Književne novine

ТЕЛЕВИЗИЈА

У пролећно

|јутро

у ђ

' | | | |

РАЗНИ

НЕ рана

ан

( 4 ТРАГИКОМИЧНЕ параде микрофонских певача и бучних оркестара, носећи ватрометска имена „фестивала“, „ваших шлагера“, „купова“, „пролећа“ и „јесени“, неумитно пролазе преко телевизијских екрана: — упорно као неликвидност, досадно као редовно вакцинисање против грипа, Слично било којој вакцини, која створи одређени имунитет, фестивали су очврснули гледаоца: сада може да их гледа а да не види, да слуша а да не чује, присуствује им као одсутно лице, апатичан, пресићен, давно напустивши трагање за одговорима „зашто“, „чему“ и „докле“... М тек понеки подстицај одбаци гледаочеве мисли у далеке сфере, тако да једва примети колико су оне изазване нижеразредним каламбуром, који тутњи из дрвене блештаве кутије пред њим,..

Можда је за све крив стари, наивни Змај и несавршена штампарска техника његовог времена: кад је објавио стих „Песма нас је одржала — њојзи хвала", Змај није имао при руци „фусноту“, Зато је његов стих постао крилатица, крилатица порасла у слепо веровање, које опет кљука монетарним „бебивитом“ разне композиторе — слухисте, бизнисмене одбегле из банкротираних бакалница у ревијску хајдучију и грамофонску тешку индустрију, а певаче из буџака наоружало трећом руком, микрофоном, да би кроз њега звучали — како нам скоро рече један енглески критичар — „као Хампердинк на дан плаћања пореза“, Ипак је Змај морао да 06јасни: која нас је песма одржала, у чијем аранжману, јесу ли њени интерпретатори били златноплочасти, по којем су републичком и националном кључу певали и, наравно, где се та чувена песма-одржаљка налазила на оновременским топ-листама2 Без тих података, цела ствар постаје сумњива — бар колико и поједине песме, које ишчезавају не зна се куда и друге, које се однекуд појављују. Такозвана будност је нарочито препоручљива У областима које истина нису баш пресудне по будућност социјализма, али су душу дале за безопасно демонстрирање „бриге“ за идејност. Донекле

Пре неколико месеци са репертоара радија и телевизије сасвим тихо су нестале две-три композиције, чија је нагла популарност изгледа „пробудила“ неке сањиве факторе, Није се умешала никаква цензура, јер ми немамо цензуру, зар нег Нису стизали никакви протестни телеграми друштвених организација — телевизија баш ових дана доказује да је огуглала на ту врсту протеста, Само се кроз штампу прометнуо један чланчић, можда два — и више се не емитује ни „Јеремија“ ни „А после кажу Цига луд“. Нико се није потрудио да саопшти узроке, Шта ли је то увредило другове Роме — можда стварно ниједан од њих никад није био пијан, можда ниједног до сада жена није преварила са комшијом, а можда једноставно неко врло детињасто сматра да се национална равноправност састоји од поделе светачких ореола2 Ситуација око „Јеремије“ је много компликованија, Да ли је „Јеремија“ израз ренесансе једног кафанско-кабадахијског менталитета, а стотине „ново-народних“ плоча о пићу, пијанству,

сломљеним чашама и срцима — нису2 Да.

ли је збрка збиља настала око израза „стари кадар“ и „стални кадар“, кад се зна да и наша Југословенска народна армија има свој стални официрски и подофицирски кадар, а у њој се пева „ОЈ, регрути, чувајте Маршала — стара војска иде да одмара“ Да ли је грешни „Јеремија“ заиста оличење великосриског хегемонистичког духа, да ли су га певали Пера Живковић, Калабићеви четници или савремени националистиг Може ди да се утврди ко је све певао „Тамо далеко“, „Лијепу нашу“, „Онамо, 'намо, за брда она“, „Мој очка ма коњичка два“ и ко је све цупкао уз моравац, дрмеш и полкуг Није ли војска бивше краљевине Југославије такође марширала уз „У гори расте зелен бор“2 То су бесмислена питања, Али „Јеремија“ оста шугав — без јасне дијагнозе, Будност има једну велику ману: траје само шеснаест часова дневно, После тога долази осам часова спавања. Треба јој поклонити, поново, један мали будилник У моди „обнове“ предратних шлагера, нашао се ових дана и један ратни, Сти| | гао је на радио-програм, на плочу, па и на телевизијски фестивал. Наши будничари очигледно пате од кратког памћења! Да ли им је познато да се мелодија „У пролећно јутро прођох селом давно“ појавила 1943, под именом „Песма заробљеника“ и „Песма српских заробљеника“ и била емитована сваког божјег дана преко окупационог „Зендер-Белграда“, поставши у неку руку недићевска „Лили Марлен“2 Ако „Јеремија“, претпоставимо, буди некакве проблематичне асоцијације — онда су асоцијашије много већег броја грађана везапе за ово „Пролећно јутро“ сасвим сигурно врло одређене! Питамо: шта ће се сада доголити2 Хоће ли овај „подгрејани“ хит нестати из етера или ће заборавна будност још јеланпут заспати — баш негде испред њега2 А можда је будност само једна од уобичајених појава у нашем свакодневном, практичном животу: расподела према ралу — донекле, реформа — донекле, па и будност — донекле2 Фестивале ваља пратити, а за то време мислити неке своје мисли, Кад се умори| те ол тих мисли, одморите се гледајући лепу Радојку Шверко — или, ако вам то више прија, слушајући је, То ће вам помоћи да останете будни до касних ноћних часова

Берислав Косиер

ПОЗОРИШТЕ

МИТОМАНИЈА НА СПЕНИ

Поводом премијере О'Нилове трилогије „Црнина пристаје Електри“ на великој сцени Народног позоришта

ПОСЛЕ ПРЕДСТАВЕ каква је ова тешко

ј је У гледалишту задржати поштовање и

према самом писцу: све је ту бомбастично, издигнуто до митоманских симбола, доведено до ивице кича, демодирано и провинцијално.

Свака сцена за себе, а и представа У целини, носе печат конвенционалности. Редитељ Миленко Маричић у својој неконтролисаној самоуверености то чак и истиче: О'Нилов текст, ма како био аљартан, разоран, циничан, али исто тако пио много чему и превазиђен, прихваћен је крајње некритично као изузетно велика позоришна илузија која је на сцени довољна сама себи. Отуд у техничким аранжманима око смештања Денићеве сценографије и маркирања глумачких кретњи по позорници нема ничег истраживачког, личног и креативног. Ствари се не посматрају онакве какве оне занста јесу па се неминовно губи природност и истина своди на патолошку фактографију. Отуд су збивања поједностављена до штурости, доста механизирана, лишена сложеније активности и готово је немогуће прихватити објашњење да сва та морбидност унутар породичног круга Манонових од ређује извесне животне структуре. О'Нил пије свакако написао своје дело само за то да бисмо добили још једну реплику на античке митове! Познато је његово уверење да се суштина човека, његов од нос према реалности и место у свету, не могу одредити без унутарње пројекције целокупног психолошког доживљаја. саме личности. То је уједно пут индивидуализације и самоодређења који води до оне специфичне реалности што апсотбује у себи не само социјалне дефиниције него и све биолошке агенсе и психолошка одређења. Такве визије о делу није било, па зар се треба онда чудити што на моменте у овој поставци на површину избија и редитељски дилетантизам. По Маричићу то је шокантна мелодрама У којој је битно збунити гледалиште и привлачити пажњу чудним страстима, ненормалним односима а помало и сценском тривијалношћу. Односи су неприродни, неразјашњени и лишени реалних димензија на сцени: повратак Езре Манона и дочек на степеницама, његова смрт на брачној постељи, многобројна позирања у костимима, однос између Орина и Лавиније и низ других појединости — све су то призори који нису ни технички добро компоновани а камоли уметнички уобличени и трансформирани. Често се стиче утисак да то нису жива бића нето некакви штури појмови који су ту више радим илустрације појединих сцена него ради истраживања самог човека. Ова редитељска поставка није чак ни академска пи традиционалистичка, а да не говоримо о модерном концепту. Она просто компромитује позориште.

Тој лажној конструкцији измицали су се поједини глумци тражећи за себе из~за у коме ће моћи да се ускладе свп ови контрадикторни догађаји и подстипаји. У том самоодрећђивању посебно је била импресивна Мира Ступица, тако да је њена Кристина деловала веома једноставно и упечатљиво. Ма колико да ту жену раздиру велике страсти, да су ситуације у које често запада мелодрамске и баналне, а конфликти брутални, постоји форма која све модифицира и чини да те мере реалним да нам се указује као основа целе ове породичне драме. Она тумачи сасвим одређено биће и у начину који иде за тим да сваки израз буде аутентичан открива суштину која има мното шире значење него што то дозвољава прича о једној несрећној жени. У игри Мире Ступице има изворне убелљивости, свежине и снате која чудесно ломи и нај тривијалније речи: она је у пелини остварила ролу која У њеном _ репертоару

значи праву театарску вредност. Насупрот томе, игра Радмиле Андрић као Лавиније била је сва у спољном грчу и са

неприродним покретима тела а посебно руку (раширених прстију) тако да је сама себе спутавала у маниру који онемогућава непосредност и креативност у доживљавању. Петар Баничевић је у лику Орина са рафинманом _ усклађивао — предодређене емоције, програмиране ситуације и лично узнемирење над свим тим за њега непријатним чињеницама. Код овог Орина је веома јако изражено осећање припадности кругу Манонових, али, истовремено, и сазнање да отуда и долазе многе противуречности које га раздиру и отуђују Од оних за које је највише био везан и којима је био спреман да припада целог свог живота. У објашњавању стања кроз која пролази налазио је увек прави интензитет речима п покретима, имао је стила и снате да открије у себи и сасвим нове вале-

МИРА СТУПИЦА И ПЕТАР БАНИЋЕВИЋ У ЈЕДНОЈ СЦЕНИ О'НИЛОВЕ ДРАМЕ

ре личне изражајности. Од Јована Мили'ћевића је очигледно захтевано да представи Езру Манона, оца ове чудне породице у којој свако неком ради о глави, као уморног, помало романтичног, а из над свега пасивног старијег џентлмена који пази на сваки свој покрет, реч и ситуацију. Адама Бранта је играо Душан Булајић, а младе и недужне Хејзел и Питера Најлса — Огњенка Огњановић и Предраг Ејдус.

Ма колико респектовали глумачке отпоре конформистичком прихватању редитељских сугестија, не можемо а да пе мтврдимо како све то, на жалост, није могло да измени општи оквир збивања јер, изражајна субјективност је до те мере затрпавана, да је морала да изгуби интензитет, Ова дуга, заморна и непотребна представа па крају је морала да се преобрази у чудовиште које прождире само себе. Да није представљена публици са неуобичајеном претенниозношћу можда се на њу не би вредело ни подсећати а камоли размишљати. Овако, она није рутински неуспех, на какве смо уосталом навикли, нето доказ пометње у критеријумима о томе шта је дозвољено а ттта не на позорници каква је ова. Позоритте се не може свести на обраспе или само одређене и верифицпиране стилове, сло Тола израза је нужност, све може да лоће у пштање — али је сасвим извесно ла мо ра остати у домену уметности! Иначе зашто бисмо пунили тледалишта2

Петар Волк

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 9

.

Србо Ивановски · Ружо поднеба

Ветрови који су ноћили с тобом

· излетеше попут црвених лептира

Сад путује та румена шума та добра сенка твоје смирености тај ведри миомирис дима.

О ружо поднева да л се то у нас насељава нова вртоглавица.

У белом камену крај пута израста један румени знак Цват твоја камену се враћа

Да л то је предзнак и за нас што дођосмо са далека пута у тихи предео успомена.

МРТАВ ПАУН И РУЖА

Најпре је била крв

А затим

под сунчевим осмехом репа дуго је треперила земља.

Велика Истинска смрт на мирној рудини јутра.

А ватра

соју једва држи

ружа на танушном стаблу као да задрхта за трен

у зачуђеном оку

мртвог. пауна.

Јер има ватара

које нам прилазе тихо као нечујне летње звезде Дшау око нас

гледају нашим очима узиђују нам сенке

у тешке мучаљиве куле

Ватре које ће букнути из мрака као свежи студенци за усне јутара.

РУЈНА РУЖО

Убила. си своју простодушност

разделила склоност за нежностима

и сад усамљена стојиш у рујном преподпеву

далеко од тешких плодова тек палих. |

Израста тиха грана времена.

Неко камену дотрађује судбину Све мирује све мирује измећђ нас измеђ јутра и твоје рујне немоћи

Кад се враћам Кад поново долазим кад будим потуљене ватре

кад седам пред велика врата

као рујна рана у дугом преподисву.

БАЛАДА О РУЖИ

Кад побегоше тужне. весталке остадосте ти и твоја света ватра Падином је силазила река

река без корита и без утока.

Ниједан облак твог тела ниједна рана твог поднева. О најнежније од свих бића које је походило моју земљу.

Док сам водио своју вереницу ка твоме руменом врелу њихала си на својим полама цело једно мирисаво поље.

И једна птица сва од белине приближила нам је летње небо људи су долазили и одлазили са твојом густом крви на лицу.

људи су носили своју наду

Људи су живели своју наду

Људи су убијали своју наду

и зорела им у очима твоја света ватра.

ПРВЕ РУЖИНЕ РЕЧИ

Истекле су чисте ватре

Све се вратило свом почетку

Неко је с нова саздан на мој додир Неко тренери на грани моје смрти.

Шта сам љубила "Коме сам се враћала под црним сводовима кише над којим сам кладенцем.будила сунца прастарих бршљана.

Светлост ево надолази

као млада крв У топлу рану.

Из камена се одегга реке У којој мог лица нема

Истекле су чисте ватре.

(Са македонског превела Швета Котсвска)