Književne novine

МЕБУНАРОДНА ГОДИНА КЊИТЕ (2

Књига и радни човек

ПРИРОДНО, није све у моћи појединаца, ма колико они ми

или занесени били, и стога стварање новог односа према књизи мора уизразитом виду бити и обавеза, брига и одговорност и дру. штвене средине, радне организације пре свих, затим библиотека, друштвених, организација, штампе и других средстава јавног саопштавања, као и многих других.

Издвојимо засад радну организацију, једнако и ону радну организацију која има у свом саставу различито образоване раднике — и неписмене, и полуписмене, и узалудно писмене и веома писмене, дакле и оне који немају могућности да читају, који имају могућности да читају а то не чине и који читају, као и ону у којој се претежно или искључиво налазе само они са запаженим школским _ образовањем. · Свака радна организација, баш свака, па и она најмања, мора у својој опредељености, радној, кадронској, самоуправној и људској, на крају крајева — изразити свој став, своју политику према књизи, према књизи као саставном делу свог укупног рада и напредовања. Ако се од таквих претпоставки приђе акцији развијеног присуства књига, онда се, у ствари, прихвата акција прогреса, акција бриге за човека, акција ексномског напретка, акција осавремењене промзводње, акција развијеног самоуправљања, акција хуманизације радника. У таквој ситуацији, у таквим радним организацијама биће сасвим природно да о књизи брине и раднички савет, и синдикална и омладинска организација, односно то је сигурни услов да се судбина књиге у тој средини неће препустити појединцима, без обзира да ли је реч о заинтересованима. или задуженима, задуженим најчешће у омладинској или синдикалној организацији. И још више: у та квим радним организацијама и ове и друге културне акције засвим се поуздано може претпоставити — нису случајни, импровизовани, успутни и баш због тога малобројни интерес.

Треба веровати да ће радне ортанизације — због интереса свог напретка, али и због жеље да се у њој усавршавају радници — водрти рачуна да постоје услови за присуство књиге, Различито остваривани у пракси — самостална библиотека, или истурени огранак матичне месне библиотеке мили колективно чланство у њој, од: носно неки други облици рада, сви они имају истоветан циљ: да радник буде са књигом, правом књигом, књигом која му је пот: ребна, али пи књигом која га за нима п одговара његовом тренутном интересовању. _

Без обзира на које се решење присуства књите у животу својих радника определила радна организација, она мора, потребно је и обавезна је да се ангажује у осигурању потребних материјалних средстава, али и других услова (просторија, на пример — ако се определила да У њеном кругу постоји огранак јавне библиотеке, односно и просторија и кад рова — ако се определила за сопствену библиотеку, и слично).,. Разумљиво је шлоу појединим радним организацијама, и поред расположења и спремности, нема увек могућности да се одвоје велика, знатнија, средства. То је схватљиво им збот чињенице да се сада средства која се издвајају за културу из фондова заједничке потрошње опорезују, што ће верујемо — здруженом акцијом Републичког синдикалног већа и других републичких организација већ до краја ове године бити отклоњено.

Нужно је истаћи још једно подручје ангажовања радне организапије,' подручје које је важно за положај књиге и однос радни: ка према књизи: то је садржај књижних фондова. Као што је заиста јелпострано ако би се у фонловима библиотеке налазиле само стручне књиге, ништа не би било мање јелнострано ако би се У њима чашле само књиге из ле пе књижевпости, Поред једних и других, библиотеке из којих ралвипи позајмљују књиге треба дз салрже све оне књиге које могу да користе ил су од интереса за радног човека, дакле и белетристика и стручна књига, али и на.

ично — популарна _ литература, политичка, економска, педагошка, злравствепа, техничка, спортска

и свака друга, заправо свака она књига која има вредности. О томе, међутим, треба да одлуче сви заинтересовави, дакле сви радни. ци, а не једино они који су „за дужени" за културу, што је до са. да био чест случај.

Наставак на 2. страни

Милош Јевтић

БЕОГРАД 16. АПРИЛ 1972.

КЊИЛЕВНЕНОВИНЕ

ЛИСТ ЗА КЊИЖЕВНОСТ И КУЛТУРУ

СА ИЗЛОЖБЕ „СРПСКА АРХИТЕКТУРА 1900—1970" — ПЕТАР

„ЦИ У БЕОГРАДУ (1966—1967)

ГОДИНА ХХУ _ БРОЈ 413

ЦЕНА 1,50 ДИНАР

ВУЛОВИБ:- АДМЕ: 127 РАТИВБА ЗГРАДА У ПОП АМКИНОЈ УЛИ-

ВРЕМЕ ПСПИТИВАЊА САВЕСТИ

САЗНАЊЕ да је болест међу нама, да су човек за нашим столом или жена у нашој постељи заражени, да се паукова мрежа гнусних краста може исплести по нашим лицима и телу, покреће усијану куглу У нашим утробама, и пушта је да се котрља по лабиринтима наше привремене и привидне сигурности, разбијајући стаклене зидове нашег мира, нашег безбедног сна. После неколико првих, усамљених случајева, којима нисмо придавали значаја, број промењених, посивелих, 060лелих, нагло се повећава. Контрола над заразом постаје све тежа, скоро немогућа, епидемија се ши-

ри. И тек када зуби таме однесу ·

прву жртву, када се на насловним страницама појави прво име, када први леш нестане без сведока у огњу, признајемо опасност и почињемо да тражимо клицоноше, да претурамо књиге о болести која нас је задесила, да чистимо смрдаљива сметлишта и прашне одаје. Али, тада је најчешће већ касно, болест свакодневно однпоси нове жртве — епидемија се шири.

Није ова данашња болест прва. Од првих дана човековог детињства до данас, разне похаре су избијале скоро небројено пута. Сачувана су сведочанства на_мноте од њих. Још из древног Египта, Вавилона и Кине, из старе Грчке, из Рима. Злослутне опомене остале су забележене у старим папирусима, бакрописима, у књитама славних књижевника и историчара. Тукидид, Бокачо, Дефо, Манцони, сачували су те црне успомене на неке од најстрашнијих епидемија.

Прва „сигурна“ похара куге била је Јустинијанова куга у МТ веку, која је захватила и наше приморске градове, скоро потпуно опустошивши тадашњи, Задар. А једна од најстрашнијих је била седмогодишња епидемија „црне смрти", 1346—1353, када су ужас болести и паника претворили живот у грозно мучилиште, у праскозорје пакла. Број житеља тадашње Европе смањен је за једну четвртину.

Али, нису само заразне болесте, куга, колера, велике богиње, биле и остале једине епидемије страве, Ратови, глад, масовна тро-

вања, лаж и безнађе, су исте такве или још ужасније похаре које уништавају човечанство. Узроци тог зла леже пригајени у подземним скровиштима и каналима, у тамним испарењима мочвара, У прашним и влажним уџерицама, али су још опаснија када потичу из великих блиставих здања (која такође имају по неку тамну неприступачну одају) из којих се несметано, безбедно износе. , Они леже и у дубинама наших тела, но ми одбијамо да се суочимо. Ми не можемо, не смемо или не жедимо да отворимо поклопце на 0оклопима својих тела. Да добро загледамо у сваки, па и најзабитији кут. Да проверимо нисмо ли заражени, нисмо ли већ труди.

Немајући храбрости пред собом, немамо је ни пред другима. Пут болести остаје слободан. Клицоноше се мирно шетају међу нама, дотичу нас својим кужним рукама, обасипају нас милионима бацила својих кужних речи, Неки болесни Манијак, који у себи носи ужас општег рата, општег уништења, несметано плете своју мрежу. Они који тек проплакалој новорођенчади ваде очи или коју бацају у ваздух и дочекују на сечива кама и бајонета — остају некажњени, непримећени. Окрутни тровачи у својим демонским лабораторијама несметано трагају за новим, све јачим отровима. Већ давно су познати отрови који за неколико дана могу да униште целокупно човечанство. Било би довољно развејати из висина само две-три стотине грама неких од њих па да тај прах ношен ветровима уђе у све људе за нестварно кратко време, да планета утихне, Да ли га већ данас поседује неки безумник2

На улицама којима и ви пролазите, из дана у дан се појављује све већи број људи пепељастог лица. Људи укочених очију и марионетских осмеха усница. Они пролазе поред вас, ви пролазите мимо њих, они се не заустављају да вам помогну кад паднете и кад се повредите, остављају вас на плочнику усред ноћи. Пролазите мимо поред разуларених момака који се играју криком згаженог девичанства или немим јецајима старица. Дојучерашњег пријатеља вам избацују на улицу з60г

дан тека ~

Го

“ у ~“ вебгвРАП 5

неколико поштених ·

речи — и ви га више не познајете. Отупели у страху за своје мале себичности, пролазите рушевинама градова и поља, без покрета, без гласа, мртви. У једном пролазном и повољном тренутку ви још живите за своју децу, своје мајке и очеве, жене и љубавнице, али се већ у следећем можете и од њих окренути. Када буде било потребно, када се буде исплатило, ви ћете се и њих одрећи, ви ћете све „заборавити". .:

. Јер, како бисте иначе допустили да гледате како ваша деца бацају слаткише у прашину пред очима гладних малишана ваших „мање успешних" суседа и пријатеља, како бисте допустили да се посече и спали толика зелена штума младог дрвећа, да ваздух постане пун отрова и смрти, да речи изгубе топлину, да поглед човека, суседа или далеког странџа, постане неважан, као и његова жеђ, глад и туга. Како бисте допустили да занеме песме, да обичне речи поштења постану смешне и невероватне, да глас човека занеми, да топли дамари била више не буду највећа обавеза и једина права љубав»

Како би се иначе могли поднети да се пред вама стропоштава један млади свет саздан од чежње и очекивања2 Да се њиме поигравају, да га комадају и У бесцење продају, и да на његовом згаришту ситне шићарџије, скоројевићи, лопови и црноберзијанци, труну у самозадовољствуг Зар би кужна печурка зла могла несметано да израста да сте били другачији, да сте сачували бар мало жеља и за друге људе, бар мало истине у својим речима2

И зато данас, када неко посрне, када се повреди, било ко од вас, неће бити никога да погледа у очи, никога да чује срце. Погледаће ваиту цену, цену коју можете да платите. И тада, ако имате довољно, позваће такси, ставиће вас у аутомобил,“ дозваће хеликоптер. И тада, ако немате — остаћете на тлу, сами, згажени, са пожутелом фотографијом Човека у згрченим прстима,

мета мој

Наставак на 10, страни М

Иван Орман =. пе

СП ИОНИЛИТИЕ ма

у овом БРОЈУ: ——=.

СТАРА И НОВА КРИТИКА — анкета „Књижевних новина“ — пишу: Милош И. Бандић, Миодраг Богићевић, Имре Бори, Зоран Гавриловић, Миодраг Дру говац, Павле Зорић, Предраг Палавестра и Милорад Стојовић

РАЗГОВОР (СА АРТУРОМ МИЛЕРОМ — специјално за „Књижевне новине“ водила Марија Жикић

ПОЕЗИЈА Едварда Коцбека и Адама Пуслојића

ПРОЗА Радомира Смиљанића

Божидар Ковачевић: СТО ГОДИНА БЕТЕ ВУКАНОВИЋ Радомир Ивановић: СТВАРАЛАЧКИ ПОСТУПАК МИХАИЛА ЛАЛИЋА

Шимун Јуришић: ЧЕТИРИ ВЕКА _ ПОРТУГАЛСКОГ ЕПА „ЛУЗИТАНЦИ“

ХУМОР И САТИРА — пишу Жарко Буровић, Иван Шоп и Пера Срећковић

ПРОБЛЕМИ

Реч.лве 0 књижевним наградама

у ПОСЛЕДЊЕ ВРЕМЕ много се говори о књижевним наградама и критеријумима на основу којих би награде код нас требало додељивати. До тога је дошло под утицајем једне нове политичке и културне климе. Талас рашчишћавања утицаја којим су неке смаге, у свом све већем полету, иресиле да угрозе чак и основне тековине нашег друштвеног система, допро је и до књижевности. И у том домену он није ишао до питања стварања и публиковања књижевних дела него само до питања награђивања, односно њиховог истицања на основу специјалних признања које књижевне награде доносе.

Већину награда код нас додељују друштвено-политичке и ЗАминистративно-културне _ организације или њима блиске установе. Истина, оне то чине на посредан начин, преко жирија, који су сасвим самостални у свом раду и доносе одлуке на основу својих властитих критеријума: досад се није десило да организација која награду обезбеђује и додељује дезавуише одлуку жирија. Али незадовољства је било, и то поглавито у политичким форумима. Гледајући из своје перспективе, они су, У наградама извесним писцима који код нас важе као нека врста опозиције или бар незадовољника видели погрешне Одлуке. Тим поводом у последње време је одржан и низ састанака културних и јавних радника, на којима је на дневном реду било питање: треба ли да се уметничка

" дела вреднују само на основу естетских критеријума или жирији треба да воде рачуна и о друштвено-идеолошком смислу дела и друштвено-политичком понашању њихових твораца2

До 1948. године (па и нешто касније) преовлађивало је мишљење да се, приликом награђивања књижевних дела у великој мери мора водити рачуна о друштвенополитичким заслугама или слабостима њихових аутора. Касније, са ослобађањем од норми социјалистичког реализма и његових карактеристичних критеријума, све више је преовлађивало мишљење да једини критеријум за додељивање књижевних награда треба да ђуде естетски критеријум. Али поједини политички и јавни радници су и доцније понекад изражавали уверење да се награде за књижевност не могу давати само за естетску вредност него треба узимати у обзир и то како се поједина дела,и ставови његових свораца одражавају у друштвено политичкој сфери. Очигледно је, да кле, да мишљења о критеријумима за оцењивање и награђивање књижевних дела, У основи, зависе од друштвеног статуса појединаца и њиховог односа према уметности условљеног тим статусом, Полити-

Наставак на 2. страни

· Драган М. Јеремић

њ

ја

=