Književne novine
| | |
"дулка си која пије сунце
Гордана Р. Тодора. Земља Ра посна
- Моја је земља. као цвет који се отвара, путеве гради за песме, планине отвара, "буди ме; из сваког њеног кутка по један " славуј приближеног неба, СЕ "живот-цвет који се ствара.
"Даноноћно улетшавам њене путева не ; | џ смрт«сновима. "У свакој мојој песми по ивет говори један "дајући росу зори, овим, за звезде поноснице пробијеним, путовима. МА
"ниједног пешака нема у: зоре. вртлозима који не говори језиком Пи јЕ иветности снова широких друмова, ниједна срлетка људска није у јасмину
. без крила сјаја, а љубав је чиста као вода, , зена као искра из камена планине, "љубав што живи 7) иветовима мојез.
завичаја.
УУ МОЈИМ СНОВИМА
Јовану Аучићу и Милану Ракићу
У' мојим сновима још живе песни који су као плавет неба тихо. волели земљу и у светлост месеца „увијали ивеће над девојке лицем. Ра
Када сам олуја, пуна слеђених ивркута ил кад ме рани нечијег срца пустиња, моја љубав ко лишће за сенком њиховом ; лута, У мени њихова љубав ко светлост свица “5 тиња.
_Без њих бих била нема као земља коју
никада љубичице нису љубиле,
Тражим кроз траву земљу с њиховим топлим срцем
# љубав с пољупцем од росе,:од месечине.
ако би љубави било.
СПОМЕНИК БРАНКУ РАДИЧЕВИЋУ НА КАЛЕМЕГДАНУ
"Твоје су речи ко музика звезда,
над ушћем Саве и Дунава грле земљу Е и ла елУ.
сенку ти чувају славујска. гнезда
и "равница, од живота бела.
Негимар-оживот си један хтео срцем својим,
ко коло сложну земљу у песама цвећу
и сада као део нововидика стоји
и после снега будиш лиром пролеће.
Љубав према песми мери се љубављу твојом.
младост једна гроздна у песму те зове,
с именом земље на кљуну голубови узлећу.
Обојила сам своју песму сунцобојом, иладости сада носе песмилишта 0 ветозовнг, ниједна младост сад није. без. дуге, пуне чвећа.
МИКЕЛАНЂЕЛО БУОНАРОТИ
Као мрамор је тврд живот који си опевао. речи си рекао нежне ко голубови, |. Хладно небо љубави на сазвежВима снова си загревао. као оргуље од класја топли су ти снови.
Као свици.су миле твоје речи мале. кроз гребен векова кад би да се јаве, као длан зрака су чисте засијале
у срцу које носи зид времена, славе. 5
Као буктиња снова, ко шкољке светлости. гФугут камена су руке твојиж јунака кроз
које преко свих предела нагог срца идеш. оном
сну што има капиларе златне од месечине, | од нежности.
Камену си давао гордости све боје, · као млаз крви прозрачном, човеку у неба звону.
ЉУБАВ У БЕСКРАЈ
Ђубиви која ме у песму претварати,
ти си беле раде
која су још роса док разговараш
са мном да дана прелепи лептир сиви .
У стокленим зидовима не умре,.на: златним друмовима.
над друмом с гуштерима важним, од мириса борова ваздух за брда | снове, —
·“ фубави која ми илаве лептирове и птице
на прозор стављаш,
" због тебе су ми очи вихори љубичица, " лемтирови ми бели лете око руку,
ко снежна птица
“у мени и у теби „планина завичаја живи,
ти си, љубави, верна као звезда, ти си ми — сви сутони од мириса: ; . мушкатли, ти-си ма == бескрај из једне ласте гнезда,
ПРОЗА „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА“.
__ТЛЕН ФОРА ПРИЛАЗИ КЛАВИРУ
" Светозар Влајковић :
УМРО САМ. Прошљле ноћи сам умро, То је јасно. то је
толико јасно да сад, неколико часова касније, не верујем | да то ја седим усред. шуме, покрећем прсте, лупкам по'
Амркама и певушим нешто .као. — уз цвркут птица књижевност је заблуда, уз цвркут птица сликарство је заблуАа, уз цвркут птица музика је заблуда, уз цвркут птица сам цвркут је велика заблуда, а и птице.'Тако сам чисто, тако потпуно сам умро;да ми је помало жао што се то више неће поновити. Свака Аруга смрт биће некако тра. љава, то неће бити моја смрт, моја, него нешто што се тиче других, некакав непријатан "догађај уз обавезну крв, урзавице, трошкове, неспоразуме и уместо да некако боље, потпуније уживам у тој и таквој "ненаданој срећи што сам само неколико' часова после сопственог нестанка опет ис пАмвао, да се бар присетим досадашњих бекстава и при хватања смрти, тако непотпуних, то сада 'знам, и удаљених
ОА ње — кад сам се онесвестио од ударца шрапнела, или |
кад сам замро од наркозе при тешкој операцији ока, или кад ми се коса исправила 7 улици Боже Јанковића све док
_ висам препознао црног пса у мраку, или кад су се звезде
једном спустиле на дохват руке па ми се учинило да сам стопљен са бесконачношћу и тако престао да постојим и скоро редовно на примерима других, посматрајући их кад умиру — мог рођака С, који је пред крај рекао да осећа тишину, тишину... или тоспођу Р, чија је жеђ за живо. том била толико јака да је давала знаке још недељу дана пошто су лекари изјавили да је све свршено... — или чи. тајући приче других — невероватни Даг Хамаршела, теш. ко рањен, без наде на спас и оздрављење, у рову, чита Марсела Пруста, чедна Симон де Бовоар пада са бицикла, ломи зуб и ствара коначне закључке, чича 3. у шахту ис-
БН КЕ аи | Бр п А
" Е Кај
ГЕТА [ГП || А
007 [|
>
При
паста ћагар ; (фегарљеје Ђлзуфаге
а рем одабира ем 72 ачраљ робе и. с си, Паг.
Тери лааера, Мита. Даља] : 74 ј
ИАУСТРАЦИЈА МОМЕ КАПОРА
пуњеном подземним паином — исписујем: има нечег тешко подношљивог у кифлицама са ужеглим бутером; не смета толико укус ужеглог бутера, колико отпор што се не једе добра храна; први дан, у кући на Арвету; Ада Међица; власници осталих кућа далеко су после захлађења; улица на крошњама дрвореда; како ће се бутер осећати, кроз не дељу дана, ако га не једем довољно брзо! или, кифле, пре-
косутра, кад се осуше, укиселе, јер не могу свакога дана
да прелазим чамцем на другу обалу; могу, али као. да: не
бих хтео да се сусрећем са излетнипима што долазе на те
расу „Београда“; међу њима увек. је неко познат, који. 68
могао да ме сретне; авионска торба у! руци; немам: Аругу;. могао бих додуше да кажем куда сам се упутио: паприке, ' "јаја, зејтин, сир, кифле:; али као да би тиме моја одлука _ да се привремено: удаљим и зграда изгубила од своје те.
жине... Е ју пе ен Потто сам остао сам. мако врло миран п толико премо-
рен, да умор нисам ни осећао, одлучно сам да: попушим |
з зе ;
ј једн јем »Вага ор Рагасзе« још једну цитарету. Хтео сам да чујем >. у али некако нисам подносио додир грамофонске плоче. Повукао сам неколико димова, жврљајући фломастером по
"корицама фасцикле, Слова су једва могла да се препозна. Ју. Искривљена, оштра. Као из туђих прстију. То ме као
у апишем бар јед еч својим старим. руколасн а ај Рука је Крка тав. послушност, Једва сам убацио цигарету у пепељару, не покушавајући да је утасим. Устао сам, некако се стрмодупио у кревет. Ни мука, ни главобоља, ни стомачне тегобе. Само страшна. немоћ. Суштинска немоћ, за разлику од оних познатих стања проузрокованих несаницама, пићем, дуготрајним писаЊЕМ и са, Покушао сам да се одбраним опробаним напором Да ухватим, неку мисао, да је развијам, док се ПР изаМ сам не избори са том немоћи и избави се из непознато! стања. Ништа није помогло. Ни трунке енергије. Чак је и за рађање једне мисли потребно имати бар неку енергију, али ње није било. Гасио сам се. Било је јасно да умирем. Настојао сам да се уплашим од смрти како бих се пренуо и исцедио скривену потребу за самоодржањем. Страха није било, потребе није било. Онда сам покушао да се олораним од те чудне равнодушности, или тачније, помирслости
| са догабањем, настојећи да је превладам тиме што поста.
јем свестан. Онда сам приметио да:ме и навика да се бра. ним напустила. На очним капцима, изнутра, све је постоло сиво, али не и непријатно. Смрт није непријатна, кло ла рекох себи. Смрт је тако обична појава у сваки Њим животу човека, да не заслужује пажњу коју смо јој тон давали. Хоћу ли да ,опипам свој пулс> Непокретан, нисам могао да опипам пулс, да бих се уверио да је пргетао. Свакако да је престао да ради. Сетих се и неглашњег сте. "да од смрти: неко ће због мог тела имати неприлике, патњу и сл. Свеједно. Свеједно. Моја смрт се нико га не тиче, чак ни мене. Утонџо сам.
Прошло је неколико часова. Касно јутро. Отварам очи, Ходам. Облачим се. Пуштам петлу крв. Присећам се. Једем. Хлеб надробљен у" млеко. Руке ми се тресу. Размашем се: то се зове гимнастика, Прсти опет трепере. Као да сам расејан. Заборавио сам да ставим шећер у млеко. Оборим календар са зида у пролазу кроз кухињу где се налазио шећер. Одлучујем: удаљићу се за извесно време, да се при. берем, да проветрим мозак, На Ади Међбици има једна
кућа, изграђена на дрвету, где сам одувек желео да стану-
јем, али ми се чинило да ћу бити превише сам и да нећу дуто издржати. То је сад место за мене. Бити сам, у ово доба без купача, у ово доба прохладно, у ово доба јебено, које је требало да очекујем лосле толико трошења, лутања, не бриге о сопственом здрављу и безразложног осећања несреће. Понећу само неколико књига, папир без којег се не може. Два ћебета, грејалицу. Ништа нећу понети. Као што се умире ни од чега, тако се и преживи, ваљда, ни са чим.
Нисам понео часовник, али часови и без њега пролазе. ДЖок не стекнемо једно искуство поред нас узалуд пролазе разни подаци. Али, чим се то догоди, одмах га примећујемо на сваком кораку. Шкрипа врата почиње да говори само о ономе што нас опседа. Пад црепа, конзерва коју котрља ветар, низ улицу. Да не говоримо о књигама. Од: мах сам пронашао опис свог ноћашњег искуства. Опис која сам раније неколико пута прочитао, али ме није ни дота. као. Из Тибетанске књиге мртвих, .
„Он одлази из овог света у онај други. Он напушта овај свет. Он чини велики скок. Нема ниједног пријатеља. Његова невоља је велика. Он је без заступника, без заш-
1 '
_титника “без убојне снаге, без некога ко би му био верап. „"Светлдст,овета зашла је. Он иде на-друто место. Доспена 'у
најгору помрчину. Пропада“ низ стрму провалију. Ступа у усамљеност џунгле. Прогоне га кармичке ноћи. (Дакле, то ме је прогонилоћј Носи га велики океан. Одлази у правцу тде нема ничег чпрстог. Заробљен је великим конфликтом Опседнут је ВЕЛИКИМ ЖАЛОСНИМ ДУХОМ. Више нема снаге у њему. За њега је дошло време КАД МОРА ДА ИДЕ САМ“,
Изгледа ми још једном да сам се неким чудом изву као. Мала грозница коју још осећам, и која можда сад на. стаје од хладног ваздуха на острву, проћи ће чим поједем ову кифлицу премазану ужеглим бутером. Дижем је. са суве даске на коју је пала, једем је.
Кад мора да се иде сам.
Ту је и „Експрес Политика“. Купио сам је на раскрс ници. Стајали смо, чекали да се раскрчи гужва да друму, неко је погинуо у судару аутобуса са аутобусом. Купио сам је из навике, А у ствари...
„Прослављени Глен Форд устао је са столице, пришао пијанину и прелетео прстима по диркама као искусан концерт-мајстор. Присутни су били запањени. Неколико часова касније јунак небројених вестерна упорно је тврдио да никада раније није свирао. Фордовом концертирању присуствовало је николико медицинских стручњака и професор музике. Форд се У. току хипнотичке сеансе идентификовао са шкотским учитељем музике- Чарлсом Стјуартом, који је живео у Елџину, од 1774—1812. Ова прича се ту не завршава...“ | - А
Ноћ. .
Зар да кажем да су ми кифле поново потребне> Коли. ко ноћи човек проведе не знајући за кифле,
А онда. Испод чесме, чији је млаз осветљавао само месеп, стварно месец, без зезања, јер се чесма налазила испод отрцаног дрвета, -примећујем, враћајући се из шетње по шуми, жену која пере парадајз. Да жена није прала парадајз не бих.ни приметио да се заноћило. Још мање да сам током овог дана прочитао све књиге које сам понео са
_ собом, да сам одвезао чамац, превеслао, на другу обалу у
сумрак док се радње не затворе, вратио се, привезао ча: мац, прошетао кроз шуму, застао на лествицама прислоњеним уз дрво, да видим шта то ради жена крај чесме, Кроз грање изнад њене главе пробијала се месечина, Млаз воде светлуцао је, преносио се на њене руке и на парадајз који је прала. Хтедох да је ословим, али, зар нисам овде само зато што сам тако често трошио своје снаге у сусретима са билокојим:особама>
«Жена ме посматра. Зна да сам застао. Лако је одевена, као. усред лета, врло лако. Спремна је била да легне, И огладнела. Та спаваћица ружичаста и јевтина, ваљда,
Млазим, приклањам врата уз лежај и као да самог себе. уверавам да нисам умро. Зар би, у том случају, исто толико желео да кроз који минут у мраку чујем босе ноге н лаке ударе о врата, после којих ћу рећи: Уђи! |