Književne novine

рама

ратника непокорника Славко Јаневски: „ИЗАБРАНА ДЕЛА“; „Наша книга“, Скопје, 1971.

СТАРОГ ПОЗНАНИКА морамо стално упознавати, ако ни због чета другог, а она због тота што га живот мења. Није на одмет, Аакле, да се потпувије и присније упознамо и са Славком Јанепским, мала се овај македонски писац јавља као наш стари познаник, пошто су многа његова дела већ била преведена ка српскохрватски језик. У ствари, ми смо до сада знали само лелове или фрагменте његовог опуса; сада, објављивање Изабраних дела Славка Ја. незског у српскохрватском преводу — у редакцији Миодрага Аруговца. — омогућује нам да сазнамо његов опус у пе ићи.

Гек ка ха се суочи са овом целином, чи~

паљуиц може разговетно уочити лајтмотив Славка Јаневског, то јест ону човекову унутарњу драму коју је Мигел де Унамуно изванредто прецизно означио као аутомахију: као човекову борбу са самим 2обом. Јасно је да „аутомахија" добија осповигш импулс из спољнег света под чијим притиском се људско биће цепа на две завађене стихије, рецимо — на светост и грех. Ово цепање је исто што и човеково „ообестварење“ (Еп Ккисћипе, како је то рекао Маркс). Обестварење човека као чо. века коинцидира са онгчовечењем саме стварности. Оно је нашло згуснут израз у роману „И бол и бес", у потресном узвику партизанке Веле под вешалима: „Све је сан, стварност је ова смрт".

Као људско суштаство, човек се претвара у сан или привид, јер се раствара на два дехуманизована и сукобљена бића; стога, протагонист романа „Аве Марије" говори о „неспоразуму двојице који су у мени". Та двојица махом делују у својству преступника и.судије; отуда, драматика њиховог „неспоразума“ обично се раз. вија као један конфликт у равни етике.

У истој равни пројицира сен пишчева. позиција која значи негацију човековог „обестварења“. Ако аутомахија представља. итан предмет ауторовог интересовања п казивања, онда би поменута пегација давала хумани смисао том предмету, па и читавом стваралачком подухвату Славка Јаневског. Она би натовештавала и подстипала разрешавање онога драматичног сукоба који покреће човекову аутомахију.

Укорењен у критичком порицању човекове дереализације, смисао дела Славка Јаневског изражава се у мноштву разгранатих књижевних облика који челног македонског писца квалмзфикују као правоу полигтрафа. Јаневски је песник, приповедач, романсијер, путописац, есејиста, сценарист, писац за децу... Писање овог политрафа о људским страстима, на пример — „о болу и бесу", одаје једну ретку стваралачку страст писања, Благодарећи управо инвентивној п аутентичној природи ове страсти, полигтрафија. Јаневског највећим делом се уздиже изнад обичне графоманије. Чак п када није кристалисано у позоришни текст или кино-сценарио (као

што су „Вучја ноћ" и „Виза зла"), то мно, ·

толико писање се више иам мање прибанжује драмској структури,

Лам, драматика даје печат не сомо битпој структури пишчевог дела, већ п његовој теми која надилази епику, јер обухеата конфликте међу „својима“. Варирајући такву тему, наш аутор приказује не само човека у друштвеној и животној драми, мего п морално-психолошку драму у оваком човечјем бићу које би, стога, могао поновити речи Јерменипа Онисима: „У сваком од нас скрива се једач самоубица", Према томс, у творевини Јаневског, људ“ ско биће је изнутра драматизовано овим својим потенцијалним раздвајањем на 'убишу п убијеног, а још втше оним једноставним и вртоглавим питањем што та у „Стаб. хнма" поставља Кузман 3: „Ко сам ја2". Павелено пигање разлаже човека на питача н питанога, дакле — на двојицу која се оучељавају у човековој нитимт, |

папи петља ти сиеи

налик тека Зи еавињи---- - -

КРИТИКА _

СЛАВКО МИРКО ЈАНЕВСКИ КОВАЧ

На ово уопштено питање, тотово сваки јунак Јаневског мотао би дати одређен _одтовор: „Македонац“. У њему с<е распознају историјски ТИПОВИ македонског човека: печалбар и аргат;

комита; зограф. Они су обликовани у историјској димензији прошлости, углав. ном = у ретроспективи рата. Овде, међутим, они се не виде као старински епски јунаци, већ као драмски актери који, сукобљавајући се једви с другима и сами Фа собом, обелодањују свој дубљи, трајнији и суштаственији лик, напиме лик мученика. Сви житељи света Јапевског појављују се као грешници и судије, питачи и питани, убице и убијани... У сиштичи, пак, сваки од њих је овакав или онакав страдалник. И — непокорник.

Извесни пишчеви јунаци остварују свој потенцијал вечне људске непокорности, хватајући се укоштац са силама које их присиљавају на патњу ин пропаст. Зато један од њих каже: „Човек је пепрестан отпор". Оваква реакпија на човеково „обестварење“ прелази у акпају очовечивања стварности, —— али не залази у круг утопије о земаљском рају или вечном блаженству. Наш писац не изгледа удаљен од Хегелове мисли да еденски врт пије ништа друго до зоолошки врт, управо башта у којој пландаују овце и остала марва, Јер, негирајући патњу човека, оп афирмише очовечивање саме патње. Тачније речено, он се пита: „Аац без муке какав ће бати човек и неће ли доћи неке нове муке — друкчије, светле, кикотаве, а ипак муке2"

Означавајући превазилажење трагике, његова позиција остаје прожета драматиком: „Ја сам драмски писац који прескаче драму“, вели он у једном часу АуУШИЛног самосазнања. На тој се позицији срећу контрасти: ту се. трагична фигура, му ченика допуњује комичним обличјем кловна (збирка приповедака „Кловнови и људи"),

Ову карактеристичну драматику одреБује дијалектика човековога самостварања у“ којем је активизам непрекидно подстицан неком врстом ,„перфекционизма". Неутољиви делотворни нагон усавршавања испољава се у изјави хирурга Николе: „Ја сам недоречен" (роман „Две Марије"). Када бележи ту изјгву, аутор се поистовећује са актером свога дела, али та одмах и превазилази, и то у правцу који револуцију води пмеопходној, лековитој аутокритипи.

На свој начин, ову потоњу врши један партизан док персифлира фетишизовану правилност: „У оној башти има зеља Правилно — Изедоше ме вашке — Правил. но" (роман „И бол и бес"). То је, заправо, аутокритика „практичнога хуманизма" који мора да решава противречја између хуманости и практичности. У огледалу романа „И бол и бес", иста противречја одсликавају се као спор између комесара Монија и командира Никодима. '

У имагинарном свету Славка Јаневскога, каогод и у реалној историји, решавање таквих спорова. мора остати — недоречено, Писац настоји да га „лорекне" својим лаљим стварањем које развија целину његтовог опуса. Он то настоји м у роману „Тврдотлави", први пут објављеном у овим Изабраним делима. Самим тим што нам пружају прилику да сазнамо разматрану целину која надмашује збир својих саставница, ова Дела у српскохрватском преводу == у преводу Б. Каракуша, С. Перовића, С. Бурине и Б. Борговског — омогућују нам да се саживимо са њеним творџем. Аругим речима, она омогућуту читаоцима српскохрватског језика да у том свом ста. ром познанику препознају драгоценог, истинољубивог пријатеља.

Радојица Таутовић

МОЛИМО СТАРЕ ПРЕТПЛАТНИКЕ . ДА ПРЕТПЛАТУ ОБНОВЕ, А НОВЕ ДА ЈЕ УПЛАТЕ НА ЖИРО-РАЧУН _„КЊИЖЕВ. "НИХ НОВИНА“

608—1-—208—1

ГОДИШЊА ПРЕТПЛАТА ЈЕ 30, ПОЛУГОДИШЊА 15 ДИНАРА, А ЗА ИНОСТРАНСТВО АВОСТРУКО

тата пат ваљања долини

"во свих Ковачевих лица

Моћ

гротеске

Мирко Ковач: „РАНЕ ЛУКЕ МЕШТРЕВИЋА“ „Просвета“, Београд, 1971.

„Па свијетом, тосподо, може једино овладати идеологија. неодољиве мржње и одвратности." | НОВА КЊИГА Мирка Ковача, састављена из четири дуже приповетке међу којима је п раније засебно објављена проза „Животопис Малвине Трифковић", несумњиво сведочи о зрелости једног талента чија је изузетност већ уочена. Ослободивши се неких не сасвим изворних преокупација из својих претходних књига („Губилиште", „Моја сестра Елида"), Ковач је остао доследан старој склоности за коју сам каже да је „склоност према повести расула, оило породичнога, моралнога, личнога свеједно!" Површински слој приповедања у „Ранама Луке Мештревића" садржи много елемената једног. натуралистичког обрасца представљања света. Ковачева књига не само што обилује грубошћу чињеница. и грубошћу језика, него је у њој сасвим видљиво пи пишчево истицање физиолошке и социолошке одређености људске сулбине. Видљиво је ни тражење ефекта непосредног преношења чињеница, така рећи, исечака живота, докумената, „заоставштине која као траг животиње остаје' иза људи. Исто тако, Ковачево инстстирање на сликама беде, ругобе, извитсперености, може се лако протумачити као нека врста до крајности доведене натургАнстичке жеље да се приповедањем изазове шок, гађење и ојађеност. Наш писац, рекло би се, настоји да се што може трубље наруга људским илузијама о мотућности било какве хармоније у људском животу и у уметничком приповедању.

Несрећне и мрачне судбине људи у Ковачевом приповедању готово увек су осветљене тако да су видљиви фактори средине, порекла, наслеђа. Друштвено пропадање нижег грађанског сталежа, породична оптерећеност болешћу, највише алкохолизмом, кобна нетрпељивост међу припадницима различитих нација и вероисповести, присутни су у судбинама. готоМ сликању оваквих чинилаца људске судбине Ковач је испољио изузетан дар сугестивности, им сигурно је не мала вредност његове књи те — његово представљање опсесија, извитоперености пи мржњи карактеристичних. за ово тле.

У овом слоју приповедања у „Ранама" образује се м површинска тематска раван: сплет људских живота огрезлих у похоти, греху, мржњи и очајању, као да наговештава одрећено тумачење света, које је

пајизраженије у ауторовом | истицању мотива нечистих породичних односа и међусобне погубне мржње најближих сродника. . Овај · мотив је провучен

у приповедању о готово свим лицима у „Ранама", и развија се од наговештаја. мржње према оцу на уводним страницама пове приповетке до обухватног открића. „јунакиње“ у последњој: „пије ди у ро. дитељском дому први пута зачета мржња .

Судећи према овоме, Ковач натуралистичким приповедањем тежи да изрази једно не особито оригинално схватање о људској природи, о човековој предодребености за страдање и „расуло“, 0 злу и мржњи као суштини стварности из које је ишчезао Бог. Овакво схватање често је изражено п у виду рефлексија, Ковачевих лица: према њима, „ругоба. је вечита“, „историја се обнавља у злочину", „истатитање је у разврату". .

Не може се, међутим, устврдити да је ово крајњи тематски домет Ковачеве про" зе, већ и због тога што у њој фабулафни ток никад није довољно одређен да би се могла пронаћи нека структурна линија. која потпуно подржава поменуте тематске наговештаје. Мера Ковачева дара изрази. ла се у дубљим токовима његова. припо ведања. | у

Очито је, тако, да се наш приповедач

определио за ону врсту нарапије која | слабо мари за то да читаоца снабде свим

подацима пеопхолним за туно разумева-

оптимата

| | '

| | |

ње представљених ланца и збивања. Ковач приповедање изводи из субјективне перспективе неког од представљаних лица, често подвргавајући чињенички опсег, ритмичку и синтаксичку организацију казивања, његовим расположењима. и његовом унутрашњем, ненамењеном. јавности говору. Кључни догађаји у животима Ковачевих јунака" остају тако најчешће затамњени, могућности објашњења се умножавају, а пишчева перспектива, пиојчево „мишљење", доследно се скрива иза избора различитих приповедачких тле: дишта. .

Лица која у „Ранама" приповедају битно су ограничена својим положајем, својом несрећом; она „са извесном насладом бележе своје пороке", пронашавши „тачку из које (се) може осматрати властито расуло". М последњем одељку последње приповетке Ковач указује на амбивалентност значења у тако вођеном приповедању: никада се не може знати, нанме, да ли је тако добијена. смика живота „срочена сама од сеов , мли је „преметањем по шкрабијама" писац себи „прибавио слику очајања" какву је желео:

Оваквим поступком површина натуралистичке имитације животног наличја ли“ шена је одлучујућег значаја. Сопполошки и физиолошки фактори губе снагу оснорних разлога људских недаћа, и ваља их, сада, видети као део замисли у којој крупну улогу има ин потреба за „слапком очајања", за „насладом"“ у „оележењу недаћа". Таква потреба, пак, сигурат је знак једног посебног типа приповедања за који је карактеристично, на једној страни, карикатурално претеривање, иронија и пародија, а на другој — двосмислен положај Онло каквог мотивисања представљених људи и збивања. Хипербола, тронија, двосмислица, обележја су оног типа уметничког приповедања који се — снажно развијен у време романтичарске књижевности — најчешће назива: гротеска,

Гротескно преобраћање вредности вид љиво је и у Ковачевој наглашеној склоности ка коришћењу различитих облика документаристичког излагања, од подробних описа-набрајања, до писама и судских докумената. Показујући како живот је» нако измиче било каквом тумачењу, Ковач поменуте облике рационализовања искуства открива као пуку „пародију оптимизма". Најпоузданији п најобјективвији вид документарног приступа свету, судски извештај, искоришћен је као 06лик казивања о најнепрозирнијем, најхао' тичнијем догађају у „Животопису Мал вине Трифковић". Најбезбеднији облик савлађивања искуства промеће се у тро тескну бесмислицу, страшну и смешну истовремено.

Ковачево сликање „расула“, друштве че беде, превласти чулног и анималног, цела ова „мнфернална историја" смештена у Требиње првих година иза рата није дакле, мотивисана социолошким МАМ психолошким чиниоцима који би могал да се претворе у чиниоце тумачења. света. Ковач свет не тумачи, он је загледан “ „слику очајања", у једну визију такве хишнотичке снаге да помоћу ње успева из привидно набацаних чињеница своје трг Ње да сачини обухватне и готово рома' нескне целине. Причајући о разанчитим судбинама, од оних са друштвеног дна до оних из центара државне моћи, подједнако трагичним, он гради средствима тротеске, пародије, сарказма и карикатуре, јединствену слику живота потајно разараног „илеологијом неодољиве мржње и олвратности". Превласт, пак, зла и мржње, убедљиво је представљена у овој књизи као последица нераспознавања нап пре небрегавања онога што је у животу ниско, гадно, хаотично, страшно. Страх од живота гура Ковачеве „јунаке“ у мтжњу и суровост, мржња се, опет, из таквих из вора развија одиста у „масологију", а ову једно од наопаких липа мнз · Рана" брани као животворну силу која је уто" ико снажнтја уколико је нрапноналнија, уколико је мање можемо „ставити у рел нама опипљмвих ствами".

Најдубљу тематску вредност Ковачева приповедања можемо отуд пронаћи у чудној моћи његова проселћеа -— моћи, уосталом, својствено! гротески — да руж но, гадно и анимално, зло п можњу, претвара У приповедачке слике ин тако их учини подношљамвијим. А, можда, и њихову деструктивност савлада.

Љубиша Јеремић

КЊИЖЕРНЕНОВИЧЕ 4