Književne novine
ИЗ ПРОШЛОСТИ
,
НИКАНОР ГРУЈИЋ ПЕСНИК ПОЛЕТНИХ СТИХОВА
О НИКАНОРУ ГРУЈИЋУ се више писадо као о свештенику, владици, него као песнику. Томе је индиректно допринео и сам Грујић како својим мемоарима тако им оним у књигама објављеним списима, који показују првенствено његове свештеничке амбиције. Грујићева „Аутобиографија" (како су назвали ове мемоаре њетови поштоваоци и релактори рукописа потпуније издање изашло је тек 1907. тодине) доприноси бољем познавању црквене историје, борби и интрига у црквеним круговима, а тако и познавању самог аутора, као свештеника и пакрачког владике. Вероватно и због тога што је мемоаре писао при крају живота (1885—1896), дубоко незадовољан интригама које су плели противници око њега, Грујић је у овим мемоарима дао аполотију свог живота п деловања. О свом књижевном раду је писао, мајчешће, само утолико уколико је тај рад био везан за његова, како би он сам казао, „еминентна" настојања и остварења у славу цркве и наџиомалних вредности што нх је. црква плосвећивала. Великим делом његов књижевни _ рад је, замста, био везан за цркву и његове амбиције као црквено-националног просветптеља, говорника и песника. И у латинским школама у Печују пи у Карловачкој богословији он је био познат као песник ода у част својих учитеља и својих тадашњих и будућих мецена, _ црквених отаца. У Летопису п у Српском народном листу (око 1840. године) он је митрополиту Станпковићу по другим патронима певао оле, коректном, у опо време завидном вепјтином стиховања, у алкејским и осталим класичним метрима, Тек године 1850. издао је прву књигу стихова пи то еклогу „Светковање Благовести“, којој претхоле „Ава слова у стиховима" „Поздрав... 1осифу Рајачићу" и „Благодарна осећања императору и краљу Фердинанду" (казивани поводом представљања еклоге на Блатовести 1846. тодине). Пишчева замисао да у облику хеленистичко-римске еклоге, с неким једва назначеним елементима драмске игре. прослави Јосифа Рајачића, његова славна деловања у част Цркве ни њене пастве, углавном је развијена у мноштве малпх говора, односно приповедања, датих готово сасвим у стилу народне поезије пи већ цењеног изношења народних обичаја.
Грујић је Оно познат као сугестиван бе-
п„уседкник. Свој лар слаткогласног беседења Грујић је најбоље изразио у својим пцрквеним говорима (избор њихов, под насловом „Црквене беседе", издао је Д. Руварац 1892. године). Писане у разним приликама п у разна времена, готово све до пишчеве смрти, те беседе су духовно у традицији црквене догматике, Али, зато, Грујићев језик и стил показују причалину који ненаметљиво, само на махове патетично, са карактеристичним сентименталним тоналитетом излаже легенде и митове. симболе и догме. Управо та извесна спонтаност пи прикривена ненаметљивост, дАнскретност и сентименталност одвајају ове црквене беседе од његових политичких и слављеничких говора, казиваних па саборима, у којима има и патетичне пеумерености и досадних говорничких понављања. Никанор Грујић је написао и религиозин спев „Свети Сава", од којег је штампао само први део (1861). У то време он је с великим интересовањем богатио своја знања наролног фолклора, и, посебпо, народлог језика. Јотг раније Грујић је настојао ла оспори Вуку Караџићу научну _добронамерност и тачност превода Библије (в. „Примјетве на Вуков превод Новог Завјста", 1852), али, оп се није 60рио против Вукове реформе, него је осу Ђивао, пре свега, Вуков рационалистички однос према Библији (његово непоштовање пи незнање светог текста, такође)' који угрожава прквене митове ни релиАпозност Библије. Иначе, Грујић је пепио блато народне песничке и језичке традипије. То је показао у еклоги „Светковање Благовести" (1850), као и у двема вебвим алеторијским песмама „Српкиња код пззора" пи „Српкиња кол навијања" (објављене у „Селмипи", 1856). МИ пе само да је писао чистим плролдним језиком нето је прихватио но новине наших романтичаских песмика, пре свега Бранка Радпче. вића. Каа да је био убеђен да оне, у основи, пе противрече нашој старијој посзији: хтео је да ми сам сведочи о конти пуптету српске песничке традиције. У том светлу треба гледати п његов недовршен спев „Светп Сава". Спев је, међутим, остао недовршен у свом духовном, уметничком облику. Песников покушај да синте-
тизује традиционална веровања светих житија, посебно Теодосијевог дела, са повијим септименталистичко-романтичним
визијама о мудрим аскетима и пожртвованим, славним људима разбио се у низу старинских, Олагочестивих, наивних стихованих парафраза пи описа, са мотиваџијама п експресијом које се вежу или за Теодосија нлм за почетне радове наших посаромантичара, нарочито за пека њихова драмска: дела. Малетићев позив Грујњ ћу да обнови „дидактичку поезију у целој њеној красоти" писац „Светог Саве" је, доиста, прихватио; _ спев је углавном подређен теговим дидактичним памерлма. Грујић је „Светог Саву“ испевао у четрнаестериима, с веома — стандардним римама кал их је давао (а — а), говором који неретко подражава народни епски говер. Нити је Грујић уметнички променио метричка мекуства Рајића, Соларића п Трлајића (добијање четрнаестерца спа"уљем шестерпа и осмерца, седмерџа и
седмерца. и сл.), нити је пародни песнички говор битније трансфермисао.
Према биографу Борђу Магарашевићу, Грујић је почео да пише лирске несме још 1836. године, У то време, поред песничких парафраза религиозних текстова (в. „Молитву“, 1836), он је написао и неколико пригодних винских и љубавних песмица. Значајно је споменути да је Грујићев језик доста сличан језику наших анонимних грађанских песника и језику женске народне песме (в. песме „У друштву", „Уз чашу" и др). Од 1839. године Грујић се јавља већ као формиран лирски песник. У свој „Џветник српске словесности" Суботић је ставио и Грујићеву песму „Опроштај" (1839), која сведочи да мисаони песник Стерија није био усамљен. Испевана у алтернираним осмерцима и шестерцима и у римама, песма „Опроштај“ на махове сугестивно отвара нека битна питања људске егзистенције. Као н песма „Другу" (1839), која је испевана у четрнаестерцима, тако п песма „Опроштај" упозорава својим патосом, реторичношћу, језиком да је Грујић наставио Аирско песништво својих претходника, зап да је, за разлику од својих савременика Пачића и Суботића, избегавао сентиментални, интимистички тоналитет. Није био, углавном, торжествено патетизан химнични песник. Али, није био ни сеттименталпо-сетни елетичар. Његове најбоље песме из периода од 1839. до 1844, п понеке из ~успијег доба, указују на једног мисаонот песника: мисао истиче из асоцијација лапидарно исказаних метафора и симбола, или из алегорије која није парабола него низ стегнутих, дискретних метафора. Не знамо да ли је Његош читао неке ТГоџјићеве песме, као што су „Топлота" (1841) и „Идеалу" (1842). Њихов сублимни реторички израз, језички и стиховно полетно изведен, њихов мисаони потенцијал исказан у стегтнутим метафорама и у ширим алегоријским назнакама могли су да привуку пажњу владике п песника Рала. Мало је, међутим, сугестивних Грујићевих песама које су испуњене надом у „блистање зрачка", које води „полет мисли виспрених"“ идеалима и чистоти неког света. Управо супротно томе, може се рећи, најлепше песме овог готово з2-
борављеног лирскот песника произашле су из стваралачких чинова посвећених
поетском фиксирању апсуодног осећања битисања, људској великој злоби, очаја њу, укратко свему ономе што је супоотно уобичајеним нормама идеала. хришћанској скрушености и мудрости. Доиста, између његових ода.и проповеди, с једне стране, и ових његових песама, с друге стране, постоји осетан јаз,
Грујићева елегија „Старој години 1840" (1341) може да се мери са неким Стеријиним елегијама. Реторичка реч овог песника нимало помпезно, мисаоно присно :лири се у релативно пространим реченичним периодима, у старим катренима. Инаме, његова елегија изражава неко јаче и обухватније осећање бола, извесно универзалније исказано мишљење о губитку наде и о пропадању п смрти. Када данас читамо те Грујићеве стихове скоро да више и не можемо наслутити алузије и але горичне знаке. Вероватно да је песма „Варалици пади" (1842) ааудирала па неке талашње политичке прилике, али Од света тога, на срећу, остаје само нека, готово у једном даху изговорена, реторички складна песма, трка и иронична према мнадп празној „к'о месечна сенка". Песма „Очајање" (1843) потпуно је апстраховала
У ОВОМ, БРОЈУ ВИЊЕТЕ ЛАЗАРА ВУЈАКЛИЈЕ
зе КАНОР ГРУЈИЋ
ни:
реалне мотиве и сва је у сфери патетичних духовних проблема:
Зане ми душе јаснија словесност. Од мутне крви срце утрнуло Дражест земнота бића пређе Гнусне у образе црног пакла.
Полети ума света од Божјег Беже. — У таму мисли се заплећу. крвава сва земља. погледу, Крстови смртни по земљи ничу...
Очито је да је од Рајићеве песме „Кант, о воспоминанији смерти" (1766. — ГОД.) па до ове Грујићеве песме учињено низ пових покушаја да се мисао о смрти лапидарко песнички и мисаоно драматично говори. У време своје младости, када је написао највише. лирских песама, Грујић бунило свог очајања, патетику својих осећања и мисли, стеже у чврсте, реторички п песнички напрегнуте језичке и стиховне форме. И када, као у песми „Муза при пожару" (1841), налазимо стандарне, конвенционалне синтатме _ патетичног реторског говора, или већ изоледеле архаичпе слике и симболе, оме нису заглушиле или побркале основни песников товор, сублиман, поносан, језички конзистентан. У томе погледу Грујић се такмичи са песником Стеријом из тог доба, са Јованом Суботићем и другим познатијим месницима. "
Тодине 1856. Грујић је, под разним псеудонимима, објавио. неколико _ својих песничких радова. Неки од тих били су у то доба, као и касније, истицани управо због обиља народног фолклора, алеторизма, политичке тенденције, чистоте но-
ролног језика, племените, дискретне диЛактичне ноте. Романтичарски народски покрет, у песнтшитву изражен и у лакој
стилизанији пародне поезије, нашао је одјека п у овим делима Никанора Грујњћа („Српкиња код павијања", „Српкиња код извора", по“ неколико мањих песама, као што су, „Нова шајка" пи „Чудна же ља/). Од тих песама дуго је остала незапажена Грујићева лепа песма „Нашој старој смоковници" (1856):
Свето дрво! Смоковнице стари! Каква тешка притисну те клетва, Те постаде нодсмевању жртва Сад. кад ти се већ и 2706 отвара!
Надвисујеш висином дрвеће; Ал на. теби више плода нема; -=
Н листак ти сваки чами, дрема; Ко на жети заливено цвеће.
А па крају:
Смоковнице! Смоковнице стара!
Ко те с ноћном том суклатом здружи, Па те тако под старост наружи,
Да ти нема у том нигде пара!
Стресиј авет ту са свога. грања Да не прођеш због њенот недуга, Као твоја јеванђелска друга, Сачувај се познога кајања!
Лоста је вероватно да је но ова песма алегорија. Али, она није парабола. Није то алегорија чија је апстрактност плп лидакличност на штету слпковитости песме. И у“ песми „Нашој старој смоковници", као мо У Аругим песмама, нарочито опим које су остале у рукопису и објављене послаг пишчеве смрти, примећује се да је патетичност израза и стиха уступила ме сто извесној мирноћи, дискретној сентимепталности па и лакоћи певаља, највите у десетерцу („Шарен покров“, „Мука ми је..." „Сива магла... , „Мој гроб") И тим песмама Грујић се достојно триближава нашим већим пестицима тог времена. |
Грујић није родоначелник неког пе сничког покрета, није ни великан у свом времену, Али, неким својим песмама, ис торијски и условно естетички посматра. но, оп афирмише континуитет српске пое зије пи не може се заобићи као песник смолимног патетичног израза, вислрених полетних стихова.
Славко Леовац
Предраг ЧУдић |
п ропасши У сутон свакодневни Човек НОВОСТИ носи
И каро сако, древни,
У сусрет опасности, Боном пластичним = ноге · За земљу — приковане. Чарапе, лепљиве, знојне: Прстима шпиковане. Уснама опушак смета Чело гомила боре,
У сени драп качкета
Без сјаја перути море! Угњездиле се без стида Очи у рупе лобање
Ава јаја кукавичија После успеле подвале.
Та кожа, још, из мајке Вечите пуна језе
С перути ко из бајке Траг за њим аветан везе. Са шупљим ципелама
С изразом — прекобројан У панталонама панама
То месо зову — Јован! Са гужвом празних пиресва Пљувачку стомак струже Он покрај излога зева
И мерка свилено уже. Пуст рудник минерала Ћелије глађу мучи
Крај излога месара
Глади ће опет да их учиш! Авет већ вади из груди
С новцем — крик, грч срца У излогу се месо руди Џигзерица светлуца.
Трепће пеон по улици Гомила без циља блуди
У нрустој касапници Грађанин, наша драги Купује кравље груди. Поносне чаме цене
На мразу иза стакла "Пејзаже оне скупоцене Душа му није такла.
Као мора далека
У боји са разгледница. Таласи телећет стека | И дуга — свињска шнишла. Одједном трговац ноћни
Из уста тајне вади
О историји кокошки
Од куге поцркалих;
Док вихор крвавих мува. Лети им око лица
Тајну вечну нек чува
Месо из касапница.
Те муве су с Голготе Окусиле Христове ране Месарске следе животе Заторчавају им дане.
Човек са килом меса
Више сам није на улици Нек о анђелима с небеса Мајке причају гладној деци! Нек братски се стегну руке Трговца гнусног и месвара У време кад Пилат с Каифом Поново преговара!
Кад Матеј скида с крста Христово ново тело
Кад месар-калфа-артиста Настави трозно дело.
У животу то бива
Веран свом поколењу Утвара с крављим грудима Обрадоваће децу и жену. Сутонски човек ко с бесом Кроз пар у сновима јаше, Анђели с празном кесом Товар му опљачкаше.
То пије била Парка
Већ курва песка с небеса Усред градскога парка Сад човек јеца без меса.
У. празан умашћен омот
Он лије сузе и рида
Ох, мајко, уздисале, Покрај гробљанског зида. У малој мртвачници Млада — лепа и једра Месец и човек тледаху Гола и бујна недра.
Уз помоћ страшне приче " И оштрог нерореза. Падчовечанским бићем Човек јој отвори ребра. Јетра је њена била Влажна. црна и тешка
А хартија је стара | Увила ко мајка — нежна. Судбина. нама. неће Никада на пут стати Несрећник, упркос несреће, С месом се кући врати.
КЉИЖЕВНЕНОВИНЕ