Književne novine

"ЈУБИЛЕЈИ

ПОЕЗИЈА ИГРЕ

Јованка Бјегојевић 20 година на сцени

НЕМИНОВНО, јубилеји су поводи за сећања. И зато, ако се данас, после више од двадесет година од дебија Јованке Бјегојевић, сетимо њених најуспелијих креација на нашој балетској сцени, без претензија да будемо хронолошки тачни морамо навести њено тумачење Изабеле у Ековом „Хуану од Царисе" (кореографија Димитрија Парлића), „тумачење које нас је фасцинираЛо пре свега сјајно одиграним Раз де деихот у П чину, са Миаорадом Мишковићем као Хуаном. Не можемо заборавити ни њене улоге у балетима Стравинског — „Пољубац виле" и „Орфеј"; у сећању нам је и њено темпераментно тумачење шпанских игара у Де Фаљиној опери „Кратак живот", Затим, прави играчки подвизи у „Лабудовом језеру" и „Жизели", „Пепељуги" и „Краљици острва"... Само на изглед чудна смеша класичног и модерног балетског репертоара, лирских и карактерних улога, главних рола и епизода. Све то може изгледати чудно само ономе који не познаје уметност Јованке Бјегојевић. Играчки феномен Јованке Бјегојевић и јесте у томе што она не зна шта је „фах", она само зна шта су то —улоге.

У случају Јованке Бјегојевић симболичан п карактеристичан је већ њен уметнички деби. По завршеној Средњој _ балетској школи у Београду _— (професор Миле Јовановић) и после студија на некадашњем Балетском одсеку Позоришне академије она је де-

~. битовала на сцени Народног по-

|“ зоришта у домаћем репертоару,

тумачећи Кнегињу у „Баладио једној средњовековној љубави" Франа Лотке, у — кореографији Млакаревих. Управо у домаћем репертоару касније је дошла до изражаја сва многостраност њеног талента. Играла је у Барановићевој „Кинеској причи", Коњовићевом „Симфонијском триптихону"; њена игра у балету Милка Келемена „Напуштене" била је својеврсни израз једног великог и истранчаног осећања за модејрно балетско „тотално позориште". И, најзад, улога Жене у Јосифовом балету „Птицо не склапај своја крила" складно уоквирује сав досадашњи напор уметнице Тна подручју нашег балета. Управо креирајући ту улогу, Јованка Бјегојевић низу својих значајних уметничких остварења додаје још једно, које по својим специфичним особеностима и карактеристичним акцентима означава корак даље у _ богаћењу — њеног извођачког израза а може се рећи и стила. Успела је да необично широком скалом изражајвих средстава, која нису била сведена само на оквире класичног балетског израза, оживи лик Жене у свом богатству лирских устрепталости _ тренутака чежње и жеља у лутањима и тратањима за срећом. На основу либрета инспирисаног поезијом Рабиндраната Тагоре, Јованка Бјегојевић је м сама, у својој креацији, дакле средствима нптре, оваплетила оне многобројне поетске акценте, толико карактеристичне за дело великог песника, тако да њена мгра није била само илустрација и пуко дочаравање одређеног поетеког садржаја, већ ванредно импресивно и дубоко проживљено тумачење поезије на сцени рафинованим _ балетским — срелствима, које је местимично ин само постојало поезија покрета.

Током протеклих двадесет гоАпна Јованка Бјегојевић побирала је аплаузе у многим лворанама света — у Риму, Шпанији, Јапану (Токио, Осака), у Лозани и Паризу, у далекој Аустралији — свуда тле је гостовала било с ансамблом нашег Балета, било у трупи Жана Бабилеа, чији је члан била од 1956—1959, било пак самостално, лочекивади су је, п испраћали аплаузима и овација-

ма, оцењујући њену умстност само суперлативима, Њене Клоринде и Изабеле, Олете и Одилије, Јулије п Жизеле, кнегиње и куртизане = памте се у свету исто као и код нас. Памте се као незаборавни тренуци сјајно озарени лепотом савршене игре,

рекао: наде",

Жан Кокто је једном „Поезија је релитија без Како Јованка Бјегојевић својим покретима и својом игром на сцени ствара петински поетске сфере н, познајући њену животну приврженост _ балетској уметности, нећемо погрешити ако пара-

(ЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 10

ЈОВАНКА БЈЕГОЈЕВИЋ

фразирамо Коктоову мисао и кажемо како је у — непрестаном стремљењу ка савршеном и још савршенијем за нашу уметницу — балет религија стална и без краја. Јер, само верујући у снагу и сутестивну моћ балетског израза могла је она да са толико трансформације оствари мноштво ликова, уносећи често и у класичне роле нове изражајне акценте, потврђујући тако аутентичност пи аутохтоност га талента.

Рашко В. Јовановић

ћњижевност у „Народном листу“

О 110. рођендану најстаријег листа на Балкану

НА ПОЧЕТКУ мјесеца марта ове године задарски „Народни лист" прославио је свој 110. рођендан. То је лист који најдуже излази не само у Хрватској и Југославији, нето и на Балкану. Године 1920. био је забрањен од талијанских окупатора, да би након рата поново почео излазити.

До године 1871. главни дио листа био је на талијанском и звао се ПИ Малмопаје, а Народни лист је његов прилог. П Мамопаје био је намијењен интелигенцији и граБанству уопће, а . Народни лист сељацима. Лист је покренут са сврхом да буде гласник народнопрепородних и либералних тежња, да окупи Хрвате и Србе у Далмацији то да пропатира мисао сједињења Далмације с Бановином у

склопу _ федералистички уређене Аустрије. Лист је уређивао до године

1867, Натко Нодило, а од тодине 1871. до 1920. политичар (године 1919. био је потпредсједник владе Краљевине СХС) п ловинар Јурај Бизикини – (1847—1928). За шијело вријеме свога излажења био је пропагатор хрватско-српске нациопалне идеје, у“ почетку изравно везанп за Народпу странку, касније — у формалном погледу — страначки независан орган, представник интереса имућнијих грађанских слојева п земљопосједника, Иллазио је скоро увијек као полу"едник (данас је „Народни лист" тјелник) и то на четири странице фоомата загребачког „Вјесника“.

О књижевним прилозима у најстаријем листу на Балкану као да: се м није писало. Задарски свеучилишни професор др Никола Иванишин поднио 1е на јелном знанственом скупу реферат „Књпжевни прилози у подлистку Народног листа 1870" који није досад тискан. О том реферату Едуард Перичић у свом чланку „Знанствени скуп у Шибенику мн Задру", који је објелодањен у прошлогтодишњем _ првом броју „Задарске ревије", каже сљедеће: „Др Никола Иванишин у своме предавању „Књижевни прилози у поданстку Народног листа 1870". показао је како су се на страпицама овог народњачког гласила појављивала најзначајнија имена

сво“

„нак у

· и занимљивим вокабуларом,

из наше књижевности и како се

политика преплиће с литературом,

Сједињење, народни језик, уста. Боки, концил у Риму и Штросмајер, рат Француске и

Пруске, а изнад свега избори за

Сабор испуњавају ступце овог тласила. Јавља се ту пригодничарска Лирика с врло богатим изражајем Уредници нису увијек осјећали књижевност, али она ипак долази до изражаја. У Павлиновићевим товорима уз политичку поруку садржане су и књижевне вредно те („Италијо у крлетки би пјевала да није Француза"). Значајна је посланица Кости Војновићу (оцу књижевника Иве — опаска Ш. Ј), епски спјев у којем је приказана ппјела Европа кроз Павлиновићеву призму, тдје се „он показује као мајстор ријечи . „Народни лист" није био лист за књижевност и умјетност, како би се то данас казало, па 1е разумљиво да није био „нађачи" у књижевним прилозима. Ипак меЂу његовим сурадницима налазимо прва пера хрватске књижевпости (Милан Беговић. А. ТресићПавичић, Владимир Назор и др). Међутим, то нису његови стални и трајнији сурадници који би објављивали већи број прилога у листу. Неријетко је лист доносио мноштво радова писаца, на прим јер Стјепана Бузолића, који се нису успјели трајније потврдити. Два значајна хрватска књижевника заузела су истакнуто м]есто у повијести најстаријег листа на Балкану. То су: Марин Сабић и Јакша Чедомил. Е Марин Сабић (1860—1923) данас је скоро заборављен, макар га је један Антун Барац — и не само он — веома цијенио и сматрао та најбољим хрватским религиозним лириком. Мређивао је лист од 1. 1. 1884. до 30. 4. 1888. У њему је објавио много пјесама, опширни рад о Сари Бернар (у бројевима 2 до 10 године 1882), Марку Џару (1883) м др. Сабић је, између осталог, написао у јубиларном броју „Народног листа" тодине 1912. о свом раду у уредништву: „Једне године, коју не могу точно означити, уредник Бианкини одлучио да ће кроз пијелу годину написати у сваком броју уводни чланак о далматинским стварима, и одауку извршио. Ја сам обично писао други чланак, бавећи се хрватским питањима, те питањима монархије и питањима Еуропе »ее де ашђиздат аШ5«, То сам пототовије морао учинити оне године кад је Бианкини окретно из вео тај у истину ријетки #опџг де Токсе«. ' Јакша Чедомил, правим именом Јаков Чука (1868—1928), сматра се оснивачем хрватске модерне критике. Ушао је у књижевност прти цама и приповијестима које је о6јављивао и у „Народном листу" (1887). Прву оцјену „Хрватска младеж и Звонимир" објавио је у најстаријем листу на Балкану и има све карактеристике његова каснијег рада. У овом раздобљу наводи у својим радовима понајвише талијанске критике, касније ће наводити више француске. О реализму (с обзиром на роман) написао је и опширнији саставак („Народни лист" тодине 1888). Чедомил је престао године 1903. књижевно дјеловати, али је наставио писањем културнополитичких чланака, које је објављивао и у „Народном листу". Ту је пригодом Штросмајерове смрти написао некролог под насловом „Штросмајер и хрватска култура"._

Професор Хрвоје Моровић, некадашњи равнатељ сплитске Научне библиотеке, напао је у књижници којој је био на челу писма Косте Војповића и објелоданио их у раду „Писма Косте Војновића Јурју Бијанкинију, уред-

пику Народног листа" _ (Издања Хисторијског архива у Сплиту, свезак 6). Оп је први упозорио

на дјелатност истакнутог хрватског драматика Иве Војновића у задарском „Народном листу". Ево што каже, између осталог, гроф Х. Моровић:

„16. 1Х 1877. птше Коста новић уреднику Народног о потреби редовитог дописништва из Загреба те одмах и предлалже ла ће наћи „ваљаног правника" за тај посао, Дописник ђе радити под његовим надзором. Након позитивног одтовора, што је застално услитедио од стране уредника, шаље Војновић 15. ХТ исте године први допис новог дописника, њетова сина Ива, будућег прослављеног хрватског књижевника, који се нетом био вратио с пута у Венецију. „Тако ће научити трудити и заслужити", каже брижљиви отац, који сматра да је најбоље да име дописника остане тајним те Мене овај потписивати шифром

Вој-

Први допис новог загребачког лописника објављен је у броју 91 Народног листа од 21. ХГ 1877. У рубрици „Наши особити дописи" Ако се изузму политички дописи које је према изричитој изјави у писму од 15. ХГ 1877. писао отап. остале дописе о културној проблематици загребачкој, о Југославенској академији, о Матици хрпатској, о студентском животу на

"Свеучилишту, о умјетничким из

ложбама им слично, писао је Иво Војновић (види бројеве 93, 95, 97,

листа“

101 Нар. листа 1877). Кроз 1878, чести су његови дописи о културно! ситуацији у Загребу, о изложби кипара Рендића, о казалишту, 0 драми пи опери (бр. 4, 6, 7, 11, 1. У броју 16 и 17 исте године 00јавио је Иво Војновић под шифром —Х— свој први фељтон 9 „Звонимиру" Фрање Марковића, из којега се види да будући прослав-

љени драматичар прати францу.

ску и енглеску драмску литературу. Кроз 1878. год. објавио је Иво Војновић још лесетак дописа (00. 23, 31, 34, 36, 40, 43, 46, 56, 67, 77); да м у 1879. пастави дописивање у истом стилу, понајвише о које пертима и изложбама (бр. 4, 18, 30, 32, 41), па и године 1880. и након што је својом зрелом птозом „о ранпум" у „Вијенцу" (1880) мшао у кљижевност.

И тако ови дописи —Х— и фем тон о Марковићеву „Звонимиру бацају одређену слику на књижевне почетке Ива Војновића као и па склоности његове спрам казалишта и аптературе, Као и мно ги друти наши писци, и он 1е, ето, ушао у књижевност кроз новинарство, не имајући никаквих пол тичких амбиција, које је прижелљ“ кивао њетов брижљиви отац кал та је уволио међу сураднике „Народног листа". 5 у

Моровићевој библиографији Војновићевих радова У „Народном листу“ додао бих још ОВО: Под пуним именом и презименом слаз ни драматик обелоданио 12 у 32 дарском листу још три прилога. Ава уломка из драме „Госпођа

„ ланио је са сунџиокретом објело е године 190. им 1912. м „Писмо из

Млетака" тодине

Шимун Јуришић

Филозоф

– проеветитељ Григорије (коворода

„Књижевна Украјина“ обавештава да се у Совјетском Савезу врше припреме за прославу 250-годишњице рођења великог украјинског филозофа, песника и просветитеља Григорија Сковороде. М току јубиларне године у свим. републикама СОСР-а биће организована предавања, изложбе, теоријске конференције, радио и те левизијске емисије, посвећене овој значајној фигури просветитељског ХУШ века, а финале прославе представљаће свечани скуп 12. децембра у зпради Бољшог театра у Москви,

Поводом овог датума појавиће се сабрана дела Сковороде у две књиге, избор његових песничких радова и афоризама, Издавачко предузеће „Млада гарда“ припрема биографију Сковороде, а „Совјетски књижевник“ ће издати ро-

ман В. Шевчука „Претеча“, У Москви ће такође бити штампани колективна монографија „Филозофија · Григорија _ Сковороде“, зборник „Педагошке идеје Г, С.

Сковороде“ и низ других радова јубиларне нарави, Одлучено је да једна московска улица и један прекоокеански брод добију име Сковороде, Неки његови споменици биће рестаурисани, а у Кијеву ће бити подигнут нови споменик, О великом _ украјинском филозофу биће снимљен документајни филм, а на екранима Украјине ће се обновити приказивање уметничког филма „Григориј Сковорода“ у режији И, Кавалеридзеа, Најзад, у Харкову и селу Сковородиновка (пређе Ивановка, место у коме је Сковорода умро 1794, године) између 10, и 13. октобра ове године одржаће се свечана научна конференција републичког карактера, посвећена чигавом опусу Григорија Сковороде, Григориј Сковорода је рођен у селу Чернухи кол Полтаве, 3, депембра 1722, године, у спромашној козачкој породини, Школовао се у чувеној Кијевско-Могиљанској академији; између · 1750, п 1753. године био је у липломатској мисији у Мађарској, а путовао је и по другим европским земљама. По ловратку у Украјипу био је домаћи учитељ, предавао поетику у перејаславској богословији п харковском колежу, Године 1768. одржао је курс пре. давања о „хришћанској скромности“, што је био повод да та отерају из харковскот колежа; отада па до смрти Сковорола путује по Украјини у својству уутајућег филозофа-предавача, _ такозваног „старчика“, ширећи своја филозофска, религиозна и песничка убеђења, |

Сковорода је био личност пеобичне културе, зпалац неколиких језика, Његова најзначајнија дела. су филозофски трактати „Наркис“, „Амјалот или Беседа о старом свету“, „Разговор петорице путника о правој срећи у живо-

ту“, „Разговор звани азбука Или

Буквар света“, песничка збирка „Врт божанских песама“ и циклус „Харковске басне, За време живота његова дела су се ширила'у рукописима, и све до почетка овог столећа иптересовање за његову необичну фигуру надмашивало је интересовање за његов изузетан опус,

На погледе Сковороде утицали су библија, античка стоичка филозофија и, нарочито, украјинска народна слободна мисао, У основи љетовог учења су пантеистичка концепција три света и концепција људске среће, По Сковороди, свет се састоји из три дела: макрокосмоса (бескрајног света) који представља збир мноштва малих _ светова), _ микоокосмоса (човека) и симболичног _— света (претежно библије), Та три света поседују две прпроле — видљиву и невидљиву; видљива, матери. јална природа је само омотач, сенка вечитог дрвета живота духа, невидљиве прпроде; библији припада улога везе између видљиве и невидљиве природе, аредства за упознавање невидљивог света и самоспознају као пут ка упознавању природе људског ми-

крокосмоса, Из овог последњег задатка проистиче и практична филозофија _Сковороде, односно

његова етика, чији је камен темељац учење о људској срећи, Она се: не заснива на богатству и слави, већ на такозваном „сродном раду“, који је у складу с човековим природним склоностима; овај став је изазвао критику дру= штвеног поретка, његових животних услова п закона, као и тежњу да се обезбеди такво друштво, у коме би људи живели у једна_ кости, атмосфери „сродног рада“ и закона супротних неразумним, тиранским законима, Сковорода је веровао да апел „упознај самог себе“, у складу с његовим МИШшљењем о везаности људских природних склоности м тежње ка ра~

зумним друштвеним односима, има карактер социјално-педаго~

шке мере, која потпомаже унапређење друштвене равнотеже и процес уклањања извора људске несреће,

Учење Сковороде, које је он често поткрепљивао афоризмима,

пословицама ми песничким фигу-

рама, имало је снажан утицај на социјални и културни живот Украјине, посебно у деветнаестом столећу, као и на развој савремене украјинске литературе (дела. П, Тичине, М, Риљског, А, Малишка и других),

ХУМОР И САТИРА

Пера Срећковић

Три минн-даене ОДА ЈЕДНОМ БИКУ

Као најјачи бик у арени, отправио је многе чувене тореадоре на онај свет. Једнога дана изађе пред њега млад п још неискусан тореро н пошто стаде испред ограде борилишта, поче бика да изазива.

Бик се одмах залете и.., уместо да још једног противника избаци па арене, оста сломљених рогова крај тврдог зида. Јадник, није схватио да млади тореро побеђује јер ИМА ЈАКУ ЗАЛЕБИНУ.

СЛОН И ПЕРСПЕКТИВА

Решиле животшње да оснују своје упиветзално предузеће, По што је претходно положио камен -темељап, слон стаде на њега и по че да говори о великом значају будуће производње.

Предузеће, међутим, никада ни" је проралило, јер је још на по четку јелпоставно — пропало У земљу. Животиње у чуду откола“ ше кометптемељац не би ди от ориан улооке свог неуспеха. И ол: мах на њему мочише напис који Ало тала пису приметили: НЕ ДОЗВОЛИТИ СЛОНОВИМА ДА ГОВОРЕ О ПЕРСПЕКТИВИ!

ВОГОМОЉКА

Ботомољкине шаре, у виду 8емиких очију, стварају код осталих имеската утисак да се ради о до леко већој животињи нето што бо“ томољка, у ствари, јесте.

Зна опао ла ЛАЖНЕ ВЕЛИЧИНЕ итекоке моту да ШОКИРАЈУ 0 КОЛИНУ.

= — ар ииивиивиниии= о =