ту има чега новога). Писао сам о њима извештаје, али без жеље да их вређам.

Мучно је било свих тих пет дана седетиу четири клупе заједно с људимакојису на реверима капута носили усташке значке. А још мучније непрекидно се кретати међу њима у уском судском ходнику = десетак нас и десетак њих (и педесетак шведских полицајаца, који су будно мотрили не само на свачији покрет него и миг). Али нема потребе ни њих вређати, То су били млади људи, скромно па и сиромашно обучени, лица потамнелих, вероватно од спавања по чекаоницама (сви су били дошли из Гетеборга).

Важно је, међутим, да је Барешић (а о стали су се упињали да га опонашају) овако говорио на суду:

„Мајку ли му српску, убио бих га (Роловића) још једном да је жив."

„Побио бих све Цигане (Србе), само кад бих могао,"

„Они праве велику Србију, а нас су разјурили да се мучимо по свету."

„Србин су мафија. Још су гори: мафија пљачка богаташе, а они хрватску сиротињу.“

„Срби су на крају рата побили цвет хрватских офишира."

„Тражио сам да ослободе моју браћу заробљену у Београду, Хркаћа, Черкеза и друге. Ово су, према Барешићевом казивању, били разлози са којих је извршио злочин.

Барешић још нема 21 годину, дошао је тек прошле године у Шведску и не зна шведски језик, Ко га је, онда, када и где задојио оволиком мржњом и зашто»

Зар није чињенипџа да данас у свету, па и у самој Шведској (где ради око 40.000 Југословена) има радника из свих наших република, па и из Србије (можда и више или бар толико) радника колико и из Хрватске. Па ко је онда кога „разјурио" и зар нам то није заједнички терет, ·

Од кога је то овај двадесетогодишњак научио да све Србе треба побити као да су Срби као народ свему криви»

Барешић је сам признао да је, пре дела, знао да су осморица у афери Хркаћ ухапшених у Југославији већ били ослобођени од суда. Чак је изричито рекао да зна шта је Хркаћ учинио у Београду — минирао биоскоп у коме су седели недужни, већином млади људи, (О томе је још рекао; „То бин баба могла учинити, јунаштво је ово што сам ја Учинио." Како је онда за таквог човека могао да тражи помиловање»

Ко још и данас говори (а не износи доказе) да је Хрватска „закинута"» Ако је ствар но било „закидања", можемо ли једном ла знамо ко је то учинио и каког Празне приче могу да прихвате само незрели људи.

Што се тиче примедбе да су „ивет официра" Срби (2!) побили, један наш радник је на то из публике додао „усташа "). — Да ли још и данас треба да бројимо главе и крв ко је коме пролиог Зар само у Јасеновцу усташе нису побиле неколико стотина хиљада Срба, већином жена п деце»

Нисам компетентан да ма кога позивам на одговорност, Не бавим се политиком, нити је ово политика. Врло сам мали човек у овој земљи (адвокат — што чак није ни законито, већ само законом толерирано стање). Знам да има Срба, реакционара и незадовољника, који на сличан начин роваре и оптужују ХРвате — али ја У њих не спадам, нити сам икада спадао. Сматрам, пак, да имам пе само право него и дужност да о свему озоме обавестим свој народ, указујући на ужасе мржње посејане у душама безлушних извршилаца воље оних који на тај начин желе ла остваре неке своје ниске рачуне.

Др Миливоје Перовић адвокат и књижевник, Београд, Јанка Веселиновића 11

Шта радници највише желе;

Поштовани друже уредниче,

Пошто ово писмо, упућено већ поодавно „Политици", она није мотла да објави (из разлога које нисам могао да дознам), остало ми је једино да се „прошетам" до Вашег, надам се гостољубивијег, дома. И томе не бих имао више шта да додам.

Међутим, пошто, је у пцтању радничка тема, у нас на жалост толико ретка, учинио бих у вези са тим још једну напомену, тачније. речено једну „исправку". Крајем прошле године учествовао сам У анкети листа „Рад" о раднику у нашој савременој књижевности, при чему је једна моја реченица, штампарском омаш“ком, нетачно објављена; а затим, У истом погрешном облику, пренета и у другим листовима који су о овој анкети писали: у новосадском „дДневнику", сарајевском „Свијету" и у Вашим „Књижевним новинама".

У поменутој анкети у „Раду" од 20—27. новембра 1970. изјавио сам, између осталог, и следеће:

„Сви познајемо радника који једва „саставља жрај с крајем" им стално „стеже каиш“, па ипак, таквог, у књижевности многи не би желели да та препозна“ ју. Овако мирније спавају."

При штампању је изостало ово „не", па је испало: „многи би желели да та препознају", што у суштини такође није нетачно, али што је без везе са следећом реченицом, чији је смисао: (јер) „овако мирније спавају".

Са срдачним поздравом, ДРАГИША ВИТОШЕВИЋ

УВАЖАВАМО ЛИ РАДНИКА2

У Политици од 4. маја, у јеку конгреса самоуправљача, у редовној политичкој хроници објављена је следећа вест:

УВАЖАВАЊЕ

„ПИТАЛИ СМО НАШЕ РАДНИКЕ ШТА, ОСИМ ЛИЧНИХ ДОХОДАКА, ЖЕЛЕ ДА ПОСТИГНУ СВОЈИМ РАДОМ: ДА САЧУВАЈУ ЗАПОСЛЕЊЕ, ОДЛУЧУЈУ, ДА СЕ СТРУЧНО УСАВРШАВАЈУ И НАПРЕДУЈУ ИЛИ ДА ИХ УВАЖАВАЈУ КАО ЧОВЕКА И РАДНИКА. НЕУПОРЕДИВО НАЈВИШЕ ИЗЈАСНИЛО СЕ ЗА ОВАЈ ПОСЛЕДЊИ РАЗЛОГ — УВАЖАВАТИ ИХ КАО ЉУДЕ, РАДНИКЕ. (ФАМОС — САРАЈЕВО).

Желим да поздравим поступак „Фа»моса" као у нас, на жалост, сасвим изузетан — а изузетно значајан. Очигледно, жеља: радника поменуте фабрике за поштовањем њихове личности није мала, и није никако за потцењивање. Шта стоји иза те жсеље такође није неважно питање. Природно је да човек жели оно чега нема, или бар оно чега нема довољно. По тој доста простој логици може се, дакле, закључити да анкета „Фамоса" открива и извесно незадовољство његових радника садашњим стањем, можда чак и изве сно осећање мање вредности. Била би ствар наших не тако малобројних социолота да се позабаве таквим, за једно друштво крајње важним и озбиљним, заправо суштинским питањима.

Из личног искуства знам да се добар део радника (као и сељака) које сам сретао и које познајем осећа често на самом дну друштвене лествице; и то не само због нешколованости, због тежине послова које обављају и малих примања, већ пре свега због ОДНОСА „виших", „горњих“ тј. школованих слојева, посебно оних који учествују у управљању. Тај однос, по мишљењу и осећању тих радника и сељака — благо речено — није онакав жакав би међу људима, а посебно међу људима у социјализму, требало да буде. Из многих разговора стицао сам увек утисак да ти радници и сељаци сматрају како је школован човек који им приступа једноставно, другарски, са поштовањем и поверењем — данас редак, можда и све ређи. Кад на таквога ипак наиђу — они се осећају скоро срећни.

То је, понављам, утисак из мојих не тако малобројних сусрета и разговора са нашим „радним људима". Међутим, није све остало само на утисцима. Јесенас сам упознао радника Индустрије мотора из Раковице Илију Влајића који ми се пожалио како је, туђим смицалицама, за“ пао у безизлазно стање и нашао се са старом мајком, женом и болесним дететом на улици. Жалио ми се и како је закуцао на многа врата, али му се ниједна нису отворила. Покушавајући на све начине да му помогнем, ја сам, најзад, у новембру прошле тодине упутио писмо једном високом државном руководиоцу, мом земљаку, са молбом да несрећног. радника из Раковице прими и: покуша да му помогне.

Мој „високи" земљак, иначе „задужен"' и плаћен за радничка питања, није ми, све досад, на то писмо ни одговорио, и, разуме се, није ни поменутог радника примио. Додуше, треба да додам да је тај руководилац у овом међувремену био прописно заузет, да је учествовао на многим састанцима и саветовањима и одржао многе говоре и реферате о положају на» ше радничке класе, самоуправљању и сличним стварима.

Но, ко зна, можда сам и ја, као и поменути радник, био „малерозан"“ па стално наилазио само на неке тешке, непријатне, и. (да употребим једну већ застарелу реч) „нетипичне" случајеве, Био бих срећан кад би ме једно озбиљно научно испитивање, попут овог „Фамосовог", У томе разуверило. Дотле, подухват сарајевског предузећа сматрам врло занимљивим и врло значајним, верујући да не би смео да пробе незапажен, а још ма» ње да' остане усамљен.

ДРАТИША ВИТОШЕВИЋ

:А бр а ћишном