Književne novine

С но =“ ввеннннннннниининивнининининвеци ој

КЊИГА И РАДНИ ЧОВЕК

Наставак са 1. страпе

О сарадњи радних организација и библиотека, о чему ће бити сечи у наредном наставку, такође реба ла се у радним организанујама брижљиво води рачуна. Не мора увек иницијатива да креће из библиотеке, нарочито не у дотовору приликом избора књига, али је сасвим сигурно да иницијативе треба да буде.

У отај комплекс улази — ЛП не као успутни додатак — и став в не тако бројним, али ипак постојећим тенденцијама у појелињим радним организацијама, које се залажу за такозвану радничку Аамтературу и радничку | књиту, Књигу намењену само раднику, његовом — како се обично мисли — ужем критеријуму и отраниченијем укусу. Те заблуде, којих, на жалост; нису имуни ни поједини теоретачари, а ни неки културни радници, имају у својој скривеној | суштини неповерлав, сумњичав поготово потпењивачки однос према радном човеку. Они сматрају да је култура Авострука, да је права намењена слити, дакле изабранима, док је осталтма, који то нису пајвише због формалног образовања, потребно осигурати замену, у ствари мекакву полукултуру п полулиторатуру... Тежња за таквом подвојепошћу културе у неким срединама је заснована на чињеници да појелини радници нису могли у је ом тренутку да прихвате меко, па пример уметничко астварење, књигу неку, музичку композицију илп слику, То је и могла бити истина, али не зато што радник није у могућности да разуме то лело, већ зато што за такав доживљај пије био приремљен, што није, дакле Оно довољно уметнички образован, о чему“ смо папије. — питирајући Маркса — већ говорили. Међутим, п такозвачи врхунски интелектуалац — примера ома лоста —, такође често не разуме п не присваја појемпна уметничка дела. Таквом пптелектуглпу се пеможе порећи образовање, али може се приметити да није био специјално образован, образован за ту уметничку дисипплину нап, чак, за тај правап и салржај у њој. Дакле, и у јелном ни у другом случају, недостајало је уметничко образовање, одпосно =— цитирајмо опет Марксл, овота пута из „Прилога критини _ политичке економије", којп тврди да „уметнички прелмет ствара публику која има смисла за уметност и“ која уме да ужива у лепом афина;

о Мбеталом, неслагање са такозвавом радничком културом није мово н није једино наше уверење. 0 ломе су у различитим _ временима товорили и Лењин; „Но и» мимиљињке нове пролетерске културе, већ развијање најбољих 05разана, традиција пи резултата постојеће културе с тачке гледишта марксистичког схватања света и услова живота п борбе пролетаријата у епохи његове диктатуре, као и Грамши, који је као олтовор мишљењу ла уметност треба да буде васпитна, дакле, ипак, посебна, истицао: „Уметност је ва спитна уколико је уметност, а не уколико је „васпитна уметност", јер у том случају не представља

итишта, а ништа не може васпитавати" .. Дакле, залагање за

радничку културу, због посебног, тренутног стања културних навика појединих радника, има исти значај као кад бисмо се залагали да се у радним ортанизацијама. које имају недовољну образовну и културну ситуацију уместо потпуног ми јединог самоуправљања, оствапује некаква замена, у ствари "извесно полусамоутрављање или малссамоуправљање. Дакле, радне организације се морају залагати за присуство књите у животу својих радника. Познати салржаји — неке смо већ набројали: сопствена Фиблиотека, истурени огранак јавне опблибтеке или колективно чланство у њој — израз су опредељења и, вероватно, могућности радних организапија, У ствари, опрелољење, било које, највише зависи ОА околности у радној ортанизапиаји, дамо и од демократског Ол: носа. културних установа према публици, као п од степена и квааштета сараање радних организа пија са културним институшијама и ангажовања радних органлзација у културном животу шире средипе.., Заправо, свако репе ње је прихватљиво, осим Јеаног == да пе постоје никакви услови да радни човек може да користи Књигу,

Милош Јевтић

РЕЧАВЕ 0 КЊИЖЕВНИМ НАГРАДАМА

Маставак са 1, стране

чаре и јавне раднике, пре свега, нитересују друштвено-политичке последице књижевних дела, а 11 сце, критичаре п естетичаре смисао самих дела без обзира пи њихове Аруштвено-подитичке ре= перкусије м личиес ст“ теке писана.

Не, може се "рећи да'су књижевпнци који улазе у разне жирије сасвим аполитични, али се ипак дешава да се с њиховим избором не слажу људи који, пре свега, пмају у виду ног система, 3. ове · ситуације могу се наћи даа излаза. Један је у томе да се у жири убудуће бирају само опи људи који су спремви да, поред естетског, примењују п идеолошко-политички кричеријум но да чак овом друтом дају предност. А други је да се у пра-

вила о додељивању свих књижев-,

них награда унесу је би“ предвиђале и вале. награвивање само поли тички и идеолошки сасвим исправних књижевника и. дела. Први начин, међутим, није сасвим поуздан, а други би нас, чини се, вратио у данас већ готово заборављена времена када је естетски критеријум, не без извесних штетних послелица за стваралаштво, лако олбапиван рали истицања првенства илеолошко-политичког критеријума.

клаузуле коомогућа- Уосталом, уколико се оцењује вредност књижевног дела, личност ствараоца је сасвим ирелевантна. уметник од великог формата може бити и високи државни фупкимонер као Пол Клодех или Лилре Малро, п бунтовник као Жан-Пол Сартр или Жан Жене. (Уосталом, друштвено-политички статус уметника може ни да се мења: Пабло Неруда је некада морао да смитрира из своје домовине Чилеа, а ланас је његов највиши представник у Паризу.) Док год, пак, писци делују и као друштвено-

-политичке личности тешко је за-.

немарнти ту димензију њиховог деловања и однос према њој игра велику улогу ми у опењивању тихових књижевних дела, и то како у позитивном тако но у пегативном погледу. Случај са Александром Солжењицином је јелан од најеклатантнијих поимепа за дтоструко, чак дијаметрално сугротно вредновање једног књљи– жевног опуса с обзиром на смисао друштвених п етичких тежњи ни идеја које се из њега одражавају како на ситуацију у његовој земљи тако по вам ње.

Дијаметрално супротни ставови о делу јелног писца могући су, уг– лавном, док је аутор жив ми лок делује у одређеној лтуштвеној им културној клими. Након смоти писта, кал остане само његово дело, лакше се ослобађамо ванестетских критеријума и непри-– страсније доносимо суд о врелности тог дела. И уколико се више улаљавамо од његовог нремена утолико смо вишег сттемни да заботавимо чак и велике гре-

"хове које је за живота починио,

ПТостајемо, на пример, равнодутипи према чињеници да је Ђензенуто Челини био убила, Пиетро Аретино уцењивач, а 0. Хенри проневеритељ. Уместо њих сала говоре само њихова дела, која су постала несумњива, општекултурна вредност. И стога, ко тод жели да поступа у складу са булућношћу п да мнсан онако како Ка мислити булућа поколења, треба већ сада да о делима суди независно од тога како суди о њи– ховим творцима.

Борбе за награде пи против њих воле се у тако великој мери зато тито се прецењује њихов значај. Ве-

рује се да награде знатно увећа-

вају углед пи популарност како натраћенних дела тако п њихових аутора. Писац, међутим, не ствара своја дела ради. награда, а натраћпвање пи популарност. често могу више да му лттете него да

имтерес друштве-

| |

кориете. Углед им. популарност су, чини се, мач са две оштрице. Они често отупљују амбиције уметника и уљуљкују га у самозадовољ'ство уместо да га подстичу на нове папоре и нове узлете. Награле много више значе у очима неупућених него у очима добрих познавалаца књижевности, а писцу је свакако много више стало да буде цењен од других нето од првих, С друге стране, друштвени

проџеси се не могу изменити тиме |

што ће се награђивање књижевмика лприговати у одређеном смеру. Када је Бенедето Кроче постао кандидат за Нобелову награду, Мусолини је употребио сву своју дипломатску моћ да се награда не додели овом његовом идеолотиком и политичком противнику пего Лумђију Пиранделу, који је формално био члан фашистичке партије, и у томе је најзад и успео. Али кад на ту ствар гледамо

“ из данашње перспективе. вилимо ла то објективно пије умањило славу Крочеа, није увећало зпачај Пирандела и није спречило јачање опозиције према фашистичком режиму.

Не треба, дакле, прецењивати значај књижевних награда ни у сстетском пи у друштвеном смислу. МИ као што одликовања | не моту увећати славу једног војсковође, тако ни награде не могу уве-– ћати "вредност једног писма. Шта смета извапредној величини Лава Толстоја, Марсела Пруста и Џемса Џојса што нису добили Нобелову натраду2 Ништа. А, с друге стране, ни додељивање ове награде низу мањих писапа није увећало значај њихових дела. Тачно је управо обрнуто: не увећавају награде углед и популарпост писаца него награђени писци стварају углед: и популарност појелпиих награда или, другим речима, награде вреде онолико колико вреле писци којима се оне лолел~ују. Награда Ниновог жирија критике би свакако више врелела да су је у своје време добили п Милош · Црњански, и Владан Асеница, и Михаило Лалић,

Први услов да награде буду пењене стога лежи у томе да буду правелно додељиване, односно да жирији буду добро састављани. Важно је да чланови жирија булу људи пстанчаног укуса и поузда-

"ног критеријума, етички чисти, мепристрасни и изван постојећих кланова и котерија, Ако таквих

људи има много, састави појели-

пних жирија се могу често мењати. Многи се, пак, залажу за често мењање састава појединих жири– ја заборављајући на неопходност

ових услова. Поред тога, уколико |

се жири често мења, оп не може ла воли своју „политику награћивања, не може да буде дослелан у тумачењу правила за награ-

Битање пи не може да се „уживи" у (свој посао. Алт, с друге стране, стални жири постаје. мо-

нополпстички: знајући ла га неће сменити, може ла постане не само естетски нега пи морално пи– аиференптан. У сваком случају, ма колико узбуђивале писпе који јуре за привременим (и тревременим) увпесима, награде много нитле олражавају укус једне мале групе људи (оних који селе у жиРију) или, у бољем случају, укус једне _ друштвенополитичке _ плп сстетске климе мето ванвремене врелности. А сви трави уметпипи желе да својим делима постигну

управо такве вреланости.

Араган М. Јеремић

ЛЕТОПИС Издавачка

предузећа

и ннени

Време је додељивања књижевних награда за прошлу, 1971. годину. Из» разних разлога, још. нису донете одлуке о Ниновој награди, Награди Удружења књижевника Србије и наградама „Исидора. се кулић“ и „Милан Ракић“. У многим земљама одлуке се доносе крајем године а не тек у априлу. следеће, али, пошто се код пас У многочему. закашњава, није. чудо што каснимо и у овој врсти по сла. Тред многим члановима. 061рија, међутим, већ стоје спискови књига које су прошле године 06јављене у разним издавачким пре дузећима и установама. АПУ 7198 списковима може се запазити 98, што се тиче предузећа у Србији која објављују књиге на српско хрватском језику, постоје само два велика предузећа: „Просвета

п „Нолит“. Прошле године (ако нас један од тих спискова не 80ра, аи ако нас вара вероватно не чини то у великојемери) ова два предузећа објавила су 37 књига

чланова Удружења књижевника.

Србије и Друштва књижевника. 4 Ра

Војводине („Просвета 20, „Но-

лит“ 17). Издавачко предузеће Матице српске седам, Културни центар у Новом Саду шест, „Вук Караџић“ четири, „Слово љубве“ три, Слободан Машић. три, Српска књижевна задруга три (све избори), Народни универзитет „Браћа Стаменковић“ једну “ „Минерва“ једну. Ситуација је таква да. писди, пре свега, врше притисак на два. највећа предузећа, а. остала настоје да испуне празнину коју за собом остављају релативно мали капацитети и ова два велика предузећа. Пошто су се, пак, миоги мањи издавачи специјализовали, углавном, за објављивање књига младих писаца. („Багдала“, Дом омладине из Београда, „Угао“ из Вршца), могућности штампатња књиге за већину писаца данас су стварно још знатно мање него што то на први поглед изгледа. Само најсрећнији могу да објаве књигу код предузећа која имају велику репутацију п, исто тако, имају велику књижарску мрежу која ће њихову књигу и добро пласирати. Недавно је па трибини Културног центра у Београду уредник „Просвете“ Зоран Гавриловић. изјавио да је његово предузеће примило и -оценило много већи број добрих рукописа него што може објавити. Не доводи ли га чињеница, можда, и до непришчне утакмице међу писцима не би ли њихови рукописи ушли у мали број оних који ће бити објављени2 А остали морају да трате излаза у објављивању књига код мањих издавача, који ће њихову књигу обично слабије опремити пи сигурно слабије пласираги. Неки, чак врло познати писци, одлучују се да, по цену великих издатака. сами објављују своте књите (Стеван Раичковић, Слободан Џупић), а, уосталом, пи у издањима Слободана Машића такође материјално партиципирају сами писти. Све то ната ова највећа "изда вачтса тведузећа ставља у изузетан положај, који ните од користи пп издавачкој делатности ни самим писцима.

У АЛЕЈИ ВЕЛИКАНА

НМВ НИ ВП ара адио анд

"прву значајну књигу штампао у

"ва ла

ТАБРМЕЛ ГАРСИЈА МАРКЕЗ

Још један велики јужноамерички | писац

Када Америци једног младог лисца представља славни књижевин историчар, есејист мо критичар какав је Алфред Кејзин („На родној земљи", „Савременици“ џ друге познате књите) то свакако нешто значи за тог писца а доста говори и о квалитету његовог дела, У једном од новијих бројева Аитерарног додатка Њујорк Тајуса Кејзин пише о Габриелу Гарсији Маркезу, писцу који је 1928. рођен у Колумбији, земљи чија је новија историја испуњена граБанским ратовима, који је своју

Аргентини и који сада живи у Бар селони, Кејзин пише поводом Мар: кезове књиге „Олуја лишћа и друге приче",а она се управо појавила у Америци, али шири свој коме: тар и на друга његова дела, погливито на књигу „Сто тодика усамљености“. Ту књигу је Кеј зин читао 1970. голице „са истим препознавањем епа о Новом Свету које човек може да осети чи. тајући „Моби Дика“.

Габрпел Гарсија Маркез — ка же Кејзин — за разлику од суљ тилног али страшљивог Борхеса,.

који пронзлази из библиотеке може да се памти као Ванти“ ' тон: Ирвинг атипске Америке, испољава спажну пронију премг постимперијалистичком . пационал | | ном развоју. Оп поседује изузет ну снагу и чврстину, ом тетле са мирноћом човека који тачно зна каква чуда жели да прелстави, А у његовим књигама се олиста догађа ју чудне ствари. Као кол Емсрсопа, Хоторпа п Поа, „свака њетова реченина разбија тишину пусте празпине славног Новог света и | његове „усамљености“ која, 151 | ствари, један несвесни очај њег» | вих личности али и знак његовог тенија". Маркез свакако није про | тестаптски ромаптичар из врем> на када је изгледало ла ће исо свет ускоро бити пови. Опо је крајњи пролукт векова колом“ јализма, грађанских ратова и по аитачког хаоса; његова ломиман тна и примармиа тема је неизбеж ност инпеста и покварљивости плазме која ће, као на крају ње тове књиге „Сто година усамље. пости", продуковати _ поворођен. че са свињским репом!

Хелом Маркеза ломинира, те кође, нешто што би се код писада нижег ранга могло сматрати. „по. стеком" темом, само што у њего вим причама са таквим темама живе фантастична бића из спе

ва. Кејзни каже ла Маркез уси» саопшти _ изванредне фа сичне приче о чулима н да та чула сама по себи постају акин је. У сваком његовом лелу П0» живи се исо један о истортјски циклус, а сваки пиклус је сличан миттатурпој сторти света ОА стварања Ало уништења.

ан пингвина нанина

МОЛИМО СТАРЕ ПРЕТПЛАТНИКЕ ДА ПРЕТПЛАТУ ОБНОВЕ

А НОВЕ ДА ЈЕ УПЛАТЕ ЖИРО-РАЧУН „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА“

НА

608—1-—208—1

ГОДИШЊА ПРЕТПЛАТА ЈЕ 3, ПОЛУГОДИШЊА 15 ДИНАРА, А ЗА ИНОСТРАНСТВО АВО. СТРУКО

КЊИЖЕВНРНОВИНЕ ~