Književne novine

САВЕСТ НА ИСПИТУ

Наставак са 1. стране

дивидуална свест је основни покретач и једина гаранција у људским акцијама, томе шта је морално или неморално не би требало, у крајњој линији, препуштати право да одлучује било која друштвена институција: У историји се врло често дешавало да су институције биле у неспора-

зуму са многим моралним поступ-

цима и носиоцима моралних назела, штитећи при том само оно што је конвенирало њиховим етичким нормама, проистеклим из њихових интереса, начина владавине, личне и друштвене нарави. Живот је показао да је људска свест, ако је никла из здравот осећања слободе и људског права на једнакост, највиши судац у свему. Јер и онда када се институцијама чини да су наметнуле своје норме, и кад се често, под притиском, свет управља по њима, ипак свест остаје интимни регулатор духовне егзистенције човекове и она се, макар и не деловала опипљиво, слободно понаша у свом невидљивом простору. _ Друштвене институције могу бити (често и јесу) активне на начин који подстиче развијање „индивидуалне свести, али оне морају бити организоване тако да представљају спонтан, природан, заиста неопходан механизам који израста из збира воље, стремљења и интереса појединаца. Само онда кад појединац у институцији види жариште у које његова воља долази као струја која у колективном _ динаму, опет, слободно се мењајући али це изневеравајући своја својства, лобија већи напон, дејство те институције не искривљује индивидуалну свест појединца и њене реке. Сами смо, и то врло често, у таквом институционализованом контексту, покушавали да остваримо утицај на нека кретања у друштву, на постизање одређеног циља и увек смо осећали сопствену сигурност и спокојство кад смо одлучивали у складу са својом — сопственом савешћу и кад нисмо трпели нежељени притисак на њу. Људско деловање мора у првом реду бити прожето и покретано снажним импулсом властите свести, јер велики и историјски чин се остварује само онда кад дело представља скуп такве људске индивидуалне свести.

М данашњем времену, кад смо сведоци догађаја који данас или сушра) могу да задру и задиру у нашу егзистенцију и нашу судбину, морамо, свако за себе, утврдити да ли чинимо оно што је део нашег властитог сазнања,

'" императив наше властите свести и савести. Они који жртвују своју свест брзо се препуштају манипулисању. Човечанство се налази на раскрсници кад мора да бира између живота који ће бити испуњен толеранцијом и међусобним хуманим помагањем и пута на којем ће деловати и управљати људским поступцима закон силе. Човека морамо васпитавати да тако делује не зато што је тако речено, наређено, већ зато што осећа да је то заиста нужно и да друкчије не може поступати. .

Морална свест је у многим

људским институцијама отказала, па често и у Уједињеним нација-

ма, баш због недовољног прити-.

ска индивидуалне људске свести на понашање тим институција, баш зато што су појединци У њима пренебрегли захтеве и мишљења других или их тумаче у искривљеном светлу.

Рат у Вијетнаму се продужава управо због недовољнот активирања појединачне људске свести, због равнодушности коју она показује пред телевизијским екранима, над страницама новина, због отупелости и коначне резигнације у којој се наслућује уверење да је све у рукама виших сила. '

Хоће ли нам се то осветити једнога дана2

Питам се то због тога што се многи ратови данас воде и употребе · напалм-бомби, ракета, отровних гасова итд. Свуда у свету расте напетост условљена неравномерним коришћењем материјалних добара, амбис између развијених и неразвијених земаља се продубљује, себичност моћних и богатих расте, свету прети демографска · експлозија, земља, шуме, воде, сви простори постају све загађенији и пуни отрова. Ни један од ових проблема не може се а здраве моралне оријентације, Рационалистички планери су пре првог светског рата предсказивали сасвим хрукчију слику света наших дана. Јаш у рату слушали смо Ру: жичасте приче о томе како ћемо сви јести златним кашикама. Много шта је изневерено Од тих предсказивања и обећања. Многи народи који су трпели колонијално ропство, после крвавих ратова и револуција ослободили су се туђинске власти, али нем

_ КЊИЖЕВНЕНОВННЕ о

неравноправности и неједнакости у сферама економског, техничког и културног _ развоја. — Стојимо пред стравичном чињеницом да три четвртине човечанства у овом или оном облику трпе глад или оскудицу која угрожава његово здравље и у ствари су искључене из политичког и културног деловања. Ко је разуман и мисли о својој будућности мора се упитати шта ће представљати та милијардита маса у догледном времену. Ко може сагледати њено понашање2 Ко може да нам гарантује да ће она у оваквим условима моћи да се понаша мирољубиво Зар се не може претпоставити да она неће ни хтети, чак ако се и почну остваривати услови за њен хармоничан развој, да се понаша нормално ако предуго буде чекала у понижењу да јој се удели милост и помоћ» Зар се сме допустити, из психолошких и моралних разлога, да се тој огромној маси човечанства“ пружа помоћ у тренутку кад она запрети својим агоном који може да је одведе у општи разврат, дакле У тренутку кад сама осети да то чинимо из страха од ње2 Ако бапимо потлејд на многе догађаје широм Азије и Африке визија наше будућности нам се показује доста мрамном, без обзира на разне умирујуће изјаве високих државника.

Чини се умесним питање: није ли крајње време да се свим цивилизацијским и техничким средствима убрза рад на елиминисању таквих Чудовишних диспропор ција у свету, такве социјалне и сваке друге неравноправности2 Сведоци смо, на жалост, да сеи у земљама где се то не би морало очекивати јављају веома нездраве, неморалне појаве које људски живот лишавају истинских идеала и човекову наду бацају у жвало неразумевања, похлепности, насиља, криминала и корупције. ћко ове појаве све више цветају у Европи и у културним и демократским државама, што се може унда очекивати у земљама које ни су у стању да остваре ширу друштвену контролу2

Речи мирољубива коегзистенци ја израсле су на принципу једне хумане политике. Питање је, међу тим, како ко схвата смисао те политике. Кад је по среди судбина човечанства и природан захтев сваког народа да о својој одлучује самостално, што не значи и изоловано од интереса и захтева осталог човечанства, а у првом реду својих најближих суседа, онда се ствари не смеју постављати тако да понашање људи зависи са мо од симпатија, од ове или оне политичке концепције или програма. Нужна је толеранција сваког система који почива на вољи и интересима одређеног народа, све док се тај народ не двоуми да ли ће ићи путем културе, поштења, људскости и поштовања слободе и независности других. Врло се осетљиво намеће питање шта треба радити да би се угрожени народи Азије и Африке сутра нашли на страни наших _ стварних пријатеља. Ратовима у Вијетнаму и на Блиском истоку ми можемо само развијати националну и расну мржњу и остварити непремостиве зидове између народа.

Морамо схватити да је у Вијетнаму данас и део наше властите судбине. Мада је та земља веома далеко, опекотине на њој су и на нашем властитом телу. Тамо се решава судбина човечанства, тамо је питање људског морала у пајвећој кризи. Сами смо се не тако давно налазили у ситуацији

У ОВОМ БРОЈУ ВИЊЕТЕ МИЛОША МАКСИМОВИЋА

кад нам је била потребна било каква помоћ у борби против барбарства и насиља сваке врсте. Битка за Људско достојанство на ставља се сваког дана, у сваком

·_ крају света, у сваком друштву и

систему.

Ко нам може гарантовати да сутра неће поново доћиу некојев оопској земљи до ситуације сличне оној у Шпанији из 1937. године» Шпански грађански рат је показао да борба против насиља окупља људе свих раса, народности, политичких уверења и вероисповести, али исто тако указује на опасност од равнодушности људске свести, Конфликт у Вијетнаму такође показује да такви ратни и други сукоби данас у све ту нису и не могу бити ван одговорности читавог човечанства, ван његове свести. Тамо та свест полаже свој најтежи испит.

Драгутин Вујановић

ВРИЈЕМЕ | „ВЕЛИКИХ“ РОМАНА

Наставак са 1. стране

против, чистокрвни психолошкопоетски _ реалистички — поступак лишен свих нововјеких модерпистичких иновација. Сижејно Црњанскијев роман је интернационалан у најбољем значењу те ријечи, Босићев дубоко. нашки, О. ба су романа двотомна и. дома-. шују (или чак премашују) 800 страница текста.

Човјек се пита чиме у овом нечиталачком времену оба ова романа вежу пажњу _ читалаца; На први поглед дјелује застрашујуће и одбојно њихов обим, Али и литерарна озбиљност. Па ипак, оба романа се, упркос очигледној гломазности, лако читају, имају нешто привлачно, сутестивно. Не заборавимо да за читање, пажљиво, концентрисано, са уживљавањем и уживањем, ваља имати времена на располагању, а баш времена је проклето мало. Овај наш свакодневни изнурујући живот, у сталној трци и бесмисленој _ јурњави, истрзан, исјецкан, распарчан, напрегнут и напоран, човјеку оставља све мање могућности за мирну дугочасовну лектиру, за континуитет у лектири који је за овакве текстове насушан. Осим тога, сви смо

«= а = = –––––—т—т-т>и_

растргани између више подједнако занимљивих интереса, Занемаримо дневни посао м остале оба“ везе, Хоћемо да погледамо нешто занимљиво на телевизији, обавезно прелистамо и дневне новине, и неке недељне ревије разних жанрова, желимо да завиримо у књижевне часописе којих има сва сила (из радозналости, навике, али и из страсти), понекад се погледа и понеки филм, позоринена представа, оде на сликарску изложбу, итд. У сваком случају конкуренција је огромна, тешко је, и немогуће, на све стићи, а романи слични овима заиста ИЗИскују и много слободног, доконог времена, кога немамо, и доста концентрације, Па ипак, упркос свему, човјек увијек, кад хоће и кад му је преша, пронађе време на за оно ето жели и воли. (10неко књигу остави на страну да би је на миру прочитао на ГОДИшњем одмору, али се често до тоди да га баш то превари, а не прочитаних књига се нагомила.) Нека дјела улазе у жижу јавног интересовања путем појачаног публицитета, па човјек осјећа тогово као неку принудну обавезу да их прочита. Но ипак се нешто мора подударити;: привлачност Ајела које читате, које вас нука да та не испуштате' из руке, и кад заборављате на његов обим, и ваша добра воља, наравно. Онда је пола посла свршено.

Роман Црњанског, иако шири извјесну му безнадност у сво. јој дубини, као штиво је лак, забаван, читљив, и осваја вас напречац, снуби, Убрзо се саживите са перипетијама јунака овог дАје ла, са судбином руског царског официра-емигранта _ Рјепнина, са његовим _резоновањем о свијету, поглавито о Лондону и његовим житељима, почињете да тај мнотољудни _мравињак осјећате на начин како га осјећа књаз, као тјескобу која вас дави, мрцвари, која вам прекраћује дах. У улози сте тог човјека с којим дијелите расположења. Његова аверзија је и ваша. Равнодушност тог свијета вас притиска попут море. Усамљености нема лијека. И ваш сопствени живот, под лупом те лектире, почиње да вам изгледа бесмислен. Модерни многомилионски Вавилон постаје мрска реалност али и симбол наше пивилизације. Рекло би се чак да је овај роман портрет не толико личности него града и цивилизације коју такав град оличава и озва ничава. Стога није нимало чудно ни неприлично што је Црњански баш тако насловио свој роман како! га је насловио, као „Роман о Лондону“. Тај град је чудовиште, монструм, израслина. Писац је пластично, понекад коверично, ноншалантно, својим већ познатим поетским стилом, уз стално ритмичко измјењивање и градирање појединих стилских пасажа и варијација, 'успјевао да спаја два плана, интимни, Рјепнинов, и онај други, битнији, о Лондону, тако да је овај други постепено постајао основни, суштински,

Црњанскијев роман је интернационалан, али не козмополитски у помодном смислу ријечи, не снобовски. Интернационалан сижејно, просторно, ликовима јуна ка. Он је то и нечим битнијим: духом који из њега провејава, духом једног свијета Европе који је изгледа заувијек минуо овом нашом планетом. Дешава се временски у годинама _ непосредно иза друтог свјетског рата, са сталним ретроспекцијама. Свијет овдје није само симбол и само за-

У АЛЕЈИ ВЕЛИКАНА

МУ (Пу И

А

вичај, дакле локалан, нето заиста позорница историје и реалности најдословнијем смислу ријечи, реалности без граница. У тој реалности човјек је истовремено код куће, али и изгнаник, на про. путовању, духовно странац, дУховно заточеник прошлости, својих сања м надања, илузија које су некад јаче Од текуће стварности, Књаз Рјепнин као да понекад лебди у тим просторима, њетов дух стално емигрира У проштлост, у минуло, коме је он тако руски, тако славенски болећиво и сентиментално одан и привржен. Он не припада том свијету лаког живота, брзих површних забава и турнира, свијету култа новца, трговине, _купње, продаје, потрошње, он је до иста Рус. Његов стварни духовни коријен је Русија, не. Европа ко. ју је прокрстарио на својим потуцањима са женом. Сад је расељено лице, дошао је у Енглеску заједно са Пољацима у вријеме кад је Енглеској било тешко под њемачким _ фаџу-бомбама. Тавори. Ради као кларк (писар) у неком; пципеларском подруму. Али све је то само тренутак, његов живот је на поледици, на стрмини. До тратичног финала. Једино се дух овог аристократе отима том поствареном свијету умивен благим сјећањем на дјетињство у селу Набрежњаји. Уједно то су и најпоетичније странице овог суровог дневника о свијету који пропада.

Овај роман је и студија модерне послијератне Енглеске, осматрачница и опсервација менталитета тог свијета који је нама тако много стран, наравно виђен очима странца који се није могао сродити и акомодирати са њим, искошено огледало, нимало пријатно за Енглезе. наравно. Писац, све да хоће или и неће, нема друтог избора: он га види са стране, иронијски, у његовој мутној несвијести, Као при буђењу. Големи дневник једног трагичног живота. Дневник понекад фељтонског окуса. Нешто сивљег стила него што је онај распјевани из „Дневника о Чарнојевићу“ или „Сеоба", тврбет, крућег, што му је у извјесном смислу драж, никако минус, а условљен је граБом којом се бави. Фатално, суд бински Црњански остаје и овим романом у свом кругу, и сам трагично спетљан својом — вјечном темом изгнанства, сеоба, раздиоба, одисеја, неостварених — снова, пропалих илузија, али та трагичност за писца је, ево, плодна, добродошла, оптимистичка, за разлику од оне коју је морао да проживи његов фатални јунак Рјепнин, који би можда могао бити и неки. Дон Кихот једнако каоги модернизовани стари _ Исакович.

Ћосићев роман опет је, с друте стране, до жиља сасађен у нашу крваву историју, из које се тако мучно искобељавамо. Она нас ево прати као сјенка. Мучи. Опет васкрсава Босићево митско србијанско село Прерово из „Корена" са Катићима и Дачићима, које ни рат неће сјединити у љубави и мржњи, Ћосић је врло вјероватно имао на уму да овјековечи страдања и херојство српског народа у рату, то је стајало негдје у замисли као инспирација, али роман није никаква апотеоза ни апологија националног мита, он се отео и остварио као фреска, као мозаик људског стра. дања уопште, Животна и. умјетничка истина је надоградила могуће замисли, она их је поразила. Том свом народу, који умије да добија изгубљене битке и да прашта непријатељу након свих његових злодјела, писац није опростио ни забашурио ни једну једину, ни најбезначајнију ману. Дао је лице, али ми крваво, мрачно, апокалиптично наличје свих ратова, свих крвопролића, па и о них ослободилачких, Истина, постоје тренуци, постоје морања кад нема другог избора до прихватнти изазов, кад нема трећег но пружити отпор сили макар он био и узалудан, али то, ти високи циљеви, те идеје, не оправдавају сам чин крвопролића. Он је такав какав већ јесте и ту се ништа не може измјенити, Главни јунак ове романескне епопеје и нехотиме је не толико анонимни на: род него војвода Мишић, тај нашки Кутузов, Његов портрет је дат изванредно. Он је оличење народске постојаности, мудрости. Човјек од комада. Човјек као срча.

Босићев роман има мјестимичних неравнина. Писан је страсно, полетно. Роман о првом свјетском рату код нас, уз „Дан шести" Растка Петровића, иде у ред дјела о рату којих нема много ни у свјетској литератури. Рађен панорамично, на епској подлози, ом изводи на сцену многобројне јунаке, многобројне гласове, као свједоке сложености свих људ: ских подвига, напора. И контро. верзности, Изукрштаности.

Све у свему, два романа, два поступка, два угла из којих покушавамо да докучимо што више истине о свијету у којем живи. мо, којем припадамо, којем смо припадали, Дакле, вријеме рома на траје ни. парадоксално, ВРИје ме „великих“, гломазних романа!

Ристо Трифковић _

уживања, .