Književne novine

|

|

пепео без сесилан п пити,

тотсу

ИНТЕРВЈУ

АОСТОЈАНСТВУ ДРЖАВЕ И БЕЗБЕДНОСТИ ГРАЂАНА

|

Светозаром Стојановићем

Б. П.: Друже Стојановићу, ви сте недавно били позвани да као професор. етике вештачите у једном судском спору. Дневна штампа је тај случај пропратила као изузетан и неуобичајен. О чему се заправо ради>

С. С: Веће Окружног суда У Тузли, којем је председавао судија Илија Радуловић, позвало ме је да у својству етичара-вештака дам свој исказ у питању моралне подобности коришћења магнетофонског снимка као оптужујућег дОказа против дра Небојше Ивковиа. "Овај снимак је јавном тужилаштву поднела др Татјана Лабеј, колегиница дра Ивковића, као доказ да је др Ивковић у њеном стану вређао углед и достојанство

_Аржаве, политичких организација · и личности које репрезентују на-

шу државу. Случај је доиста изузетан и у извесном смислу без "преседана у досадашњој нашој судској пракси. Одлука суда у 0вом случају имаће значај преседана за будуће сличне случајеве. Осим тога, мислим да предмет озвог судског спора садржи у. себи неколико важних питања о моралним начелима и обавезама који захватају однос јавног м приватног живота и морају на неки начин бити уграђени у функционисање једне зреле правне државе. Цео случај добија посебно обележје и по томе што се 1едан етичар пови пут у нашој судској пракси појавио као судски вештак. Б. П.: Није ли у моралним стварима сваки човек, у принципу, обавезан да буде и судија и вештак>2

С. С: У принципу, — јесте. Познавалац етике. је као човек и грађанин јелнак и равноправан са свим осталим људима и гтрађанима, али има јелну обавезу више, обавезу која птромзаази из његове професије. Та обавеза није само моралног реха. какву имају и сви остали грађани, него је обавеза која спала у домен знања. Сви

+

грађани. наиме, морално суде воЊени својим осећањем или оним што се понекад назива „мопално чуло" за поштено и непестптено, правично и нептоавично. _ Етичар пођел тога мора поселовати теоријско знање о тим ствамима, као и знање о истомилским послелттама оваквог илмч онаквог фунхктионисања дожавних ннститупита и њиховог олнотлтења према елементавним мођалним рачелима. Кажем „елементарним", јер држим да итнописање или непоштовање минимума моралних начела мопа отворити пооцес распалања у сва-

кој државној н друштвеној зајед-

ници.

Б. П.: У овом судском спору постојала је, како изгледа, могућ-

„ност да та основна морална 1'а~

чела буду игнорисана или заобнћена. У питању је била употреба једне магнетофонске траке на којој је снимљен један приватни разговор и то без знања управо оног учесника у тазговору који се касније, стимајем околности. нашао у ситудинји човека који те оптужен за ктшење ~тледа и достотанства дожаве. Зашто магнетофонска трака не б6ч мотла бити употребљена коп један од дотаза » поступку утетћивања матепијал= не истине на суду2 Др Жтивоттн Алексић, виши сттучни сатадник Института за криминолошка и криминалистичка — истраж "звања,

својевремено је изтавно: „Не ра-

зинто се на матигтофонску тако строго тпећа, код те познато да дтутњ доказн знатно втне нећостатака, ипак општепризнати“.

зумем

додто имату па су

СТРИП „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА“

азговор са професором Београдског универзитета

с. С: Осим достојанства и 6езбедности државе постоји као незаобилазни корелатив достојанство и безбедност грађана те Аржаве. Једно је неодвојиво од лрутог. Безбедност и достојанство државе никако не могу бити угрожени интимним разговорима па и евентуалним псовкама које се односе на државу и њене репрезентативне личности пи институције. У овим поднебљима и Сунце се псује па му то ништа не смета да и даље сија несмањеним сјајем. Држава и њена судска власт управо ће на најбољи начин штитити свој углед, ако буде изна, свега тога. Е

Сасвим је друго и далеко 903биљније питање употребе „траке“ као доказа. Таква употреба требало би да буде допуштена само у крајње изузетним случајевима, ако би се, рецимо, тиме МОГАО

заштитити једно велико друштвено .

добро и спречити велико друштвено зло. Само, и у таквим изузетним саучајевима, ваља имати на уму широке техничке могућности манипулације једним таквим сред ством, могућности монтирања, под, метања, провоцирања извесних изјава и разговора; укратко, могућности да се као доказ презентира оно зшто је са свесним и морално нечистим циљем и намером монтирано као доказ у праву. У принципу, којег се треба строго држати, онај чији се говор или разговор снима мора на то бити унапред упозорен и мора унапред знати да његове речи могу евентуално бити употребљене као неки оптужујући материјал. Најзад, разлика између „траке“ и осталих општепризнатих доказа је У томе што сви ови други докази настају спонтано као неизбежни пратиоци евентуално инкриминисаног дела, док се тајно постављеви микрофони увек налазе тамо због неког циља или намере који су независни од тако контролисане _ личности. Уосталом, тврлим да не само „трака" нето и сваки друти оптужни материјал који би залирао у интимне сфере љџАског живота не би могли добити морално оправдање.

Б. П.: Аругим речима, постоји неопходна потреба разликовања. интимног п јавног манифестовања у обичном и грађанском животу. Али инсистирање на тој потреби може бити птотумачено и као својеврсни пледоаје за моралну легитимност расиепа лично“ сти на приватну и тавну, а можда, и као неко оптавдање липемерног понашања у јавном животу.

С. С. Из става да никала не може доћи до потпуног поклапања јавне и приватне сфере грађанског живота не слели оттавлање Аволичвог или лицемеоног понатиања. Реч је само о томе да се отклањају сувиттна отраничавања и пензиђе и да се ствара сопитална и политичка ситуамија у“ котој грађани могу мноштво својих интимтих миттљења јавно саоттттити без ризика да ће због тота бити позвани на сулску олтоворност, С тим у вези је и питање карактера „политичког деликта" у које овљле не можемо улазити.

Липемевно понашање у тавном животу таво је 'натчетиће послелита поевттте тшиоске лећи. нитоје „политичког деликта" или мођално нелостотче бтите за за-

лттиту државе. Држава мота ла

тттити сопствено достојанство и оглед од ттевитте ревносне бунте омих њених тпаћана који у. тој „бпизи" виле мотућмост за МОРАЛно нелолично ттухбављање неке нојухсти, или оних гоаћана коти су“ воћени мођалмчо рсттавитим то Судама алч су фанатичном вером и оданошћу доведени до тога да

ДР СВЕТОЗАР СТОЈАНОВИЋ

у мноштву нормалних манифестација друштвеног живота откривају вештице и „нечисте силе".

Б. П.: Треба ли да постоји нека разлика у судској заштити, угледа јавних функционера и угледа обим них траћана2

С. С: Категорички таква разлика не би смела да постоји. Оно што не може бити употребљено као доказ против јавних функционера, не може послужити ни као доказ против обичних грађана. Бесмислено је и морално недостојно понашати се тако као да постоје две етике и два морала. Јавни функционер има једнаке, а у одређеном смислу, још и веће мо-

ралне обавезе од обичног грађа- .

нина. Суд и законодавство не могу бити једнима мајке, а другима маћехе. Понашање у јавном животу у основи детерминијпе угле, односно пад угледа. Које су компоненте _ „угледа“ _ личности, посебно је питање у које овде не можемо улазити, Исто је тако посебно питање дефинипије „увреле" и најбољих моралних и поавних путева да се она сузбија. „Увреле" се не моту судским путем искоренити, јер и у најбољој држави постоје лоши људи, као што и у најторој држави постоје начини, истина доста ограничени, да човек очува елементарне компоненте, свог, људског, достојанства,

Разговор водно др Бранко Павловић

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ

Уређивачки одбор: Филиџ Давид, Васко Ивановић, Миодраг Илић, Драган М. јЈеремић (тлавни н одговорни уредник), Љубиша Јеремић, Вук. Крњевић (заменик тлавног уредника), Чедомир Мирковић,

Богдан А. Поповић, Владимир В. Предић,

(секретар редакције), Владимир Стојшин, Бранимир Шћепановић. Техничко-уметничка опрема: Драгомир Димитријевић.

Књижевни савет: др Димитрије Вученов,

Предраг Делибашић, Евзер Берћеку, ДР Милош Млић, Аушан Матић, др Војин Матић, Момчило Миланков, др Драшко Ређеп, Јара Рибникар, Душан Сковран, Алекса Челебоновић, Зуко Џумхур, Пал Шафер. Идејно решење графичке опреме: Богдан Кршић.

"Љист излази сваке друге суботе. Цена 1,50 дин. Годишња претплата 30, полугодишња 15 динара, а за иностранство дво-

· струко. Лист издаје Новинско-издавачко предузеће „Књижевне новине'' Београд, Француска7. Директор Војислав Вујовић; Телефони: 627-286 (редакција) и 626-020 (комерцидално одељење и администрација). Текући рачун 608-1-208-1. Рукописм се не враћају. Штампа: „Глас Београд, Влајковићева 8.

аут арте!

ЕТ

2 '| интошаттиш |

229%99»%992992%9»»2292>>92929»99»99%%%%» Фоо >...»

»Ф9%%%69%%6%666%%%%%90%%6%%%о9999%%%%%%%%%%%%%%%%90 уеф.Ф%»9»»+%%%% +

ЛЕТОПИС. АЕТОПИС ЛЕТОПИС АЕТОПИС ЛЕТОПИС

„Хрватеки тјед ник“ о Конгресу културне акције

Очито незадовољан што се на Конгресу културне акције СР Србије није разговарало само о прак тицистичким проблемима већи о неким суштинским, општеважећим појмовима. културе, извештач „Хрватског тједника" Бруно Бузтић је стављао критичке примедбе (бр. 29, 5. студеног 1971) на све ставове изнесене на Конгресу који говоре о проблемима. од ширег значаја, од значаја за КУлтуру српског народа по других народа и народности у Југославији, и у свету. Тако Бушић замера ћатинки Перовић што сматра да језичка „питања ни у једном тренутку не могу бити решавана без договора институција свих република у којима се тим језиком товори"“ јер то, по његовом мип:љењу, значи „наметање читавом културном животу карактеристика културе најбројније нације". Бушић види у томе, наравно, сходно политици листа у којем публикује свој текст, могућности зајелничког договора о заједничким проблемима као наметање искључивости једне заинтересоване стране! · а

Бишићн, дакако, и код других говорника налази ту толеранцију и назива је нетолеранцијом, не пристајући _ на интелектуално поштење које би баш у таквим ставовима могао пронаћи. Наиме, бат о проблему језика, који та највише занима, мотао је пронаћи интересантне и политички занимљиве предлоге који се могу разматрати као покушај трагања за заједничким _ именитељима. Али Бишићу, као и „Хрватском тједпику", очигледно није до зајелништва већ до раздвајања по сваку пену. У тексту проф. Вотислава Бурића. који Боттићу највише смета, може се о проблемима 1езика пронаћи неколико ставова који недвосмислено товође о дилсмама на који, и какав. начин реттити _ проблеме | српскохпрватскогт језика а да се не повеле мнтетеси свих заинтересованиу. страна:

„С тим у везису и настојања на хеоби језтка све тупорниза и све ближа исхолу упокос томе тито аожавно-полатички _ органи топ КАСУ ПОЗОГИТИАЛА ОСМА тзремену у ДЛеклазапији и Преллог за размртиљање. .

Неттихватљиг је сам начин поилажења леоби језика у оквиру Апђугавне самосталности петтућат. ка без зајелничког догокоћа 29724теђесованјих петублатка, са пегбел~авим и ттоттвтешчтим азттмен. тима, без тљавог и чак без како вот олтовозпа на мнотобостна не само ваучна нето и политичка титања. Да ли су престали ла важе пазлози са којих је стопскоховатски илч хрватскостпски птимљен као зајелнисоки књижевни језпк четиои петоблике: Хрватске, Ћасне мн Херпетовине, Попе Гове и Собиле2 Да ам је оповегнута научна аргумемтатија ствадђана у низу длепенита ОА наткРтТНИјих ховатских и српских имена ла су у неким леловима пометутлах петгоблика, како у надђолном товооу тако ну са менот и ттсачој кљижевиости, уза све разлике: сопске м хпватстке пиште јелан језик нето тптта је то

често сопскиту саме. Суб, или

хртатски у самој Хрватскот. ТИта ће бити ако се полели 1език са меттовитим ттколРМА МО Четита ретиблике2 Како ће пасљле деобе све језик називати Теоно-

тотти ми Муслимани — спрпскохтћ.

ПОТОК коо МЛОСАдЛ Ам ће та Иаотооти назвати понотопским. а Мусатмаи мусмммамслеим, тел Ће и јелни и лооги бити тоуотруће. ни ла се огтелељују памећу стускот п хтватскот, тито би се мотло осетити у пзвесној међи по кам ново ретионално оттехељитомо Ла дат ће разтвавтхтиапање А тетехтиот товота, то: јест. 0х Себе, бити услов за спајање ум о паз„ двајање српске и хрватске кул-

туре у Хрватскојг Да ди ће довести до' асимилације или до поновног расцепаг Шта би све изишто из сличног разграничавања М Босни и Херцеговини. : Зар овако смишљена деоба језика неће довести у неприродан положај не само српски него и хрватски народ: да'имају по два или три књижевна језика2 Сва ова питања остају отворе. на, и многа друга, деоба језика. се наставља и пометње се шире и неспоразум се снажи и преграде расту. Одиста ретко је кади у нашој историји показана толика беда духа и толики недостатак моралних обзира и према претходним и према будућим поколењима. Најторе је то што се до-

тађа у знаку социјализма, и то са. ·

моуправног, који такав може да буде само ако је дубоко интернационалан и који у националном и регионалном затварању губи смисао и оправдање". и Бруно Бушић има, наравно,ти своје аргументе": „Што се разумијева под „заједничким културним наслеђем у усменој и писменој књижевности“, могао се лако увјерити сваки судионик Конгреса листајући књите изложене у предворју Конгресне дворане. Многе хрватске на-

родне пјесме уврштене су у срп-.

ску књижевност, па тако и „Хасанагиница/." “ име толеранције, на жалост привидне, у име националистичке

заслепљености, на жалост ствар- | не, Бишић не жели да расправља.

и размишља о тезама које су изнесене на' Конгресу већ проглашава „Хасанагиницу“ хрватском. народном песмом, сматратући, ваљ

да, да су Муслимани били и ос-)

тали „цвијеће хрватског народа".

Искуство књигољунца

У низу наслова који су се појавили на нашем књижарском тржишту поводом већ традиционалног ХУГ међународног сајма књи. га у Београду, „Каталог ретких српских књига" од 1741 — 1941. дело је које премаша обична каталошка и био-библиографска издања, Ово је књига Јанка Хркаловића, мскусног књигољупца и. антиквара о коме са правом Ар Дејан Медаковић пише: „Целокупно _Хркаловићево књижевно искуство присутно је и на страницама овог његовог Каталога, Добро је за српску културу што се, најзад, одлучио да на једном месту сабере сва своја запажања и богато искуство, да трајно убележи узбудљиви летопис стварања српских књижарских реткости“, Од шегрта у књижари, до књигољунца чије познавање књиге уопште, а посебно српске, премаша добро испечен.- занат књижара, Хркаловић је један од врсних поштовалаца историје књиге у Срба и нека врста њеног преторијанца који је из године у годину са поштовања достајном марљивошшћу прикупљао податке о књигама и о њиховој моћи, који је бележио "токове интересовања за књигу и нериодику и који је читавим свог јим присуством допринео да Београд буде не само велико тржиште књига, већ и светилиште свих оних култура које су се у њему стекле. Тако, његов је каталог. као што сам каже „произишао „из самог живота антикварница у којима се, сем , промета књига непрестано врши драгоцен промет идеја, знања; искуства“, То је књига која ће свим зналцима српске културе бити од помоћи не само као практичан приручник,

већ и као зборник сазнања о мно- .

"тим књигама које је данас веома тешко наћи, које су једва до-

ступне, али увек вредне, увек надахњујуће, Данас још више, када српска култура у оквиру културе свих југословенских народа мора да истакне своју специфичну улоОту, Бранко Пеић

'

поља сиса аи и Ди Ета тв иав тепе тата на детанта о тата таи