Književne novine

Владимир В. Предић

КАНАЛОМ | ГРАНДЕ У ПРЕДВЕЧЕРЈЕ

Нема више путника, намерника.

Да прихвати понуђени

Давно заборављени пехар вина

Нема више свиле

Топле и шумне љубавне постеље

Ни ирвеног плашта-чаробњака

Нема више никог да дозове

Ход поносних

Лепих госпи

Дужда који отпоздравља својим

бродовима

И свом мору

Нема више морнара

Ни хвалоспева пучких жена

да се крај њих одморе после бродолома

Нема више занесених

Ћутљивих рибара

Ни осунчаних

Ведрих дана плова

Ни бесаних

Бистрих ноћи љубави

Нема више деце наднесене над плаветнилом

Над буром .

Ни смерних ;

Склопљених руку мајки над њима

Нема више молитве ни страха. ни наде

Нема песме да пружшш јој руке

Да приклониш јој главу

Ишли смо ка Сан Марку Пљускало море у Каналу Гранде Море без душе и сјаја. Промицале У најдубљем сну Улице и фењери

Куће и палате-сени

Промицали вртови и торњеви Лромицала гробља изгубљених

Ишли смо ка Сан Марку

Капале сузе ужареног месеца

У облачно море

Кључала слепа вода у слепом каналу Код Академије

Суоспеле нас гондоле-саркофази Немуштом песмом неког невеселог Подземног света

Ишли смо ка Сан Марку · Грушала се бледа светлост Са хладног неба вејао мрак Тад криком вину се из таме Бели скелет иркве Здраво одбегла душо Поздрављам те Санта Мариа дела Салуте

Ишли смо ка Сан Марку Тескобни у муку

Скучени у беди

Ишли смо

У лакованим ципелама умрлих

Ишли смо ка Сан Марку Пролазили ашнути-године Пролазили сати- рушевине -Наједном ужаснут - Обазрех се Никота више око мепе Пичета више

Ни канала

Ни мора

На Венеције

Само киклопско Ужарено око, месеца "И тамни мирис Изгубљеног пехара

Вепеција, јула 1971.

„треперењем, "што је" младима. била крв раздражила, што је = + хтела да се младост скида'и обљуби, измицала је некуд да“. "ље, измицала.. Била:их је сад саме и пусте оставила; "Као

ПРОЗА „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА“

Оно тамно лице

у сећању

Радослав Војводић .

БИО ЈЕ ВЕЋ СУМРАК, када су пролазили оном стазом из међу винограда, на узвишици, Било их је четворо; Лидија и Стефан, Мила и Бранко. Па су се, тога врелога лета, за клињалди да не могу једно без другога, њих четворо, њих двоје, никад; као што се младост заклиње увек љупко и незаборавно, увек погрешно и увек искрено. „Они су имали већ по деветнаест година, били су на феријама, тога лета

положили све испите на Универзитету. Њих две, само по

шеснаест година, ученице У Нишу, склоне уметности, Др. жали су се за руке, трчали по шуми на Брегу, ваљушкали се на трави, седели загрљени, шапутали ниске романтичне речи, били неспретпи, били узбуђени, били наивни, Било им је лепо, онда, У томе драгању.

После, у тај оубичасти сумрак, са сенкама су неким улазили, без оне несташности, лудости, трчања, као мало зачарани свицима и изненадним светиљкама, што их обасјаваху уз реку, на обали, обраслој високим шибљем, међу врбама уз дубоке вирове. Хватаху се за гране врбама; њи. хали су се, па су гране пуцале, кидале се. Вриштали су, па се заморили, кад су уз брдо пошли, кућама, горе, на Брег. На узвишици, близу гробља, стајали су, задихани, када су чули с транзистора, оно исто што и поподне, опет: да је водећа група у бициклистичкој трци кроз Југославију стигла у Ниш, и да је међу првима био, опет, уз Петровића и Билића, и Мађар Међерди. Било им је то звучно име: Мађар Међерди, па су га, као н поподне, поновили неколико пута, Затим су се раздвојили и пошли свако у свој дом, и У свој сан. Око поноћи, међутим, Стефан је био ушао у тући вајат, прескочивши камени зид. Лидија је била већ ту, па су дрхтали, другачије него ли данас У јурњави, и били су неспретни, када је покушао да је обљуби. Остали су у загрљају, лежећи, док им се дах некуд ЧУАНО био губио, па изнова долазио, у насртању, лудо. Био је обухватио око паса, зањихан опет, кад је однекуд из ноћи наишао њен отац, тек демобилисани. официр. Мајор, командант из револуције, имао је само близу четрдесет година, рањаван у сваку руку п десну ногу док је пуцало, а после, у миру — рањаван у нешто друго, па је због тога и пио м тек онда се депо о: сећао, некако узвишено, сањајући у тој својој пољуљаној јави да још води неки прекинути јуриш, давно једном за» вршен, Гледали су га како се повија, па је. Лидија заплакала, тихо, малаксало. Стајао јој је отац у широкоме двориш, ту, пред новом лепом кућом, клањао се још нечему давно. ме, пред прагом куњао, окретао се небу и звездама, заплављеној летњој ноћи, помињао неке речи, неке ране, можда неку песму, можда неку младост. Помињао, незадовољно куњајући, неку револуцију као своју младост. Па су'та чули, док је седео на прагу, како певуши неку гусларску торштачку мелодију, пз перфекта, неки јаук, уз меланхоличан и тупо милозвучан дрхтај гласа, тела, сна дисања, Чули су, па су се уплашено тргли, ·јер се Стефану било учинило да то има неке везе са њим, са Лидијом, са светом У коме су били, са ранама које се нису биле замириле. Др хтаво се, ипак, успињала та песма као лелек: Међер има у цара јунака, међер има силнијег Турака, који зета обрапише мога...

Топла ноћ, што је кожу мрежила неким узбудљивим

да је била па њих посве заборавила. жтхж

Као да је био посве здрав и тлава та више није-болела. Чим је пошао на железничку станицу био је попио „пливадон“. Међутим, сада схвати и поче да се плаши тога; што је бол бивао јачи — одузимало му се памћење, њему, Стефану Дељанину, младоме још уметнику. Није могао чак ни да се сећа. То га је било поразило — да не може више ни да се сећа!

Док је тутњала локомотива, док су промицала богата жуто-зелена сремска поља, ижђикала од многих киша, и још увек полустасала за жетву, док се коров видео свуда — он је слушао у томе вагону, са некога досаднога транзистора, да је Мађар Међерди, после више година, поново возио У бициклистичкој трци кроз Југославију, и да је и данас био, опет, као некад давно, међу водећима. Ухватио је био Стефан главу међу шаке, па покушавао узалуд нечега да се сети — шта то значи2 Да ли то уотште нешто значи за њега2 Је ли некад нешто значило Не зна. Није се ничега сећао. Није му успело. Иако је однекуд из сећања, из неког мрачнога бунара из прошлости, као са некога тавана, из неке можда зелене преграде детињства, нешто чудесно шикљало, као да даје знаке, долазећи у неким тракама подсвести, па. п пунећи унутрашње садржајс Стефанових мисли, Није знао откуда то, а још: мање шта то представља. Покушавао је да види само своју малу девојчицу, ћеркицу плавокосу, како је њише током ноћи, и како јој тепа, пре него је био пошао на пут. Спавала је, затим, у наручју му, као сан који је стигао са далекога пута. Е

Онда се возио аутобусом ка Нишу, и бно је ту неки момак, симпатичан, јавио Стефану срдачно, и девојци је пешто о Дељанину причао; али овај је био узалуд покушао да се сети — ко би то могао да буде. Било му је жао мп због тога, поми-

шљао је, јер је мало људи волео да сретне на путовањима, ,

а све мање је било оних којима се радовао кад би их сретао. Међу њима, као да је био и тај младић, раније, осећа сад то. Можда је то неко од његових са југа, неко са Брета. Алп ништа — пије помогло, није се сетио. Младић као да је-то осећао, па је са чуђењем неким гледао У Стефана Дељанина, пи био је окренуо девојку, као да је желео да их Упозна. Окренуо се био Стефан од њих, загледан у сиве зградурине, које су промицале без реда, као завитлане некуд у простор, па опустеле, напуштене. . Тих тренутака, п у аутобусу, попово је био чуо, да је Мађар Међерди, у стапи бициклистичке трке Од Крагујевца ка Нишу, већ био у водећој групи, са возачима Валенчићем и Русом Нељубином. Удараше сад Стефан по некој прегра-

ли у сећању: шта значи, шта ли то значи Сећаш ли се-

Стефапе2 "Шта ти то показује Шта казује2 Подптни неки рам! Отвори неки прозор у сећању! Није се сетио.

Када је излазио из аутобуса, заморен, у Нишу, видео је нека позната липа, Затим, право на њега ишао је човек па се насмејао. Стефан је, у магновењу, био окренуо тлаву м страну, а затим био схватио да му је то неки рођак, офиштр, а сада у цивилу, пода је прошло много година како се нису видели, Али је официр био исти, мало дебљи, мало пунији и у лицу, али исти. Није се Стефан сетио како се зове тај човек, ни где је сада, ни шта хоће. Стефан, натињући се пекуд, као да се спушташе У дубоку јаму, тамо = У несећање, где се може и изгубити, Бол је неки у њему био јачи. Бол та је био узео. | |

"Пистошна га, болна, сва од магле п кидања = нека Аннија кривуља беше око срца ухватила, као око паса, па та витлаше, поводећи га, заводећи, кријући се У неки тамни утао, ни у шта. Био је пошао робБацима, п сада су из Ниша, у „шкоди“, хитали онамо на Брег. У Нишу је било пуно света на улицама и тргу, око Коњаника. Бипиклисти су и: ли стигли, и он је опет чуо, да помињу двојицу: Руса Не

са девојком, танковитом, н тај се био '

љубина и Мађара Међердија. Није се сећао, да би то: могао

шта било да значи у минуломе животу. Ја га је мање бодела, док је ћутао У колима, покушавају и да СВ шта значи нека реченица, коју је јуче читао, онамо под а ком Гором, где је остала жена са ћерком да летују. не ји циљ, али нема пута, шаптао је ту реченицу, ма 2 и: није знао ни чија је ни одакле је, ни то — зашто је дио 32памтио Оно што називамо путем, био је други део ИЕ це: колебање је. За се био ОЦА А ЛЕ с!“ кола брзо мом уз Добричка поља, тамо, к: . 3

ар СЕ и били изишли из кода, поново ЈУ ДР онога официра, па се сад пољубише у сваки образ, у ар | времски, као прави рођаци. Било је ту пуно снета, у те ом помало тужном а помало им хистеричном распол ж 4 ЊЕ ло је све то укочено на изглед, као на а фотографијама где има пуно ратника, сабаља и ордења. оздрављао се са свима, али та је то забрињавало, да мало И познаје, нако су то били његови са Брега п околине, из Прокупља, Лесковца, Ниша, ата

Тио је ракију, иако је би ; све Сао аи А. књига, са његовим Бачким потписом из гимназије у Прокупљу. Радовао се кад год поново види те књиге, мало ужутеле, мало запрљане, мало посивеле, али му никад нису биле туђе, као и онај начин на, који се потписивао, ћирилицом: Стеф. М. Дељанин. 3

Затим су били у ту собу ушли и Мила и ал фесори сада у Нишу, већ не више млади, па су се љу или са њим, стари другови. Није могао да им објасни ЗаЦтто није свратио код њих, па да зајелано пођу па сахрану . Бпло би мило Лидији, каже Мила, да смо. нас троје заједно 40 шли, Како ви, како вам је2 — поздравља их Стефан, Нама је лепо, кажу, срећни смо. Али ти, стари наш друже, како си ти, Стефапе2 Он се тихо осмехује, не више као некад, већ некако другачије, опустело, па испија ракију и одма. хује руком, Мени је красно, шапће им затим, па им онда, уз тихи осмех, нагнут нечему давноме, казује, вадећи одне-. куд из сећања, из некога тамнога бунара, неки грумен бола из зачаранога Хеллерлина: „Време пролази — ми старимо, а не виђамо се“. Загледају та њих АВОЈе љубопитљиво, као и стари. отац, му, па се можда као и отац поносе — што је сто Стефан Дељанин са Брега, познат постао, често чују какосе његово име помиње преко радија и у неким новинама.

Што је син његов све ћутљивији, чује да питају оца, па Сте-

фан бежи ван, обилази подруме, вајате, шљиваке, јер га и

пе, у малој соби, где је

ПАУСТРАЦИЈА ХАЛИЛА ТЕКВЕШЕ

отац све чудније посматра, као туђина, Као да је странац међу својима. Странац м у својој породици.

жољохж

Поворка, пода у црнини а пола шаролика, тога летње“ та дана — уз нарицање и прашину и људски зној и патњу, иде ка гробљу, тле ће сахранити господина друга мајора, Лидијиног оца, који је, на тајанствен начин, прошле ноћи, пред зору, погинуо. Кажу, чистећи револвер, у три сата пред зору, да је погинуо. Случајно се то десило, кажу.

Испред поворке, онај момак што га је Стефан био срео у путу, носи ордење мајора Поповића — неколико ордена за храброст, две звезде, споменицу, неколико медаља. Позади, у сандуку, носе остатке друга јунака из револуције, анонимног већ хероја недавне прошлости и савремене историје, који се, веле, у последњих неколико година, понашао мало необично, пијући пуно и повремено пуцајући у невид: љиве главе својих непријатеља, У црнини, иза сандука, док је муж — локални политичар — придржава, уплакана Лидија, некако неприродно угојена, поднадула. Људи, торштаци више, као да се затрчавају, један по један, прилазе тако ковчегу, подбоче се рукама, подигну главу небу, па крикну, залелечу: Леле мене, друже мајоре! Као да је леле њима а не другу мајору. Онда се врате међу остале, у поворку, док ветар те речи не завитла некуд, у безданост летњета дана, неба и сунца, у хладну туђину природе, пи у шта. Само што се ови из градова, смерни и немн и тихи, загледају опет У форми лепога понашања, јер им се чини како је смешно оно што чине торштаци; оно кад лелечу и како лелечу. Али, ипак, све је како треба и све иде по протоколу.

Близу гробља, док пролазе поред последњих кућа с ле ве стране, Стефан се Дељанин заустави, па као да та неко посече, окрену се тамо одакле је чуо радио пи неке речи, које га погодише: Мађар Међерди више није био међу волећима ... Заједно са повећом групом возача, у којој су 6тла два Југословена, па неки Холанђани, Белгијанци, Бугари — и Мађар Међерди је био заостао и испао из даљега такмичења, Стефан је био стао као укопан, и као да му се нешто било десило. Нешто се било покренуло у сећању, не“ ки прозор се био запалио у тами, нека су се врата била 01ворила у ноћи и могао је негде да уђе. Био је познао неко лице, можда своје, можда некога другога. Био је завирио у тамни вир тога сећања, Пробуди се, кнеже мој, шаптао је себи.

Гледали су та збуњено, па се људи почеше туркати, под“ ругљиво, јер видеше да се смеје, п да је изашао из гомиле, и био потрчао у десно, ка реци. Он је трчао као да је био пашао неки траг. Било му је, наједном, пуно лакше, Био је весео, било му је лепо. Као да се био ослободио од себе са мога и као да је нешто драго, што је дуто тражио, био мај“ зад нашао. Јурио је у неки свој унутрашњи завичај и био је познао оно тамно лице у сећању. Оно га је водило у не ки чудни, далеки, можда последњи пут. |