Književne novine

Наставак са |. стране

културне и уметничке манифестације, којих сада има у Репуб

лици преко 150, н то територијал-

но готово идеално распоређених. Оне су постале амбиција, у једнакој мери, и културно најразвијенијих средина као и оних места у којима тек почиње да се културни живот развија.

Културно-уметнички „аматеризам

Културно-уметнички аматеризам је у најширем и најпотпунијем смислу стални и важни садржај сваке културне средине. То је ма. ње очевидно из броја аматерских група и њиховог рада (а зна се да данас у Републици Србији деаује 408 културноуметничких друштава са преко 16.000 активних чланова, која у сезони просечно прикажу око 12.000 представа са преко 2 милиона гледалаца, као и преко 60 аматерских позоришта, која на око 2.000 представа окупе близу 500.000 посетилаца), а више из њиховог стварног утицаја на примање уметничких 0стварења, на развијање укуса и различитих уметничких радознааости. У појединим срединама, у онима у којима је културни живот и богат и разноврстан, културно-уметнички аматеризам употпуњава културни лик тих средина, док у друтим местима, којих је домста више, аматеризам је још увек основно присуство такозване живе културе, дакле основно присуство п најважнији “тиџај то тегтарских, музичких, ан ковнИХх ми других садржаја. Оту: да, аматеризам би требало да има једно од приоритетних места у наредном петотодтшњем периоду, м то у једнакој мери и у Репубанти, покрајинама и у општинама.

Народни и раднички универзитети

Замишљени као институције за образовање одраслих, за образовање политичко, за образовање скономско, за образовање стручно, за образовање техничко, за образовање опште, за образовање за самоуправљање, за образовање за свако интересовање савременог радног човека, народни и раднички универзитети су се оспособили у углавном развијене, јаке, организоване, стручно оспособљене и просторно комплетира“ не центре, чија је делатност усмерена на задовољавање _— специјализованих образовних по културних потреба својих средина,

По правилу, универзитети нису ~ чак ни у културно најразвијенијим срединама ни негација постојећих установа, нити су са мо њихова формална претходни“ ца,.. У развијеним, у културно, економски, урбано и у сваком другом смислу развијеним среди. нама универзитети (а-њима се придружују у највећем броју олучајећа п домови културе, које о бично само име раздваја од, истоветних функција и приближно срване активности) везали су свој културни смисао за укупну кул. гурну моћ и спремност своје сре анне. У њима су универзитети

свој основни простор нашли, уз.

пуну сарадњу са осталим културним институцијама, у развијању и неговању културних и уметнич. ких критеријума, навика, потреба. и укуса, То је антажман који се не остварује једино презентацијом позоришне _ представе, музичког концерта, апковне изложбе и слнично., То је антажман који подралжумева Аијадог т свестрано уче шће у уметничком чину.

У мање, пак, развијеним сре анама, у“ којима није велики број културних институција по у којима су мноти простори кул тефтниих утешаја неистуњени, универзитети морају да се баве упорело са културним ортанизовањем или поред њега — и органе зовањем такозваног текућег културног живота. Али по ту, по пра вилу, настоји се, управо акцијом униветантета, ла се створи свест о потреби оснивања спепија лта3оРаних КУАТУРПАХ установа:

Тралнитоналне културне манифестатије

Појава сталних културних ма· нифћесташија у нашој Републици — без обзира да ли су данашњи израз тралипије. или однос пре ма традипији, или су подсећање и луг трема | великанима наше прешлости, нам су наставак већ осавремењених обичаја, или су мегућност да се комплексно сат аедају уметничка остварења, или су шанса да се поводом неког привредног догађаја јавности тре: зентује неко подручје, или су по:

| | |

Масовне културне | делатности _

треба да се представи нови тури: стички регион или су амбиција једне средине да се уђе у Видо круг шире јавности — представљају потребу данашњег културног, али н привредног, туристичкот, дакле друштвеног тренутка у целини,

· Ове манифестације су указале на смисао и реалност интеграције „културе и туризма, односно културе и привреде, указале = инспиративно и реално истовремено — на могућности те сарадње и указале, веома ефикасно и све страно, на потребе културе у це лини чиме су објективно утицале на напредовање и осталих кудтурних садржаја.

Са. културног становишта, отално имајући у виду потребу јединственог и заједничког деловања, ове манифестације су посебно значајне као доказ исправности културне подитике, која се заснива на демократизацији култу. ре и тежи депровинцијализацији мнотих места, што омотућава стварање нових културних центара.

Кадрови

У масовним културним делатностима у Републици Србији професионално или аматерски антажовано је око 20.000 људи.

Познати подаци, међутим, показују да је школска стрема на!већег броја или недовољна или нефункционална, С обзиром да редовно школство, са изузетком не коликих средњих стручних школа и Позоришне академије, не омогућава образовање специјални зованих калрова, у наредном вре“ мену би требало изнаћи мотућности установљења система допуне ског образовања садашњих то будућих кадрова у култури, посебно у масовним кудтурним лелатностима, Овај проблем је посебно актуелан «“ народностима, које су са још: мање оспособљених кадрова за културни рад. |

Отуда, потребно је да се при ђе организовапој акпији — у чтавој Републици — у стварања система, који би имао контипуирани карактер н насавременији садржај. Реализацију овог посла, било би уриродно, требало би да преузме — у сатласиости са свим запитересованим _ организацијама им органима, као но постојећим школама — Завол за проучавање културног развоја, који је у стању да, најтре, изврши детаљне провере салашњег стања кадрова, затим да установи потребе то пр

преми _ функпионалне – програме. ко ж Масовне културне делатности,

сасвим је нзвесно, омогућавају ла се највреднија остварења стваралаштва потпуније и шире распростиру. Ову функпију масовних културних _ делатности, до сала, често запостављану, треба посмаграти као једну од важних лос ледипа широког по квалитетнот присуства и утипања овог вида

културнот живота. "Такође, масовне културне де лдатности — потпомогнуте више

нето до сада средствима масовног посредовања, пре света теле. визијом — могу да ефикасно У тичу на развијање, неговање и у савршавање културних потреба п културних навика, То је — у ус овима експанзије шунда, ттто не треба увек само везивати за заба. ву и културну конфекцију — потреба н нужност, која може да омогући _ укупно _ континуирано културно напредовање.

Сасвим је извесно да масовне културне делатпости омогућавају да се створе почетни услови за културну акцију у оним среди. нама, које су дуго биле без икаквог ортанизованот културног живота и стваралаштва.

Милош Јевтић

с

СА ОВОГОДИШЊЕ ПУДЕ — СЦЕНА ИЗ ФИЛМА „ЦРНО СЕМЕ“ КИРИЛА ЦЕНЕВ-

СсКОГ — НОСИЛАЦ, ГЛАВНЕ ДАРКО ДАМЕВСКИ

ОЖИВЉЕНА ПРОШЛОСТ

Како је етварао Јанко Лесковар

Уз 110-тодишњицу рођења писца „Пропалих двора“

ОВЕ ГОДИНЕ навршава се сто десет тодина. од рођења хрватског књижевника _-Јанка ·_ Лесковара (1861—1949). Почео је писати касно, у тридесетој години, и након десетак година рада замукао. Постоји низ „теорија“ и „теоријипа" каје настоје објаснити његово по. влачење из умјетности, Зацијело је престао џисати јер није имао што ново. рећи, а у само понав.љање није се хтио упуштати. Лесковар је написао два мр. шава романа м десетак приповијелака, дакле мање него његови сувременици „осамдесетих и деве-

десетих тодија, ШРОМАРА С ЛЕВА НЕ менуо 'етов

слабији путопис, занимљиву аутобиографију и два чланка у који ма се невјешто бранио од критике. Као импресконист пажњу је, обраћао слании, дојму, угођају, више нето обликовању и заокруживању ликова нам фиксирању средине. Зато су му приговарали да га мало занимају друштвена збивања, да. није „народни писац.

О Јанку Лесковару писано је размјерно много; можда би потпунији попис радова о њему обухваћао неких деведесетак наслова. Па ипак неким његовим дјелима критика није посветила тотово ни ретка. Међу такве иде и приповијетка „Прича о љубави“ која је иначе ушла у сва изабрана дјела нашег писца. У њој је аутор приказао тратедију човјека заљубљена у пријатељеву жену. И кад на крају тај човјек дозна да и она њега воли „и у томе што су обоје знали како се љубе, а њихова. уста о томе штуте — било је необичног чара за. Тихановића". Лесковар је номоћу имена и презимена (Тугомила, Тихановић п др. као и описом Азо душевна својства тих особа, у духу оне латинске: потеп е5Е отеп. Тако за Твртковића каже да је „барбар знажне шије, јаких усница, широких _ рамена, големих груди из којих излази силан талас".

У приповјетки „Прича о љубави“, као и у већини својих дјела, Лесковар је пјесник и заговорник романтичне љубави. Тугомила је Као дјевојка створила одлуку „да ђе у том свијету умријети са саме љубави“ и ту је жељу остварила, О једном не толико важном питању за књижевност као умјетност ријечи, није се у обилној литературч о писџу „Пропалих двора" уопће говорило. Како је ства-

о ЕЦ ои

= ~

а стољећа. „а

скамије

| | ! |

ниши зеље

МАОГЕ И ДОБИТНИК „ЗЛАТНЕ АРЕНЕ" ЗА ТЛУМУ

рао Јанко Лесковар — занимљива је и нетакнута тема и у овом саставу покушавам је само дот и.

У Институту за књижевност ЈАЗУ у Загребу нашао сам два Лесковарова писма, која оваје први пут _ приопћујем. Она нису позната. ни Мирку Церовцу, аутору опширне и надахнуте студије о Лесковару („Рал" ЈАЗУ број 355, год. 1970) који је објелоданио тридесет два пишчева писма. Прво је писмо упућено дРУ Миливоју Дежману, који је од године 1900. до 1901, био уредник модернистичког часописа „Живот", таје

· је објелодањена чувена студија о

Лесковару (који је спомиње у писму) Милутина Нехајева. Тај исти „Живот“ објавио је године 1900. триповјетку „Прича о љубави" и аутор у писму говори како је та умјетнина настала.

Велеучени зосподине:

Тек прекјучер сазнах („Живота" нијесам добио), да је у задњем броју „Живата" већ изашао један дио студије о мени, па ми је онда тиме разумљивија Ваша пожурба. Морам Вам рећи, да. сам оно, што је писано оловком, писао у бившој старој казалишној рестаурација У Загребу од 12 до 2'1/2 сата, те затим хтио бацити

„на колодвору. у.гикрињицу, но од ·

тога ме Балски. одвратио. Бит ће, да ми је у оној хитњи мешто карактеристике остало у перу, па ако је од потребе, да: се која. згодна ријеч дометне, немам ништа проти томе, ако Ви то учини. те. Сама радња не вриједи много, но можда ћу Вам за који други број послати и што бољега. Извините, што сам Вам задао то-

лико посла.

Са шловањем Ј. Аесковар 7 Карловцу, 18. УП. 1900.

Наведено писмо занимљиво је и стога јер казује и оно што није у сугласности са завршетком

аутобиографије „Јанко Лесковар о.

себи". Питање; да ав је Аесковар доласком у Карловац престао писати, добило је два одговора, једно и то нијечно у писму, а друто, потврано, у аутобиографији:

Овдје [у Крапини — опаска Ш. ЈЛ сам написао Сјене љубави и тек што су биле штампане, морао сам селити У Карловац.

— Мислимо да вам неће бити жриво — рече ми земаљски школски надзорник с призвуком ироније. — Шаљемо вас у најродољубнији наш трад.

То ме је угризло. Био сам тада силно раздражљив, но ипак. сам се обуздао. Тим сам премјешта» њем тубио и материјално, но увићавност карловачког градског заступства исправила. је ту неправду.

Престао сам писати.

Тиме бих могао завршити, јер оно што се даље догаћало у. мом животу нема удјела на мој књиасевни рад.

Писмо од 7. ХИ 1901. бит ће вриједно и за приређиваче Леско-

варове антологијске новеле „По-

слије несреће“: они ће — за разанку од досадашњих — морати

мијењати именицу гордост са и-.

меницом торкост. те ријечи ипак нису синоними. Ево писма:

Велецијењени господине!

Ја сам још. пред годину дана дао дозволу гћи Марији Фабко-

вић умир. учитељини У Загребу. |

ту Писмо је, по свој придици, упућено Бранку Воднику (1876—1926), књижевном повјеснику и професору Свеучилишта 7 Загребу, Писао је и о Лесковару, а тоди“ не 1917. изаао му је мзабране приповијетке. ,

(Куковићева, жућа), да моту пре. водити моје радње на. чениси, па да се моасда Вама не догоди исто што м 2. Худецу, молим Вас изволите се обратити на речену 20спођу, е да ли је што већ превела, или није. А није ли, што је ваљда. знак да ни не ће, то драге воље дајем Вама право пријевода, па Вам унапријед и захваљујем на труду.

У приповијести Послије несре. не наћи ћете ријеч гордост, а било је зоркост. Та је приповијаст међутим ушла у књижицу без мог знања и неком пометњом, а каните ли је издати У засебној хњижици с Катастрофом, требало би да се књижици даде наслов нпр. Двије приповијести. У нашој је приповједачкој, производњи на» стао неки застој, па ме весели, што млади показују много занимања за књигу, јер ме то напуњује надом, да ће доћи и вријеме, кад ће је и дићи.

Са одличним штовањем Ј. Лесковар.

Карловац, 7. ХН. 1901.

Шимун Јуришић

Два писма Јосипа Косора

јосип КОСОР (1879—1961) запо. чео је свој књижевни рад прозом ин из те области објавио, 19051907, две књиге новела и три романа. После тога зажелео је ла постане и сарадник Српског књи. "жевног гласника, који је за своје сараднике примао све таленте н омогућавао им да се развију и, истовремено, зближе са већ иста. кнутим људима од пера. Косор је радо примљен, те је на страниша. ма тога часописа објавио, 1909.

. __1913, пет својих радова (,„Пра-

оцу“, „Екстаза“, „Жалост мисти. ка“, „Море у љетњој ноћи" и „Њу дућима“).

М вези са том сарадњом сачувана су у Универзитетској дбиблиотеци у Београду Ава њетова писма упућена Јовану Скерлићу, у чијој се заоставштини и налазе. У њима, поред осталог, тражио је и _ Скерлићеву . интервенпију У Српској књижевној оалрузн око издавања његових радова, Скерлић је био члан Управног одбора Српске књижевне задруге Ол ЈА. ТХ 1904. до 25. М 1906. тодине и од 27. М 1908. тодине до своје смр ти. И поред тога, Скерлић није могао“ ништа да учини по томе питању, јер све је зависило, у пр. вом реду, од референата који су добиан на преглед Косорове новеле. |

Косорова писма, без каквих измена, гласе: 1 Сутлак 8/8 1908 Адреса: у Јосип Кесор на Сушаку (Хрватска)

Качићево. шеталиште бр. 46 Код гђе Дачи

Велецијењени господине уреа> ниче!

Шаљем Вам ову радњу за. „Сртски Књижевни Гласник“ и лијепо Вас молим, пошто се налазим У оскудици, да наредите, да ми се хонорар за одштампану ствар „Ситни догађаји у атељеу“ одмах пошаље,

Арута моја молба на Вас, е би сте се Ви заузели за ме код „Срте ске Кеижевне Задруге“. Прије 8 ман 9 мјесеци послао сам по упути џ. АЖ савјетником и прел-

сједником „Књиж. Задруге“ Ар Ружићу) збирку новела „ЏЦрви таасови“ и посебних једно пет“

најст прича за „Задругу“, но до данас није пало никакво ријеше ње. Увјерен сам ла би Ваша за. гтоворна ријеч ствари у мах и= вела на чистац, По једној изјави изгледа да су ствари примљене м то је доста утјешно, ну важно је да дођу слиједеће толине у штам“ ту, а да моту што прије хонорау подићи, јер су моје прилике нај скученије од свих хрватских КЊИжевника. А напокон потребна ми је ми дефинитивна ·олдлука „За Аруте“, које су радње примљене, а које се враћају, јер иначе све ми лежи као мртви Капитал,

Ја сам увјерен, да ће те ми то учинити па дојавити. |

Са одаичним поштовањем и ко Аегијалним поздравом

| Јосип Косор. " "Оваје боравим тек до 170.

Наставак на 15. страни

Милоје Р. Николић - -

1) Доброслав Ружић, професор, књижев ник, државни саветник и министар, био је председник Српске књижевне задруге О 6. маја 1906. — 23. маја 1908. тод,

КЊИМЕЗНЕНОВИНЕ 12