Književne novine
ЛИКОВНЕ УМЕТНОСТИ Амерички графички дизајн
Ретроспективна изложба Пуш Пин Студија, Музеј примењене уметности, Београд
чисте и уравнотежене ликовне усаглашепости средства и идеје, мисли и њеног графичког еквивалента, Разуме се, сва изло жена дела нису ни по свом естетском ни по свом „примењеном" односу реализована у пуној сагласности са захтевима мо дермо схваћеног дизајна. Али оно што је заиста изванредно, што говори о зрелости целе једне школе, то је одлучна окрену. тост времену у смислу двоструке садржајне оријентације: плакат или илустрација, амбалажа или омот књиге схваћени су и реализовани као самосталне ликовне цедине али у чијој основи лежи једна. друга садржајна компонента.
„Ова изложба је, у ствари, презентација најпознатијих аутора у свету веома признатог Пуш Мин Студија, чији су представници М. Глезер, С. Чвост, Т. Лујс, Џ. Макмален, Џ. Џојнер, Х. Левит и други, све врсни креатори модерног духа, који у привидном електицизму успевају да. нађу лични израз лишен конвенционалног п превазићеног. Стога је и оправдан њихов утицај на широко подручје графичког дизајна у свету.
Организујући ову изложбу, Музеј примењене уметности је омогућио и нашим ствараоцима из ове области да се упознају са најбољим делима из колекције овог познатог Студија.
Срето Бошњак
Радомир Барјактаревић
ПРСТ КОБИ
Ни то, друго нити оно треће;
То јест ни страх који живот плете То јест ни жеђ која срце креће То јест ни сан што увис полете —
Нису. зарад промаје и ветра Нису искра пламена и таме
Нису ни нијансе гласног спектра Већ свет што изгуби темељ-камен,
Већ реп мрака притајен у дану Већ прст коби у одежди. зоре Сенке јасне и по сјају боре Као страшно питање на длану:
Зар да нестане са чела украса Због којих су се мртви клели2
Зар да смо снове узалуд плели „ Док лудило небом нашим стаса:
Зар да не буде вилинских нити С којима смо и од себе већи С којима смо што не смемо бити: У зенама звездани жар трећи!»
ТАЛОЖЕЊЕ
Слива се катран низ цвет свели Који су.једном такле усне Мрак се згусне: та ноћ жели2
Облаци сетни облаци меки Брте се ноћу око ивета Тражећи топли додир неки: Сјај света л" жар лета
е Сећања бледа... сене сен У мени и испред млаких корака
а.
Све тања стаза као трака |
Угруван сан на челу стене: Мрак се гнезди у мени Као напољу ивет зелени
ме Али на мом беспућу пусто. Задрхта спарна ноћ што дрема И трептај лаког сна У коме = Ни свица ни цвета. свелог нема:
поврне једне усне арени немир згусне.
КВИЖРаНЕНО 9
,
РЕЧ О ПОЕЗИЈИ
(0) НЕПОМЕНИЦАМА
У ПОЕЗИЈ
„БИЈАШЕ СТАСАЛА ЗА ЖЕНИДБЕ" каже Матија Бећковић у својој песми „Смрт Перка Пушољине", и додаје — „да не чује непоменик". Непоменик је онај који се не сме поменути, чије име се не изговара. То је враг, нечастива сида, Зл0... а зло не треба призивати. То је вук. Ако му се име помене, бануће нам пред кућу: ми о вуку, а вук на врата! Зашто онда Бећковић није рекао: „да не чује Ђаво“, или „да не чује зло, како се то обично каже2
Да Бећковић није песник свакако би прихватио једну од познатих речи и учинио нам своје казивање разумљивијим. Али песници беже од обичне разумљивости. То умицање траје колико и песма. Мепоменик је реч чија нам садржина није сасвим јасна, али, ма како је протумачили, остаће још места за нова тумачења. Једну такву реч уноси у своје Слово о полку Игорову" и песник који је певао у дванаестом веку на староруском језику. Он ветар назива ветрилом, и каже:
О вегре, ветрило!
Зашто, господине, насилно вејеш»
У овим стиховима свака реч је као саће пуна, богата садржином која нам је данас непозната. Првобитним _ значењем речи ветар (онај који веје), првобитном садржином им осталих речи, њиховом сликовитошћу, визуелним _ ДОЖИВљајима које у-нама изазивају, могу се ови стихови вратити у дубљу прошлост;
О ти, који вејеш,
који стварајући ваздух, једриш!
Зашто, даваоче,
упирући у нас силу своју,
вејеш и дуваша
На овај начин, иако то нисмо смишљено учинили, приближили смо стихове једног руског песника примитивној, али сликовитој поезији становника Океаније, Нове Гвинеје, Аустралије... А ми његове стихове нисмо преводили. Нисмо их ни препевавали. Само смо речима којима се служио вратили првобитну сликовитост и садржину.
За оно што је видео, песник је пот ражио реч. Нашао је и њоме обухватио своје виђење. Цела слика је стала у њу. Та реч је у зачетку била само његова. А када су је схватили и некако осмислили и други, песникова реч је постала обична, свакидашња. Зато, када читамо старије песнике, смета нам потпуна разумљивост њихових стихова, сметају нам познати изрази, не привлачи нас јасна, недвосмислена, једносмислена, неприкривена реч. Она не покреће машту, Из ње је ишчезла слика, а остала гола одређеност. Осећамо у речима празнину, а при том не помишљамо да их је време начинило таквима, да је оно узрок томе, а не песникова ненадареност. Оно што је некад било песничка реч, данас то није. Можемо бити сигурни да ни песник дванаестог века није волео речник својих претходника.
Виктор Шкловски каже да је најстарије човеково поетско стварање било —
стварање речи, Али, закључује он — „са: да су речи мртве и језик је налик на гроб ље". Према Шкловском је — само прва,
тек рођена реч, била жива. Због своје сликовитости. МИ збиља, ако речи не значе оно што су значиле, из њих су отекли сокови. Остала је само звуковна љуштура у коју се увукла конкретизација као рачић у пужеву кућицу. Те речи су, ка. же Шкловски — као геометријски знаци.
Али срећа је за нас што се речи не престано рађају. Оне старе, обичне, које нам се као на длану откривају и смислом и садржином, али и несликовитошћу, постају у поезији непоменице. Ако их песник често помиње, нанеће му зло, И његовој поезији. За то ће потражити но. ву, створити своју, или ће старој речи, која већ постоји, дати новији, пунији садржај. Јер — невоља је у томе, што смо
сачували речи, а изгубили везу са њихо“
вом првобитном садржином.
Тражење речи је процес колико и певање стар. Ни песници који су наследиаи језик и речник аутора „Слова“ нису могли друкчије: не трошећи много од наслећђа, кренули су да сами стичу. Један је схватио да ветар, поред тога што веје, разносећи снег, одвајајући плеву од зрња, одаје и неки звук. Њему се то учинило као кад човек дахне и испусти ваз дух из плућа. Он је тај звук назвао духањем (дувањем). Другом се учинило да звук подсећа на пућкање, као кад се ис тисне ваздух кроз затворене усне, па се чује „лух". Он је вејање ветра назвао пухањем. Нема сумње да су и ове речи некада биле песничке. Сада то нису.
Док ствара, песник је у првом реду понесен сликом и својим виђењима. Али њега подузима и звук и ритам и мелодија. Непознате речи, ако се прихвате, уносеу песничку творевину једно ново 03вучење. Непозната реч може бити и из мишљена. Није ли Шандор Вереш на јел: ном фестивалу прочитао две песме испе ване на измишљеном језику. Милан Мидишић, који нас о томе обавештава, каже: „Ништа на фестивалу не беше убелљивије од тога мелодиозног мумлања". А Виктор Шкловски наговештава: „Можда ће се у звуковима открити смисао".
Али непозната реч није увек новостворена реч. Она може бити и стара, одбачена, заборављена... Она може таворити у неком дијалекту. Када се такве речи изговоре данас, када се. унесу у стих, могу да прозвуче ванредно лепим, необичним тоновима. Необичним речима се за: мењују песничке непоменице. Шта је дру то Бећковићево „Рече ми један чоек", ако не — умицање од разумљиности, од обљчног, свакидашњег;
Оћарито, није загушито, није ко оно моје муло...
Није ли то „муло" откровење за: оног који зна све звукове књижевног језика, који је већ засићен њима2 Необичне речи, казује Шкловски — наметљиво се памте, голицају језик, траже да се тренутно понове:
Они чечо чечерави,
за чеперак виши од највишега,
није сакија ко ово ја...
Те речи збиља делују тако на све нас. Оне нас узбуђују и својом скровитошћу, али само дотле, док се не објасне, док им се не придода речник. (Зар је потребно објашњавати стиховег Може ли се песма објаснитиг) Читалац не треба да гледа у речник док чита Бећковићеве стихове. Нека то чине лингвисти. За читаоца није сазнање речи оно што ће га понети, већ наговештај тога сазнања, већ жеља да размишља о речима чије звуке чује, да их открива. Песничка реч је пријатно наслућивање. Подсетимо се примера који наводи Шкловски: „Жене су у Чеховље: вој приповеци 'Сељаци' плакале у цркви када је свештеник споменуо речи „ашче" и дондеже'." Он сматра да је као сигнал за почетак плача мотла доћи до изражаја само њихова звуковна страна, Али...
Није само то. То је она вечна загопетка необичне песничке речи, она тајна коју у себи носи непознато, опо вечно трагање за смислом.
Никола Јеремић
,
Игра оолика и ООлИЦИ игре
Нови токови словеначке поезије
ПРЕДА МНОМ су две управо објављене словеначке збирке песама: Јожета Сноја „Одједмом у великом пространству сами" и Томажа Шаламуна „Тумарање за Марушком". Обојици песника ово је већ трећа збирка, Сној је 1963. године објавио „Млин стооки" и 1968. „Коњицу _ словеначких _ хоплита", Јаламун 1966. „Покер“ ни две године касније „Сврху нелерине". Судбина ових збирки, односно поетско социјални успех ове двојице аутора веома су различити, Сној долази у ред „најнесрећнијих“ словеначких послератних песника, Кад је његова прва збирка (1958) требало да изађе као сопствено издање (одмах после Зајчеве и Тауферове), због тадашњих политичких прилика њему је и та могућност била одузета, Његова поезија остајала је у часописима, збирке су излазиле с великим закашњењем, песник је био потиснут устрапу и заборављен, нако је упорно настављао да пише, а његова најновија збирка јасно нам саветује да поред тандема Стрниша — Зајц, формирамо генерацијски тандем Сној — Тауфер (а уз њих Форстнерич — Вегријева). За разлику од Снојеве, Шаламунова поезија од прве представља пун погодак, Збирка „Покер“, која је још могла да изађе као сопствено издање, значила је, такорећи, пре свог изласка прекретницу у послератној словеначкој поезији, њен се аутор прочуо, чак био извикан, представљао је и још представља појам модерне словеначке поезије. Па ипак, мада обојица песника чи-
таво време своје песничке активности „расту“, .
а збирке које данас читамо несумњиво су њихови највиши поетски домети, наша свест о вредности Шаламуна неће се променити, већ потврдити, док ће се наслућивање о.вредности Снојевог дела засигурно извући из нејасности и неодређености у јасну спознају. Суштинска заједничка тачка обе збирке је њихов изузетни артизам; Сноја сматрам јелним од најбољих мајстора словеначког језика, толико је истанчано његово осећање речи, њеног звука и употребе, а Шаламунова машта у комбиновању речи показује такође изузетан дар за поетско-речничку синтаксу. Обе збирке можемо да означимо као. виртуозне и стилски бриљантне, Особитост Снојеве збирке састоји се у нечему што бисмо могли назвати експерименталним истраживањем звучних могућности словеначке речи, То су радили словеначки песници и раније, али Сној истражује у сасвим другом правцу него што је то чинио, на пример, Жупанчич, Не запима га популарно, распевано хармонизовање; благозвучје које он тражи није глатко, већ чворугаво и напето, није угодно, већ напорно, није у облику арије, већ резултат лабораторије, није излив откровења, већ пронзвод муке. Језичка слика његове поезије, коју треба читати наглас (најпре пажљиво рашчланнти од речи до речи, уочити детаљ, а онда поновити у текућој пелини), јесте парадоксална комбинација, ако се изражавамо школским терминима, импресионизма и експресионизма, импресије и експресије. Песник који се школовао првенствено код словеначких експресиониста (нарочито Косовела и Антона Волника) и чија је песма настала као побуна против импресионистичког реализма „четири песника", покушава, и то му изванредно полази за руком, да изрази нешто што бисмо могли назвати унутрашња импресија. У циклусу „Мале висоравни чистог слуха“ поставља себи као изричит задатак: како са звучним подудара“ њем речи, понављањем, комбиновањем, контрастирањем и прекривањем карактеристичних слоговних, сугласничких и самогласмичких скупнна, дакле нечим визуелно пепредстављивим (темељно ненмпресионистичким) али звучно,
СА ИЗЛОЖБЕ „АМЕРИЧКИ ГРАФИЧКИ ДИЗАЈН“ — ЏОН ОЛКОРН;: РЕКЛАМНА ИЛУСТРАЦИЈА ЗА „ПЕПСИ КОЛУ“
гласовно изразитим, структурираним побудити унутрашње опажање, оно што осећамо иза очних капака, у пезнаним, једва истраженим, још неструктурираним, поезији пруженим, неслереотипизираним, још неовладаним, слободним, неухватљивим просторима наше предсвеста, Снојева поезија не задире дубоко у значај филозофско-језичке фантастичне комбипације речи и њиховог корена (као што то чини поезија Франца Загоричника, која је са Сиојевом у извесној веома уско повезаној узајамној опозипији „да чак издају сродност смргпо се међусобно поричући), већ у значај звупно језичке фантазијске комбинаторике, Открива нам се свет веома лалек од познатих обра-
заца свакнлашњег разговора, инструментализираног језика; свака Снојева језичка слика, прецизном но пстапчаном конструкцијом, наро- , чито задире у пенспитане слојеве представља“ ња — језика, рашчлањава их, обликује, успоставља, остварује, озвучује, као мале филигранске салише које ће активистички и слоновски марш доцинјих трубача наравно врло Орзо претворити у преглелне, животне, људске, а изнад свега познате н лосадне сале за пријем. Снојева поезија, међутим, нерадо прима, не ваби у своје пећинске авантуре чулноможданог ткива. Аристократски се повлачи, делује као усамљени холац и тиме ефикасно посведочава ризичан опит који се зове људ-
ски живот, Ако Снојеву поезију дефинишемо као поезију осмишљеног осећаја, тиме је постављамо — у нашој историјској табели словеначке поезије — између традиционалног пупог Смисла и аванигарлистичког голог Осећаја. Можда је основни узрок социјалне актуелистичке неефикасности ове поезије управо њена бивалентност, а у поводу изласка ове Снојеве треће збирке можемо уједно с пуном сигурношћу казати ла актуелизми успешност губе, док је оваква бивалентна погзија стиче. јер откривамо да је та бивалентност веома подесна могућност за дорађеност ни савршенство одређене поезије. Ако за ниједну, онда ове две ознаке свакако важе за Снојеву поезију,
У скромној опреми и под прилично неуспелим насловом (што је било карактеристично _ и за песничку збирку другог водећег авангардистичког словеначког песника, изишлу пре две године, за „Жалосну Мајну" Изтока Гајстра Пламена — редак је случај да аутор уме и да опреми властито дело) Томаж Шаламун нас упознаје са својим силовитим, богатим, развејаним светом који, наравно,. није богат у традиционалном смислу богаћења, раста личности, већ података, (необичних) веза, обрта, односа, слојева, значења, незначења, варница, речи, Шаламунов свет је понешто зао ватромет, као што је Снојев помало поучно заједање. И Шаламун је маг речи, динамичан је, док је Снојева поезија изразито статична, У његовој поезији осећа се страховит замах, управо побеснело-игрива страст, вулкацска и елегантна спонтаност која признаје врло ретке границе, док је Снојев исто тако спажни замах закочен, сабијен у Облик, каналисан нако је голем ток енергије подједнако непрекидно изнад нормале. Сној од збирке до збирке све аристократскије, „индивидуалистичКИ" естетизира, док се Шаламунов почетни елитизам плебејизира, а песник се нашироко еротски даје. Први пише, други говори, али обојица са знањем и инвенцијом. Обојица су модерни _ретори, вратили су реторици њен значај, пуноћу, дејство, домишљатост, изворпост, свежину, Сној свет саставља, а Шаламун, тај иронични и самонронични, пародичви и самопародични, бриљантни говорник који у дијалектичким _ парадоксима ужива и иживљава се, изазива и подсмева се, свет распршава, бризга, развејава. Насупрот Сноју- мипијатуристи, методично нас запањује слободом чаробњака (пева по Полоковом методу).
Обе. поезије су крајње културне, само што се Сној према култури односи са поштовањем, а Шаламун покушава да је исмеје, сруши, по“ ништи, али на сваком кораку доказује, што је такође један од његових парадоксл, да се ње не може одрећи, јер је његов интегрални део. Први гради, други импровизује. Један обликује, други измишља, Старији је помало сувопаран, јер је често монументалан, млађи је без изузетка духовит, никад баналан (ту се види веома добар, наравно модеран „укус"). Један је збијен, други распршен. Шаламунова“ поезија је поема непредвидљивог, али могућег. Шикљање увек нових, речју и доживљајем реалних светова, од којих ниједан није сличан или истоветаан ономе којег познајемо из чи. танки, из наше свакидашње типизиране ндеологије или перцепције, а сви су, о томе нас збирка темељито убеђује, нашији, живљи, занимљивији, делотворнији од познате баналне узде историјски фиксираних сличица. Поезија коју читамо је „полудела" и из миријада сит-' пих, _ разбијених, неравномерних, различито брушемих, различито постављених, различито снажних, са различитим диоптријама“ опрем- · љених и разнобојних стакалаца састављена слика која пред собом и пред нама непрекидно бежи, а истовремено се п непрекидно враћа и опседа нас.
Додамо ли поменутим збиркама још низ литерарних дела која су се појавила у последње време, смемо да закључимо да се данашња словеначка лепа књижевност налази у изузетно стваралачком раздобљу.
Тарас Кермаунер
(Са словеначког Роксанда. Његуш)