Književne novine
АНКЕТА
МИЛОШ И. БАНДИ
Комплементарност
метода
Ка критичком духу критике
ДОК СЕ у неким деловима света постав љају питања: шта се дотодило са књижевном критиком, — 1: да ан критике још уопште има, и док се говори 0 „ишчезавању" критичара, — овде код нас сведови смо једне пове оптимистичке екопаиз!је критичких папора и тенденција. Проблем је само колико у томе има суштинског хтења и духовног активизма а колико еуфорије, случаја или пуке пригодности. Очигледно, ако је реч о „ишчезавању" = и ако се оно може идентификовати у нашем књижевном простору — онда би то било шшчезавање, превазилажење не то ико старих критичких метода (биограа:»ски, импресионистички, социолошки — У рукама ларовитих критичара они су увек на одређен начин релевантни), _ старих поступака, колико старог поступања, старе. праксе, застарелих концепција књижевности у којима се књижевна критика јављала као продукт интелектуално оскудности, сиромаштва, уских видика, и као извесна воља за моћ, као оолик инанвидуалносг духовног _ насиља, беспртзивног пресуђивања, ликвидаторства, 9 критичари као господари, тутори или оулни усмеритељи књижевног живота и раз витка.
Стражари, домари духа.
Нова критика, па коју се у последње време код нас с разлогом указује, копџентрише своју енергију на специфичиости књижевне структуре, на језик, 154 феномен п посебност уметничког, књ“ жевног дела, и уметничког у књижевном делу, и та настојања — мада нису била непозната ни претходних година у радо вима неких других наших критичара — 32 служују живу пажњу и подршку.
Сада је важно да се стари традицио. нализам не замени повом _ помодношћу, стари догматизам новим догматизмом или промашеном пристрасношћу, то јест: верничком, доктринарски ускогрудом, схемитичном апсолутизацијом изабраних и љУ боморно, ситничаво негованих критичко. интерпретативних метода
Модерни дух је радознао, слободап, битно критички дух, и не подноси стегу канонизованих принципа.
кућепазитељи литературе,
Књижевна критика је одговорна, строта дисциплина, али и (речено је) кућа са много прозора: у примени нових метода и мерила — модерно реторичких, феноменолошких, структуралистичких, _ затим теорије текста по других — пе треба, и» међу осталог, заборављати па заиста повео менталитете п медијуме са којима се у данашње технотроиско доба критичко миш љење по просућивање суочава. Требало би да је импулхсивно п усрелсрећђепо, еластично. пријемчиво за све промене, способно да их, како Маркс каже. обухвати и процикне орловским оком мисли
Кретичкеа | пропес: сплет тотово без премна.
сложености
Комплементарност метода (зависио 05 природе књижевног дела) у Апнамичном, донста критичком п аналитичком односу према делу у полједнако етзактном, научно и теоретски заснованом ин страсном нистраживању истине п луховне слободе. у пуној отворености према новим гласовима уметности, према времену, историји, актуелним људским стањима п стремљењима — ту је можда, засад, једна од могућих савремених критичарскеих позиција или оријгнтација.
Мкратко; испитивање форме к) ног лела као мишљење о његовој тини
Милош И. Бандић
књижевсуш ПВИНЕРНРНОВИНЕ 4
„КЊИЖЕВНИХ НОВИНА“
Максимална верност књижевном делу
ПОСТОЈИ ТЕЗА да током многих деценија, све до данас, књижевну критику у стопу прате сабласти разних искушења, од којих се тубљење идентитета и могућност њеног редефинисања протлашавају посебно алармантним.
Наруку овој тези иде хаос критичких теорија и метода, примењиваних у свакодневној пракси критичара; наравно, наши критичари у томе нису никакав изузетак. Међутим, судећи по свему, хаос о коме је реч изгледа златан и — блатотворан! Он није био такав у време Сент-Бева и Бјелинског, Леметра и Лансона, Скерлића и Луначарскогт, иако се може мислити и друкчије. Дакле, прецизније говорећи, он није ни био хаос, да би могао да буде златан, Али, откуд онда благотворност биографског, социолошког, импресионистичког и других, старих критичких поступака2 У томе и јесте ствар: прошлост . се не да избрисати, наслеђе се не може преорати, стара се критичка методологија упорно, мимо наше воље, отима игноранцији и забораву. Претече препознајемо у потомцима, иако никад сасвим и никад на истоветан начин.
Према томе, сабласти (о којима чи-_
тамо и слушамо) изгледају малтене лажне, а искушења која она собом носе нису нимало сабласна, већ је то један дијалектички процес чији се ветар Новог, без допуштења, усељавао у сваки и најзабаченији кутак човековог интелитибилног света. Друкчије речено, тај је ветар најчешће био нектар: јер, како објаснити историјску чињеницу да, упркос толиким искушењима, још ниједан књижевно-критички метод није положен у гроб дефинитивног заборава Пазите; метод! Није реч о критици, овој или оној, Теновој или Лансоновој, или ма чијој, без обзира да ли је неко од њих у историји књижевне критике био, остао и остаће на пиједесталу претече, творца, утемељивача итд. овог или оног метода! Сам метод их је надрастао, превазишао, продуживши се у дослуху са књижевном _ стварношћу и философским идејама свога времена. Ниједан метод, дакле, није укинут, што опет не значи да је распоред односа у њиховој хијерархији остао исти од давнина и да се њихова актуелност, то јест применљивост, у овом тренутку може изједначавати са некадашњом. Зато се може рећи да ниједан метод није превазиђен, све и да је реч о неким, овде већ споменутим, старим системима дешифровања књижевног дела. Заузврат, можемо говорити о превазиђености разних индивидуалних поступака унутар једног метода, једног система мишљења, тумачења, вредновања, критеристике. Такав је случај, рецимо, Тена у односу на Плеханова, овог у односу на Лукача, овог у о. носу на Голдмана, итд.
Међутим, непревазиђеност старих ме тода не значи и њихову довољност у разматрању п вредновању књижевности, као што ни између актуслности и стварне релевантности, т.ј. довољности, мнотих нових метода такође. не треба ни случајно! — стављати знак једнакости. На пример, стилистички и психоаналитички метод; сами по себи и за себе, они једва могу да кажу нешто више од било којег тзв. старог метода, а о некаквој свеобухватности свих структура дела не може бити говора.
У ствари, тим редом долазимо до следећег закључка: од Тенове социолошке критике до Мем слева, Ренсома п Барта, вазда су тражени и налажени нови, а рекло би се и бољи путеви да се делу приђе са више страна, да се из више различитих углова осмотри његова звездаста супстанца и да се њен, тако деатомизиран смисао, угради у сами врх пирамиде сваке појединачне и критичке методолотије уопште. Ни једном од тих метода, старих и нових, не може се пребацити узалудност напора, па и резултата очигледно релевантних како за само разматрано дело, тако и за тенезу и усавршавање критичких метода. Што та генеза п то усавршавање често
МИОДРАГ ДРУГОВАЦ.
прелази хоризонт своје специјалности, по. кушавајући да се на хоризонту других, пекомплементарних специјалности спреже по хоризонтали са нечим очевидно тлу вим за сопио:антрополошке, етичке, философске и естетске валере књижевног дела, тај се покуглај може искрено респектовати све док се механички остварује у гранипама деликатног експеримента, без обзира да. ли је конкретно реч о математици, теорији информација, бионици или семиологији. Јер, ма колико деликатни, сви су ови експерименти више или мање пружили довољно уверљиве доказе о својој јелностраности у приступу комплексном бићу дела.
Па, шта онда2 Дисперзији и експанзији поступака супротставити један свој поступак, али — који Или, можда, том златном
хаосу критичких поступака супротставити -
целовиту критичареву личност Без дијалектичког материјализма као философије своје критике, сумњам да би иједан данашњи модерни критичар. могао себи и АРУтима да разјасни тајну Људског кошмара и законитости која историју тога кошмара, личног пи најличнијег, избезумљеног до суманутости, сагледава у тоталитету АРУ штвених појава. Сумњам, такође, да ђе данашњи) критичар пристати на схему
било које философије, а да претходно није
рашчистио с бауком угрожености аутоном ног језика његовог критичког писма, ко
је се не своди само на антрополошке чи ·
њенние књижевног дела. Из свог критичко“ естетичког кодекса Дубровски је извукао синтатму „пертинентна знања“ и сад је ствар У томе да се утврди листа тих знања са којима би дијалектички материја“ лизам могао да оствари кохезију јединствене, заједничке акције. Више него икад раније, данас су управо марксистички оријентисани критичари на ОААУЧУЈУћем потезу: са својом философијом, као дамом у рукама, они се у овом тренутку могу задовољити и ремијем. Да ли ће том успеху, или сутрашњим још ружичастијим изгледима на успех, кумовати психоанализа, кибернетика, стилистика, феноменологија или нека друга „помоћна" философска. или научна дисциплина — ствар је опредељења сваког критичара понаособ, али и интегришућих својстава тих наука; она се, наиме, не могу унапред одредити, него це“ лисходнОост истих проверавати на сваком новом примеру, како би се потом мог ли да означе конституенси метода о коме је овде реч. Зацело, биће то дуг процес који ће „развенчати“ марксизам од многих заблуда са стране, а и самог њега еластицизпрати за слободнију комуникацију са идејама нашег времена у којима би критика под његовим именом могла да сагледа неке од својих конститутивних сегмената. Доследна свом поступку, та би критика морала бити максимално верна делу, његовој целовитости, његовом неразрушивом јединству, не медитирајући над њиме пабирцима површних утисака, већ светлом интунпије и знања обухватити сваки детаљ од интереса за целокупну стварност његовог бића. Исто тако, та би критика — као и критика уопште, по мом мишљењу морала пописати вредности дела и екс
пликовати суд о њему. Без вредновања, ,
критика није критика, идентификујући се са науком о књижевности. Таква или слична разграничења су и у нашим данашњим приликама изгледа неопходна.
Ако кажем да сам бар нека од ових схватања покушао да систематишем и систематскије изложим пишући о критици Аимитра Митрева, Драгана М. Јеремића, Александра Спасова, Мидхата Бегића, Милана Бурчинова, Радојице Таутовића и других критичара, тиме само одтоварам на једно од постављених питања ове анкете. Јеремићевој п Бегићђевој критици сам се поново вратпно и у књизи „Принцип и пример“ која ових дана излази из штампе.
Миодраг Друговац
Методе зависе од књижевних дела
АНКЕТА „Књижевних | повина“ _ подсеј: ме на моје амбиције које су одавно у тукнудле у позадину, на она времена. ко: да сам још хтео да будем читалац, чак први читалац југословенске мађарске књижевности. Моја искуства, о њима је реч, неће бити свежа, неће бити рефлекси садашњег тренутка крита «ча ратпрактичар а. Као што ми се чини, посматрајући рал других, да се суштински ништа није из менило у односу критичар-уметничко де ло, и кад размишљамо шта је ново и шта је старо у критици пре свега мислимо ма методолошке новости, — п ова „стара искуства могла би бити од користи.
Ако треба ла говоримо о променама, онда појаву мена запажамо пре света у погледу уметничких дела а о појави нових прта и настојања у критичарском раду можемо да говоримо просто као 0 по следици. Прави критичар је по мом убе бењу још ит данас „психолог“, у оном смислу како је нетда о томе говорила Анина Савић Ребац, и као психолог који се не обраћа писпу већ читаоцу, некако као први и највернији читалац књижевног аетварења — то је константан елеменат, непроменљиви _ моменат критике. Као што се ми књига,0о којој критика то. ворш, непрекидно мења, афирмишући све новије и новије уметничке правце или заступајући старе, критичар у интересу свота читалачког и психолошког посла просто код свакс књиге треба да одмери своју
'
позицију, јер друкчије не може да изврши свој психолошки подухват, а у методолотији, У критичарском репертоару треба непрекидно да пребира, као скулптор ко ји, зависно од материје, мења длета да би остварио свој циљ: показати, открити им делу оно што је уметност, што та чиши уметничким делом, као коначни циљ пен. холошког рада критичара.
Основни принцип психолошког рада пак је једна потпуно објективизована со тетика допадања, чија присутност је исло тако карактеристична као и чењеница што, насупрот просечном читаоцу, уме ла образложи своје да и не интерпретацијом књижевног дела. Дакле импресиониг тички моменат и ланас је присутан у кр!тици, али методи интерпретације се н> прекидно мењају, и не само повремено, већ од једне до друге књиге, Добар крппечар, нанме, нема наочњаке и не поп: ша се као регрутна комисија која, поред осталог, одлучује о способности регрута помоћу ваге и мерача висине. Унутар самог круга допадања, пошто је циљ откризвање и упућивање па уметничко дело, по: стоји и толеранција — истоврсмено у ме тодском погледу поштујући ствараоил, ле спорећи му право да бира путеве који во. де циљу, и своју пспхолошку ангажонаност да би објаснио и показао уметничку вредност појединих оствароња.
„Старе“ ин „нове" методе једног кри-
тичара дакле не формира сам критичар
ИМРЕ БОРИ пар те соа
на пресудан начин, већ дело о којем хоће да проговори. Дакле, од дела зависи да ли ће метода интерпретације бити соцпнолошка, биографска, импреспонистичка пли можда структуралистичка, као што ознака критичара може да буде да ли је нашао кључ за дело које се нашло пред њим, јер је критичар пре свега антажован на страни уметничког дела а не по јединих праваца. Може да буде симпаче чан критичар који, заступајући неки пре вац, изриче свој суд и тврдоглаво се при. држава ипак једнодимензионалне инстирације свога света доладања. Такав критичар. може да буде „велик", али неће бити психолог, повући ће се на сасвим ограничен простор уметности и биће при сиљен да отуда води последњу одбрамбену битку, чак ће и његова „садашњост" бити краћа него што би могло бити, јер је своју критичарску судбину везао за нешто што се непрекидно мења, уместо да му је пред очима уметничка – констант-
Поставља се питање: каква је то кри-
тичарева амораланост коју на идеалан начин заступа психолот-критичар у овом ис казу2 Не треба ни рећи да је дата и критичарева естетика допадања, али не у кругу критичарске методологије, већ на подручју естетике. Основна је, очигледно, критичарева естетичка слика света, а њу папајају они исти извори као и писца чије дело треба иптерпретирати. . Наш одговор дакле пе може да буле једнодушан. Критика увек носи „старе" т »нове" елементе. Такозване старе одребује задатак по постављени циљ критича ра, а такозване нове — уметничка дела чији критичари желе да буду. МИ коначно, и овде, као пи уопште на подручју писање и читања, све завпси од човека.
(Превео са мађарског Сава БАБИЋ)
Имре Бори