Književne novine
ПУТОПИС
ПРАВИ ДО;
Путописне скице из Њујорк:
» Знам да Коломбо није открио Америку...
(Лоренс Ферлинтети)
ЛЕТО У ЊУЈОРКУ је за странца прави пакао. У подне, ваздух застане међу облакодерима, ваздух са океана доноси максимални проценат влажности, ви се знојите, чекате вече, мир. Вече полако долази, вама је још топлије, нелагодност расте, Потребно је вешто учинити, изазвани сте. Отићи у један од клубова и склонити се од тежине дана. У Њујорку ћете узалуд тражити диско-клуб какав познаје Европа: млади у Америци не слушају музику са плоча То је у домену ду“ ховне потрошње. Музика ја на радију, 30 ФМ станица свакодневно емитује музички програм, од тога 17 су у стерео техници, Музика је у колима, у продавни-
ИАУСЛРАЦИЈА ЕН О ТРИФАЛКОНИ ЗА КЊИГУ
цама, у музичким аутоматима. Потребно је само притистули дугме и окружени сте музиком. Нико не оскудева у | плочама: оне се продају по 50 центи лонг-плеј. Сваки клуб има свој састав. У Бликер Стриту, на Гринвич Вилиџу има више од три
десетак клубова. Ту се свира све — блуз, поп по џез. У клубу „Вилиџ Тејт" у истој
улици, открио сам прави џез, мали узорак америчког модела музицирања, џез као амерички национални празник, пулсацију једног живота врхунске цивилизације. Ту се не плаћа улазница. У Европи се све наплаћује: ако хоћете да вам диск-џокеј пусти плочу, плаћате улазницу. То исто важи и за било какав други клуб који се по нечему разликује од осталих, и у коме се, према европским | мерилима _ „неитто дешава".
Сусрет са џезом је у Америци обавезно
спонтани: онн свирају и пре вашет доласка. Та мелодија траје. још соу јуче, са улице, изазвана је врућином баш као и
ви, трајаће ко зна докле, Нико није слу. шао џез до краја Музичари остају и када се ми разиђемо, Наручујем пиће и посмитрам свет око себе: сви ударају ногама о под. Дебели зајапурени тип са две девојке, проститутке у провидним _блузама, младић ин девојка који се хистерично смеју, дечко са сликарским прибором, сви мдарају ногама о под. То ме нервира, отпијам мало из чаше и шта примећујем ~- ја ударам ногом о под, имам свој такт, можда н најонажније то радим а да нисам ни приметио. Чини ми се као да сам ухваћен. Постоји један ритам, заједнички, сви се клатимо, Али у оквиру тог ритма
свако има свој. индивидуални, Као да својим искуством, својом потом, ударам у свој део пода.
М џез музици, оној правој која је по
текла на америчком тлу и која се ту и највише троши, музичари немају однос према публици. Ови не свирају по жељи, само вам дају ритам који је до тада био скривен у вама. Било је потребно да се реактивирате. Саксофониста који се презнојава, обраћа се оном најбољем слоју ваше личности: најсувљем, најслободнијем, запостављеном. Оном делу који не жели мелодију, само прасак непосредности тренутка. Сви се знојимо, На недавно одржаном концерту Мајлса Дејвиса у Београду. нико из публике то није осетио. М најбољем случају презнојавали смо се јер је сала била исувише загрејана. Ритам који су музичари производили пред нама на сцени, припада више позоришном искуству. То је мало позориште, спонтаност тренутка. Музика је за дечаке из Мајлсове трупе посао који ови ваљано обављају. И шта се догодило Бачени у
КЕЛНЕВЕТНОВИНЕ 10
|
| |
„ЏЕЗИСТА"
. 7,
ситуацију да нас забављају, они се бране озбиљношћу. Пошто су обавили посао, они нас остављају: џез Не познаје сентименталност, Концертви џез припада повлашћеној класи — снима који имају довољно среће и довољно новаца да набаве скупу карту. Људи из публике који су дошли да препознају неку мелодију и заједно звиждућу са оркестром, разилазе се разочарани. Десило се оно најгоре; мелодије нема, а ритам је прошао мимо њих. Нису нимало истрошени, чак нису успели ни да се одбране од тог ритма. Џез више није у гивоу Кида Орија или Бена Вебстера. У координатама уметности, он је био највише спутан. тренутку када се ослободио, брзо је одмакао веома далеко, У „Вилиџ Гејту“ сада посетиоци итрају уз музику џеза, Тај ритам наша личност не може да контролише. Фабрикана и детерџената и машина за пра-
ње су џез некад користили као пропратну музику уз рекламе. Укључимо радио-апарат — и џез је ту у соби са нама, заједно са мејк-апом, новим фрижидером и рекламом за нове књиге. Нема потребе да се поезнојавамо — он се више не обраћа нашој „личности. Џез се побунио против тога, ситуација се искристалисала, успели смо да препознамо индивидуалце; Монк, Дејвис, Мек Кој Тајнер, Ајлер но многи други. Свира се ван система. не постоји више један ритам. Свако има свој, музичари нису распуштена банда, у оквиру више ритмова фсрмира се један као кохерентни узорак, Тај ритам нас је ухватио када смо га најмање очекивали.
У „Вилиџ Гејту" нико не аплаудира. То углавном чине странци, они „награђују" музичаре. То музичарима смета, под сећа их на време када се свирало по нумерама, после сваке тачке аплауз. Они свирају цело вече и чини се, једну мелодију у континуитету. Ритам је толико снажан да немамо времена за размишљање. Такође немамо времена за сентименталност: Моцарт чини да сањаримо, али џез не. Музичари стално мењају израз на лицу, чини се да упорно нешто траже, Ова музика не успављује, она конкретизује. Ритам нас је све ухватио, сви се тресемо, почињемо да узвикујемо. На подијуму свако игра за себе. Ту је и Једна, девојка која је до јуче у свакој игри имада партнера, ево је како се ослобађа, открива у себи запостављени део _личности, све више и више подсећа на фуриоз» ну чигру, она се троши. Наш сан се остварује: макар и привремено, ничим нисмо спутани. Мако смо сви захваћени тим ритмом, постоји зид између оркестра и нас — музичари не комуницирају“ са нама, Они су озбиљни п ружни,
У Европи, џез музичари носе испеглане кошуље и свилене мараме око врата. Уколико нам се њихово музицирање не допада, можемо да се дивимо њиховој елеганцији и укусу за облачење. У „Вилиџ Гејту", лица_ музичара подсећају на лица распетих. Презнојавају се и праве гримасе као жена на порођају. Они нам сем музике стварно не нуде ништа друго, Чак и проститутке у провидним блузама запостављају своје муштерије. Оне бесомучно ударају ногама о под, узвикујући нешто у ритму. Чини се да се остварује наша исконска жеља: сви желимо да се окренемо себи унутра, и да се бесомучно ударамо. Џез је суров, само то није више песма првих робова, или јенкија притиснутих тломазним машинама. То је изгледа ритам гломазвих машина, осмишљен пашом потребом за забавом и ослобађањем од стега индустријске цивилизације, уз нови џез нећете стићи ни да се напијете,: Бићете измождени као после кошмарног сна, помало омамљени и истрошени. Оно што сте тражили, добили сте. Сутра. треба опет издржати врућину, али овог пута сигурно храбрије: она има свој смисао.
Малан Оклопцић
КВЉАЈ ЏЕЗА Е
|
ПОРТРЕТ
порока п патње
женија је истоимена прича, посебни одељци смењују „Разговор угоа-
Наставак са 7. стране |
ма", који су структурирани по једној готово геометријски правилној „схеми": подељени на три дела и тридесет поглавља (према тридесет слова, од Аз до Ижице), тако да свако слово има не само своје потлавље него и увод и додатке записане руком „живописца мука" Константина Горче. Мако је то роман-хроника о четири тенерације породице чији је родоначелник био Младен Лазарев, звани Куроња, у њему је тешко наћи доследно, хронолошки писану историју једне породице. „Нишчи" нису шумадијски _„Буденброкови", „Форсајти" или „Паскијеови", већ збирка прозних текстова скупљених веттце ради тога. ла би указали на декаденцију људског рода него да би описали опадање једне породице, једна метафизичка више него социјална проза и једна слика људских страсти и нагона више него анализа друштвених веза и односа. И као што у неким Стевановићевим приповеткама – налазимо причу у причи, тако у „Нишчима" налазимо роман У ромапу: роман-хронику Константина Горче о Младену Лазареву и њетовим потомцима у Стевановићевом роману о самом Горчи и његовој хроници. Стога и неке слабости, у које свакако спада ју извесна чињеничка понављања, палају на душу невештог „живописца мука" Торчу а не Стевановића. Уосталом, класична. форма у којој би се роман мирно и поступно развијао попказивањем живота јед“ не породице, не би одговарала ни Стевановићевом таленту ни, посебно, њетовом језику и стилу.
Једна од највећих вредности Стевановићевог стваралаштва лежи у његовом је зику, у својеврсној мешавини сочног народног језика, с мноштвом мање познатих и у књижевности ретко коришћених речи, кованица искованих у духу народног језика и доста архапзних и архаизованих термина. Код њега можемо наћи и тако ретко коришћене народне речи као што су
пресмакче,, салауковина, укољица, андрамоље, суклата, пинче, као што можемо
наћи и архаичне или архамзоване речи као што су притча, времље, слзе, црљен, ангели, ђозауци, намастири ита, У причама из збирке „Рефуз мртвак" језик је, у пелини узевши, ближи шатровачком јези-
"ку људи из предграђа и приградских на-
сеља, а У „Нишчима", с обзиром да је то фиктивно језик имагинарног писца хронике Константина Горче, језик је претежније архаичан и арханзован. Стевановићева реченица је дугога даха, реторски кићена и барокно разлистала, И кад се.ол носи на најбезначајније. и најбаналније чињенице, она је мање. или. више свечана, узнесена и узвитлана. Стевановић је прозаиста-ретор, који с помпом исписује своје разбокорене реченице, у којима, ужива и он сам а-не само његов читалан. И док. је њетова проза, посматрана са своје садржинске стране, веристичка и чак натуралистичка, са своје стилске стране она је, нема сумње, један нови барок. Али, као што је често случај, врлина, кад пређе своје неопходне и оправдане транице, постаје мана. Понекад се чини да је Стевановићу вештина састављања речи и ре ченица у звучан и свечано интониран низ дража од жеље да покаже како живе порочни патници с периферије његовог Крагујевца и периферије живота, и тада ње-
· това сглаоквентност постаје вербализам.
Није, међутим, ни Стевановићев товор ни говор његовог „истинословца"“ _ Горче све што у погледу језика и стила одушевљава. пли се бар свиђа, већ је то и товор многих његових личности, који је толико скројен по њиховој мери да се чини да је просто немогуће да друкчије говоре, Неке његове приче прпу добар део своје вредности, као и приповетке Драгослава Михаиловића, из језика и стила личности која своју приповест прича или исписује у првом лицу, као што је случај са Захаро. вим говором у приповеци „Прави. Захар" или с писањем Менке у „Тутумишу", а да и не говоримо о бравурозним _ говорним минијатурама у другим причама (сетимо се само далматинског говора Јосипа у приповеци „Рефуз мртвак'). ·
За Стевановићев стил карактеристично је и мењање „регистара" у којима пише. У зби-
рци „Рефуз мртвак" у том погледу најсло-'
фу
Ка њ
Вала
алепдоскоп беде,
у којој се као
асилија појца ис-
ни Тодора коцоша и „мутање
причан у првом лицу другога", Бамбуле словослагача и Маргите касирке које она прича Магдалени шанкуши , пи сидорова пародистичка пролегомена , „ма косна карактерологија Симеона финанса у пензији", „Сатирска игра", „Пацови напуштају кућу", „Плач Маргитин м један неспоразум испричани у првом лицу ЈеАнине Владимира келнера" и, као закључак, „Нараштај Један одлази и други долази а земља стоји увек". У том погледу приповетка „Рефуз мртвак" најављује много већи и свестранији калеидоскоп разних страна живота сагледаног из различитих углова. дат у. „Нишчима", где се у приповеда ње Констатина Горче мешају најразноврснији људи и догађаји и међу чијим запнсима, између осталога, налазимо и „Рожданик с толмачењима судбине" и поглавље „О сновима и сањању". А унутар поглавља, од којих је свако схваћено као огледало у којем се огледа једна страна, хронике о породици проистеклој од Младена Лазаревог и још много штошта друго што је у некој, макар и врло далекој вези стим, Стевановић цитира народна предања, стихоне, изреке, анегдоте и шале, па, нако су, међу анегдотама и шалама, понајвише оне које спадају у домен црног хумора, тиме се успешно контрапунктирају сцене о патњама и понижењима већине јунака њетових приповести и његовог омана. На једном месту Горча каже: „Исте јесени, не зна се тачно које, можда никоје", јер за све оно што се у Стевановићевој прози описује врло мало је важна хронологија. Важније од ње је оно што се тиче суштине света и због тога се, уместо хронике са сасвим тачно лоцираним догађајима, и јављају чак по космогонијска и онтолошка размишљања, у којима се наивна ламчка уверења мешају с митским тумачењем света.
Стевановићев снажно оцртани, али често и неџсклађени календоскоп људске беде, грехова и трпљења, наравно, не може се свиђати никоме ко је васпитан на капонима класичне лепоте, јер он према тим канонима намерно не показује никакво поштовање. Несрећни Чедомир Трајковић, звани Калеа, једна од најистакнутијих личности У „Нишчима" признаје да лепота није за њега, додајући: „Нити мним да је за било ког човека, што га на земљи вребају немоћ, смрт и тмуша гробна". Не питце, дакле, човек по Стевановићу, ради лепоте него ради нечег другог. Ради чега2 У приповеци „Рефуз мртвак', на крају своје „пакосне карактерологије", Симону фу нанс у пензији, каже: „Сматрам да је смтсао свеколиког шкрабања — смисао рибљег уља им рицинуса". У томе, нема сумње, и сам Стевановић види смисао сваког, па и свог сопственог писања: писати треба да би се људи натерали да, гутајући мнотобројне непријатности им гадости из живота, које треба без устезања и дотериваља износити, прочисте унутрашњост својих душа. Било би неоправлано кад би један теоретичар од свеколике литературе или чак и од једног писца тражио да прихвати такво схватање о функцији литературе, али Стевановићевом дару оно одговара и његово стваралаштво донста такву функнију и испуњава.
У целини, узевшт, већ досалашњи Стевановићев опус открива једног изузетно даровитог писма, од кога, поред већ пости“ тнутих успеха, можемо очекивати п нове, још веће успехе од постигнутих. „Нишчт" см потвранли наде које су у њега полаталн они који су врао позитивно оценили прњ поветке из збирке „Рефуз мртвак" још док су биле само појединачно објављиване н већ тада му донеле награду „Исидора Секулић“, Али неки од њих су се, након појаве „Нишчих", донекле разочарали, јер нису очекивали једно друкчије остварење у истом основном тоналитету, већ нешто сасвим ново, и то у складу с класичном постиком романа. Мако у целини мање успело него збирка „Рефуз мртвак", роман „Нишчи", међутим, сведочи о извесном сазревању Стевановића као писца. Од ње та, пак, не треба тражити да по сваку џену стиша и среди своја лепоречива казивања о људима | ишчашеним из света или, другим речима, да своје барокне, разуђено форме спута у оквире _ класичне мере и строгости, као ни да напусти своје људе са „дна“, друштвени талог, физичке м духовне сиромахе и несрећнике, „Ниш чи", уосталом кас н збирка „Рефуз мр: твак", зреде само неким својим деловима ми, ако у њима треба тражити пандан по вредности приповеци „Плод 'чрева твојего", онда се он, можда, у роману може наћи у поглављу. „Црви који никада не спавају илити Шта је између неба и земље", у тој топлој, дубоко човечној и потресној исповести Циганина Сотирао крагујевачком стрељању 1941. године, као што папдан изврсном (иако овлашно — датом) портрету Српка Бабца у приповеци „Живот Цитронија и Шоје“ налазимо у сложеније и свестраније датом портрету Младена Лазарева. Пажљивије и спорије писање ће Стевановића свакако довести до нових ни, можда, драгоцених налазишта, али овај аутентични стваралац је већ досад писао и написао прилично обиман опус "снажне и дубоке животне прозе, која га ставља. на чело најмлађих рани не
Јмлађих српских прозних писа-
пат раје: сочна и разуздана проза, као и зе а папрено јело, није за свачији ус, али то не умањује њену несумњиву ом Подржати његове напоре да, на, путу истраје значи, у ствари, потпо.
магати напр ; | МОРућ сдак тамо где је он највише
Драган М. Јеремић