Književne novine

ТЕЛЕВИЗИЈА _

ЋВЕЋЕРСКИ

| РЕПЕРТОАР

о

АРУГИ ПРОГРАМ београдске телевизије је напредно четворомесечно младунче са Ава, за сада једина, оштра зубића енглеског порекла: то су Би-би-си серије „Шест жена Хенрика УШ“ им „Елизабета од Енглеске“. Мевоља је, међутим, у томе што 1 прогрем има пет филмских термина недељно, а тих попуњава, углавном, „робом" друкчијег квалитета. Карактеристичан је понедељак, дан који телевизија продаје призредним организацијама — да би нам оне приказале путописне, серијске и претпремијерне филмове, избодене блицевима својих тампон-реклама.

Чудан је тај филмски избор, посебно кад је реч о дугометражним филмовима који нису стигли (а неће вероватно ни стићи) у биоскопе — чудан и неочекиван, за наше прилике, по својој идејној, мораАистичкој и дидактичкој целовитости... То су холивудске творевине, произведене првенствено за телевизију — дакле, филмови који треба да пренесу неке поруке најмногомилионскијем гледалишту на свету, Оне, бога ми, и доносе своје упорне поруке и то какве! Зи

Млади Индијанац, одлежавши потпуно невин десет година на робији, освећује се правом злочинцу и, наравно, после тога бива убијен — зар негде у Библији не пише „ко се мача лаћа, од мача ће погинути" 2 Тата-плејбој напушта десетине калифорнијских _ „мачака“ и — придружује се свом ванбрачном сину, који 3: рађује хлеб „у зноју лица свога" на бензинској пумпи и који недељом редовно иде у цркву! Масовна логоровања хипика су здравствено и акушерски опасна али шта је, ту је: бар посаветујмо забауделе овчице, да на своја хипи-крстарења поведу маму, тату и баку у комфорном аутобусу, можда ће то обезбедити мир између старе и младе генерације... Удовац са два синчића никако не сме да запада у љубавне авантуре са комшиницама, распуштеницама, проститутчицама или, не дај боже, са младим девојкама (зар судски процеси Чаплину, Еролу Флину и многим другима нису били довољна опомена2), већ треба да пронађе држећу удовицу са две кћерке — и ето вам успешног рецепта за брачну срећу! Брат, робијаш у бекству, склони се код брата-велепоседника без мане, затим следи варијација на тему о Каину и Авељу, да би на крају робијаш спасао велепоседника из таласа бујице — и тако поново изгубио слободу, добивши ваљда опроштај грехова... А млади ветеран из Вијетнама, после убијања и рањавања, враћа се у родни Тексас — па због пуког неразумевања средине (девојка му се удала, пивилни исписници обогатили, њега терају да се запосли), шта му друго остаје него да као добровољац поново оде у Вијетнам, да тамо настави са убијањем!

Лично, такав репертоар не може проћи без десетак егзибиција са криминалцима (божје заповести: не кради и не пожели туђе), неколико научно-фантастичних бурлески (поука: туђи светови су туђи светови, а наш свет је најбољи од свих светова) и попут патриотске перјанице на врху сметлишта устобочио се и један домаћи филм, који је, истина, пропао на свим странама, али је зато пун лицидерских Њаконија: голубова и голупчића, маћђионичара, гитариста, богатих доброћудних тетака, вештичјих кућних савета, пубертета послуженог са слатким од јагода — и вечнаја памјат, и љуби ближњега свога, и господи помилуј и — амин!

Постоји у Америци врло јака верска заједница са популарним именом „квекери", унеколико слична нашим суботарима. Кинематографски циклус, којим нас П програм поји сваког понедељка, као да је измилео из квекерских канона о пасивном отпору насиљу, поштовању бога, власти п свете породице, конјунктурне религије о „малом" човеку чију судбину брине „јака“ држава, анатематишуће теорије о погубности модерних градова по „душу" _ богобојажљивог малограђанина, кастинских начела о неумитном наслеђу „зла" (отац криминалац — син криминалац — унук криминалац), о свеспасавајућој застави са паролом . „богу божје, а цару царево"... Не треба ни говорити да цео тај „катехизис" једног врло одреЂеног погледа на свет долази у амбалажи занатске перфекције, убедљиве глуме, добре музике и интелигентне режије.

И тако сада, на два телевизијска програма, паралелно теку два канала једне исте пропаганде: на 1 програму „Градић Пејтон“, на 11 „филмови недеље“. Разлика

је само у делокругу утицаја: док „Пејтон“ ~

затрпава гледаоца бројаницама ситних „проблема" једног ћифтинскот друштва рефлектованог на кулисе обиља тзв. „америчког начина живота", дотле „филмови недеље" размазују библијски бутер ло тледаочевој души.

Сматрајмо да људи са телевизије једноставно нису приметили све те чи њенице.

Берислав Косиер

КЉИМЕВНИОВИНЕ

| орне

МИРА СТУПИЦА И ДАНИЛО СТОЈКОВИЋ У ДРАМИ „РЕАУ 5ТЕЈМРВЕВО"

ПОЗОРИШТЕ

ГАУМАЧКА ЕТЗИБИЦИЈА

Уз »Рјау 5штдђега« Фридриха Диренмата у Атељеу 212

МИРА СТУПИЦА, Данило Стојковић и Стево Жигон, уз помоћ редитеља Радослава Дорића, приређују представом „Рјау 5иладђега", на великој сцени Атељеа 212, изузетно задовољство љубитељима позоришне уметности и готово да нас доводи пред дилему: откуд у овом часу тако чиста игра, стил, непретенциозност и деловање» Да ли је то случај или наговештај једне другачије и садржајније оријентације овог театра2

Од Стриндберговог „Мртвачког плеса", као брачне трагедије, Диренмат је не: чинио комедију у дванаест рунди и потпуно је препустио глумцима. Тачније, глумци су добили литерарни оквир који им дозвољава да се понашају слободно па сцени, да играју како желе и да самим изразом одреде и смисао представи. Овог принципа би хтели -да се држе многи поклоници модерног и авангардног позоришта, али у једној варијанти која га у суштини негира својом произвољношћу и крајњим субјективизмом. За Диренмата модеран театар није никакав мит, апсолу-

тизирана жеља или протест против класичних сценских вредности већ нешто сасвим природно што произлази из на-

шег савременог осећања живота и" сцене у исти мах. То га је довело до уверења да игра коју предлаже не би смела бити схваћена као негирање литерарне идеје самог Стриндберга него као трансформација визије ради откривања њених нових изражајних могућности. Редитељ Дорић се показао као изванредан тумач пишчевих интенција па је сву своју пажњу, таленат и вештину усмерио на то да пред става добије значење које ће афирмисати тлумца. У његовом редитељском поступку зато нема ничег нападног, спољног и себичног — тако да га је изван глумачке игре тешко и приметити. Небојша Деља га је у томе подржао — па су сви сценографски елементи добили истовегау 'зелено-црну патину и осветљење које их активира једино у тренуцима игре. Све ситуације су уз то веома реалистичне. Дорићу је до тога посебно стало — како би свако у гледалишту дошао до личног мверења да глумачки израз не противуре"чи тексту већ извире из њега и датих животних прилика и исказује се као по'|беда над целим системом мотивација. | „Ртау 5илпдађего" је стога час пародија, 'час озбиљна игра, па опет комедија на

ивици трагедије — тако да ју је тешко

дефинисати и подврћи под стандардне схе'ме. Ова и оваква игра изван Мире Ступице (Алиса), Стеве Жигона (Курт) и Данила Стојковића (Едгар) — не постоји! То су управо они и нико други. Можда је то разлог што се понекад њихове супериглумачке егзибиције тумаче као пуке импровизације. Оно што неупућене

збуњује јесте, у ствари, чињеница да из-.

'весни елементи израза које познајемо као личне манире или чак шаблоне овде делују врло ефикасно и заводљиво. Редитељ ни у чему није глумце ограничавао али их је зато непрекидно доводио у ситуацију да сами себе истражују и освајају. Свако од њих је манипулисао са пелим својим изражајним регистром, било је ту и сећања на некад игране улоге, приватних реакција на поједине поступке, суптилног артизма и задивљујуће вештине да се непрекидно титра са животом и долази до ивице баналног али с тим да нико ни у једном тренутку не пређе границу иза које престаје уметност. Ти тренуци у којима глумци измичу сопстве-

ним замкама — дају представи посебну.

драж и лепоту. Дорић је обилато стимулисао управо у тим деликатним ситуацијама глумачку иницијативу. Свако од актера треба да (бира себе им да избором

изражајних валера обезбеђује нове- про- .

сторе деловања. Ако се Диренматов текст схвати као низ питања постављених тлумцима — онда представа може бити схваћена и као известан број њихових субјективних одговора. То комуницирање са текстом развијено је у Дорићевој режији до максимума па смо добили један несвакидашњи слободни тлаумачки концерт у коме је тешко сваког појединачно оџпе"њивати — јер се толико складно допу-њују и музицирају сами собом да враћају поверење у театар.

М целој представи нема ничег необичног, повог и непознатог, алп то нимало не обезвређује представу. Напротив, „до-

казује колико је глумачка уметност људска, природна и једноставна. Мира Ступица или Стево Жигон и Данило Стојковић нису од нас ништа сакрили, нико није хтео да буде другачији него што јесте већ да открије своје способности и да их оствари заједнички у ансамблу.

том високом мајсторству Мира Ступица се преображавала у безброј нијанси које је рафинирано сенчио Стево Жигон, а

одређивао драмском експлозивношћу и карактерном одређеношћу Данило Стој-

ковић, Зато је њихов успех потпун.

Атеље се већ дуго налази у дилемама између андерграунда и помодне оперетске конфекције. „Рјау 5Елпађега" је једна Од више могућности да се превазиђе то стање непродуктивне егзалтације и одлучније настави путем праве уметности.

Петар Волк

ПОВРАТАК ТЕНЕСИЈА ВИАНЈАМЕСА

ВИЛИЈАМСОВ пови позоришни комад „Мала вештина упозорења" даје се на њујоршком Оф-Бродвеју у Трак и Верхаус позоришту; прекопута, у Експерименталном позоришту Ла Мама приказује се „Персија, безвредна пустиња" (најскупља представа тог позоришта), производ Џона Вокара и Позоришта смешног.

Узвишено, савршено, племенито — речи су којима њујоршки критичари карактеришу дела Тенеси Вилијамса, његову страсну бригу за изгубљене људе. Овај нови комад мање је драма, више серија личних исповести седам од девет присутних лица. Пет од тих седам ликова су само скицирани. Вајолет, беспомоћна проститутка, чија потреба да нађе кров над главом покреће драмску радњу, једина је особа чији се проблем решава на крају комада. Главни лик је Лиона Доусон. Лиона сањари о свом млађем брату, анемичном хомосексуалцу који свира виолину. Своју успомену она овако објашњава: „Без једне лепе ствари у току живота, све остало је мртво време". Форма „Мале вештине упозорења" је замена рад ње исповестима и открићима; нема ниједног предвидљивог догађаја, ниједне јасне теме, сваки сукоб се чини случајан.

Човек кога многи сматрају највећим живим драмским писцем Америке успешно се вратио са новим комадом и новим изгледом. У Њујорку су позоришни критичари објавили да је репутација Тенеси Вилијамса (нешто избледела у последње време) поново васкрсла. Вилијамс није мното марио за ту метафору, али је имао разлога да буде задовољан што је „Мала вештина упозорења“ била одушевљено прихваћена. Клив Барнс из Њујорк Тајмса паписао је: „Чини ми се да ће преживети сигурније од неких драма из његових сваштарских година којима се толико ласкало".

Шездесетогодишњи писац није чуо такве оцене од познато оштрих њујоршких критичара још од премијере „Ноћ Игуане" на Бродвеју 1961. године.

Џим Гејнс је разговарао са писцем три педеље пре премијере новог комада у Вилијамсовој кући у Ки Весту (чији скраћени интервју, објављен у »Заштдау Вемјем« од 29. априла 1972. године, сада преносимо). Препланули писац јужњачког стила и акцента, пијуцкајући вино,

"почео је са причом о својим јутрима ко-

је проводи у писању.

На питање: да ли употребљава дијаграме ла одржи карактере и радњу у жижи, Вилијамс је рекао: „Не. Зачудило ме је кад сам сазнао да је Ф. С. Фиппералх употребљавао дијаграме. Једном сам и ја покушао са „Степеништем за послугу". Закачио сам распоред на балкону куће у старом робовском кварту Њу Орлиан; са. Ту сам записивао „сутра сценг три м „онда откри степенице за кров' или већ тако нешто. Био сам страшно сиро-

·маштан м то. време и надао сам се да ће

ми то помоћи да брже пишем", На питање: да ли има увид у ликове и ток радње. кад почиње да, пише» — пи-

„змем

а: „Не. Ја видим, знате,

Тако о видео и Бланшу да седи на столици и на месечини КОЈА је ос: ава, кроз прозор. Моја прва идеја за. наслов била је „Бланшина. столица на Дел : Али, тада је само једна сцена била написана. Она' је чекала на Мича % (Ен Бају долазио. То је било септембра, 1944. сеБао сам „Трамвај назван жеља тако сна жно да сам се плашио да пишем. Нисам се томе вратио до 1947. тодине. После уће та и дима" вратио сам се „Трамвају" и драма се сама ОА себе написала, Као што видите, ја своје драме не пишем од почетка до краја. Обично имам визију најцентралне сцене н

лраматичније сцене, | пе градим око тога, УМ „Малој вештини

упозорења" прво сам видео Лиону како се сећа свог брата и композиције коју |е оп обичавао да свира на виолини. Ту сцену нисам оставио недирнуту. У ствари, волео бих да је сада скратим, да одунека понављања и додам неке детаље. Мислим да би Лиона требало да прскине свој лирски говор и повиче неппо налик на ово: „Рекли су ми да се обсесио у клозету у „Грејхаунду“. Ухапшен! Какве прљаве лажи људи, причају! Био је само сувише слаб." Знате, да то проОнда да се врати лиричности... Мислим да подсвесно знам ток радње пре него што почнем да пишем, али пролазим кроз разна стања и нацрте пре него што сигурно знам. То расте као утвара из измаглице." Тенеси Вилијамс је додао да мисли да је лик гђице Алме из „Лета и дима" најразвијенији од свих у његовим комадима.

Онда га је Гејнс упитао који лик сматра најздравијим, најцеловитијим2 Вилијамс је одговорио: „Па, мислим да је Лиона у „Малој вештини упозорења" потпуна жена. Прва потпуна жена коју сам икада створио и мој први победнички лик. Она је предана животу, иако усамљена. Мислим да ипак највише волим лик Алме. Знате, она је прошла кроз најтежу борбу. Алма је прошла кроз исто искуство кроз које и ја — од пуританских окова до разузданости". Упитан шта је мислио ПОД „разузданошћу" изненада се натмурио. „Слободу“, рекао је, „ослобођење ол табуа. Не сматрам ниједну врсту секса прљавом осим садизма". .

Познато је да је Вилијамс често прераЂивао своје драме у току позоришних пооба. На пример, Елија Казан је имао о» биљне примедбе на трећи чин „Мачке на усијаном лименом крову" коју је режирао. Нова верзија је толико различита ОА изворие да се сада обе верзије штампају заједно. Вилијамс каже да увек остаје веран повобитној верзи!и: „Казан је једини за кога бих то учинио".

Тенеси Вилијамс сматра својим најбољим делима кратке пориче и Тедномттке: .О, волео сам", „Трип играча леттље игре" и „Рубио п Морена", а од кратких

вали из ње.

ТЕНЕСИ ВИЛИЈАМС

прича највише волим „Незадовољавајућу вечеру", „Нешто неизговорено" и „21 ва тона памука".

М чему су се његова нова дела променила2 — упитао га је Гејнс.

„Постао сам мање натуралиста него што сам био шездесетих година овог века. Никад више нећу да напишем целовечерњи комад за Бродвеј. Хоћу да радим нешто друго. Занима: ме представљачка форма позоришта где је све слободно м различито, где је све дозвољено,"

Рекао је да обично не говори о делу које није завршио, а онда је изненада изјавио да је његов најновији пројект узбудљив: „Пишем нешто о проститутки из Бабилона. Бабилон је Сада. Зваће се „За јело, врло".

„Штампа сматра „Малу вештину упозорења" мојим повратком, али ја не мислим тако. И не покушавам да се вратим Бродвеју. Само настављам да радим оно што сам увек чинио, а то је да пишем позоришне комаде" — рекао је Вилијамс. . После тешког живчаног слома ВилиЈамс је провео две године у болници. Каже да је научио да цени живот и да га једино писање лечи: „Верујем да је писање чистилиште онога што је болесно у човеку". |

» Од писаца који су утицали на њега он пре свих истиче Чехова и Д. Х. Лоренса. Одлучио је да пшпе за позориште кал је видео Алу Назимову у Ибзеновим „Духовима". Вилијамс сматра да писац У Амезици пе сме да прави компромисе већ треба да докаже да има нешто ново да каже. Најбољим савременим писцем Америке сматра Џејн Боулз. Она је написала само једну драму „Летњиковац", али Вилијамс је сматра ремек-делом.

„једном сам неком рекао: Мислим да сам мањи писоп котт је некако успео да ствати дћа до три значајна дела. Али, нисам сттопан која су та два" — закључио је Вилитлме.

Маја Херман