Književne novine
| :
ДАТУМИ
Значајно
дело скромног човека
Сто година од робења АнђБелка Крстића
КАО ШТО је Кочић у српску
А Л у књиже
увео Босанску Крајину а Станковић Бре ње, и као што су Матавуљ и Ћипико насдикали родну Далмацију а Боровић“ и
"Шантић Херцеговину тако је Анђелко Кр-
стић српску књижевност мотивски 060. татио животом и људима крајњег југозацадног дела Македоније — Охридског ДХримкола. Рођен је 20. октобра 1871. то. диве у Лабуништу, недалеко од Струте на обронцима камените Јабланице, Њетов животни пут је пут печалбара од раних дана детињства, учитеља у условима иле. талног, и касније легалног, рада у данима. неподношљивог турског „ропства, сужња у турским апсанама и борца на содунском фронту. А и поред заблуде “ односу на македонско национално пи. тање, био је у својим приповеткама снажан критичар социјалног ропства народа за чији се човечнији живот борио. Својим књижевним прилозима Крстић се“јавио почетком овога века у „Нариградском гласнику". Сарађивао је, затим, у календарима „Голуб“ и „Вардар“ и часопису „Аело". Али његова афирмација. отпочеће 1911. тодине сарадњом у „Српском књижевном гласнику", где је објавио:неколико изврсних приповедака („Вечито дужни“, „Сеоски писмоноша", „Печалбарева жена", „Покојни Алија лулар"). Поводом тристоте свеске „Српског књижевног гласника“, у једној белешци уредништва међу „главне представнике наше прозе" убраја се и Анђелко Кр-
" стић. Њега помиње и Јован Скерлић у
својој „Историји нове српске књижевпрости“ као младог писца који „заслужује пажњу“.
Први светски рат ће за више година потиснути Анђелка Крстића из књижевпог живота. Он ће се новим приповеткама јавити поново тек 1922. године. Сарађиваће у „Јужној Србији“, „Мисли“, „Јужном прегледу", „Српском књижевном гласнику“ и другде, али ће на себе скренути пажњу целе југословенске књижевне јавности 1932. године, кад ће се појавити његов велики роман из живота мекедонских печалбара „Трајан“, и збирка приповедака коју је штампала Српска. књижевна. задруга. Те исте године, ову књиту приповедака наградила је Српска академија наука, а две године касније ро-
ман „Трајан“ добио је награду Акадс- _
" мије седам уметности.
Педесетих година објављено је неко. лико књига Крстићевих приповедака („При поветке П", СКЗ, 1951; „Вечито дужни", Народна књига, 1952; „Нема пазуха“, Кочо Рапин"“ 1952: „Одабране приповетке", Рад, 1954: „Нема пазува", Кочо Рацин, 1965) и друго издање романа „Трајан“. (Брат-
„ство-јединство, 1954). Неке његове припо-
ветке ушле су у заједничка и антологијска издања најбољих српских и југословенских приповедача (Пет приповедака, Народна књижница, 1930; „Савремена српска приповетка", СКЗ, 1943; „Приповедачи П“, МС-СКЗ, 1963), превођене су на неколико страних језика и штампано заједно са приповеткама наших признатих уметника речи (»Ногаку уетес« — АпгоЈосја. гибазпеј зтбакеј Иеета ту, Манса 510метка, 1940; »Раз Гапа дег Зетђеп егхаћ је, Хенксћићеп- џпа ВисћегУепав »Непте«, 1947; »Умпозјау због! 510г1е5«, "Охгога Џујуегану ргез5, 1966). О њему је писало више од, стотину приказивача, критичара и научних радника и написало око две стотине приказа, критика и студија на свим језицима југословенских народа, затим на чешком, словачком, немачком и енглеском
језику. . аписани Кретићеви радови Н г ЗА пијем фолклора по ОИ (ВИР „Беле покладе“, „Нова година ),. 5 Ма приповедача са Зара бо ле: дима упознао У ШКОАСКОЈ клупи „ДМевут, већ од 1908. тодине осећа се крст
Аратомир Брајковић Нервозни дечак, у октобру
125 трага ћемо нестати. ез трага !... " + (И, 5 са страну звезде, пуцају наше 8236) Самртнички се држим за Р Арата, та Ковавим срцем, препун 1659 Без траза ћемо нестати Ђез трага !... | ; (Као шће падај у и ) Самртнички се држети
сривам суво
Арата. т Хиљадугодилињег падања 0 злато. ( :
Бег трага ћемо нестати
(Ра са сама ити:) (Или "65 само међу звезде. ТЕК Озарујући ме каже ми ре:
Да : 10ш ја и ти Да, бар, светлећемо, 19: дуго 1 :
|
АНБЕЛКО КРСТИЋ
биљније посматрање и реалистичније са. гтледавање живота –(„Склаф", „Отмица"), сазревање и изграђивање у сигурног и самосталног сликара македонског човека („Вечито дужни", „Печалбарева. жена“, „Сеоски писмоноша"). У периоду између два рата Крстићева склоност ка социјалним мотивима постаје све изразитија. И за Крстића, као за још неке југословенске писце, карактеристично је, неколико тодина по завршетку рата, извесно ишчекивање, очекивање испуњења нада, па збуњеност. Крстић је, потом, покушао да књижевном речју укаже на нерешена питања („Јове наполичар"). Мако већ стар, он није живео од успомена, нити се задовољавао ослобођењем Македоније од Турака у оквиру Србије, већ је у низу приповедака оштро жигосао експлоатацију, ко рупцију и ошиту политику ппедратног режима према Македонији („Подушје преживелим и изгладнелим“, „Нема пазуха“, „Продаје се село" и др.).
Пред први светски рат и после њега печалба у Македонији је узела размере националне трагедије. сам печалбар, Крстић је дубоко појмио трагику печалбарства. Мотив печалбе започео је још “ својим првим приповеткама објављеним у „Цариградском гласнику“ („Печалба“, „Из печалбе"), затим у приповеткама „Вечито дужни", „Печалбарева жена", „Сеоски писмоноша“, и другим, да би га у своме великом роману „Трајан“ дао као широку и богату фреску живота једног света који је на печалбарење упућен као на једини излаз да преживи. Неки мисле да је „Трајан“ највиши Крстићев домет, док има мишљења да је у једном броју својих при+ поведака постигао највише успеха. И поред критичких примедаба на композицију и стил, као и однос према националном питању, тотово нема критЕчара који је оспорио несумњиве уметничке вредности овог великог дела. 1
По тематиши својих дела, Крстић није био ни арханичан (нису га интересовали прозилост, краљеви, војводе, велможе), ни модеран (није писао о фабричким радницима), већ реалист у пуном смислу речи: његову пажњу као уметника привлачили су дуготрајни болови и шкрте радости људи које је добро знао и с којима је живео, а то су били сточари, земљорадници, печалбари (зидари, зиећерџије, млекарџије, бозапија), кметови на беговским чифалу. џцима и кулучари, задужена сиротиња.
Крстић је написао значајно дело живећи далеко од културних центара, и књижевних утицаја. Био је прометејски везан за свој родни крај, сматрао својим дугом да му: помогне да реши своја животна питања. Иако је имао прилике да се настани у Скопљу и Београду, остао је у Дримколу; иако је више пута награђиван, никад није присуствовао предаји награда. Клонио се истицања, показивања. себе, публицитета, Поникао из народа, целога живота био је уз њега, у најнепосреднијем контакту с њим и о њему оставио значајно уметничко сведочанство.
Константин Костић
)
У ПОНОЋ 7 поноћ звезда, ангел шта ла, Ил трачак свести сунца зрака! У аругом царству душу зала Рекавши: Нема растанака! Јер здружени сте за сва времена Мера љубави: ти. и сена!
ТРАГ ;
Само ће крило прозора. Отворити се сред поноћи. И сав ће свет У својој тасноћи.
Мимоића те.
видећеш, кроз прозор, У ноћ Излази твоја соба.
Тако ћеш и ти из свога доба у неко тавније закорамити.
о ће у поноћ чути се о рина прозора. И мрак ће бити. Тако ћеш, једне поноћи
естати и ти Гар узалудно те браним.
' условима капиталистичке
ЈУБИЛЕЈИ
Први преводи
Маркеових дела код Срба
Научни скуп поводом стогодишњице ових превода
ПРЕ СТО ГОДИНА, лист „Панчевац" Јова» на Павловића почео је да објављује српскохрватски превод „Манифеста Комунистичке партије“ Маркса и Енгелса, који се ускоро појавио и у посебном издању. У пс. то време појавио се у Београду „Раденик" Светозара Марковића, у коме је објављено Марксово дело „Грађански рат у Француској 1871". Ова два превода су значајни почеци упознавања југословенских народа са идејама марксизма. и идеологијом пролетаријата. Тим поводом Српска академија наука. и уметности и „Панчевац" организовали су научни скун, на коме су учествовали. многи. истакнути марксисти и марк» солози из земље и иностранства, који су настојали да из разних аспеката осветле овај историјски тренутак и његове главне идејне компоненте, које падају у исто време када и прва социјалистичка револуција у свету — Париска комуна. Скуп је одржан 3. и 4. октобра у Панчеву и 5. октобра у Београду, а председник ортанизационог комитета био је академик др Душан Недељковић.
Прочитани су реферати Берта Андреса (Ширих) о улози Париске комуне у ширењу „Манифеста Комунистичке партије" у свету, Маријана Бритовшека (Љубља» ма) о историјату настанка Маркс-Енгелсовог „Манифеста“, дра Ференца Мучија (Будимигшта) о утицају Париске комуне на мађарски револуционарни покрет,
(хватање алпјенације и дезалијенације
у делу | Светозара Марковића
У ОВОМ РАДУ аутор је пошао од ријума који примењују данашњи марксисти — „праксисти" (филозофски антрополози) по којем је теорија отуђења основа марксистичког социјалистичког хумани ма, и испитивао да ли тај критеријум може издржати и марксистичко учење Светозара Марковића. Анализом списа овог првог српског м југословенског марксисте аутор је доказао да је он доста темељно разрабђивао учење о свим основ“ ним облицима отуђења, о којима товори и Маркс.
То су: отуђење средстава за производ. њу: отуђење производа рада; отуђење рада; отућење човека од човека; отуђење државне власти; религијско отуђење; и сексуално отуђење. Све ове облике отуђења Марковић, попут зрелог Маркса, тумачи односима класне експлоатације У производње и односа, и то конкретнонаучном (економском, политиколошком, социолошком), моралноетичком и општефилозофском методологијом и терминологијом. Сходно томе, Марковић уместо о „отуђењу обично говори о деформисању човекове личности у класном друштву, а уместо о разотуБељу — о њеном свестраном „ослобађању и социјалистичком преображају у меловиту и здраву личност.
Тако, _ разотуђење (дезалијенацију) средстава за производњу он налази у со цијалистичкој револуцији у којој ја за рада постају колективна сопственост, а дезалијенацију производа рада у приме ни принципа расподеле који је прокламовала Марксова Интернационала: У СОцИјализму се „свакоме плаћа по заслузи док се у комунизму примењује „узвишеније начело" — „свакоме према потребама" у границама растућих могућности друштва. Марковић посебно темељно раз рађује питање отуђења рада и деформисања радникове личности у класном АЂУ штву. Он увиђа нужност поделе рада у савременој производњи и са Марксом предвиђа да у условима социјализма „подела рада остаје, али не да унаказује Анчност“: тада ће се остварити „слобода рада без експлоатације човека _ човеком као основа за „све друте слободе; тиме човек „својим радом добија све услове за свој свестрани развитак, рад престаје да буде терет (као што је случај са отуђеним радом) и постаје човекова „потреба" и „уживање“. Разотуђење човека од човека Марковић види у развијању човекове друштвености, а разотуђење Аржавпе власти — у остварењу прво „СО“ цијалне дожаве (или „федерације општина")" у којој „ишчезавају потребе полици“ је, суда и војске“, и „сви њихови послови" прелазе на „Аруштвене „асоцијације, тако да је »у овом смислу" социјална Аржава „истоветна као и уништење лржаве“ ла кота долази у комунизму, _Марковићево схватање религитског отуђења и разотућења — руковоћено спепифичностима услова спопског друштва тога доба. = претежно је антропоморфистичко-ан“ трополошко и просветитељско, дакле У
крите-
„оруђа |
' Од свих зала класног друштва у
Федоре Бикар (Нови Сад) о активности.
првих социјалиста у Угарској, дра Аре
пада Лебла (Нови Сад) о особенастима
Баната ш Панчева као места издавања „Манифеста“ на српскохрватском језику, дра Косте Милутиновића (Нови Сад) о томе ко је први преводилац „Манифеста", Драгића Качаревића (Београд) о томе ко није преводилац | првог — српског. аздања „Манифеста“, Виктора Георгијевича Карасјова (Москва) о српско-руским револуционарним везама : Нариској комуни, дра Николе Петровића; (Београд) о Париској комуни и националноослободилачким _ покретима на. Балкану, дра Бранка Букића (Београд) о Париској комуни и југословенском радничком пољ крету, дра Живана Танића (Београд) о Париској комуни п друштвена-културним оквирима социјалистичке Србији, дра Мирослава Борђевића (Б20град) о самоуправном друштву у Србији. и концепцији народног суверенитета епохе Париске комуне, дра Хенрика Писарека. (Варшава) о развитку Светозара
Марковића као првог представника мај. , сизма у Србији, Пера Дамјановића. (Бео-
трад) о лику Светозара Марковића. ме само кас пропагатора идеја социјализма. нето им као првог марксисте на југосло.« венском поднебљу, дра Андрије СтојковиНа (Беотрад) о схватању алијенације и дезалијенације у делу Светозара Марковића, дра Ника Мартиновића (Петиње) о развоју марксизма у Шрној Гори од Париске комуне до краја другог светског рата и револуције и дра Душана Недељковића (Београд) о 1871. години као преломном моменту у коначном развитку марксизма и социјализма у Србији. (Андреас и Карасјов. су били спречени да при суствују скупу, али су послали своје реферате, а у раду скупа је учествовао и Јефкија _ Жуљевић из Сарајева иако претхадно није био најављен.)
Желећи да скренемо пажњу на овај научни _ скуп од значаја за историју марксизма и социјализма у југословенским земљама, доносимо резиме из реферата дра. Андрије Стојковића.
духу француског материјализма ХУШ века, А. Фојербаха и Чернишевског, а мање Марксово, тј, социолошко. Најзад, сексуалном с" разотућењу Марковић даје шири и дубљи друштвени и хумани смисао и значај. Он се залаже за економско ослобођење жене као основу њеног прав но-политичког, сопијалног п — моралног ослобођења; тиме „слободна љубав“, за коју се он залаже, „не значи никако уништење супружанства“ ин 5
приватан одноша! две личности штву“, жена постаје равноправна с мушкарцем и може одиграти „велику улогу У великом моралном преображају човечанства" у социјализму; разотуђење односа између родитеља им деце је у томе што депа престају бити власништво родитеља већ се третирају као будући грађани друштва о чијем се васпитању друштво мн стапа.
Треба указати на цање предности живота Срба у равној задрузи и општини које су беБивале услове релативне слоболе и це ловитости личности која није била подложна мнетим облицима алијенапије класнот Аруштва.
Аутер закључује да је Марксова тео-
Марковићево – истисамоуп- обез-
Рија „отуђења и разотућења, конкретно тумачена и остваривана као теорија пи пракса човековог свестраног ослобођења
у пропесу изгралње "социјализма и комунизма, била у Србији живо присутна још у време њеног конституисања пре једног столећа, у доба делатности Марксове Интернационале, Париске комуне и српског стичког покрета, и да је даље прихвата и остварује српски и југословенски социјалдемскратски и комунистички покрет,
(Резиме)
Андрија Б. Стојковић
ПОВОДОМ ДЕВЕДЕСЕТОГОДИШЊИЦЕ ВЕЛИКОГ СЛИКАРА — ПАБЛО ПИКАСО: „ЖАКЛИНА“ (1958)
КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 5.
идеологије У.
је „комунизам | жена" већ „супружанство постаје сасвим. у АрУ_
сопијали- |