Književne novine

ЕСЕЈ

ВОЛИТЕ ЛИ СИМЕНОНА 7

0 паралитератури

ПИСЦИ се већ годинама жале да је публика „изневерила" књигу, па чак и штампу. Кажу: чита се све мање и мање.

У извесном смислу, та жалба је мит. Оповргавају је чињенице; у Француској, на пример, за двадесет година штампано је педесет милиона примерака романа „црне серије", а једна француска издавачка кућа објављује _ месечно _ по шест шпијунских романа, сваки у 140 хиљада примерака. Таква факта навела су многе истраживаче на закључак да у маси јача страст читања. Нема сумње, дакде, да се данас чита много, чак и више него икад раније, али — шта2

Зацело, не она „елитна" или „висока" књижевност којој писци посвећују _ свој таленат. Укус већине читалаца тежи друтој врсти штива. Масовни читалац и писац окренули су један другом леђа. Стота није чудо што је један наш надреалист, још давно пре рата, написао памфлет „против читаоца". По правилу, писци остају у оквирима литературе, било традиционалне или „авангардне“, док читаоци листом оптирају за оно ново, својеврсно штиво које се у студију књижевности означава као паралитература. Италијански естетичар Било Дорфлес имао је у виду ту лектиру, када је констатовао да садашњу публику — мање или више равнодушну према уметничком модернизму — „одређује више „не-уметност" данашњице нето јучерашња уметност". (Не случајно, поменути естетичар је термин не-уметност ставио под наводнике).

Рекло би се да се најупадљивија Одредба паралитературе састоји у њеној неодређености. Паралитература би обухватала неодређен број белетристичких, често флуидних и хибридних облика којима није признато право грађанства у књижевној републици. Она би представљала некакво књижевно подземље, настањено детективским и шпијунским романом, научном фантастиком, стрипом, фото-романом, производима „прне серије"... То пренасељено „подземље" проширује се таквим врстама штива, као што су пољопривредни календари, сановници, пророчке књиге, ЂезНатши-и... Његов горњи слој задире у праву или високу књижевност, а местимично и надвишава њен просечан ниво. У њему налазимо државничке мемоаре, разноврсне дневнике, интервјуе са историјским личностима, и томе слично. Ту би спадале и творевине Жоржа Сименона. С обзиром на то, франпуском аутору Ф. Лакасену било је тешко да: установи где престаје Жорж Сим, а тде почиње „истински“ Сименон; другим

"речима, он није био у стању да разлучи_ произвођача паралитературе и ствараоца

књижевности. Ма колико паралитература. била шаролика и неопредељена, као њена „класична" дела данас се сматрају роман Ежена Сија „Тајне Париза" (1842) и поман Александра Диме „Гроф Монте Кристо" (1844—1845). У вези с тим, ОД значаја је напоменути да су о Сијовим делима писали један Маркс и један Бјелински; онп су их жестоко критиковали, али их нису снобовски игнорисали.

Имајући на уму таква дела, поједини проучаваоци мисле да паралитературу дефинише њена масовност, тачније масовност њене публике. Један од њих тврди да паралитературу не сачињава само белетристика, већ и свака друга реч упућена масовном читаоцу (рецимо, проповед или памфлет). Други, опет, претпостављају да ту књижевност дефинише пре један особени начин писања неголи масован обим читања. По њима, њену специфичност могла би одредити тек стилистика. У сваком случају, сама природа паралитературе остаје још увек неодређена.

Независно од тога, ова масовна литература почиње доминирати у садашњем раздобљу књижевне историје. Како из тледа, Виктор Б. Шкловски је њену доминамију назрео још 1928. године, обележавајући ту врсту литературе карактеристичним термином пред-књижевност. Он је тада тврдио: „Путопис, аутобиографија, мемоари — сурогативне су форме нове пред-књижевности. Велики романи, епска платна, сада нису никоме потребни". Наведено тврђење је одвећ одсечно и хиперболично, па ипак — тач но у основи. Заиста, савремену књижевну ситуацију карактерише све већа напетост између литературе и паралитературе. И, уколико ову другу оличава Жорж Симе. нон, тест књижевне савремености јавља се у облику питања: Волите ли Сименона2 Одговор на постављено питање подразумева замзимање _ оваквог или онаквог става у сукобу књижевности са паралитературом. У суштини, овај актуелни, критични сукоб пије ништа друго до трење ствараочеве индивидуалне експресије са специјалним особинама им захтевима масовне комупикације. Традиционална књижевност, наиме, превасходно стреми стваралачкој експресивности, Паралитература, напротив, мора ла буде комуникативна у односу према масовној публици коју образују читаоци дневних листова, слушаоци радија и гледаоци теле. визије. Њен писац мора свој лични израз жртвовати безличној комуник»тивиости, уа би се максимално прилагодио масовмом читаоцу, или да би му „водишао",

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 5

Док се хватају укоштац, литература и паралитература уједно се и прожимају. Бар у начелу, оне су узајамно „конвертибилне". Ослањајући се на руског формамалиста Ј. Тињанова, француски истраживач Н. Арно констатовао је ову конвертибилност: „Дела књижевности писао је он — изненада постају паралитература". Чини се, међутим, да он превиЂа да је та конвертибилност узајамна. Он занемарује чињеницу да је роман (на пример) био фељтонско, сублитерарно или „паралитерарно" _ штиво које се током времена подигло “ ранг пуновредне књижевности, Наравно, међусобна конвертибилност литературе и паралитературе не дозвољава никоме да их брка на произвољан начин.

Њихов расцеп иде дуж линије која, све оштрије пи доследније, 'пазграничава уметност и забаву. Романсијер-писац паралитературе Марсел Ален изјављује без икаквог пренематања и лицемерја: „На крају крајева, ми смо само забављачи". Но, тај развод уметности и забаве није својствен само природи литературе; он је извршен под притиском друштвено-културне ситуације у једном историјском моменту, заправо средином минулог века. Све дотле, забава м уметност биле су сједињене не само у књижевности већ и “ музици, чак п у озбиљној музици Баха. Ако је озбиљна или висока литература

ЖОРЖ СИМЕНОН

некад укључивала забаву, сада се даје запазити обратан, реципрочан процес: најнадахнутија паралитература настоји да се обогати и оплемени квалитетима уметности. Такви квалитети се тешко моту оспорити врхунским делима научне фантастике или Спменоновим романима.

М паралитератури, међутим, забава није ни пасивна ни безазлена. Штавише, ра» лика паралитературе и литературе дала би се описати као граница између акције им контемплације. Површни снобови сматрају паралитературу површном забавом, али њена делотворност је исто толико дубинска колико и пространа. Ову делотворност су проницљиво оценили стратези психолошког рата; стога се они користе паралитературом као необично поголним оруђем масовне индоктринације. Исту делотворност, уосталом, обелолањује и малолетничка деликвенција којој кумују криминални романи и филмови, О ефикасности паралитературе морао је повести рачуна и амерички председник Ф. Д. Рузвелт, Наиме, за време другог светског па та, морнари пацифичке ратне флоте САД читали су стриповани роман Милтона Кенифа „Тери и гусари", У једној епизоди, Јапанцима полази за руком да јунака ро мана отерају са острва. Тада интервенише лично президент Рузвелт: он моли Ке нифа да јунаку врати острво, пошто би романескна епизода у питању могла по. торшати борбени морал америчких маринаца! Под капиталистичким режимом, деловање паралитературе своди се на модалитет исте оне рекламе у којој читава „масовна култура" налази свој концен-

трисан израз. Да би ватру масовног не

мира скренула са запаљивог тла производње, реклама је каналише у корито потрошње где се, онда, развија психо: патски феномен, познат као потрошачка грозница. У разматраном случају, деловање паралитературе није ништа друго - до један начин овога каналисања.

Иначе, делотворном потенцијалу паралитературе одговарају њене сазнајне могућности које се гдекад граниче са видовитошћу. Како нас уверавају неки проу. чаваоци, Пол Февал је у својој „Јеруса. лимској улици" антиципирао — кибернетику. У наведеном делу, тај пријатељ Жила Верна је приказао (односно предсказао) аутодинамичне механизме што сами себе регулишу, загревају и оправљају. Биће да таква далекосежна сазнања омогућује сам склоп и поступак парадитературе. Ту могућност је запазио Ернст Блох. Макар Блохова филозофија у целини и не била прихватљива, ово његово запажање је оштроумно и тачно. Немачки филозоф, наиме, уочио је да је истрага у детективском роману сродна са истраживањем таквих уметника и научника, какви су били Ибзен и Фројд. Независно од Блоха, исту сродност је увидео и Меша Селимовић: у својој „Тврбави", он каже да је сердар Авдага водио полицијску истрагу „без наређења, без користи, из упутрашње потребе, као научник". Имајући пред очима приказану сродност, управо сазнајну вредност детективског романа и читаве паралитературе, човек би могао дати потврдан одговор на питање: Волите ли Сименона»2 Али...

Али, у интимном склопу паралитературе, сазнање је само једна — саставница; другу саставницу чини веровање, често срозано до најпримитивнијег, летињастот, па и слабоумног сујеверја. Попут рекламе која моделује целокупну _ „масовну културу", паралитература натони публику да верује у одређене ирационалне „врелности" које претпостављају анестезију свеста, те самим тим и неспособност раз ликовања истине и лажи. Тако, детективски роман сугерише читаоцима веру у суверену, апсолутну вредност својине, будући да се у том роману — у хиљадама варијаната — понавља игра „лопова и жандара". Паралитературу, дакле, структури ше опозиција сазнања и веровања.

М тој опозицији, веровање представља владајућу идеологију која кривотвори и обезвређује истинито сазнање. Уколико је ниво паралитературе нижи, утолико је њена идеолошка компонента већма приближена митолошком стереотипу, каквим се систематски користи и модерна реклама. Зато је француски аутор Ж. Тортел развијао поставку да је „масовни роман припремљен да одигра ону улогу коту је некада вршио мит". У прилог својој поставци, исти аутор је доказивао да У паралитератури влада митско време. пошто њени хероји попут Рокамбола и Фтнтомаса не умиру, па чак и не старе. Пзема томе, Ежен Си је био доследан унутарњој логици паралитературе, када је за протатонисту једног свог романа узео Веч. ног Жида: ова митска фигура није љулско биће, јер није смртна, — али није ни божанство, јер је бесмртна услед извесног стицаја околности, а не по самој својој суштини.

Мсађујући читаоцима митске архетипове и схеме што се уписују у несвесни слој психе, паралитература поткопава сваку илАсологију која хоће да се утемељи у свести, то јест у сазнању. Она покреће ирационалну психологију против рационалне илеолотије. Или, што је исто, она је квазилитерарни детерџент којим се обавља масовно „прање мозгова". У виду оваквог прања, дезилеологтизаџција представља околишнпи пут једне конзервативне или реакционарне индоктринације која иде на то Да идеју о човеку саобрази моделу ро-

ота.

Овакву идеју оличавају парахероји као јунаци папалитературе. Један ол њих је зирегтап, Лишен осећања, а често чак и осећаја, оп побуђује нелатодан утисак печег беживотно-луткастог; у суштини, он је живи робот или хомонкулус: У њему се психички и механички аутоматизам поистовећују до неразликовања.

У мери у којој успева да одбаци тај роботизам, паралитература надахњује читаоце за један ослободилачки хумани активизам који је сједињује са најнапреднијом класичном литературом. Пре више од једне и по деценије, Џ. Пристли је писао да се књижевност у наше време указује као синоним слободе; по њему, постојеће друштво је неповерљиво и нетрпељиво према писцу, јер он задржава још нешто од оне слободе која је осталим људима већ ускраћена, Према мишљењу извесних истраживача, хумана и вредна паралитература тежила би пп» венствено еманципацији читалаца, лок би класична књижевност изражавала и потврђивала — углавном — слободу самога

У ОВОМ

БРОЈУ ВИЊЕТЕ НАДЕ ВИТОРОВИЋ

Велимир Лукић

ТРИ ПЕСМЕ

ЕМПЕДОКДЛЕ НА РУБУ ЕТНЕ

Постоји ли светлост или душа крина, затворен у неком пресветлом спокоју Можда си сазнао да је то ведрина

Однети заувек, некуд, душу своју

УМ ЧАСУ СМРТИ

Не слушај више горке песме Већ само о Луни и даљини, Свемир је увек какав јесте Ил какав нам се да јесте чини.

Прохујали су сви системи

И бог, и Ђаво, и сви канони! Тело опет у маглу стреми

И срж нам опет самоћом звони.

Зато у време пуно срама

И кроз сате худих речи Застанимо: ко је са нама И ко ће наше боле да лечи.

Сањамо ли да постојимо На обалама другог круга. У истом болу ми стојимо Никуд не тече ова пруга...

Ко хоће бота још да иште Ко хоће занос и веру неку Слова нам жеље и ум ниште Видимо судбу злу далеку.

Сазнајмо само порив један: Трајати дане као кугу!

Живот измишљен и непреглеоо" На обалу нас зове другу. 7

СУТОН

Не постоји вече, не постоји време Док пролази небо и цери се зима

То претихо цвета наше мудро бреме Тај живот насушни у свим корацима.

Увек се промоли кад сказаљке клону Певајући болну поругу о сату

Долази кроз етар, тражи васиону Скривајући мудрост у заспалом блалу.

Ох, тако нас тера и тако нас гони Да сви загрљени у снове блудимо Вичући да нисмо исти као они

Чију смрт и тајне опрезно кудимо. Зато не постоји ни време ни вече: Један исти одјек кроз поре нам тече.

писца. На ово мишљење надовезује се опаска да америчка научна фантастика самим тим што даје маха машти — испољава и подстиче отпор монополизму, кон-

формизму, обезличењу... Уколико је и Сименонова творевина бременита таквим стпором, критичан читалац даће позитиван одговор на питање: Волите ли Сименона2 Дати одговор, међутим, нипошто не импликује афирмативну оцену о свеколикој паралитератури. Јер, ова се данас рачва у неку врсту делте која одговара раз лазу културе и антикултуре. Слично дневној штампи, паралитература може да буде мн „црвена“ и „жута". Једним краком оцртане делте, У читалачку масу навире бистар ток сазнања и слободе; другим њеним краком, у масовну публику сручују се кужне помије празноверја и сужањства. Такво стање обавезује нас на диференциран став према паралитератури. Но, списатељи и критичари расположени су да је у целини подвргну неком романтичном оспоравању; још недавно, уосталом, они су и дечјој књижевности оспоравали литерарни статус. Насупрот томе, чи талачка _ маса је склона некритичном, прагматичном прихватању целокупне паралитературе: али, ова склоност се јавља услед извесне естетске принуде коЈУ врши технократски слој културних менаџера, наоружан средствима масовне комуникације. Таква принуда одузима маси могућност естетског избора; она препречује или стешњава прилазе аутентичној уметности, па и врелнијој паралитератури. У ствари, оспоравање паралитературе није ништа друго до „метатив" њеног некритичког усвајања. Када се са „негатива" извуче снимак, онда се олрипатељ опртава као служитељ; лостотанствени стваралац се птеконоћ промеће у забављача који се кревељи на странама булеварских новина, У „клубу познатих", чак и у порнографским ревијама...

Паралитература очекује ла буле пол: вргнута једној дијалектичкој критици ко ја би ту врсту масовнога штива извукла из орбите данашње репресивне антикултуре, да би га уврстила међу чиниопе културне револуције. Јасно је, међутим, да алекватно критичко врелновање паралитературе не може висити у ваздуху; оно мора да буде засновано на олговарајућем систематском сазнању.

Један од првих и крупних корака тактога сазнања учињен је у Француској, у Серизп-ла-Сал, где су ол 1. до 10. септембра 1967. тодине оложани _.оазговори о паралитератури". Показавши да студији књижевности више није могућно да игнорише ову савремену плебејску књижевмост, ти научни разговори доспели су до тачке са које се даје сагледати булући слив „елитне“ ми „масовне" литепатупе.

истом сливу би се коначно стели писац и читалац. Најзад, У њему би литерарна и културна револуција постигла један од својих траничних домета,

Радојица Таутовић