Književne novine

. 5 "

Тито У ИСТОРИЈИ И ПОЕЗИЈИ

Наставак са 1, стране

раће увијек имати пред собом своје почетце концепције, почетна полазишта н темељна рјешења са практичним искуствима и резултатима као непресушна изворишта мисли и подстрека за провјесравање нових идеја које ће се рађати у свакој развојној етапи социјализма, Као што се буржоаско друштво у свим својим периодима и са свим својим новим идејама увијек враћало и тражило неку потврду том новом у времену буржоаске револуције, још је логичније да се социјализам, који се креће у бескласно друзитво непрестано подсјећа у својим новим пдејама на револуцију м обиље њених идеја, концепција и рјешења, И све док се буде прожимао у једном — дијалекти чком односу почетни период револуције са њеним континунитетом, живјеће летенда о Титу, нетпрсстано провјеравана, али, истовремено, и сапирана Од МНОГИХ инфантилизама и наивности, стално жива, организирајућа и ипспиративна за нове илеје и нагоре, (Одломак)

Авдо Хумо

НАСИЉЕ НАД БУТАЊЕМ

Маставак са |. стране

Али није проблем само у томе већ и у неговјерењу у изговорену ријеч, у ријеч која није писана, Сматрајући се с правом писцем по вокацији Анлрић је остао вјеран писаној ријечи, оној ријечи за коју Маршал Маклуан каже да „излаже једно за другим оно што се у говорној речи збива брзо то имплицитно“, Андрић, дакле, није хтио ла се прилатођава, да излази из свог пачина општења са свијетом, из свог ћутања, већ је својим пачином, начином писца који општи с јавношћу писаном рјечју, саопштио оно што је имао да каже, За разлику ол говора гаје се реагује на насталу ситуапију, гдје се реагује но тоном и гестом, гисање има особину да ријеч ослобађа сваке спољне реакције, свега узгреднота и приватпога, Достојанство м одговорност Андрићева _ дјеловања у свијету који га окружује може се видјети и овом приликом у поштовању писане ријечи, у вјерности писапој ријечи,

Тиме, по мом мишљењу, Андрић не исказује само духовну потребу да ништа не препусти случају, а најмање излазак из ћутања у јавност, већ и да његова ријеч изван самог дјела буде окреттута самом дјелу, духовноме, Јер није случајно Апдрић, у неколико наврата пи прилика, подвлачио мисао да писца треба цијенити само по дјелу јер управо тамо он говори све што има и може да каже,

У једном часу ове „јавне приредбе“, међутим, десила се једна омашка, једна непредвиђена ситуација која је, захваљујући телевизијским камерама, ушла неповратно у нашу јавност, Један од организатора овога скупа, скупа који се с разлогом може назвати „успјешном јавном приред“

бом", замолио је Андрића, пре насилништвом камера пи микро-

фонпа, да каже нешто о томе како све то око њега њему изгледа. Андрић је, ако сам добро упамтио, одговорио да њега о томе не треба гитати јер он ствари гледа изнутра,

Ова омашка у преносу, ово непредвидљиво љубопитство организатора и Андрићев израван и јасан одговор дивно су свједочанство, које може да нам приреди само директан телевизијски пренос, како ава. различита ЧОВјека од-исте ситуације не само очекују већ и добијају различите п неспојиве одговоре,

Аидрићев излазак из ћутања, изазван насиљем свемогућих јавних провокација, од техничких до мудских, завршио се, бар за мене, апсолутном побједом писца, Из Андрића је проговорио писац који је унапријед знао до чега може довести љубопитљивост изазвана насртљивошћу и агресивношћу јавности а није проговорио говорник за јавност код којета и случај може играти важну, ако не и пресудну, улоту,

ЗЈОМ СЛОСЕ!

Вук Крњевић

и

МОЛИМО. СВЕ ПРЕТИЛАТНИКЕ ДА ПРЕТПЛАТУ ЗА „КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ" УПЛАЋУЈУ НА ТЕКУБИ РАЧУН 608-1-208-1 (СА НАЗНАКОМ

НЕ). ПРЕТПААТА ЗА ПОЛА ТОДИНЕ износи 15, А ЗА ТОДИНУ ДАЋА. 30 ДИНАРА.

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ >

„ЗА КЊИЖЕВНЕ нови,

ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС

„Роман о Лондону“ Милоша Црњанског – роман године

Нови НИН-ов жири критике у саставу: Велибор Глиторић (председник), _ Милош И. Бандић, Мидхат _Бегић, Итор Мандић, Драшко Ребеп, Ели Финци и Пе тар Џаџић (Чедо Вуковић је изостао због болести) једногласно је одлучио да се НИН-ова награда за 1971. годину додели Милошу Црњанском за његов „Роман о Лонлону".

На осиову те одлуке ова награда дошла је у праве руке, јер „Роман о Лондону" одише снатом, свежином, оригиналношћу и лепотом, као и остала најбоља прозна остварења Милоша Црњанског, Овај обиман роман је уверио и критичаре и читаоце да

је Црњански способан за нова стваралачка прегнућа и непре-

кидно обнављање, ·

Роман представља _ суморну, ироничну слику Лондона из првих голина после П светског рата, виђеног очима једног – бившег парског руског официра, кнеза Рјепнина, Већина личности ове разуђене приче припада емигрантском кругу сачињеном поглавито од Руса п Пољака. Аутор није желео да прикаже · лондонски живот епским наративним средствима, Он је ишао за тим да да анализу душевног стања једног усамљеног, несрећног емигранта, некадашњег руског ари стократе који, заједно са својом женом, Нађом, проводи дане у крајњем сиромаштву.

Кнез Рјепнин је лик који носи све карактеристике познатих јунака Шрњанскове прозе. То је меланхолик огесАНУтТ МИШљу о смрти и пролазности, који живи у успоменама на своју отаџбину, нека врста месечара одсутног из стварности и несрећно загледаног у прошлост, Насупрот велеградској вреви Лондона, оцртава се тужна фигура овог који је изгубио смисао живота и који на крају завршава. своје потуцање и своју беду самоубиством. Поетски тон снажно прожима сећања _ кнеза _ Рјепнина, Он се јавља као резултат аутентично

дочараног сукоба између усамље-

ног и безвољног кнеза и сваки дашњице Лондона, кад и покушаја спасавања једног човека коме се згадио живот да помоћу лепих слика пропмости | ипак преживи.

Путање јунака „Сеоба" п „Ро мана о Лондону" укрштају сеу тачки која се зове: Русија. Вук Исакович је маштао о Русији, надајући се да ће једног данамп кренути ка њој; Павле Исакович доспева на циљ, али се разочара ва, не напуштајући Русију; кпез Рјепнин се налази с друге страле циља, на путу који значи не приближавање, већ удаљавање. Русија није више предмет сањарења и симбол будућности, већ дивна прошлост сачувана у успоменама. Путање Џрњанскових јунака секу равни прошлог, садашњег пи будућег времена, спајају _различите тренутке историјског тра) образују надисторијско,

јања и вечно стање у коме узастопно

човека.

МИЛОШ ЦРЊАНСКИ

владају вада у индивидуални и колективни спас, покушај да се стварност поистовети са представом о обећаној земљи, разочарање и, на крају, сећање као по следње уточиште човека напуштеног и без икаквог ослонца,

Од свих Црњанскових _ ЛичНОсти, киез Рјепнин је најмање отпоран на животне недаће. Утрнуле воље, са неуротичном потребом да укине садашњост и овековечи своју младост, чији су декори потицали из епохе пар ства, Рјепнин се једини Од свих Црњанскових јунака одлучује на самоубиство. Његово лагано кретање ка смрти аутор је описао необично снажно, управо _ потресна, са замахом својственим само великом писцу,

„Роман о Лондону" је необичпо лепа књига, криата тратичним сликама живота, болним _ искуством п чистом поезијом.

Павле Зорић

Нова едиција поезије у преводу

Нелавно су се појавиле прве три књиге новопокренуте „Библиотеке светске лирике“ у излању Народногт универзитета „Светозар Мар-

1

ковић“ из Београда (Устаничка 66), Ова јевтина џепна библиоте-

ка — коју уређије Јован Јанићијевић, а опрема Боле Милорадовић — доноси репрезентативне изборе из поезије значајнијих старијих и савремених страних песника у преводу па српскохрватски, Свака Од пет књига једног кола садржи до пет стотина стихова и кратку белешку о писцу.

Прво коло доноси песме: Хуана Рамопа Хименеса у преводу Амика Вртунског, Виљема Блејка у“ преводу Ранке Куић, Јорга Сеферија 1 преводу Ксеније Марипки Гађански, Фјодора Тјутчева у преводу _ Јована _ Јанићијевића пи Рабиидраната Таторе у преводу Александра И. Спасића. Блејк, Сефери и Тјутчев су управо изашан из штампе, а Хименес и Тагоре ће се појавити ускоро,

"републикама (као што су

ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС. ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС |

|

(купитина Удружења књижевника Сроије

У НЕДЕЉУ 7. маја одржана је редовна Годишња скупштина УЛ ружења књижевника Србије коЈој је присуствовао рекордан број чланова Удружења 3за по следњих десет тодина ( око 150 писаца, поред великог броја гостију и новинара).

На Скупштини су уручене на“ граде Удружења _ књижевника: награда Удружења, која се лодеЉ~ујс за животно дело, Миодрагу Борисављевићу м награда „Милан Ракић" Видосаву Стевановићу за роман „Нишчи", О награђенима су говорили Павле Зорић и Бранко Ћопић,

После извештаја о ралу УАРУ' жења у протеклој години, велики број дискутаната је говорио о Аруштвеном статусу писпа ио могућностима које има Удружење ла се неповољни статус писаца измени.

И поред настојања Удружења број незапослених писаца остао је исти а сви покушаји да се от воре недобронамерна врата радија, телевизије, новинских уста“ нова и позоришта, где би писци могли да нађу средства за свакодневни опстанак, није дао никакав резултат. Такође дневни. ли стови бележе имена писаца нај-

чешће када су она везана уз неки _ скандал, сензационали“ стички.

У прошилој години Градска

скутитина није тисцима доделила ниједан стан, а после пријема

нових чланова, већином младих, број стамбено угрожених је и повећан.

Статус покрајинских | друшта-

ва у оквиру Удружења, или ван Удружења, није дефинисан и Скупштина је наложила новој Управи да овај проблем рештава по најхитнијем поступку, јер је то проблем који се такође везу. је п за успешан рал Савеза књижевника Југославије.

Поводом антологија _ књижевног стваралаштва у Југославији које припрема Савез књижевника констатовано је да је неупоредиво ефикасније да се антологије за презентацију наше литературе у“ иностранству, састављају по нека републичка | удружења · књижевника већ чинила), јер је ефикаснији кључ у оквиру антажовања Савеза немогуће пронаћи, као што се не може ни доказивати предност новог кључа м при том постићи да сви унутар антологија буду задовољни.

На Скупштини се _ посебно миого говорило о неопходности увођења фонда који би се формирао од незаштићених ауторских права. Савезна скупштина је препоручила републичким скупштинама да уведу овај 2лопринос, односно да то законски регулишу. Стање ствари у овом тренутку изгледа овако: Репубанчка заједница културе је лаправила напрт закона којим би се средства добијена од овог ло-

приноса уплаћивала у касу Републичке заједнице културе и одатле распоребђивала – уметници

ма. Писпи, међутим, траже да се

У АЛЕЈИ ВЕЛИКАНА

ума

њима уступе та средства, За. из даваче, уколико „се уведе допринос, најкорисније је да средства остану код њих и да се троше наменски, Увођењу овог Аоприноса противе се, пак, пре свега радио и телевизија, а затим и издавачи који су најближи са радннин писпима и ваљало би да псва Управа пронађе заједнички језик са излавачима који ће имати свој глас приликом одлучивања о увођењу закона о Аоприносу. На Скупштини је одлучено да 6 фонду дотате рирће рауалј буде више речи на посебном пле нуму који би био сазван једино са овом тачком дневног реда.

одбор УАружења књижевника изабрани су: Аратан _ Јеремић (председник) _ Брапнимир Шћепановић МЕ поттредселник), Владимир Стојшин (секретар), Бранислав Петровић, Зоран Гавриловић, Вито Марковић, Ра домир Смиљанић, Милорал Павић, Зоран Гамшичевић, _ Данило Киш. Алам Пуслојић, Раде Војволић, Србољуб Игњатовић, Бо жилар Шујиџца и Милош Петровић, а у Надзорни одбор: Ђорђе Радишић, Миливоје Ристић = ин Вера Колаковић.

У Управни

На скупштини су такође иза: брани нови чланови жирија, У жири за награду „Милан Ракић" изабрани су: Милан _ Влајчић, Србољуб Игњатовић, _ Миодраг Јуришевић, А. Поповић, Аушан Пувачић и Радојица Таутовић, а у жири за Награду Удружења књижевника Србије ушли су: Светлана Велмар Јанковић, Драгиша _ Витоше. вић, Предраг Протић, Љубиша Јеремић и Милош Петровић.

Миодрату Борнеављевићу награда за животно дело

ЖИРИ УДРУЖЕЊА књижевника Србије у саставу; | Аушан Матић _ (председник), Драшко

Ређеп и Џавле Зорић донео је оллуку да се. награда · Удружења књижевника Србије за животно дело додели прозном писцу Миодрагу Борисављевићу. Награда, која се: састоји од повеље чинио.

чаног износа ом 10.000. динара, предата је на годишњој скут штини Удружења кћерки Миодрага Борисављевића, јер стари

књижевник због болести није мо. тао да присуствује овом свечаном чину, Приликом предаје награде, Павле Зорић је, између осталог,

рекао:

„Аутар књитл приповелака „Вукови", „Из подупавских ту ма", „Заборављени свет", „На

земљи", „Мовелде“ и „Међу људе ма", Миодраг __Борисављевић се јавио у литератури јошг 1932. го дине. У тодинама пред рат објав љивао је приче у“ најугледнијим часописима п о љему су тада писали неки познати критичари са великим похвалама. У послератном периоду почео је ла 06 јављује књиге једпу ла другом, али је, упркос томе, остао дуто некако у сенпи, мало познат КОА шире публике и недовољно анализиран од критике. Награда Удружења ће, надамо се, Аопримети да се та неправда исправи и да се скрене пажња на овог веома значајног прозаисту који је нашао теме по подстицаје, углавном, у свету још незахваћеном цивилизацијом,

Миодраг Борисављевић . је сликар шума, дунавских _ритова, природе, живота биља, дивљачи, риба и птица. Човек је у његовим приповеткама _ усамљено _ биће суочено са исконским животом, са елементарном снагом света који та окружује и који му је претходио. Тишинву — проламају само криши звери које беже или које нападају, само тајанствени шумови који извиру из крошњи дрвећа. Борисављевићев јунак је једноставан, храбар и осетљив али не претерано нежан, и додир са природом та је учинио ћутљи“ вим, постојаним мо одлучним,

Борисављевић је мајстор са жетог приповелања са једва 1атлашеним _ лирским _ акпентима.

Он ствара атмосферу лова по сли" ка пејзаж шкртим _ речима _ 2алп необично вешто наћеним,

Јелан део његовог приповедач“ ког дела испуњавају _ мотиви из два светска рата. И овде аутор описује, са богатим подтекстом п

на узаржан поетски начин, Тре, путке човекове самоће, опасно Гети, суочености са непознатом

прпролом нам са злом.

Међу савременим писцима реалистичког смера, Миодраг Бори сављевић заузима истакнуто ме“ сто, место за које се тешко и споро изборио, али које песумењт де"), заслужује".

Остоја Кисић, Богдан.

Х ,