Književne novine
= И ата ви тенате –
_пишта боље од претходних.
ИНОСТРАНЕ ТЕМЕ
ТРАТИЧНИ ПЕСНИЋ
ЦИПРИЈАН КАМНА НОРВИД
НАЈЗНАЧАЈНИЈА песничка. збирка _ трагичног _визионара Ципријана Камила Норзида носила је наслов „Пођи са мном" (Уаде-тесштп), али не само да тада када је била написана. нико није позао за њим и са њим него га чак није ни чуо. Норвид спада у ону групу трагичних писаца. који за живота нису били ни довољно цењени ни радо читани,а који су истовремено непогрешиво били свесни и своје величине и свог далеког, загробног тријумфа. Његов интензивни живот у књижевности почедо је тек после смрти и судећи по есејима, расправама и студијама који су му посвећивани, по издањима његових дела, коментарима и сталном објављивању нових и непознатих дела или њихо. вих одломака неџпућен читалац ди могао помислити да је у питању жив песних, наш савременик. Но није била несрећна само судбина његова стваралаштва. нето је такав био и његов живот. Рођен 24. септембра 1821. године — недавно се навршило стопедесет тодина од тог датума — У малом сеоцету Ласково-Глухи У Мазовшу са. непуне четири тодине је остао без мајке, а са непуних четрнаест и без оца. Бритгу о њему и брату преузимају старатељи. Прве песме Ципријан је вероватно написао 1839, а објавио 1840. тоанне и ускоро ушао у круг варттавске песничко-уметничке 0о0емије. Још пре тога почео је своје изучавање о„рудимената уметности" како се сам једном прилихом изразио. Предан рад и заљуб. љеност У уметност, таленат и умел“ ничка страст обезбедиће му утледно место у развоју пољске трафи. ке, а његово уметничко стваралаштво биће упоређивано почетком друге половине Х1Х века са стваралаштвом Дирера и Рембранта.
Крећући 1842. у Европу Норвид је- имао намеру само да се привремено склони испред таласа хатшења ин прогона и да упозна веанка дела европске уметности али не н да остане у емиграцији. И заиста он прво време проводи у Арездену. Прагу, Венецији, Напољу, Фиренци, Помпеји. Вероватно негде у ЈУНУ 1844. године прелази Јадранско море им посеКује. нашу обалу, односно Кривоштеје. Крајем те исте године по“ чиње се све више везивати за депотицу полу-Пољкињу, по: у-Рускињу Марију Калергис, КОЈУ ће до краја живота несрећно и верно волети. :
После неспоразума и невоља са пасошоем и суровог (иако не дутог) затвора у Берлину 1846. године у коме је тешко оболео и почео губити слух песник. је Од“ лучио да остане у емиграцији и да се одрекне наде у повратак У отаџбину. Још неко време он „ће водити коликотолико пристојан живот а онда ће почети све веће невоље, _ Непризнат и несхваћен као песник, разочаран у љубави, усамљен и болестан он бежи У Америку надајући се да ће тамо наћи заборав и мир. У једном пнему Бохдану Залеском и Констанији Гурској из 1852. године прех одлазак у своју америчку а вантуру он тражн од њих: „Молим вас спалите све што носи моје име, нека свет заборави на мене. кад тако не умем да се споразумем са светом".
Боравак У Америци, који је трајао скоро годину и по дана, представљао је још већи пакао за песника и повратак у Европу био је сада права срећа, Његов“ пријатељ, песник Теофил Ленартович рећи ће за оновремену Америку после Норвидових писама: „Каква је то чудна земља, некаква ревија апокалиптичких поја» ва“. Норвидова визија Новог све“ та била. је заиста апокалиптичка.
По повратку из Америке песник је неколико месеци провео У Лондону. а затим је прешао у Фран“ пуску и настанио се у Паризу, У коме ће остати до свог последњег дана. Тих скоро тридесетак тодина које су му још преостале до раја животног пута неће бити Стал ио ће та, као мора, пратити нема штвма, усамљеност, болест, ћутање, све већа тишина — и У Ас словном смислу услед губљења. слуха и у пренесеном — горчина песрећне љубави и несхватања, Умро је, „пре заспао него умро _— како је рекла Т. Микуловска која је присуствовала његовој смрти, 23. маја 1883. у једном париском склоништу за болесне и на пушт тене старце.
Поред песама и неколико по ема објављених раније у часописима или посебно, песник ће за живота. објавити само једну збирку својих песама (1863). Све оста ле ће бити брошура или нека друта врста сфемерних издања. Крилика ће га дочекати или неразумевањем или, што је још горе, ћу тањем. Његово најзначајније до ло; збирка песама Маде-тесит коју је завршио и припремио за
штампу 1866. дочекаће своје прво, критичко издање тек 1962. — скоро сто година касније. Конципирајући. га и стварајући песник му је био наменио улогу манифеста. и примера, Маде-тлесштп је требало да буде збирка која би начинила „неопходни заокрет у пољ ској поезији“ а појавила се, међутим, као књижевно-историјски докуменат далеке прошлости.
Куцајући узалуд на разна. врата и тражећи издавача за ову своју збирку песник се обратио и тада највећем пољском књижевном ауторитету Ј. И. Крашевском: „ХМаде-тесит. — писао је он 1866. — ствар је на прагу новог песничког циклуса у Пољској;.. Пољска поезија ће кренути онамо куда. главни део Маде-тесшт указује смислом, током, римом мн при. мером. Хтели не хтели — све једно“, а Крашевски је скоро у исто време писао његовом пријатељу песнику Залеском: „Норвид; то име је већ синоним особењаштва, неоправданог ни у ком случају једнаким талентом, јер је особењаштво у великој мери прерасло таленат и појело га“.
За живота Норвид није био популаран. Славу талентованог песника у Варшави је стекао прилично лако својим првим објављеним песмама. Када се обрео у емиграцији имао је да се бори против моћне, иако већ завршене песничке традиције великих романтичара. У време када Норвид почиње објављивати своја дела у емиграцији Мицкјевич већ годинама ћути као песник, а Словацки се све више губи у мистичким визијама. „Краља — Духа“. Поезија Ципријана Камила Норвида, иако снажно урасла у пољску културпу традицију, била је сасвим нова. Свестан тога био је и несрећни песник када је у једној песми. из 1858. године, обраћајући се својим великим претходницима с по“ носом написао:
Ништа. од вас нисам узео, 0! дивови
зараслих у пелен, маховину и кукуту Сем земље, клетвом спаљене, и досаде... сам даље лутам
Сем путева
Сам сам ушао, и
С друге стране, друштвено-културна стварност њетова времена била је таква. да читаоци нису били спремни да прихвате ревоАаупционар! 1о-уметничке вредности песникова стваралаштва, Улазећи у свет и литературу — како је сам писао — „кад су три песника (која су управо уснула У гробу) певала у највећој снази" Норвид је, и поред осећања сопствене оригиналности, био спутан величи“ ном њихова ауторитета и шири ном популарности, Тек одлазак великих романтичара са књижевне и животне позорнице створио му је могућност да се јаче раз махне., Одрекавши се њихове поетике _ аутор „Црног цвећа“ (Стагле сКулађуу покушао је да створи сопствену. Док су романтичари тежили да одразе ствар.
ност, да је преломе кроз своју.
машту и опишу, Норвид се трудио да његова поезија буде не
опис стварности него њен израз. Покретачка снага поезије романтичара било је осећање његове
(
СЦЕНА ИЗ ФИЛМА „УЈКА ВАЊА" АНДРЕЈА
БОНДАРЧУК У МАОЗИ ЛЕКАРА АСТРОВА
1
ЦИПРИЈАН КАМИЛ НОРВИД: АМТОПОРТРЕТ
— интелект. На тај начин песник се супротставио хегемонији мицкјевичевске поезије, свестан да пише за будућа поколења и да мора створити и нов језик који ће бити усмерен на будућност. Истина и он је платио данак пое“ зији свога времена. Израсла из романтичарске песничке традиције, уосталом у то време веома живе и снажне, и у романтичар. ској атмосфери, његова поезија сачувала је не једну њену особину али је количина антиромантичарских елемената у његовом стваралаштву била далеко већа и далеко значајнија.
Сматрајући себе не мајстором нето слугом речи, Норвид је пре ма језику гајио дубок, скоро редигиозни култ и из дна душе је презирао језик у коме су речи убијале мисао. Држећи се тих начела, он је у својој поезији исказаној често у веома тесним и на изглед простим језичким оквирима ипак саопштио необично 60татство мисли. На жалост, уместо да наиђе на сарадњу код читалаца, на њихово активно саучествовање у његовој поезији он је најчетиће наилазио на неразумевање. Још у једној својој младалачкој поеми коју је назвао „Тишина“ (Салата) песник као да је наслућивао своју будућу судбину па је написао:
„— и скоро нико не зна Да је често сто пута боље разговарати неголи. с човеком. —
са тишином,
“
Та опчараност тишином и ћутњом, та тако честа тема, тај стално присутни мотив у Норвидовом песничком опусу није имао само интелектуални. нето и дубоко емоционални карактер, није био само уопштени појам или симбол него и израз горке стварности у којој је песник био осуђен да. живи. Једно од песникових последњих дела, есеј написан већ пред крај живота. (1882), који је, по речима 3. А. Залеског, овековечио „искуство дугих година згуснуто у лепоту“ _ носи _ наслов _ „Бутање“ (МПехетје) п посвећен је њему,
У својој поезији Норвид је из градио читаву једну особену и оригиналну филозофску теорију и поетику ћутања и прећуткивања, која су у његовом стваралаштву често говорила више него гомила речи. И у томе се разликовао Од својих лепоречивих претходника романтичара.
МИХАЛКОВ—КОНЧАЛОВСКОГ -— СЕРГЕЈ
—__— ата наиван ===
|
· зофских визија,
Цео Норвидов књижевни опус, који поред песама. садржи новеле, есеје, драме, песничке и филозофске трактате, историогтрафска размишљања, био је у ствари песни» ков интимни днегник, пун трагичног пробијања кроз живот и борбе за нову уметност.
Мало који песник био је тако свестан историјског тренутка и значаја времена у коме живи. Тај историзам видљив је исто тако и у његовим најситнијим песмама. као и у широко замишљеним и конципираним историозофским визијама. Без познавања историјског контекста, без · познавања, пољске историјске реалности тога времена немогуће је разумети ову поезију. Значајни историјски дотађаји формирали су и судбоносно одређивали песников живот па. самим тим и његову поезију. Тако у годинама. 1848—1849. песник, пре свега под утиском догађаја, почиње писати сувопарну дидактичко-сопијалну поезију („Социјална, песма“, „монологија“ „Ослобођен“ Тудоп и др.. Утисак који су изазвала та дела кад су била. издата заклонио је мноштво њего“ вих изванредних лирских песама раштрканих по часописима, а да би несрећа била још већа, како каже данас најбољи зналац Нор. вида Ј. В. Гомуљишки, у периоду када је талас негодовања доститао највиши врх изашао је из штампе његов оригинални и реве латорски Рготеффоп. На срећу, тај период је брзо прошао и све зрелија песникова. лирика доноси ла је нове уметничке вредности. Њена оригиналност огледала се, поред оригиналности у тематици и већ поменутог интелектуализма и историзма, у гномичности и липтичности израза, антипоетичности, у веома развијеној симболици, при веома кондензованом песничком исказу, у „безперсонализму“ (термин самог Норвида), микрореализму, фрагментарности и версификатопској слободи.
Слободна ритмичка структура. стиха, занемаривање риме, напуштање традиционалних строфичких система, прозаизација стиха, богатство архаизама и неолотиза» ма у језику, уношење, у оно време, „вулгарних“ израза у песнички језик, особена синтакса и о ригинална интерпункција, архаизација прозног израза и слични поступци видно су издвојили целокупно Норвидово стваралаштво из тадашњег пољског књижевног контекста. Он није имао само је дан већ више песничких „језика“.
Аутор „Прстена велике даме" био је нов и по свом односу према читаоцу, наиме он му није давао готове формуле света и за округљене визије него је само иниџширао те представе, означавао неколико основних црта и контура пи дозвољавао читаоцу да заједно са њим доврши ту конструкцију, створи свој модел све» та, домисли мисао и допева песму. Цела његова. поезија, а нарочито она из зрелог периода, по повратку из Америке, показује да је Норвид од читаоца очекивао не пасивно прихватање нечег већ готовог него активну стваралачку сарадњу.
Песник је био свестан свога, новаторства и изазивачког става па, иако је често падао духом и торко се жалио на несхватање и одбојност са којојм је дочекиван, он је, дубоко убеђен у своју по. беду, писао:
... Минуће савременост 5 варљива Ал неће Будућност; Коректорка — вечна
На жалост, без могућности да. за живота издаје своја дела, пе“ сник није имао могућности ни да васпитава новог читаоца. су то уместо њега пови песници и кад је, чудном иронијом судби-
не, тек двадесетак година после.
смрти почео да се „јавља“ својим делима, она су наишла скоро на исти отпор као и неколико деценија раније. Било је потребно још много учења, читања и рада па да, критика и читаоци схвате поезију овог ствараоца, његову оригиналност, величанственост историоокренутост ка бу“ дућности, да схвате да та поезија. није ни толико неразумљива ни мутна, да није ни особењачка, већ да је само писана за будућег читаоца а да јој дотадашњи није био дорастао. Иако је од песниковог рођења. ових дана протекло сто педесет година цео његов опус још није објављен. Истрчавши далеко ис пред свог времена, и због тога несхваћен, он ни данас не делује као докуменат из књижевно-историј-
ске архиве већ као жив писац,
присутан у нашој средини и времену, који стално објављује нова. дела, нова не само по свом настанку него и по својој фактури, језику, типу сензибилитета на који се позива, по интелектуалним преокупацијама, оригиналности мисли и дубини идеја. Његова поезија делује не као далеки ин давни претходник савремене интелектџалне и мисаоне поезије нето као њен равноправни представник, а сам Норвид као песник који је још и данас често у првим редовима песничке авантарде, а то значи и млад.
Стојан Суботин.
.А
Учинили ·
Бора Младеновић
РЕЧ ЧЕКА
ТВОЈ
НЕКРОЛОГ
Из сваке речи
А она
Нар дозрео на сунчевом језику Глава на камену расечена
Неки сок прегорког укуса
Неки мирис лелека
Нека праматерија
Неки суви трч
Из сваке речи
А она
Болест нашега бића.
Ломача, букнула под скутом погта Неки крик великих очију
Некс таласање светлости
Неки мрак кошчат
Неки страх сив.
Па хајде
Крени ако смеш
Низ обронке те мучне традиције
Повеци бол изникао на, уснама.
Пореци расивале божуре и. црне орхидеје
Пепео што се спрема на предути пут
Хајде Реч чека. твој некролог.
НА ВЕТРОМЕТИНИ
Речи.
Док вас изговарам
Ножеви у утроби.
У грлу још, топли лешеви птица
На пољани Деца кикотом сунце надвисују
Речи
Између лешева птица. и кикота деце Ваше је царство
Царство звездано
Обманути хероји враћају штитове Враћају ордење
Речи
Све што омрче
Светлост заборави
Ватра се уби меким пепелом
Ожеднелој Земљи Деца са звезда доносе воду
Реча
Између жеђи и“ деце
Глад и мудар камен. блистају У свом тамном сјају
На пољани Деца кикотом не надвисују сунце
Речи Васионом једначине и бесанице
Кловнови довршавају представу света
А ја п ти сами Ветрометини одолесвамс.
КРАЈУ СМО БЛИЖИ
Речи Сужњи
Револуције недоведене. до краја Између два днева
Крв ваша.
Пева
Зла време се настлинло у наша тела
Речи
Сулсњи
Беле руке шичупане из грла . Братоломије светлости и ваздуха Болели ожиљии
Боле ли преболело
На звездама корење навалило
Речи Судњи Умрли лептири на домаку прелећа,
Историје започете плачем и муцањем Гасе наше молитве
Док страза спава Дим доносе мирисе дечјих суза
Речи
Сужњи
Кад вас иззоварам крају сам ближи Све мање ме остаје.
А не могу без вас
Као победник без пораза.
МОГУЋНОСТ ПЕСМЕ
Разуздане силе и хладан пепсо На истој зрани Гледањем у сунце
Спознао сам песму Што кроз земљу струји
И све би се лепо завршило Постао бих песник или звездознанан
Вино у вечитим моштима. Омера Хајама
Да се не уплетох у речи опаке
КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ
|