Književne novine

КРАТКОМЕТРАЖНИ ФИЛМ

Докумевт и стварадаштво ФИЛМ ЈЕ УМЕТНОСТ која најне посредније изражава стварност истога није случајно што су највеће домета у европском Филму достиган совјетски револуционар ни Флам, француски „црпи“ реализам четвоте деценије и итади: јански неореализам. У њима. је стварност била мање или више стализезамна, али је из њих снажно избијао дах живота и епохг Наш играни филм, међутим, није још ни приближно успео да изра: за. наше друштво и време. А у недостатку добрих, критичких дутомсттажмних птпаних филмова о нашој савремености, донекле га замењује краткометражни, посебно документарни филм. И то је оно што га чичи привлачним и за анострану и за домаћу публику. Није стога чуднојито је само проштле толине у 25 земаља широм света откупљено 550 југословенских краткометражних филмова разних датума, а на овогодишњем, 19. фестивалу југословенског до“ кументарног и краткометражног филма сваке вечери од2.Д0 8. матта велука сала Дома синатка. та била испуњена до последњег места, а многи посетиогм могли су да уђу у њу само на „карту више".

О овом фестивалу дневна штам па је већ изрекла многа мишљења, која иду од хвалоспева до неза-

довољства. Било је доста говора .

о пензури, која се и овога пута побринула дане видимо неке филмове, вероватно безазленије од оних који, присутни на фестиваАу; својим оштрим запажањима о нашим приликама и наравима нису нимало уздрмали темеље на' шег поретка. овога пута пало је. доста примелби на рад жирија, који је у информативну секцију уврстио неке филмове веће врел. "ности- од оних у званичној селек> цији. Најзад, било је и речи о томе како је на фестивалу наша савременост лобила прил“чно јед:

"гран приказ, јер — како можемо да видимо ми из свакодзевних извештаја у дневној штампи има много озбиљних проблема ко је наши документаристи нису ни покушали да осветле.

· Све су то проблеми којих су, међитим. свесни и људи који прате стваталатттво на пољу ктаткометражног филма и сами ствараОци, па се можемо надати да ће већ у блиској будућности (бати отклоње"а. Постоји, међутим, је дан проблем, којег, чини се, нису свесни ни сами ствараоци ни она који опењуту ргл у овој области стваралаштва. Реч је, пре свега, о докумгвтарном филму, мада не само о њему. У нашем филму документ се третира као нешто што мора да сведочи само од себе, не што што не сме да трпи ни најмање тумачење, нешто што и улогу режисера треба да сведе на најмању могућу меру. Осећајући, пак. да документ не може да буде довољан за вредно филмско дело у овом жанру, наши документаристи често бирају апартне теме, које ће изненадити, узбудити или шокгтати глелатце и. углавном, настоје да своје стваралаштво покажу само монтажом снимљенот матезитала. А и тада избегавају своје мешање у документар“ ни материјал до те мере да се чини да понекад немају ни јасне идеје о ономе што су хтели при“ казати. Никола Мајдак, на пример, признаје да је комисији ко ја долељује срелства изложио само нејасну намеру да сними филм о Јанезу Бернику и није онда чу АОолшто је направио филм који нимало не осветљава штво овог познатог словеначког сликара, филм која се само доне кле искупљује лепотом приказаних Берникових дела, што се, уосталом, може видетии на некој ОА његових изложби.

Наши документаристи, ном, све хоће сами да створе, мако често немају за то ни снаге ни знања. Њима су, поред теме, потребни само камерман и тон ски сниматељ, А када сниме ма теријал, сналазе се како знају и умеју, ослањајући се на пргородни ла и укус. Идеал је с правом постигао велику међународну ре путацију, наш документарни филм се још није ослободио извесне дилетантске импровозације. Кал би. пак, уз |аснију и оллучнију идејну оријентацију у нашој сав-

мености имао и поузданију и строжу драматургију, наши доку“ ментарни филмови би били много бољи него што јесу, Не ба се могле рећи чак низа „Умир крви" Здравка Велимировића, један од

| Наставак на 2. страни

Драган М. Јеремић »

стварала- ,

углав-

БЕОГРАД 16. МАРТ 1972.

ФИЛМСКИ ФЕСТИВАЛИ се, о бично, проглашавају за успеле кад се на њима појави неколико, не само квалитетних, већ и: новаторских остварења (реч је о оним „фестивалским врховима" којима се покрива „просек читаве смотре"). Таква остварења, бар у одређеном тренутку, делују веома супериорно, импресионирајући савременике било својом естетичком – слободом било својом садржинском провокативношћу (која може бити и моралне и политичке природе). Искуство нас, опет, учи да време које протиче таквим делима најчешће одузима понешто од њихове тренутне фестивалске славе, дајући им касније неко скромније и ре алније место у контексту глобалних кинематографских збивања. Истовремено, постоје и фестивади који привидно ничим не, импресионирају, јер им недостају изразити „врхови“, али својим глобалним смислом имају и те каквог значаја за даља кретања

жанра... Што се овогодишњег мартовског фестивала коме је приказано око 130 нових документарних и краткометражних филмова), он је такође текао без истицања неких убедљивих „врхова", за које би се могло рећи да су супериорно доминирали над читавом смотром али, ако су изостала кретања по вертикали, нису изостала хоризонтална померања _ комплетне продукције.

која већ на први поглед плене неким звучним иновацијама или нас провоцирају на неки дрзак и досад невиђен начин. ал је, напротив, протекао личне уједначености, па и осред. њости, при чему су доминирале сасвим класичне форме израза (нарочито кад је реч о документарном филму). То је, у очима непажљивог посматрача, читаву смотру претворило у јед. но о инао мртво море, без фестивалских таласа (који би високо подигли неки Илм или неког аутора), па и на (на које би се могли насукати гледаоци, критичари и чланови жирија). Привидно, све је "остало на своме месту! Међутим, спољни утисак. вара: мада је овогодишњи мартовски фестивал заиста личио на равнодушну ревију на којој се не, догађа ништа „из ван протокола“, нешто се ту ипак дотаћало — само, уместо узбурканих фестивалских свода (по којима су, некада, вешто плива.

|

про. ·

у знаку при-

зе опасних гребе- .

ПЊИЋ,

у оквирима одређеног филмског |

Није, дакле, било таквих дела

“" ментаристичког

ГОДИНА ХХУ ОВОГ БЕГ ТАТБКА 7 НОМРТОЛАВ МАТ

ВвВЕО СЕ!

Вијзусг хе "

- Да ЛИСа за ктритжевкуЈСТ И КУЛТУРУ

Ади Макавејев, Жилник или Јоца Јовановић), покренуле су се овога пута неке сасвим тихе во де (захваљујући, првенствено, младим ауторима-као што су Грлић, Комосар, Беговић, Касиди или Паскаљевић) које су, на веома дискретан начин, упорно рониле стамени фестивалски брег (на који су се попели Крсто Папић, Злравко _ Велимировић, Влатко Гилић и Александар Илић). Тако је, упркос томе што је „све остало исто као и пре", дошло и до неких значајних и далекосежних „померања. ..

· Права изненађења су, додуше, изостала баш тамо где их је, већ по традицији, увек било највише — у жанру документарног филма. Било је, без сумње, доста солидних документараца, режираних сасвим „класично“ (као

"што је Гилићев „Дан више", па

Папићеви „Специјални влакови", Илићев _„Лед", _ Зафрановићева „Антика“ или „Црне баште"

Љубојева) — но, мако су све то дела која заслужују приличан ре-

"спект, међу њима није било ни-

једног остварења тако супериор-

„ног које би се могло посматрати

као „свет за " и за које би се могло рећи да својим глобалним погледом на реалност намеће неку аутентичну визију те реалности, односно да широко отвара

"неки свој „прозор у свет", Сви · документаристи кретали су се у

границама онога што су и досад радили, тако да је чар откривања сасвим изостала. Тиме се,

· теоријски и практично, још више

заоштрава питање перспективе документарног филма уопште. Присуство телевизије и њено непрестано демистификовање докуметода (као и саме реалности / којој живимо!), нужно ставља документаристе У прилично деликатан положај; много бржа и ефикаснија кад је реч о откривању омена реалности (нарочито онда кад није спутана моралним, политичким и другим обзирима!), телевизија полако гура документарни филм на један друти (да ли и споредни2) колосек — ка једном естетички и ме-

тафорички претенциознијем обли-.

ковању дате реалности (Гилићев

· „Дан више" је добар пример так-

ве тенденције!). То документарном филму као да одузима ону некадашњу бриткост (њу је, можда, успео да сачува једино Крсто

_ Папић, последњи документарист _ „старог кова"!). Отуда су напори

савремених документариста све четиће усмерени ка суптилној обради неких добро знаних фено“

БРОЈ 411.

СА 19. ФЕСТИВАЛА ДОКУМЕНТАРНОГ и КРАТКОМЕТРАЖНОГ ФИЛМА ОДРЖАНОГ ОД 2. ДО 8. МАРТА У БЕОГРАДУ — СЦЕНА ИЗ ФИЛМА „ФАСАДЕ" СУАДА МРКОЊИБА, КОЈИ ЈЕ КРИТИКА ОЦЕНИЛА КАО ЈЕДАН ОД НАЈБОЉИХ ФИЛМОВА ФЕСТИВАЛА, А ЖИРИ МУ ДОДЕЛИО САМО УТЕШНО ПРИЗНАЊЕ, ЈЕДНУ ОД ПЕТ ПЛАКЕТА

ТИХЕ ВОДЕ

· овогодишње мартовске

ЦЕНА 1,50 ДИНАР

Шта. је ново донео мартовски фестивал кратког филма

мена, уместо ка смелом откривању нових моралних, политичких и социјалних ситуација... Тежиште стварног експеримента се, неосетно, померило ка жанру кратког играног филма, који се, одједном, показао захвалнијим и кад је реч о драстичном откривању реалности („Виктор“ Мирсада Беговића), и кад је реч о дефинисању једног новог морала („Амигос“ Леона Касидија), и кад је реч о: брижљивој реконструкцији саме реалности („Легенда о лапоту" Горана Паскаљевића), и кад је реч о естетском поигравању са временом и простором („Све једно друго поједе“ Рајка Грлића), и кад је реч о претенциознијем ме-

тафоричком изражавању (,„Путо.

вање" Б. Жижића и „Јуда" В. Гилића), па и кад је реч о исказивању одређеног ауторског сензибилитета (,„Предграђе" и „Мора" Лордана Зафрановића). Укратко речено, кратки играни филм, одједном, почео је пружати мното више могућности — ауторима различитих афинитета, да се потпуније искажу и да, у исти мах, "пластичније дефинишу сензибили-

·тет свог времена. А то је жанр

који је, бар досад, био у инферторном положају према чистом документарцу!

То померање фестивалског „епицентра", од документарног ка кратком играном филму, није нимало случајно: оно је само логична последица све чешћег, анти-телевизијског занемаривања конкретне социјалне ситуације у име излагања неких сопствених естетичких – проседеа. Конкретна реалност, тако, постаје само претекст за једно суптилније ауторско поигравање. Другим речима, прави ауторски ангажман покушава да се оствари више у координатама самог дела, него у

"координатама дате реалности.

томе смислу, извесна млитавост смотре (коју су, донекле, разбијали филмови Крсте Папића и досетке Суада Мркоњића или Душана Повха у филмовима „Фасаде" и „Две корачнице"), резултат је спонтаног и прећутног уверења већине докумектариста да се дата социјална реалност и не може битно променити, сем у оквирима свог властитог филма. (Отуда велики број кратких играних и документарних филмова у којима се кон-

кретна реалност излаже апсолут-

Наставак на 2. страни

Слободан Новаковић

у овом БРОЈУ: —

АРХИТЕКТУРА И УРБАНИЗАМ ·

Миша Давид: ПЛАНИРАТИ ГРАДОВЕ Или НнЕ>2

Татјана Јовановић: ОПЕРА ХАНСА — ОБАВЕЗА ЈЕДНЕ ГЕНЕРАЦИЈЕ

Бранко Бојовић: О СИЛУЕТИ КАЛЕМЕГДАНА

Раде _ Прелевић; ЈЕДНА ШАНТИЋЕВА ПЕСМА ИМ БОГДАНОВИЋЕВО _ ПАРТИЗАНСКО ГРОБЉЕ У МОСТАРУ

Пеђа Ристић: ПРЕДЛОГ ЗА МАДУРОДАМ. 1:10

х

ОВОГОДИШЊИ ФЕСТИВАЛ |

КРАТКОМЕТРАЖНОГ ФИАМА — пишу Слободан Новаковић, Вук Крњевић и Драган М. Јеремић

РАЗГОВОР СА РОЖЕОМ ТАРОДИЈЕМ — специјал. но за „Књижевне новине“ · — водио Бранко Џеић

ПРОЗА Александра Титиме ПОЕЗИЈА Николе Дреновџа Изета Сарајлића, Радета Томића, Тање Крагујевић и Драгише Драшковића ПОРТРЕТ — Хуморно слово

Душана Радовића — пише Иван Шоп

Миливоје Јовановић: ОСАМДЕСЕТ ГОДИНА КОНСТАТИНА ФЕБИНА

Лови тип документаристе НЕПОСРЕДНО послије додељивања главне награде на недавно завршеном 19. фестивалу. краткометражног и документарног фиама Крсто Папић, добитник овог признања за два своја филма, „Специјални влакови“ и „Мала сеоска приредба", изјавио је, провоциран питањем једног новинара, да филмом „Мала сеоска при. редба". није хтео да иронише, већ да се подсмјехне нашем скоројевићком менталитету, а да је филмом „Специјални влакови“ још мање хтио да буде ироничан већ и због тога што је приказао трагтикомичну основу људског живота. „Мислим да сам — каже Папић — направио запис о једној друштвеној кризи, а био сам далеко од намјере да се смијем".

Не (бих, наравно, помињао овај интервју само због неспретности новинара који је постављао питања, још мање због тога што је побједник фестивала имао потребу да се брани од те неспретности, да није том ситуацијом, по мом мишљењу, исказан један од битних преображаја нашег документарног филма у овом часу. Наиме, у питањима овог но, винара имплицитно се налази опште важећи став наше јавности, и наше критике, о документарном филму. Захтијева се, наиме, од документаристе да буде наглашено опредијељен у свом филму. Штавише, тражи се од њега да буде напаљно оприједељен. првој фа зи нашег послијератног документарца та нападност је била у форми агитке, нешто касније у форми сентиментално срцепарајуће евокације прошлости, затим цакистичке црнохуморне инвективе, још недавно у форми ироничног политички „авкажованог. филма, да би нови тип документаристе данас покушао да буде оно што је, бранећи се од конвенција које су биле до недавно важеће, Папић формулисао својим интервјуом.

Наиме, некада су се те нападне пристраности тумачиле, и о правдавале, друштвеном потребом, некада поетском универзалношћу а некада политичком ангажованошћу. Тим оправдањем су, наравно, више оправдане мањкавости тих филмова но што су афирмисане праве документаристичке вриједности.

Жири овогодишњег фестивала и сам је имао колебљив и недосљедан став око процјене основног ауторовог става, око процјене ауторове пристрасности или пак покушаја да се поштује документ изнад свега. Жири је с правом наградио и Папића, и Гилића, и Љубојева, али. је, за уз врат, одбацио изванредни, и суптилни, филм Суада Мркоњића „Фасаде“ који одише управо том жељом да се објективно, лоштујући чињенице, документарно презентује материја. Мајсторство режије и монтаже само је допринијело унутарњој организацији овог филма.

Наставак на 2. страни

Вук Крњевић