Književne novine
у
Ањига
о бруталности
Иван Ивановић: „ЦРВЕНИ КРАЉ“; издавачи Машић и Ивановић,
Београд, 1972. ПОСМАТРАН у оквирима стваралачких концепата оног дела наших прозамста који теме налази у појединим актуелним манифестацијама друштвене стварности, роман Ивана Ивановића може из више разлога да буде запимљив и провокативан. Он се везује за приповедачка искуства која настоје, привидно без директне метафизичке пројекције и универзалне поруке, да успоставе критички однос према појединим видовима реалности. Мако теоријски још непрецизно одређена, и различитим именима крштена, а уз то прилично нејединствена по усмерености, техници и сугестивности, ова проза, једним својим током, претендује да испод маски друштвених митова ухвати нове преокупације и драматичне недоумице савременог човека.
Али, истовремено, роман „Црвени краљ" се у неким битним компонентама разлику“ је од прозног жанра са којим има доста сличности. Док је већина писаца тзв. пове прозе окренута свету понижених и ишчашених, оним амбијентима и атмосферама где се наличје живота, бруталност, дехуманизованост и отуђеност могу најлакше запазити, Иван Ивановић за протагонисту свога романа узима човека из сталежа привилегованих. Црвени краљ је даровит фул. балер п државни репрезентативац; Од оних, дакле, којима је — будући да су се родили обдарени тренутно популарном и курентном вештином — омогућено да метеорски прођу кроз све друштвене слојеве и да без нарочитог система животне муАрости и проницљивости осете лепоту и надичје друштвеног и финансијског успеха. Не би, додуше, било потпуно тачно ако бисмо устврдили да Ивановић једну страну друштвеног и моралног пресека наших дана. хвата свешћу победника — писац је довољно скептичан и зна да се победником, у једном егзистенцијалном смислу, не постаје лако — али је за степен продорности п реалистичности књижевног виђења врло битно да о животу прича човек који је по критеријумима тренутка успео, коме се, како би сам рекао, лопта нпаместила.
Узевши за јунака романа, и за субјекта нарације, човека који свет посматра у поједностављеним релацијама, са дозом резигнације и умора, писац је обезбедио, по. ред осталог, привидно одустајање од инте лектуализирања које би ишло за било каквим дискурзивним анализама. Но тиме се пије одустало од сутерпрања | општијих значења и покретања крупних тема, Црве. ни краљ је осетио на својој кожи, и прихватио, нека врло једноставна, али оаш због тога ефикасна, правила живота. Свет се, по њему, дели па оне који имају и на оне што се муче, на оне који уживају и оне што трпе. Из овога, међутим, за јунака романа не произлазг педоумице; кад је већ тако, треба се помирити са стањем и угурати се међу оне који боље живе, Тиме као да се, у осавремењеном виду обнавља онај балзаковски рецепт о друштвеном успеху попут продорности топовског ђулета или подмуклошћу куге.
Само је привидна упрошћеност структуре и значења овог романа. Из на изглед спонтане исповести краља фудбала, који се пред повратак из Америке — дакле са временске и просторне дистанце, што је писац учинио књижевно функционалним — сећа свог животног пута и спортске каријере праћене многим мрачним ујдурмама, интелигентном стилизацијом нарације сугерирају се, поред опсервација актуелног друштвеног карактера, и врло мудра универзалистичка запажања. Идеја о дехуманизованости савременог света потенцира се п на друштвеној равни, али ну сфери појединачне психологије. Има јед-
(ИЖЕВНЕ НОВИНЕ 4
их више
КРИТИКА
ИВАН
ИВАНОВИЋ УРОШЕВИЋ
на занимљива епизода, а није једина те врсте, која илуструје и потврђује способност Ивановића, обогаћену и познавањем стваралачког искуства модерних светских писаца, да у бизарним ситуацијама и кроз рудиментарну интелектуалност долази до филозофских уопштавања о животу. Јунак романа прича и о својим љубавним доживљајима, лишеним било чега духовног, А више пута помиње да се само једном заљубио и то сматра несрећним случајем, за који окривљује неки излет у унутрашњост Србије. И одмах потом примећује, уз псовку, да је живот много компликованији ван градског бетона, у тишини и у
АРАТИЊА | |
контакту са природом. На бетону, што ће |
рећи у савременом урбаном и велеградском свету, мудрост живљења је једноставнија, упркос околности да је живот суровији. Ту важи математичка логика примања и задавања удараца: важно је задати него што се прими. Овакво глорификовање култа бруталности, отуђености и одсуства племенитости, као услова, и мерила, личне остварености у данашњем времену, обезбеђује књизи и хуману интенцију, у оном најлепшем литерарном и интелектуалном значењу.
Функционалан језик овог романа, са слементима аргоа, психолошки и интедектуално одлично одређује нарочит сој људп и њихов однос према животу и појединим вредностима. Одавно нисмо добили књиту у којој је језички медиј толико компактан са атмосфером и психологијом. И начин исповедног излагања у пелини Ку непосредношћу која произлази из остварене илузије присуства саговорника, и са особеном техником постепеног разбокоравања ми расцветавања фабуле, даје књизи изузетну сочност и животност,
Специфична вишеслојност Ивановићевог романа сигурно ће условити и добар пријем код шире читалачке публике. Препознатљиви догађаји и атрактивна романескна прича шанса су да ова — у жанру коме припада. и обогаћује га — успела књига не остане само предмет интересовања књижевних хроничара.
Чедомир Мирковић
(мисао трагичног погледа
Драгиња Урошевић: „ЗГЛАСЈЕ“; „Просвета“, Београд, 1972.
НИЈЕ, дабоме, критичарово да песнику, ма колико он млад био, било шта прописује, а најмање какав ће однос према свету и животу изражавати. Мени, заиста, ни на ум не пада да у стиховима младих песника по сваку цену тражим некакво дитирампско славље живота мада, морам при: знати, неке доказе младости, доказе који нипошто не морају ићи науштрб духовне зрелости, волим да видим. У првој збирци Драгиње Урошевић, коју чини пет циклуса и у њима тридесет песама, таквих доказа једноставно нема. И, ја ту немам шта да приметим. Немам, јер ми сваки песник који је кроз вишу школу прошао, може са» општити поторну чињеницу да без трагичног погледа на свет, штавише без трагичне визије живота, није било и нема велике књижевности, А Драгиња Урошевић која је, сасвим несумњиво, кроз солидну (књижевну) школу прошла, управо такав један поглед на свет хоће да нам саопшти. И она нам, то одмах треба нагласити, оно што жели саопштава у књижевном смислу веома писмено, а у техничко-занатском чак и знатно више но тако. Она ни по чему није почетник и то треба, уз сва признања. кад се о њеном песничком дебију мисли, свакако имати на уму. |
Па ипак, у смисао тог њеног односа према свету који је, изузимајући у двема-трима песмама, надасве трагичан, песимистичан и безнадежан, свакако треба про: никнути. Само би по себи било разумљиво у природи песничког језика, који код до брих песника произлази из чрироде пе-
сничког доживљаја, тражити извесне индикације њихове духовне и емоционалне температуре. Кад Урошевићева, на при мер, каже: Ходимо себи низ страну чаше страну пијанства. / љунко умивени пољупцима тамног олуја / на свим путевима међ тразима исто излишни, или: њишу сенке вихори поноћни благим вешала ! над крилом над цветом коњица ангела злих — то су, сасвим извесно, некакви путокази. Рекао бих: не само облицима и формама (свесно прављеним и наглашаваним) песничког језика, већ и лексиком (а архаични облици речи у овој су збирци небро“ јени) ова песникиња нас подсећа на неке примере из нашег класицизма. Још више: њено мишљење о свету и животу, да не кажем њена животна филозофија, као да из Стеријине произлази (мислим, наравно, на. Стерију песника)2 То, међутим, у овом тренутку није примарно. Примарно је то да је њен песнички језик свесно тако подешен и да је лексика у њему тражена, да се њима жели произвести посебан утисак. А један, са становишта данашње поезије гледајући, неприродан, преџиозан и арханчно орнаментаран језик тешко да може бити одраз трагичног погледа на свет који укључује и трагичан поглед на вредност поезије. Такав језик, много пре, открива да песник од њега нешто изузетно очекује, да њиме на један изузетан начин жели себе да представи.
Урошевићеве трагамо за мишљењем о позицији песника, како је она види, за смислом поезије, како га она тумачи, суочићемолсе са једним превасходно романтичарским схватањем: песник је усамљеник, он: је изолован, ка беспућима усмерен, он је чак играчка у нечијим рукама (у уму песниковом неко нитима простора лови време / златне оспе коначног. плаве пламичке далеког свемира) он је осуђен на неразу“ мевање, али... он је мудар, он зна тајну, он је изузетан. Из целог низа песама и, могло би се рећи, из читаве збирке избија једно типично романтичарско схватање по коме трагична осећања индивидуе резултирају трагичним посматрањем читавог космоса (уместо да буде обрнуто: да из сазнања о свеопштој трагичној констелацији произиђе и сазнање о сопственој трагичности). ,
Ми, заиста, немамо разлога да се су. протстављамо песникињином уверењу да све само светковина смрти бива, да хумка је права колевка бићу, да харфа. је природа цела у руху вењења, итд. То су, одиста, неке основне законитости свеколиког живота на земљи. Не мора да нам засмета ни та симболична, нешто чешће но што је потребно употребљавана, хумка која. је, по песникињи, извор и увир свега и свачета... Кад, међутим, идентификацију с природом она тек кроз смрт види: нек дође хитро и ненадано / с природом нам једначење | нек затрепери хумке час... кад, У миклусу „Глас љубави цветни круг'(!2), мирише црна ружа, а у ткиву муља ловимо снове и звезде, кад сазнамо да је маслачак безбрижан. и нежан од белине костију, ведрином скелета неког запојен јер цела је земља хумка једна, кад чујемо да је уми: рање радост м да у свету гости смо само звездама и узглавље биљу, кад се, најзад, с толиким сенима, с толико праха и пене сукобимо — то ће за читаоца здраворазумске духовне конституције и просечне нервне стабилности бити ипак исувише тежак притисак. То тим пре што се ни са каквом трагичном визијом света и живота није суочио, ни са каквим сазнањем о детенерацији неких општих пдеја, већ је, испод епитела песама, откривао песникињу саму им њена приватна трагична осећања. Размере трагичности тиме се неминовно своде и, као какав талог, остајс утисак о песни“ кињиној прикривеној егоцентричности ма: скираној некаквим објективним, широким приступом.
Испољавање такве једне кавалкаде пе. симистичности за песникињу можда и мо же имати вредност олакшања, пражњења и преношења емоционалног и психолошког терета па аудиторијум. За читаоца то је, при свему, једна врста монотоне лектире, једносмерног и поједностављеног погледа на свет, упркос тачном запажању неких његових важних одредаба. Тако је то већ и зато што није у питању дочаравање свеопште трагичности, већ, углавном, декла: ративно саопштавање,
Даровита песникиња, каква је Драгиња Урошевић без икакве сумње, то мора да схвати. Зато је овом приликом, поводом њене прве збирке песама, ми било говора. само о неким њеним димензијама.
Богдан А. Поповић
И то, дакако, није све. Ако у стиховима
Христо Георгијевски
Простор
ц дисање
#: Говоримо али нам 20овор Не беше заоштрен дубином
Пригушен лет а мало простора У њему нађе варницу
И путовање не беше довољно Да се сусретнемо са свирепошћу
2. и Изгоњени и отворени
Коме да се одазовемо дајући лице Кад паднемо откријемо друге и опет Глас смо у изгону
Као једро смо били . Бели и отегнути неспокојем Поглед нам је приковала дубина
Заронисмо да уловимо пламен
3.
Крени. тим путем
Нема. бубњева. али има светлости. Нема изгубљеног али. могућа. смрт Не враћа већ. удаљује
И смирен. (као да је то већ
Будућност) завршаваш ведрину да околмшто
Ка пламену одјекује секира
И глас све види
4. | - „ » Увек наћи лукавство за неред
За ту радост из које Простори оплемене дисање
Беху то враћања. 9
Из која модри и старији. Рашчистисмо путеве а очи мутние Понесмо у дубину
5.
Огрезну нам мисао слутњом Дуги су путеви као рала Рањавали нам ноге
Говор ће у сну (тако блиском расућивању)
Да тражи кључеве Да прихвата неизвесност као предах
Оцена једног раздобља |
Слободан Ж. Марковић: „КЊИЖЕВНИ ПОКРЕТИ И ТОКОВИ ИЗМЕБУ ДВА СВЕТСКА РАТА“, „Обелиск“, Београд, 1971.
ЉУДИ СЕ, ОЛАКО одважују да суде о стварима које не знају. Такви „судови" о међуратној књижевности наталожили су се у виду нпајопречнијих легенди које би књижевна историја имала да преиспита. ч својој књизи, Марковић поткопава неке легенде о надреализму и социјалној литератури: он доказује да друштвени ангажман ове литературе није био диктат Од: ређене политике, него самоделатност нат редних стваралаца.
Представљајући један момент критичког преоцењивања, то поткопавање подразумева органску сарадњу књижевне исто. рије са књижевном критиком. Отуда, Марковићеви описи чињеница импликују одтоварајуће вредносне судове, — које отежава сам предмет просуђивања. У овај предмет улази и надреализам који се тешко подаје класичној естетској оцени, пошто је тежио да надвиси чисто естетску сферу: Марковић констатује да су надреалисти стремили прожимању науке и поезије.
У овом свом делу, аутор је приказао не само надреализам и социјалну литературу већ м експресионизам. Он је предложио да се овим последњим термином замени уобичајени термин „модернизам". Али, нама се чини да би то била замена целине једним њеним делом. Тачније говорећи, модерна књижевност између два рата и није била хомогена целина. Попут Пола Валерија, сам Марковић је сматра коегзистенцијом најсупротнијих „покрета и токова": После читања _ Марковићеве књиге, још увек се осећа потреба за прецизнијом дефиницијом књижевне групе, струје и покрета. Изгледа, исто тако, да је аутор морао развити одређенији теоријски концепт Антературе, будући да је историјско раздобље модернизма довело у питање специфичну природу уметности,
Ма шта се могло замерити Марковићевој књизи, она ипак проширује и коригује наша сазнања о међуратној литератури, | посебно пак о експресионизму и дечијој књижевности. Њен писац је на провереном историјском сазнању утемељио аде кватно критичко вредновање, које, не ретко, иде до ревизије појединих устаљених судова. Тако, кад је реч о београдском надреализму, монографија Ханифе Капиџић"Османагић пружа обилнију и сређенију информацију, али Марковићева књига даје објективнију критичку опену, коју обухвата закључак да је Вучова, Дединчева и Давичова поезија превазишла надреалистичку поетику. На тај начин, иста књига помаже читаоцу да се приближи поузданијем, зналачком суду о нашој литерату. ри између два светска рата.
Ралојица Таутовић
СУТАТ