Književne novine
“ 1 у [ , ј “ ј ; ' 1 :
КРИТИКА | Слободан Марковић 44
„Слободанове || композиције за црно-бели ,
брижна књига о култури
Добрица Босић:
„МОЋ И СТРЕПЊЕ“, избор и редакција Иван Чоловић, НУ „Браћа Стаменковић“, Београд, 1971.
ПОСТОЈЕ КЊИГЕ у којима је све ново, изворно, необично. Њима се дивимо. Постоје, пак, књиге у којима је све однекуд познато, виђено и доживљено, просањано и промишљено, које као да смо сами на писали, толико се у њима препознајемо. Такве књиге су нам одвећ блиске да им се дивимо — њих волимо. Бити смео да кажеш оно што многи у себи носе али не казују, моћи да изразиш оно заједничко што други не умеју да искажу — није мања врлина Од способности да испољиш ново, изворно, неуобичајено.
Ћосић у својој књизи не заузима нове културолошке ставове. Он, пре свега, продубљује нека општа места у размишљањима ваше, па и светске, савремене интеамтенције. И рекло би се да се управо том својом смелом неоригиналношћу, тим настојањем да створено искаже оно што тешти многог замишљеног човека данатњице Босић издиже у овом тренутку 0ољ | - титегт повлаћђивања укусу власти и про 1 модазне моде, када се необавезном оритинаподношћу често постиже лак и блистав' ус-
пех док видовити понекад таворе у безиз-
лазној анонимности. Тај привидни парадокс, међутим, постаје потпуно законит ако се узме у обзир да свако време тражи своје жртве и да је, можда, једна од највећих одрећи се привлачног новотарења и истраживања незнаног у име обелодањивања свима јасних и прихватљивих али заптетених и прећутаних истина. Тежња за истином је, очевидно, пре судно опредељење ћосићево. „Ништа нам није толико потребно као истина; слободна и делотворна истина", вели он. Сматрајући да је питање културе „егзистенцијаани проблем сопијализма, његовог хуманитета и историјске потврде", те да је извођење народа „на пут слободе, то јест · културе, то јест социјализма" најважнији миљ револуције — он истиче да „култура није средство власти или економије, нето ски циљ револуције и социјализ ма. Јер револуција је у суштини прометејски чин историје; а битно у прометејству су стварање и слобода". Будућност српске културе Восић види у премошћењу вештачког јаза између из ворног и преузетот, оличених у Вукову и Досттејеву наслеђу. Он је уверен „да је но данас управо сјединити у нама оситеја и Вука. Стваралачки 'усагласити Аух самосталности и дух универзалности, напнонално и светско, стварање и учење, давање и примање вредности, И дух критике дела и људи, неподмитљиве критике света „свог“ и „нашег“, то суштинско Вужово и Доситејево начело, демократско и хуманистичко, ученити владајућим духом
наше културе, њеном непомућеном, те |
мељном традицијом",
Ако је изазовна отвореност, тежња за. тонетању и привлачењу у игру, можда, смисао уметничке дражи књижевног дела, каквоћом и обимом мегућних Пподстицаја на размишљање, вероватно, треба мерити прави, комуникативни значај дела мисаоне садржине — културолошке, соттиолашке, психолошке стулије или есеја. Вредност такве књиге није толико у томе какве мисли доноси, шта саопштава, коанко у томе шта у нама буди, колико и каквих мисли у нама изазива, То је њено право дејство: не саотпштење, него сумипе љење, домишљгље, најзад — размишљање. Отуда проистиче ми вредност Ћосићеве књиге, која, уместо готових решења, пружа сву силу подстицаја, која расањује и
"узнемирује, ремети вештачку равнотежу и усталасава мртво море наше свештене
РАОМЛШНОСТИ. |
Ћосић је често труб, немилосрдан у исказивању истина То је разумљиво. Као што брижна мати свом нелораслом челу каткал намерно пренаглашеном грубошћу поктллава да помогне у животу који не мази, указујући му да детињство неће трајати вечно и да се треба "припремити за сурове услове “ којима ће се обрести; тако п Босић својим лакомисленим, потротачки самозаловољним, духовно и душевно закржљалим савременицима излнва горчину свога нетоловања, и предочава "теттке последите њихове салате летео тле п примитивизма, рентности и хуманистичке неразвитености,
откривајући. при томе, своју стрешњу га
културне унлифе.
ВЛАТКО
Миа ПАВЛЕТИЋ
ЋОСИЋ
њихову будућност, коју жели и замишља | лешцом и људскијом нето што би они сами хтели. |
У књизи која садржи осам састава насталих у различним приликама (чланака, говора и одговора на питања новинара), посвећених положају и могућностима раз воја културе у нашем друштву данас, дакако, има доста политике. То је и природно и добро, Недавно сам на нечији приговор, који и сада чујем, да писци треба да се баве књижевношћу и културом, а не политиком, одвратио питањем: „А зашто се политичари баве и књижевношћу и културом2". Ако, наиме, политички радници могу да говоре о култури, чак да се према њој понашају као да <у супериорни, зашто би за писце, којима ништа људско не може бити туђе, политика представљала забрањену тему; И то време када се, свићало се то коме или не, табуи све више руше!
У једном се, ипак, не слажем са Босићем., Његова књига одише извесним блатим песимизмом. Међутим, за друштво у коме живе такви интелектуалци као што је он, за друштво у коме се интелигенција не мири са наметнутом подређеном улотом — има наде. Баш у име те наде Ћосићеву лепу и драгу књиту треба поздравити. И треба се радовати што припадамо тој интелигенцији чији је одличан пред ставник умни и честити, па, стота, и ре зитнирани Добрица Ћосић.
Јован Јанићијевић
_ Прилагођавање уместо противљења
Влатко Павлетић: „ПРОТИВЉЕЊА“, „Знање“, Загреб, 1970.
СВАКА УМЕТНИЧКА КРЕАЦИЈА противи се духовној и друштвеној стагнацији. и обратно, разуме се. Бенедето Кроче је др. жао да је естетичко-филозофско мишљење такође одређено противљењем. У нашој „литератури о литератури", ту одредбу је рељефно изразио наслов Крлежиних написа „Хрватска књижевна лаж" и, још ектније, наслов књиге Борба Јовановића „Против обмана". Не би било чудно, дакле, ако би под исту одредбу падала и ова прегршт фељтонистичко-критичких, текстова Влатка Павлетића. Противљење одређује читаву мисао о уметности, али своју најнепосреднију форму и оптималну делотворност постиже књижевно-уметничкој критици, поготову кад ова пре на публицистичко поље које, често, представља МЕРНИХ турнира.
У ди, авлетићево противљење понекад погађа г противника аутентичне креације, Такав погодак обележен је једним од најуспелијих написа у књизи, наиме — аналитичким и аргументованим приказом „Антологијски промашаји антологичара". На жалост, критички. промашаји су у Павлетића бројнији и значај нији од оваквих „погодака". Драстичап пример промашаја нуди _компаративна оцена родољубивих песама Буре Јакшића, и Јура Каштелана. Тврдећи да је у „Отаџбини" Буре Јакшића „љута пизма пјесникова претворена у псовку", Павлетић закључује да је од ње „достојанственија, стварнија снага идејно надмоћније сувремене пјесме Јура Каштелана". Критичар показује запањујућу неисторичност, када писце двеју различитих исто ријских епоха мери истим идејним мерилом: тако би се могло „доказати да је Пушкин мање „достојанствен" и мање вредан него Мајаковски, јер је овај дру. ги као комунист био „идејно надмоћнији" од онога првог.
Пишући о публицитету, снобизму, студентском покрету, техницизму И другим сопијалним феноменима, овај присталица „борбе и опорбе" изазива утисак да се непосредно противставља друштвено-културном застоју. Ни тај утисак, „међутим, не би могао одолети објективној критич“ кој анализи. У светлу ове последње, чланак о пубавцитету види се као фељтонис“ тички опис без критичког научног „објаш њења; па н сам израз „публицитет У да том _ контексту звучи као еуфемистички сурогат за прецизан термин „реклама". Таквим описом, Павлетић гребе лед мен. талног и моралног застоја, али га не ра»
ја. Заснивајући своју критику на социо аошким описима. ове врсте, Павлетић по-
| "главна одредница књижевности“,
кушава да је, у још већој мери ослони, на историју књижевности и уметности, а при том настоји да у своје критичке инструменте уврсти и маркоистичку дијалектику која би имала да буде „душа“ читаве његове методе, У ствари, та „душа" није успела да анимира Павлетићеву фелтонистику, која није била у стању да асимилује "дијалектичко схватање истине и заблуде. За Павлетића, термин „југословенска књижевност" био би чиста заблуда. Он то и јесте, уколико треба да означи литературу непостојеће југословенске нације. У исти мах, он садржи одређену истину, _ уколико указује на међусобно прожимање и органско здруживање срте ске, хрватске и осталих литература југословенских народа. Ова истина, међутим, остаје ван домашаја Павлетићеве „дијалектике". Павлетић изјављује да је „вођен марксистичком теоријом о друштву и тајнама његова развитка"; али, у „Противљењима", примена исте теорије противречи њеним начелима. Уопште, Павлетић не престаје да противречи својим изјавама и поставкама. Тек што се елоквентно затожио за „разложно мишљење које се не поводи... за дневним крилатицама“, он
почиње штедро расипати баш такве „кри- |
латице" којих се клоне чак и виспренији новинари: централизам, центрумаштво, етатистички интегралист; „сваки социјализ му одани самоуправљач"... и тако редом. М ствари, он је приказао сопствену контрадикторност, када је свакидашњу ко мику дефинисао као „погрешну праксу, која умртвљује животност изгласаних принципа".
Те „изгласане принципе" Мавлетић је применио у разматрању вајразноврснијих предмета међу којима нема много унутарњег јединства. Ако те предмете ишта обједињује, онда би то био проблем односа књижевно-уметничког стварања са друштвеним животом, и то најпре са националним бићем, па онда и са такозваном технолошком цивилизацијом. Павлетић је очито склон да поменуто биће сматра примарном одредницом _лите атуре. Џошто је констатовао да Антун Шољан прави дистинкцију између албанских, ма» Барских и италијанских писаца у Југославији на основу тезе „да је национал но осјећање, присутно моју језич,
ал детић додаје: „Ова је дистинкција озби лно образложена". Отуда, по њему, остале одреднице књижевности биле би од другостепеног значаја. На тај начин, он преокреће стварни хијерархијски ол нос међу чиниоцима који детерминишу књижевно стварање, У том односу, национални фактор није „главна одредница".
Павлетић је дошао до одређених закључака које, рекло би се, резимира следеће конформистичко тврђење: „Али снобизам је такођер двоумити у избору између техницизма и примитивизма". Снобизам! У ствари, жигосано „Аавоумљење" је последица једног наивног хуманизма, штеног између поплаве и пожара. ИГаорИ ЊЕ „озбиљно образложену“ дистинкцију из међу технике и технократије, Павлетић се „опредељује за „мање“ зло: за техницизам.
таквим опредељењем престаје свако ње човековој адијенацији и дру“ штвено-културној _ стагнацији. , ако техника треба да буде човеков слуга, техницизам преобраћа овога слугу у тосподара који човечјем бићу није ништа мање туђ него примитивно насиље и мрачњаштво. Под технократским игом, примитивни роб постао би живи робот у коме би утрнула последња жишка људске самоделатности. То би, наравно, био и коначан вастој уметничке креације. Дакле, уместо да се противи овом зас-
тоју, Павлетићева мисао му се повињава,
и прилагођава. У том повињавању се састоји право значење и „наравоученије" Павлетићевих „Противљења". У њему се испољава Павлетићева некритичка, еклектичка концепција која је надјачала њего ве обплане, разноврсне и тачне информације, Мада се он изјашњава против примитивизма, његова концепција укључује и известан примитивни биологизам: по њој, „биолошки инстинкт" био би основ зави: чајности; додуше, аутор вели да је тај инстинкт прерастао у „свијест о крвној повезаности судбине појединца са судби“ ном народа"; но, ствар се тиме не мења, јер је јасно да се „крвна повезаност“ У суштини не разликује од „биолошког Ињ стинкта“. И тако, пошто се приклонила техницизму, Павлетићева мисао уједно је подлегла и примитивизму у виду биолошког схватања завичајности. Она се ствајно прилагођава парализи и стагналији данашње уметности, уракљене између примитивности и технократије. Таква мисао не противи се друштвено-културном застоју. Сасвим обрнуто: она изражава и по држава тај застој који се противи живој уметничкој креацији.
Радојица Таутозић
С“ - се „ферстер
“ ж ж
Камена глава не пали у оку крес Њу само застор дана. глади.
Џи тебе, драга, на тућој свадби спустиће као у 122.
Јер, ;
дан је твој
прошао,
па шта2
П свеједно
за смрт .
што тражи свдје. је Зар није боље , да умремо
обоје
и да се лепо
винемо у прах.
Ето, и глава та, у витрини, у сну «о зна коме предсје одсјај туп. Не види нас и не чује звук : метеора златних што обрушаваду се ту.
Не гледај је више. Иабодена, скри своје очи
од ње.
Прошетај се
по стану.
Свако је биг срећан
у свом дану. Пекад она,
данас, мало,
ја и ти.
к = “
Фигурина. која. треба да буде Бетовен са малом кемељом у дну ногу или са жином мрала савија главу тек кад се из вина буди краљ коме је круна папазајево перо жуто или стег сама комад жоргжета, откинут са тела звезде из мутног шантана. «Ритурина која треба да буде Бетовен са мало октобарског кашља а у ципелама од бокса, кафе~браон, не тади данас. Недеља је. И, заустављен је њен корак бат жао синоћ корак неког Лудвика. Тариса, димничара који је на крову Витиконске иркве мевушио вечерње обраћање. ви •Ригурина, на коју последње сунце бака просипа умире међу етажерима, где се датуми сваћају око лудила тула. Саме, у суседству лепи прсти једне плове
жене на ирно-белом „ФЕРСТЕРУ" додирнули су сан Бетовена. од земље.
Василиј в Марковић
Пролазници 1
Празне се очи пуне јарких слика. Даљина. смаза Првог пролазника.
Мајстор прилази глави са клијештима, Из ланца предака. Карику отима.
Ова страшна сцена у четвртом чину Лиштавило ријечи мијења за тишину.
ДУлика — бдјелци у складној гомили змеђу топлих кућа чудно мили.
А Ђевреком трошне Галаксије. Поворка се расипа у дисајни смијех.
п
Од небесног бола лију тешке кише, А пролазник Други прераста у клише.
Са сусједне свијести, и зрак и сочиво Лритремају смјену. Покреће се живот.
Свјетлост псећег зуба отвориће врећу На старе сузе тито у зору слијећу.
њи моћног дурбина ставих око кришом, ртав глумац лежи мод очајним илишолм.
1
ТИ РИчНа жица једног давног мира укла је, и туга низ тргове спира.
Таамн оком одсјај. По дрхтавом гласу сјећам да је неповратно расут.
Е. ктаја на крај свијета могу бити -јатно сјечиво које кида нити;
5 боје У скелету личне катастрофе луша звон одбјегле, покајничке строфе.
и чема мтеста, већ се простор. руши, олкон који сам носио у души.
п из метежса, из страшне промаје емонски пољупци прождиру ме сјајем.
То ће и бити сјена п ролазника Трећег Чији свод се ка понору креће. 5
ПЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 4
на ~ " " аи та
мара приори ва ние пон Пн пада