Književne novine
|ВАд ОТВОРЕНОМ КЊИГОМ
Поводом ХУГ међународног сајма књига у Београду
САМИ СМО: књига и ја. Отва_ рам корице као што се отварају врата непознатог. А затим, на првој страни, редови речи. Још ни. сам ни слова прочитао. Тражим наочари. С лаком језом пред то ликом моћи. Моћ поруке и ос. тављања трага. Лепа Јелена. Зар није било већих лепотица од: ње» Зар нико није уграбљен на поетичнији начин» Па онла Менедај, Хектор и Ахил, Одисеј и Пенелопа. Сигурно, или да будемо праведнији, вероватно је бнло већих несрећника од Менелаја, већих јунака од Ахила, већих пут ника од Одисеја и вернијих жена од Пенелопе. Па ипак: они остадоше као обрасци, као узори. Песник је тако хтео. Отварајући непознату књиту наилазим на драгу, познату реч. Као пружену руку. Не плаши се. Своји смо. Ми се већ знамо. Или се то само тако чини. Привид сигурности сличан миру дубоких вода. Следиш речи као трагове ако не већ виђене а оно наслућиване. Има нешто што. већ знаш — чини ти се, у тишини и озбиљности самоће, да ћеш лако од непознатог ка познатијем, од познатог ка непознатом. Зар није то исти пут, само у два плравцаз Али не окрећи се често. 'Обесхрабриће те недостатак _видљивих трагова. Они, ако је реч о " читању, о авантури сазнавања кроз шуме и мора речи, кроз поруке и поуке које тек треба да усвојиш, да се са њима сложиш и сролиш, долазе тек касније. И то, наравно, не увек, јер. треба
имати истрајности за авантуру читања. Зајелно с тратом који следиш, паралелно с њим или
укоштајући се, чак бриштући та, насрћу, намећу се твоји властити тратови: сећања асотијатије, емоције, које делују као подстрек да се оде устрану, својим посебним _ путем, напуштајући правац којим писац жели да нас ВОДИ.
"Отвараш непознату књигу с налом да Бет, НАМ, можда, најзад овога пута отврлити ла јотл неко мисли као ти. Писац као саучесник Све је на изглед у пуној сатласности, покаапа се до у најситније детаље. А онла вилиш — писац ти је то лепо рекао, он те 12 довео до тота да је све била обмана. „јер нико уместо тебе у гроб твој лећи неће". Стојиш уплашен НАД дубоким 'амбисом ока: да ли ићи јопт корак2
љут си на песника, разочаран у себе. Зар можеш тако лакомислено, неопресмљен да
| крећет на пут у друштву ја-
ких> Ти као читалац међу дИвовима које си лакомислено оценио да ти ништа не моту. свако доба можеш да прекинеш путовање. да развргнеш савез и тајну заверу. Нека њега, писма, нека мучи своје муке, нека тадузе своје јале: Ја-ћу моћи и без фвета. Затвопићу књигу. Може ли се тако7! Понекад, не увек. Никад у потпуности. Књита је позив на Колумбилалу дутте:; поћиМо, чека нас тајанство непознатог. Не клони у почетку, не клони ни касније. На крају пута Адонеси ОАЛУКУ али поштено ттизнај ла је и само путовање крило ' у себи 'безбро!на у» отвања. И поред мнотих патњи. Ти си са писем полелио оне које си хтео. Аруте си препустио њему. остаући само посматрач. С веће нам мање“ удаљености. |
Ниси се мното задржао над тек отвођеном КРИТОМ. Учинило ти се да си спреман и зтео за све. опасности које могу да искрсну. У ствари, по не верујеш много у њих, сматраш себе ДОВОЉНО отпорним. Свако има сво! роман, Уверен си ла 1е та! твој
роман нешто посебно, . На ттто АЂ у љиво нешто ме
да схвати, Ипак читат, њ није ни ралозналост, ни жеља на бетством. Жели да. „АЕ и заса ; – „време. А онла, Ма а реме
ненално, застанет". уоптите пролази. Има ли МАН јелна ствар у животу коју. сме САСАВИМ заботавили. ко ,
онла је свакако потпеба за и њем потптовање туђих сазнам УМ. и. других
а искустава, знак да имг као ми. можла чак и бољи О4
тте 37 Ј ти Па и И натзал оно
човек мећу љулима. “ ставе: ла ди 1е мотло неттто тпто
је већ било да се 10тОлУ, Ма чије. Ћоље им легтте. Да аде: шта о томе каже опађ на в с те сан. Коза су његова мепила.. (сећати, понекал. читајући да
прети ои теза у ГАЛ 3 булеттп бољи. ва сазнања,
ралозналост, кпоз НО Наставак на 2. страни
Чедомир Брашанац
бар овога пута.
БЕОГРАД 16. НОВЕМБАР 1971. ГОДИНА
СА ХУБ МЕБУНАРОДНОГ САЈМА КЊИГА И СВЕТСКЕ ИЗДАВАЧКЕ ДЕЛАТНОСТИ
ТРИБИНА
6:
њ У уда
ХХПТ БРОЈ 403 ЦЕНА 1,50 ПАРА
У БЕОГРАДУ, ЈЕДНЕ ОД НАЈВЕЋИХ СМОТРИ НЕ САМО ЈУГОСЛОВЕНСКЕ НЕГО
0 ХРАБРОСТИ
ХРАБРОСТ је константна дужмост и потреба човјекова. Данас,
бан данас, можда више него ју-
че, него прекјуче, требало би и размишљати, н писати, и говори. ти о храбрости као о насушној потреби човјека модерне цивилизације, човјека бар дјелимично еманципованог од најнижих обли ка нотчињености, послушности и још неких категорија које су то постале усавршавањем већ научене унижености.
Кад се говори о храбрости савременог човјека, не мисли се на неке већ“ устаљене, провјеренг, традиционалне. видове храбрости у најелементарнијем значењу. Храброст ратничка и родољубива, увијек изазвана спољним елементима грубе силе, бруталног при тиска, поробљавањем земље и у виштењем · националних _ права, симбола, светиња и територија, резултат је колективног _отпора, колективно припремљене. атмосфе ре и, наравно, вјековима стица них навика.
Из општепознатих околности и трупе многобројних чињеница да се закључити Да је човјек у Ра ту, готово увијек храбар, јер 12 ратничка храброст основни селе мент опстанка. Међутим, одмах из овакве констатације слиједи друга, која, ако се не упрости и поједностави, ако се не вулгаризује, може да буде сасвим прихватљива. Та констатација _ могла би да се изрази и овако: ратнич-
ка храброст или храброст у рату
нижи је облик храбрости. . Потврде за овакву тврању су исто то лико тачне и многобројне као и чињенице које би могле да је ос поре, али видно, пи то снагом утрошћене и вулгарне аналогије. Све је ово само припрема да се дође до; другог закључка који се понекад, понегдје и понекоме мо же учинити као „јерес.
Прије свега, о храбрости са може говорити“ само храдоро, али о. њој не морају говорити само храбри. Сада долази до оне суштинске_ констатације коју. бон требало бранити и доказивати до сраја овог текста: храброст у миру је тежа, опаснија и разумнија од храбрости у рату. Рат је вријеме храбрих и вријеме које свим средствима (а њих ]е много) стимулише само храбре.. Не бити хра бар у рату, значи бити у мањини која се или не примјећује, или се може употријебити, ипак, у корисне сврхе, које, опет, служе храброј већини. _,
"Мир је. вријеме
„спореног живота. Ми Му ТО бих. У миру се дешавају
процеси који су у “рату или Ми требни или До те мјере поје~
„нормалног" Мир је ври-
– 6 ~ ~ рату су-заслуге, “врлине, п0б 1 доприноси толико очиглед»
тављени да се тешко запажа“
ни и ојасни да их. је- веома једно“.
ставно и лако уочити, измјерити и признати, а у миру није тако. __Храбраст у миру је особина јаких, цјеловитих, довршених лдич ности, које су усвојиле, али заиста усвојиле, идеју ослобођене лич ности, и тако се сигурно крећу у њеним освојеним просторима да су им и страни и неприхватљиви сви они рецидиви који, снагом ду боке увријежености, било у институпијама, програмима и људима подсјећају, па чак и враћају на колосјеке бивших времена. Бирократија и храброст никада нијесу могле да се нађу зајелно на истом послу. За бирократију је свака храброст, сем брутал> не силе (а она никад и нигдје не може ући у категорију храбрости) опасност првог реда, идеолошка диверзија, бунт, препад, па чак и завјереништво, које се по њему, бирократи, окреће против
државе, а то,значи и против ње. да, јер он, ло. природи “своје. .схе-.
матизоване свијести, државу уви-
јек идентификује са — собом. Ипаче, да није тако, чиме би се могле _ протумачити некадашње
појаве масовног кукавичлука, каа су моћни представници бирократије могли да раде што су хтјели, да крше људске кичме и савјести, да се охоло понашају У својим колективима, да пашују ни спроводе · потчињавања _ појединаца и групаг
Својевољно газдовање друштвеном имовином, злоупотребе положаја и овлашћења, отпуштања радника,, малтретирање потчињених — биле су појаве (па чак и пракса) које.су могле да „прођу“, и пролазиле су, а да им се у колективу нико јавно не супротста-
ви. Храброст је била ријетки, дра:
тоцјени метал који се тешко проналазио у дебелим наслагама 6прократске иловаче, И тек, је друштво, а не појединац или група, имало снаге, а то, значи храбрости, да „интервенише и обузда моћ бирократије, уочавајући јасно да се она већ сјутра може из родити у џелата револуције.
· _ За писца, који је прави прија. тељ и сарадник свога времена, и који болести друштва осјећа као своје,' нема дилеме о томе да се у кризи храбрости радило о кр!зи личности, о моралној и интелектуалној кризи, о свјесном губљењу свијести и потчињавању с женим облицима слободе. Иначе, како објаснити ћутања, па и одобравања очигледних промашаја и грешака, ако не свјесним прихватањем и мирењем, а то значи кукавичлуком као нормалном реакцијом у неким срединама2
“Макар само “због чињенице“ да самоуправно друштво афирмише храброст, да је стимулише – (од нормативног акта до скупа раж них људи), да отвара излазе м 0: -зеабјеђује практично право на бор
бу, доказивање и мишљење, оно је као идеја и као остварење историјски чин којег се више не мо жемо одрећи па макар и под притиском грубо употријебљене силе. То је начин мишљења и живљења који је и у психолошко и у мо рално биће нашег човјека унио квалитетне промјене, који је обновио вољу за постојањем храбре личности.
Личност, чији се профил у самоуправном друштву све јасније довршава, не би никада више, без обзира на временске и историјске констелације, могла пристати на неке услове рашчовјечења, какве смо имали у прошлости, када су као средство идеолошке борбе коришћени и методи разарања породице, који се не могу оправати ни када их гледамо само у историјском контексту.
Без храбре личности нема здра
„вог друштва. Личност, да би би"ла; или“-да би могла бити храбра
мора посједовати неке специфичне особине: интелектуалне, друштвене и. моралне. . Увијек - када се говори или пише о храбрости требало би избјећи опасности да у ту категорију не уђу неки, веома споредни, облици привидних отпора. Један од таквих облика је и. малограђански концепт храбрости и слободе, који није нишга друго до очигледна немоћ да се буде друштвена, а то значи и морално одговорна личност. Затим, постоји и ексцесивна храдрост која је по својој суштини само естрадни вид кукавичлука и
„може да плијени спољним ефек-
тима, демагошким гестовима и ис луженом реториком, у нас познатом и омраженом још из доба страначких дуела и предизборних похода у народ. Постоји и лум ленпролетерска, или народњачка храброст, која им је својствена и коју, на жалост, још његују увријеђени и неостварени бирократи. За тај и такав сој „храбрих" карактеристично је да постају храбри само онда, или тек онда, када су лично упрожени, када су повријеђени њихови најличнији интереси, или када су дефинитивно развлашћени, односно, умировљени. Иначе, то. је онај дебели слој бирократије која је до јуче мудро ћутала и аминовала или
чак додавала и дописивала када“
се радило и о њиховим најбољим друговима са којима су били заједно некада у илегали, герили, јуришу. Бирократа неће никада заштитити ни свог друга, такође успјешног бирократу. Он у њего. вом паду не види слабљење пози“ ција бирократије него, прије све
Наставак на 2, страни
Јеврем Брковић
У 0вдм БРОЈУ -—
ПОВОДОМ КОНГРЕСА КУЛ "ТУРНЕ ; ЈЕ — пи. шу: Боко Стојичић, Вла-
димир В. Предић, Драгиша Радосављевић и Дратан М. Јеремић
СТО ПЕДЕСЕТ ГОДИНА ОД РОБЕЊА Ф. М. ДОСТОЈЕВСКОГ — пишу: Миливоје Јовановић и Раде Војводић
о ДОСТОЈАНСТВУ ДРЖА. ВЕ И БЕЗБЕДНОСТИ ТРАБАНА — интервју са дром Светозаром Стојановићем Слободан Новаковић: РАТ и МИТ — о филму А. Врдољака „У гори расте зелен бор“
ПОЕЗИЈА Танасија Младеновића, Бошка Богетића, Момира М. Војводића и Бранислава Прелевића
ПРОЗА Петра МШветковића
0 новим књигама Миодрага Павловића, _ Александра
Секулића и Милана Басте пишу Богдан А. Поповић, Чедомир Мирковић и Милорад Јанковић.
СТАВОВИ
НЕКИ РАЗЛОЗИ СЛАБОГ ЧИТАЊА
У ЈЕДНОМ ОД прошлих бројева. „Књижевних новина“ покушао сам да оспорим тезу да су разлози нечитању у нас између осталог и конкуренција коју забавна, махом илустрована, штампа и телевизија стварају књизи, Људима је једноставније да прочитају двоје новина него један позамашан роман; они су на телевизији обавештени готово о свему на за њих задовољавајући начин и зато им друга врста информације није потребна. Да сумњам у то покушао сам да докажем и позвао у помоћ статистику, Једна друга статистика објављена пре неколико месеци у загребачком часопису „Културни радник“ може да нас наведе на један од узрока због којих људи не читају, Анкетар „Културног радника“ консултовао је индустријске раднике града Загреба п околине, 7,9 посто квалификованих радника и 8,1 посто неквалификованих радника одрешито је одговорило да не чита због тога што им њихове материјалне могућности то не дозвољавају, Када се задовоље остале прече животне потребе за књигу нема места у породичном буџету, Они вероватно не купују новине, а известан проценат њих нема ни радио ни телевизор. Загреб, као што се зна, иде у ред индустријски најразвијенијих градова у нашој земљи и у ред градова у којима живи најобразованији део радничке класе, Вероватно је да би анкета спроведена рецимо у Алексиначким рудницима или у оним општинама где већина предузећа исплаћује само минимални лични доходак открила и већу цифру од просечно одсто запослених радника који нису у стању да купе књигу зато што је скупа,
Други разлог нечитању налази се негде врло близу овог првог Ако се изузму неквалификовани радници и рецимо службеници неких професија у којима то није могућно, ако неће да раде ван своје струке, већина запослених у нашој земљи налази се у оном стању које се у једном делу економске литературе назива стањем „продужене експлоатације“ То стање продужене експлоатације се много бомбастије зове хонорарни рад и тај хонорарни рад у великој мери укида слободно време и то слободно време управо оних категорија становништва које по природи ствари своје слободно време могу да испуне разним врстама духовних активности. У овај мах није нарочито битно коју врсту животних потреба човек у стању продужене експлоатације настоји да задовољи; да ли минимални лични доходак који прима у своме предузећу, не може да
езбеди основне услове живота њему и његовој породици или има амбиција да живи стандардом који је изнад његових примања, Остаје чињеница да један велики проценат људи који остварују приходе који би им омогућили да у слободним часовима читају те приходе остварују ван слободног времена и самим тим немају времена да се баве књигом,
Наставак на 2. страни
Предраг Протић
арте еииеитаавањн