Književne novine

у "Радомир Андрић

МИЛОДЕ РАДОША _ МОДРИЧАНИНА

ЈОШ ЈЕДНУ РУЖУ НАМ ДАРУЈЕ

Звиждуци чворка у сну чувара парка У сред ноћи кад је сната непокретна Јављају се страшно и настаје варка Из које та пију једна уста сретна

Аветни жедници кроз таму се краду Расточеног ума без руде милодне Да му вежу руке за жртвену кладу Да му гасе очи ватри неопходне

Тада и неимар узме чарно длето На стаблу бунарском златну ружу почне Копати пажљиво јер прошло је лето

И топлини другој теже вреже очне Свијене поразно уз тело му свето Цветале коначно стварне зимоточне

У ТЕК САЗИДАНОЈ КУЋИ

Градитељ црн главе четвртасте На стоу тек сазиданој кући Спушта руке тешке и златасте За починак дуго не знајући

' На таван већ стиже душа претка Сандучава сва од старих ствари У њој је скривена затонетка Коју могу решити пожари

Лок разрок мајстор у шаке зури Одузлет сетним побожним сатом Пуцењ зачет у очној чаури

Јекну ненадно за лудим јатом Које тајно хоће да протури Кроз прозор облак обливен златом

ПОХВАЛА РАДОШУ МОДРИЧАНИНУ

Загробник брат клања ти се Пун таме у таму што оде жудно И шаком вере веза амбисе

За племе у смрти неоскудно

Невољни родитељу рудног говора Где оста плам неизречени

0д живог меса из непокора

Да црна жртва порумени

За тобом није клијало ништа У оку стрелца док те стреља Без гласне оцене и судишта

Сакривен иза погубних жеља Лишен знамења свог огњишта Царских похвала и повеља

ВЕЗИЉА РАДОША МОДРИЧАНИНА

Млаз водене здиље У сну је везиље Вез који је смори Ал она мрамори

Две уклете жице Кроз њене зенице Затегпуте брује Ал она не чује

Лице јој одавно Поста водоплавно Ту се још огледа

Лелија од леда Љуби уста језна Али она не зна

НОЋ УОЧИ ПЕТРОВДАНА

Препеличијим прхом Звезда падалица Нестаје за врхом Рушних уџерица

Пред кућом ковача У колу утварном Страх гвозден корача Ка мом челу зарном

Тек рођено дете Запаљено хода Пољем зреле ражи

Док му гласом сете Из бунара вода Жедна уста тражи

УСУАНЕ ЛЕСТВЕ

Јава уз коју смо Пошли из потаја Запаљена мишљу

"Са земаљског краја

Лет рођењем зачет Већ се окончава Неко нам се смеши Осмех му је страва

Завезаних руку У муњине нити Написати писма

Ке послати пиком За тренутак бити Миран макар ликом

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 8

"ЛИКОВНЕ УМЕТНОСТИ

ПЕВА МИЛОСАВЉЕВИЋ: ДУБРОВНИК, 1969—1972,

ЗНАЊЕ КАО МУДРО И НСКУСТВО

Пеђа Милосављевић: Слике и колажи, Салон Музеја савремене уметности у Београду

СЛИКАРСТВО Пеђе Милосављевића, као и до сада, опире се рационалном приступу богатством своје садржајне структуре и неком _ универзалном _ филозофско-постском основом, То донекле проистиче из Пеђиног односа према предмету у слици и према слици као предмету, али и из његове потребе да се у формирању такозване уметничке истине нађе места и за спознајну свест посматрача, Из тога проистиче и Пеђин посебан однос према средству, Коликогод изгледало да је средство, својом довршеношћу и затвореношћу у равнотежу скоро апсолутне хармопије естетички осмишљено у својој формалној аналогији, оно је у суштини на Пеђиној слици скоро увек у служби одребене идеје, која је, истина, више . пројекција неког огштег схватања света, Па ипак, она је увек довољно јасно дефинисани носилац оне унутарње дихотомије бића које својим садржајима покрива велике распоне од свесног до несвесног, У загонетним слојевима времена. 3

Можда ће познаваоци Пеђиног сликарства открити на овој изложби само делимично флуид и поетичност његових ранијих фасада, балкона и мансарди, онај јединствени мирис пролазности коју је оп невидљивом патином времена дочарао као симбол једног осећања и једног универзалног доживљаја осмишљеног континунитета трајања,

У основи овог сликарства, данас лежи знање као мудрост и искуство као дубока повезаност стваралачке свести са истинама о самом бићу времена које у себе сажима загонетну судбину човекову, То осећање у ЛПеђиним делима прераста У специфичну културу: културу мишљења и културу моћи расуђивања,

Без обзира на примарну тематску одрећЂеност њетових платна (и колажа) — Каин и Авељ, Воз и Рута, Адам п Ева, Ослоболиоци, Дубровник или Ловћен — Пеђа у њих уткива неку метафизичку поетичност као општу визију света који у одређеном контроверзном процесу сам себе ослобађа и сам себе руши, То вероватно утиче и на одређене „недоследности“, на извесна тражења која ту и тамо откривају својеврстан дисконтинуитет у основној линији његове експресије, Па ипак, ово дело је ваљда и јединствено управо по томе што је оно и технику и средство и израз представило као нераскидиву целину, тако да је од предмета као садржаја до његове формалне дефинисаности пут невероватно кратак и директан,

У томе се крије и специфичност Пеђине интуиције која пе додирује ствари и појаве као голе чињенице већ се она јавља као слутња њихове исконске везаности у чвориштима историје, као њихов неминован пут у трагедију или иронију, које су сублимисане, могло би се рећи дефинисане као веома одређено чулно и аксиоасттко питање, То је онај прастари проблем егзистенције дела у празном простору између личности уметника и времена у којем дело не живи само као слика одређене стварности већ се појављује као део њене сложености виђене очима активног учесника,

Ако за тренутак заборавимо његову формалну проблематику, оно питање функције боје у“ структури дела, осетићемо ла се форма јавља као сусрет одређених психичких лимензија, тако да дело, у процесу настајања. или већ довршено, стоји као сведок пред савешћу сликара и савешћу времена, окружено ауреолом лепоте, помало усамљено и осуђено на живот на маргинама драматичних сукоба у сталном осећању узалуда. То овим сликама и колажима даје призвук апстрактног, ванвременског, чак и онда када настоје да кажу нешто о драматичним ма нашег века или када нас враћају у неку већ заборављену _митолошку или библијску тематику, и

Ако у основи слике, која је беспрекорпо _ фино хроматски исткана (Кољњске

снаге“ па пример) лежи прилично јасна

проблеми,

сентиментална замишљеност над судбином човековог верног пратиоца на дугим путовима његовог злопаћења, у њој сеу далеко већој мери разрешавају питања од општијег значаја, естетска и филозофска, док се сам тематски мотив више наслућује као инспиративна позадина за примарну кацију стваралачке свести, Тако је и слика „Небо, вода и камен“, тај имагинарни предео насликан у нестварним лазурним површинама, великих димензија, који делује као визија далеке тектонске формације, пустињски осамљена, лирска и трагична у исти мах, та камена река у знаку бившег живота у ствари симбол све јасније пустоши која се отвара у мислима и осећањима човека овог вртоглавог века који има амбиција да премости о громне распоне од елементарне глади до неких непознатих галаксија,

Осећајући непролазност времена Пеђа као да осећа потребу да створи синтезу уистину старе и нове цивилизације, старе и нове трагедије, тражећи ослонац у њиховој идентичности и садржајној једнакости кроз различите појавне облике, Он ће вероватно стога и наставити оним опасним путем двоструког живота дела, тежећи његовом чистом ликовном облику али У његовој симболичкој функцији као потребом да се сачува хумана супстанца света.

Срето Бошњак

МОЈ ПРВИ КРИТИЧАР

ГОДИНЕ 1933, као 18-тодишњи дјечак (Ђак Учитељске школе) упутио сам „Књижевнај Крајини" причу „Сумраци" и добио сљедећу, писмену критику ма полеђини текста:

Према стилу и композицији, а узимајући у обзир његову младост, писац показује несумњиве знаке талента и шире интелизенције. У његовом стилу осећа се болесна осећајност која му је сада од штете по његово књижевно стварање, али која се доцније може и треба да развије у утанчану моћ запажања — један од основних услова за успешно писање књижевних ствари.

Прича која је пред нама по својој теми и обради... (нечитко!). Данас у доба значајног превирања друштва, у доба сопијалних и националних судара, суочења старог и новог економског система, у доба спортске захукталости. у којој се назире тежња за један племенитији облик витештва итд, — у књижевности пема места за сладуњаве теме, „Болно“, тужно", „те ићи", „пољупин" нису речи са котима са-

аремена књижевност може корисно да оперише, 25. ХГ 1933. Миодраг Борисављевић Б. Лука

Био је то олтовор из пера јелног од таданињих уредника „Књижевле Кате", нашет овотолмиштет лобитимка Нагтале Удружења тњижевитка Србије, друга Мио: драга Ћописављевића.

Иако је прича била одбијена, ипак мојој срећи није било краја због ове и опат ве критике. Нарочито ми се допала она Љотмулашија „несумњиве зпаке талента п тиме. интелигенције".

Кул ћеш веће среће: см талептован, см паметати

Јошт да је нешто било у готову, све би било потамам.

Бранко Ћопић

ДОКУМЕНТИ ТРИ ПИСМА | АОБРОСЛАВУ РУЉИЋУ

1 — БРАНИСЛАВ ВБ. НУШИЋ

Драги Добро, Ти ми једном приликом рече, како Оц Краљ, када би га само ко на то опоменуо, адо и сам дао једну суму, како би на

драмском конкурсу, постојала и његова награда. МЕ

Сад је време да те на то потсетим, ако би ти уопште хтео да примши на себе ту мисију пред Краљем.

То би у толико пре овом приликом тре. бало, што се будуће награде неће звати „прва", „друга“ и „трећа" натрада већ ће добити име писаца. На пример, „Стеријина награда", „Гундулићева награда", „Трифковићева награда" итд. Пре свију ових, лепо би било кад би постојала и „Краљева патрада".

Ако мислиш да је тако, а ти учини ко. њицсе, јер ће се кроз који дан већ расписати догодишња награда.

Даклег

Баш све се каним да дођем на једно ћаскање.

С поздравом, | ~ Г Тво1

Б. Б. Нушић

По — ЛАЗАР КОМАРЧИЋ

Дрази и племенити пријатељу мој,

Још јуче пре модне предао сам Народ. ној Скупштини молбу, да ми, као изнемотлом и остарелом књижевнику, одреди сталну помоћ из државне касе. И данас ће се она у Народној Скупштини прочитати. Али ја нисам могао да захтевам, да се моја молба огласи као хитна, премда. сам навео, да су моји дани избројани. С тота би добро учинио, ко би, кад се молба про. чита, предложио да се она прими као хитна; јер ако би ишла редовним путем, онда ја њено решење не би жив дочекао.

Извини што ти с овим мојим невољама досађујем.

С искреним поздравом и благодарношћу остајем

Л. Комарчић

7. ПГ 1908. Београд.

ПГ — МИЛАН ВБ. ЂУРИЋ Сибир, 21. август 1908. 7, град Канск

Драги 2. Добро,

Ево ме да ти се тавим из Азије и то средине Сибира. Овде сам допутовао за 16 дана из Београда, тутутући Дунавом, Црним морем до Одесе а одатле жељезни“ цом преко: Харкова, Пензе, Ува, Уралски планина, Чељабинска, Томска до трада Канска и ту сам нашао мога сина Здрав. ка, који ме је примио као мајка јединче и ја сам се осетио потрешен радостилато "се после 14 година састадох са мојим Здраеком; он сад прави једну пругу у ортаклу. ку са једним Русом, — на прузи ради дневно по три хиљаде људи, терет ппевлаче око 1400 коња и јошт, имају своје две машине што им помажу, преко пола рада извршили су. Он има и завод креча и продаје зодишње од 5—6,000.000 килограма,

Сибир је равна висораван, пун мали 1езера, речица, а велике и пловне реке: 06 и Јенисеј — прошао сам; тора је: бреза, бор, јела, кедар и јасика; села су редка, а вароши су везане жељезницом п брзо становништво расте, јер сваке тодине ви: ше од пола милиона долази им из евро ске Русије. Пшеница је врло добпа и сад је жању; стоке има много, особито коња — масла од млека из Сибира извози се ви“ ше од 3 милиона пуда; а пуд је 16 кила. Овама небо зимом прети зато ћу скоро кренути се за Србију, и то преко Петро. града.

Здтавко тебе, госпођу Олгу и децу ва: шу много срдачно поздравља.

Са госпођом Олгом и децом прими по. здрав.

Као увек твој Милан Б. Ђурић прота“

# ОРИГИНАЛИ ОВИХ ПИСАМА НАЛАЗЕ СЕ КОА ИНЖЕЊЕРА .АРАГОСЛАВА РУЖИЋА, КОЈИ НАМ ЈЕ ЉУБАЗНО ОМОГУЋИО ДА ОБЈАВИМО ЊИХОВЕ ТАЧНЕ ПРЕЛИСЕ, ПИСМО МИЛАНА Ћ, ЂУРИЋА ПРИСПЕЛО ЈЕ У БЕОГРАД 4. СЕПТЕМБРА 1908, жиг ПОШТЕ НА ПИСМУ БРАНИСЛАВА Ћ, НУШИ. БА СЕ НЕ ВИДИ ЈАСНО АЛАН СЕ ЧИНИ ДА НОСИ ДАТУМ М, 1, 197, А ПИСМО ЛАЗЕ КОМАРЧИЋА ЈЕ ПРЕДАТО ДОБРОСЛАВУ РУЖИЋУ ЛИЧНО У РУКЕ.

У ОВОМ БРОЈУ ВИЊЕТЕ МИЛАНА МАРИНКОВИЋА