Književne novine

. мој текст, пако се из њега види

СА ИЗАОЖБЕ „АМЕРИЧКИ ГРАФИЧКИ АИЗАЈН“ = МИАТОН ГЛЕЈЗЕР: БОБ АИЛЕН

Десет | напомена

Поводом текста ДА. Стефановића

1'У „Књижевним новинама" бр. 395 објавио сам чланак са насловом „Како се формира књижевни укусе" и поднасловом „Да ли је савремена литература довољно заступљена у школским програмима»". Изнео сам, поред осталог, и тезу да би стварање трајнијих потреба за вредним књижевним делима, а самим тим и сузбијање шунда и духовних афемерности које доноси масовна култура, било успешније уколико би се у школама млади више упознавали са савременом литературом, која је израз савременог луха и структуре модерног сензибилитета, Говорећи о овом проблему осврнуо сам се и на концепцију наставних програма књижевности. Питања, констатације и аргументи које сам изнео у том тексту различито су примљени, Једно мишљење, про“ фесора-педагога Теодосића, који се слаже са ставовима у чланку, објављено је у прошлом броју „Књижевних новина", Просветни саветних Завода за образовање СР Србије Драгутин Стефановић, иначе састављач тренутно важећих средњошколских програма књижевиости, износи у форми упутстава за разговор, супротна мишљења, а да му је главни пиљ да подстакне на размишљање, као и нека друга мишљења, квалификује јел настраним. Пошто о неким питањима и даље мислим друкчије него Стефановић, то ћу још нешто рећи, и то пре свега о ономе што је у вези са проблемима којима се мој ранији чланак бавио, настојећи да не понављам свој целовит став о комплексу питања.

2. Саветник Стефановић замера што се У разговорима о ефикасности наставе књижев“ ности увек полази од наставних програма " у њима се идентификују корени свакој неповољности. Независно од тога што мој текст не полази од програма, или не само од њега, морам да приметим ла,се одмах после поменуте замерке констатује како „програм пред“

ставља) основу..“, итд. Ако је тако, зашто би се разговор 90 озбиљним стварима увек питањима, а не и 0с-

почињао периферним "новом>

3. Аутор чланка, узгред, упућује ноборанна "потребе осавремењивања застарелих нас ЊЕ них програма књижевности на Ме ГоЦеВУ и етску гному о јунаку " џефердару. Ба ша поглед, врло илустративно ШЕ Нас ТИ НО какав је да је програм (на. страну што 3 = да он врло много обавезује!) важан ЈЕ ЈЕ. литет његове реализације. Већ на пр лед, међутим, 1 Његошева _ поетска - у сугерира нешто много логичније, јер та ћурни владика Данило не Шаља ЈУ и пуца из преломљеног џефердара, не да ће набавити пову пушку.

4. -Несумњиво да је тачна тврдња да је

: свај · наставе књижев“ а; аватући квалитет нас 5 Ави „специфичном друштвеном

А АН се ; ПИ вени и материјалном) с тинц 4 ношћу једног изузетно Че МЕН а позива", Мипи ми се, Чик „На КЕ Њ: јасније валвапији требало много гласније виранба рећи н, можда, материјалну 2 а ар ЛЕ сажем да Ме плаше : 8»

па 18 65 последица које могу а Вијум: сеп да би == '4ко. 5н се и С иросвејним но школским ЛОН Та девалвивим је долументима Ра ПРИМ идследица равост -- могао, поред осталих. и о доћи тренутак када Пе прорнеја Х и 0 мање иприви него данас моћи Ио матери, прављање " свог друштвеног И

јалног статуса ": ји и Стефано“ "5. Општеприхваћен стар ПИ у МЕ вић нетниче, 23 програм школске _ аставе ит "нвје само „антологијско- критички, ; ~ У у већ педагошко-друштвену избор и структу“. М еби мојим аргументима, како повн-

а." не противречи 5 : ша аутору ВИ Читаоци „Књижевних

; сује, сећају се дз кај „ тема интересу) МАЊА Пеј бе у МЕ са става пошао кад сам Ми диб д би бе н у сапременој литератури, А. | па 5. о у литератури #3 прошлости, млад

динара аиноињса њаафијании === етииретата папи пи пат ита п——

могли. да заслитавају књижевни укуса 83. траже одтоворе на крупна егзистенцијална питања која наше време намеће, Ки ни

6, Објашњавајући начела и критеријуме састављања наставних програма књижевности, састављач посебно истиче да у наше вре“ ме и у нашим условима програми резултирају ни из нацноналних критерија н сразмера. Пошто су захтеви за пошто“

вањем оваквих критеријума и оваквих сраз“ мера врло различити по значењу и побудама, било је очекивати и објашњење како у пракси изгледа уважавање или игнорисање ових критеријума. 7. Једностраност мојих кочстатација 0 степену присутности савремене литературе у наставним програмима и податак да једно“ стране критике долазе са разних страна и са различитим захтевима Стефановић илуструје замерком, по њему безразложном и не“ тачном, „једног универзитетског наставника (стварно су научни н педагошки рад у нас друштвено девалвирани; да је у питању певач шлагера или фудбалер знали бисмо му име — Ч. М. како се целокупно наше књижевно наслеђе од ХНЕ до ХУШЕ века у школама обрађује само за неколико часова“, Замерка цитираног анонимуса са универзитета не само да је тачна него није у супротности — како то, опет само на први поглед, изгледа ~ са мојим констатацијама. Обе замерке, наиме, на индиректан начин указују на још један од многих крупних недостатака и недо“ следности наставних програма књижевности, који су временски превасходно везани за Х1Х м почетак ХХ века и обухватају највише твз. здраворазумску литературу, дела чији се са. држајн без напора преводе на логички језик.

8. Поводом мога става да се савремена литература не изучава довољно у школама, тврди се да се књижевност ХХ века изучава током целе МТ и ЈУ године гимназијског школовања, па то изазива не малобројне примедбе, итд. Две бих ствари с тим у вези приметио. Прво, ако је литература ХХ века заступљена у школама у толикој мери науштрб литературе ХЕХ века. и зато да би се задовољили критизери, а у ' контексту Стефановићевог

чланка би се -и тако могло схватити, онда би — такав уступак састављача програма (био неодговоран. И' друго, важ-

није, уместо опширнијег коментарисања обнма и начина заступљености новије књижевности у школским програмима, ноновићу податак који је био централни у мом коментару, а који нико није оповргао, јер се и не може оповрћи. Из четзртвековног ' пернода послератне српске литературе, која је више него икада квалитативно и тематски у матици савремених светских књижевних токова, само трн писца, од свих који су се у овом раздобљу појавили, заступљено је у средњошколским _ програмима _ књижевности. Исти је, или и гори, случај са литературама осталих југословенских народа.

9. Просветни саветник се пита да ли само у програмима и квалитету наставе књижевно“ сти треба тражити узроке недовољној заинте“ ресованости младих, и, касније, одраслих, за

вредна књижевна дела, н да ли у овом осми.

слу од школа треба превише очекивати кад су њихове могућности критично угрожене „низом шунд и кич-дејстава". Одговорићу јасно и директно оно што сам у свом ранијем члан“ ку сугерирао: не треба ово очекивати само од школа, али од њих треба врло много очекивати, Погубно би било ако би просветне инсти“ туције признали пораз у борби против најразноврснијих видова шунда и масовне културе. Слично бих одговорио и поводом мишљења о специфичности услова тзв. техничко-технолошке супремације и тав,. упућивања духовних и интелектуалних интересовања „изван књижевно-естетских и уопште хуманистичких сфера, напоменувши да се и ова супремација и ова промена интелектуалних опредељења (ако су стварно толико изражени ми ако је у питању "природни процес) дешавају у нас, поред осталог, у атмосфери константног пораста – неписмености, и у државним и у републичким граниџама. 10, Ка крају; и усмени н писани коментари које је мој текст изазвао још ме више увера“ вају. у. актуелност проблема заступљености савремене. литературе у средњошколској настави, Поновићу да намера-ни претходног текста, као ни ових напомена, није да све проблеме пренесу на терен размишљања о функционисању механизама кремрања и усвајања наставних програма, или о компетенцији, стручној и законској, личности н институција које се овим баве, Реч је, ту се макар аутор текста „О средњошколској настави књижевности" и ја слажемо, о значајнијим пробле“ мима, који нису само школске него и шире

друштвене природе,

Чедомир Мирковић

Над лепоглавским_

тамама

Маријан Јурковић

ОВИХ неколико задњих недеља железнички колосијеци закрчени су влаковима што возе на југ и на исток многе тисуће уморних људи, измучених жена, дјеце која се не смију. То су они који су до јуче били узници њемачких концентрационих логора. Над вратима теретних вагона лепршају на прољетном вјетру заставе пољске и нечија је тврда рука кредом исписала на свим колима ријеч „М/агзхама". А онамо ено и барјака с крупном прве·ном звијездом. То су наши Срби из Војводине, из Босне, из Хрватске, одасвуд. Распитују они нас како је у нашој Југославији, распитују, не могу да се зауставе, Стоје влакови на станицама читаве сате, те се нађе времена да уђеш у разговор. — Па како сте се избавили7

— Руси. нас ослободише, друже, цр веноармејци — говори стара босанска сељакиња. — Изишао мој човјек оног јутра око петог сата из бараке напоље, и кад се вратио, каже: нема вани никога. Како никога, питам ја. Страже, брате, никога. Рашчу се то одмах по читавом строју, али нико не вјерује. Пошаљемо онда још једнога човјека да види што је. Врати се и он — никога, браћо, нигдје. И станемо ми излазити и гледамо: стоји жица око нас, стоје и стражаре, али никога у њима, све пусте. Тек од града тамо допире мека бука, али не можеш разабрати што је. Стојимо тако и чекамо, кад однекуд удари метак у зид поврх нас. Па још два-три, Повучемо се ми опет у бараку и чекамо неће ли однекле почети тући ми: траљезима по нама. Кад одједном чује мо — трчи неко, трчи њих много; Упаде војник — никад таква војника нијесам видјела — им виче, виче нашки, по том сам и знала да је Рус, виче: слободни сте, браћо, слободни! Не вјерујемо ми, друже, својим очима, ни својим ушима, али хрле и други војници, ето им једне дјевојке с пушком, и сви вичу: слободни. Нама се свима одузео говор. Колико смо чекали тај дан, а сад кад је дошао, окаменисмо се. Скочила она наша ситна дјеца, што скоро и не памте свог дома, ту им је, У логору, текло тужно дјетињство, скочила па љубе ноге првеноармејцима, Плачемо сви ми, логораши, мушко и женско, плачу и Руси. А како да и не плачеш, рођепуни мој, кад се сјетиш што смо ирепати

Ам ово неколико година, што су урадили

из нас, нељуди.

Споменуо сам се те уморне босанске сељакиње и свих оних бескрајних колона, које путују преко мађарске земље, споменуо сам се свих тих сретних несретника, стојећи пред пар дана над лепоглавским јамама, које својим стравичним говором свједоче да су усташки зликовци знали бити и гори него њихови њемачки тосподари.

Лепоглавски логораши нису имали сре ћу да живи дочекају ослобођење. На мјесеп дана пред крај рата, једне ноћи, већина логораша одведена је у непознатом правцу. Двије композиције стигле су те ноћи. на жељезничку станицу лепоглавску, али нико од мјештана не може рећи ништа више о томе. Усташе те глухе ноћи нису пустили на станицу ни жељезничко особље. Ни бројеви тих влакова нису забиљежени у, жељезничким књигама.

Од великог логора остало је свега око шездесеторо људи. Данас они леже у јами која се палази у дворишту пове каз нионице, испред улаза у месницу, Ту под самим прозорима ћелија бацали су људе У јаму, и веома је вјероватно да су живи лотораши слушали м гледали кроз решетке конац својих другова. Јама је пуна до вр. ха, и није требало копати дуго да би се открили први лешеви.

Него то није све. Дуж читавог зида који затвара нову казнионицу са сјевера, теку с вањске његове стране друге јаме. Ту су бацана мртва тијела у току читаве задње године дана. Понекад их нијесу ни закопавали, већ би их само загрнули пре гршћу земље, Па кад је с пролећа ове то-

Ранко Рисојевић

НА КРАЈУ ПОХОДА

заборављен у шуми пред јутро коњаник у маглу погледује отуда никаква знака |

никакве поруке за њега

хтео би коња да оседла,

на пут да крене тамо га. већ траже. и ишчекују тамо већ неко

са сузама у очима кроз маглу хита

заборављен у походу већ сед.

· још увек помишља на оклоп

и на снагу мишица својих на коња. који нестрпљив чека из дана у дан

хтео би писмо да напише да поручи да је већ доцкан и да лепше дане треба причекати. хтео би али умор обузима његово тело и он на труло лишће пада.

АКО ТИ ЈЕ СУВИШЕ ДОСАДНО

неко је рекао да стручак пољског цвећа | 5 треба заденути мећу списе и проматрали, док се суши,

како се време у вазу таложи и осипа латице

у очи тролазницима

неко је рекао да пре и после, да у подне, повијена у свом болу вода из реке излази и над моју се постељу надноси

неко је рекао да стручак босиока треба дати повереницима док умиру испред прозорчића од којих су морали кренути даље

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ

аи

а инини-пиенфавннаванснакоаи

Аамне почео копњети снијег, угледали су

_депоглавски сељаци дијелове тијела по-

бијених. Тада су усташе наредили живим аогораттима да набацају смеће. Тако су

и данас ти свијетли гробови покривени.

смећем.

Трећа скупина јама је „легална“. Она се налази на самом казнионичком гробљу. Ту има око тридесет хумова, али су они сви дужи им шири од обичних гробова, по чему се закључује да би у свакоме могло бити по више лешева. Али ни ту,

на службеном тробљу, нема нигдје мат.

писа, нигдје знака који би говорио о том ко ту лежи. Уосталом, ту се усташе нису ништа удаљиле од старе реакционарне Југославије: гробови оних који су оставили своје кости у Аспоглави, у тој „узорно уређеној казнионици ирског система“, како се говорило по енциклаопедијама ми на међународним правничким конгресима — ти гробови стоје ту један до другога, нијеми, без икаквог знака по којем би их њихови мили могли разазнати, стоје као гробови паса. Зар се није могло тим људима, за које је службено било признато да се „издржавају готово сами својим радом“, а истина је да су од њиховог рада многи постали богати и пребогати, — зар се није тим људима, ту, гаје у Иванчици има дрва изобила, могао истесати бар криж над главом

Мсташким зликовцима није било доста што су погубили толико народа. Прије него што су напустили Лепоглаву, они су темељито минирали и стару и нову каз нионицу. Ишли су од ћелије до ћелије и у стијени између сваких врата ископали удубину пола метра широку и толико Ду“ боку, па су је затим испунили експлозивом. Стара казнионица, неглашњи павлински самостан у којем је у 16. вијеку основана једна од првих хрватских тимназија, а у 17. постављен темељ нашем у“ ниверзитету, та зграда готово је сасвим срушена. Нова казнионица такође је те шко страдала. На срећу, велике количи не експлозива нису дошле до дјеловања, те и сада леже ту у ископаним улубинама, по подовима, у кутовима, посвуда.

Тледамо тужне настамбе у којима су логораши преживјели посљедње своје да. не. Негдје нас дочекају саме хрпе руше. вина, негдје се још на поду налазе поштанске упутнице којима су још недавно примали плакете од својих кућа.

— Је ли било и дјецег

— Било је и дјеце.

Гајегдаје испод гомиле питала, зграда, испретрганих жељезних носача, искиданих решетки удари задах распадања.

Иако је читаво село разгртало већ неколико дана рушевине, посао је напреловао врло полако, све док нису дошли на рад заробљеници и они које је крај рата затекао у непријатељској униформи,

Стара павлинска, данас жупна црква, један од најјачих споменика барока У Хрватској, није теже пострадала: ол екс плозија су оборена на земљу два лрвена свеца са дивног главног олтара, а слике у светилишту од павлина Мвана Рамгера, незнатно су оштећене.

ж Х х

Кад су прве јединице наше славне Ар. мије ушле у Лепоглаву, био је логор пуст и празан. Ослободитељи су нашли само рушевине и јаме пуне побијених. Ајеџи у лепоглавском логору није било дано ла изљубе и својим сузама полију свете но: те наших војника.

У ове дане пуне застава много МИСАТ мо на наше мртве другове. Колико би нам они, којп су. фатзизам виајели из нај стратшније смртоносне близине, ПОМОГАН у овом периоду обнове и изградње. Како фи радосно она логорска лјепа метнула на своје главице тророгу капу с првеном звијездом и измијешала се међу тисуће пионира који су ових дана својом дјети:

њом пјесмом покрили наша села и градове. Е Другови наши, жене по дјеца леже по безбројним јамама наше ломовине мртви. А многи њихови крвници још су живи. Својим дисањем они смраде нашу слободу.

Супрута књижевног критичара и есејисте Маријама Јурковића, Отилија, дала нам је овај његов необ. јављени текст, којим редакција жели да подсети на живот и рад овог врсног хрватског критичара, који

је дуго живео и умро у Београду и на његову некада. шњу сарадњу У

„Ктижевним новинама“.

а днираријљнереаЦавенрецциавенља = ин