Književne novine

ЕСЕЈ

Књижевно дело сака Самоковли је

„једно уметничко дело сазрева временом чинећи да сазревају његови поштоваоци м сазревајући кроз њих.“ (Марсел Пруст)

ИСАК САМОКОВЛИЈА: ретко и срећно остварено јединство човека и уметника! Снажан и особен таленат, истинити свеДок времена и трагедије свога народа у ковитлацу једног драстичног историјског тренутка и тихи борац за интегралну и конкретну хуманост у њиховом најплеменитијем виду! Талентовани значајни приповедач, чијп је стваралачки пут обележен радозналим трагањима и у неколико других области: у драми, поезији и књижевно-уметничкој публицистици, он припада оној стваралачкој плејади ратне генерације којој је било суђено да се прекали и духовно формира у искушењу великог светског рата им, управо због тога, заснује један нови хуманизам.

Попут Прежихова Воранца, како је за словеначког писца лепо рекао Јосип Видмар, и Самоковлија је имао два уметничка рођења. Почени у омладинском часопису „Зора“ још 1910. године, па онда поратних година у „Јеврејском животу“ и „Жидовској свијести“ били су исувише блед наговештај талента, више пробе пера и израз друштвеног ангажовања _ једног културног Јеврејина у својој локалној средини, а његово право уметничко рођење догодило се објављивањем _ „Рафине авлије“ у „Српском књижевном гласнику“ 1927. тодине., Од тада југословенска књижевна јавност зна за ново књижевно име, за један' свежи и аутентични уметнички глас. Од тада готово три деценије „дубоко човечни и хармонични Исак Самоковлија“ (Иво Андрић) обликовао је у свом приповедачком опусу један занимљив, нов и безмало дотле непознат свет у нашој литератури — свет јеврејске сефардске сиротиње у Босни, с хуманим саосећањем и уметничком видовитошћу откривајући у њему драгоцене и трајне „људске свјетлости“. Самоникли и снажни Самоковлијин приповедачки таленат обрадом јеврејске сефардске проблематике, тематски новог подручја у нашој књижевности, заиста је рељефно и сугестивно допунио „психо„лошки, уметнички и фолклорни _ мозаик Босне“. Зрачећи чар садржајне и формалне новине, тај „први југословенски књижевник који стипта уметничку сонду У "неистражене дубине јеврејске душе“ (Јо. ивавКршић) постао је, мада не једино тим, "још за живота класик наше литературе.

Кршић, један од првих Самоковлијиних критичара, осетио је већ по првој збирци његових приповедака („Од пролећа до пролећа“, Сарајево, 1929) да се Самоковлија „развија у приповедача дубоке концепције“. Његов каснији књижевни развитак потврдио је ову прогнозу врсног критичара. По оцени критике и по пријему у широј публици овај писац је већ првом својом књигом стао у почасни ред приповедача Босне, који су се јавили „са страна замагљених“ и високо уздигли младу _ босанскохерцеговачку уметничку прозу, Ол приповедача његове генерације, изузимајући у сваком погледу изузетног Иву Андрића, нема, изгледа, самониклије, занимљивије и снажније стваралачке индивидуалности, нема особенијег, чистијег и искренијег поетског гласа од Самоковлијиног, иако га неки од њих надмашују савршенијом уметничком формом, понеком истакнутијом _ литерарном компонентом или обимом стварања. Дубоко духовно сробен са средином из које је поникао, а то није била само јеврејска сефардска. етничка група већ и онај сложени и слојеви ти „мозаик Босне“, који помиње Кршић, 0 дарен сензибилношћу и радозналошћу правог уметника, савестан и одтоворан, с гатим животним и професионалним иску. ством, Самоковлија је имао све нужне предуслове да то постане, Самоковлијина уметничка реч и порука драгоцен су бег принос богатству наше књижевности због своје изузетне самосвојности, готово апарт ности у неким њиховим видовима.

Фундаментални вид његовог дела 7 јеврејска сефардска тематика указује у посебном светлу и потенцираном значе у услед трагичне судбине југословенских 5. вреја у другом светском рату, У у летов кој драми савременог човечанства.

једног некролога Самоковлији — »ртае писац — мртви јунаци — сажето Г: та но је окарактерисао трагику писца ; говог света, готово апсолутну затвореност његовог дела, због чега оно добија запе ну и изузетан значај, јер остаје као тр јни споменик једне насилно МЕР МА. ске средине и животног облика Кој 1 5 уметнички изразито У њему фикенр НИ, Тако је уметничко дело Исака ле лије постало синоним постојања и Јр у ног стралања југословенских евреј – посебно, босанских сефарда.

Значај Самоковлијиног књижевног дела У југословенској култури, МИТЕ јао црпљује се његовом вредношћу У хронике и аутентичног документа о животу и стралању босанских сефарда, као ни његовим истакнутим местом у регионалним _ оквирима босанскохерцетоваче књижевности, Као и свако истинско вреАНО уметничко дело, оно надраста своје уже тематске и регионалне оквире, јер озражава једну оригиналну _ уметничку визију света и дубински продор у вечно загонетну истину о човеку и животу, а нарасло је на нашем тау п узајамно с

КЊИЖЕВНЕ НОВИНУ 5

њим обогаћено у његовим битним релацијама с нашом културом и судбином.

2. „Тихо и радосно моје дјетињство је одлучујуће“. (Исак Самоковлија)

Уметник је најдубљим спонама повезан са социјалним тлом из којега је поникао. Историјска, социјална, класна и културна одређења до извесног степена доприносе формирању психолошке, етичке и фило. зофске компоненте уметничког дела, нудећи уметнику као задатак и изазов оОд> ређену грађу и проблематику и усмеравајући отпорима или подстицајима укупну тенденцију дела или поруку. Естетски феномен, свакако, није механички збир ових компонената, нити њихова проста функција, али оне, свакако, делују као опште одреднице оног света фикција које чине уметничко дело и које привидно могу изгледати као Будљива игра талента. Но, кад се о овом говори и уопштено, морају се нагласити и велике разлике међу уметницима и њиховим уметничким световима у мери и начину на који они испољавају своју стваралачку слободу у опсегу једне неуловљиве трансцендентне границе која никад није прецизно дата. Та одређења, присутна у сваном уметничком делу, могу бити трансформирана на најразличитије начине, Од ових дубоких корена властитог бића уметник се не може ослободити као што ни човек не може изаћи из властите коже. И, управо, што је друштве но-културна основа уметничког дела б6огатија и хомогеџија, а веза уметника с њом непосреднија и дубља, уметник и његово дело су утоћико значајнији.

На јеврејском сефардском тлу, из ње товог примарног расног и етичког корена, набујале су у Самоковлијином делу и младице накалемљене с нашег босанског, балканског и словенског поднебља. – „Тесто које су пред нама закувале срећне Само. ковлијине руке — пише одушевљени Кршић — расте и мирише хлебом. Тај хлеб је потквашен јеврејским духом, мистичним и виталистичким, али брашно је словенско, од белицехтшпенице што је расла негде код Горажда или на Сарајевском пољу“. По Кршићу, дакле, већ у принципу су неприхватљиве екстремне оцене критике у којима се претерано наглашава „јеврејска душа Исака Самоковлије“ или,

супротно овом, негира се готово ма какво |

присуство јеврејског духовног комплекса у Самоковлијином делу.

Историја балканских Јевреја је, углавном, историја страдања, слична оној коју су проживела њихова једнокрвна и једноверна браћа насељена по другим земљама Европе. Положај штанских сефарда на Балкану био је чак знатно тежи, јер су У условима заосталости и сталних политичких и националних оукоба и промена постојале знатно мање могућности национал не им економске сигурности досељеника. Сефарди су досељени на Балкан у шеснаестом веку, пошто их је антисемитска хајка инквизиције протерала из Шпаније, њи хове друге домовине. Они су се у мањим групама инфилтрирали највише у важнијим центрима и мањим градовима балканских земаља, доносећи собом као једини пртљаг елементе древне традиције; „Законе“ строгих верских и етичких норми, али и овој придодату шпанску традицију — фолклорне арабеске живих боја Југа; два језика — скамењени хебрејски на коме су написане свете књиге и „материнско-маћухински“ (Иво Андрић) шпански језик свакодневне комуникације. По традицији и социјално-историјској нужди балкански Јевреји највише су се бавили трговином и занатима, а нарочито им је трговина омогућавала релативно сигурно економско уточиште и опстанак. Један део шпанских сефарда стигао јем до босанских градова и касаба да се, окружен далекобројнијим представницима три | туђе вере, неповерењем и понекад непријатељством, мучно и упорно бори за своју егзистенцију и прилагођава новом поднебЉу им често његовим свирепим условима.

Сарајево, Горажде на Дрини, Вишеград и друга места примила су ове дошљаке, који ће у несигурном и немирном животу забачене и заостале Босне бити најугроженији ОА СВИХ њених етничких и верских заједница, У условима такве „нужде и самоодбране“, прилагођавања уз делимичну асимилацију, добијала је и „јеврејска душа“ посебне и занимљиве облике свога рељефа. Научивши језик, Јевреји су у току четири века заједничког, иако и строго одвојеног, живота с осталим народима и етничким заједницама. у Босни попримили и нека обележја домаће словенске и муслиманске традиције и начина живота, али су и даље љубоморно чували старе традиције. Асимилација босанских Јевреја, колико год они били малобројни и колико год су били тешки услови њиховог одржања, никада није могла постати суштинска и потпуна. Они су строго чували своју индивилуалност, осећали глас своје крви као и своју страдалничку СУдбину, те су, уосталом као и Јевреји другде, испољили задивљујућу виталност и ду ховну кохеренцију. Босански Јеврејин је био стварно двоструко заробљен; социјалним положајем као малобројни дошљак и туиђин, али и словом неумољивих строгих „Закона“ и ауторитетом власти својих вер ских старешина.

Тако је формиран овај „специфични тип босанског Јеврејина“, који је уметни-

-чки рељефно оваплоћен у Самоковлији-

ној прози. Његови духовни и морални 2 трибути су, поред религиозног мистичног

бал виљвива

култа, отпорна виталност, душевна доброта и благост, готово фаталистичка помиреност са судбином и својеврсни стоицизам у трпљењу и патњи. Таква је, углавном, сиромашна јеврејска маса, која чини изразиту већину босанских Јевреја и која је основни предмет Самоковлијине уметпости, Социјална диференцијација формирана је и у јеврејској средини У Босни мањи богати слој, претежно трговачку буржоазију, али у бројно незнатној сразмери према „Јеврејима без новаца“. Већипа Јевреја није се могла отети незавид. ном економском и сопијалном положају помоћу урођеног виталног и практичног духа, већ је остала на најнижој социјалној лествици — од ситних трговаца и занатлија, који једва састављају крај с кралем, до бедних занимања носача и праља. Тај јеврејски пролетаријат, који је у Самоковлији добио свог песника и хроничара, и обогаћени Јевреји, поред заједничког етничког и културног фундамента, меБусобно су одељени класним разликама и представљају, према објективној Самоковлијиној уметничкој интерпретацији, готово два потпуно засебна света и два морала. М, заиста: „Св је Исак Самоковлија сагоревао у јединственом напору, трептао, заносио се до екстазе, узбуђивао сва чула, отварао све изворе душевности, да би свима око себе, свима читаоцима и нечитаоцима приближио велико откровење истине: Јевреји — то нису само банкари, штекуланти, гросисти, адвокати, лекари, материјално независни људи; — то су и носачи, надничари, ситни трговци и занатлије, периферијска сиротиња, понижени и увређени, тлачени и одбачени као и сви несрећни људи овога света. Не симболи новца. Просто: обични људи“. (Бошко Новаковић). '

„Живот није ни потпуно рђав, ни потпуно добар, ни потпуно ружан, ни потпуно леп; он је живот, живот, живот. Он је диван, смирен, благ, племенит, страшан, велико. душан, груб, ружан, леп, болан, радостан — он је све то и још много више. , .“ (Томас Вулф).

Самоковлијина уметничка порука је виталистичка и хуманистичка У интеграл ном смислу оба та појма, По њему је живот вредан да се живи и он дубоко осећа. и уме даровито да наслути, оживи и прикаже ону велику и тајанствену снагу и лепоту живота која је у атомима и органонима, што зрачи из свих његових, па и најбизарнијих и на изглед најбезначајнијих, испољавања. За њега вредан, осмишљен и драгоцен је сваки живот, а нарочито је то људски живот. Спајајући два екстрема: бедну, кржљаву и непотпуну љУдску егзистенцију и радост и виталност живота, с њиховом пуноћом и хармонијом, он оправдава живот као лепоту и смисао. Самоковлија је као мудри и ведри филозоф живота открио елементарну и велику истину да су све лепоте и вредности у њему, животу. У манифестацијама виталности он, заправо, остварује највише своје домете. И уметничка средства код ње га изражавају овако усмерену једну Уну. трашњу уметничку сврху. М снажно израженој виталности, отпорности и адекватној хуманистичкој етици, које су и специфичне црте јеврејског народног бића и духа, Самоховлија је изразио и личну филозофију живота. Здрави и једноставни природни патријархални живот, изгледа, његов је идеал и инспирација, према че му је самерљиво и све остало у његовом делу.

Самоковлија није један од оних великих визионара који обухватају све манифестације друштвеног живота и увлаче се у све његове поре, чије уметничке панораме дају утисак свеобухватне стварности, Он није одразио у свом делу ширу друштвену базу и њене законитости, већ се специјализовао за одређену УЖИ, област. Тематски — то је средина јеврејске сиротиње у Босни, а у специфичном уметничком смислу често нетипични и бизарни ликови и ситуације. Друштвени живот у време његовог стварања био је крцат противречностима и новим кретањима, која су локазивала тенденције будућих промена. Мада су у његовом делу истакнуте класне супротности, то је ипак учињено периферијски п фрагментарно. У њему није до. вољно изражена динамика друштвенот кретања, ни прави амбијент класне бор бе. Неки знаци о сазнању властитог по ложаја и појаве беспомоћног протеста

(као у приповеци „Јеврејин који се суботом не моли богу“), или буђења поноса и достојанства „малог човека“ („Носач Самуед“), не одражавају ни изблиза заоштре ност класних односа и динамику класне борбе. Зато његова уметничка визија јеврејства нема значај типичније слике шире друштвене основе. Она вероватно није довољно типична ни за своју ужу друштвену средину. Писац, дакле, није остварио типичну слику друштва и времена, већ само у једном периферијском, али ипак карактеристичном пресеку, Резултате његовог стваралачког напора морамо ценити по оном што они јесу, а не по оном што нису. Нису у његовом делу довољно истак нути ни шира друштвена позадина и амбијент, а, посебно, односи Јевреја са осталим народним заједницама. Понегде, као у „Плавој Јеврејки“, писац се тек дотакне ових тема, повуче линије раздвајања или спајања, а никако није настојао да зађе у сложеност тога односа. Истакао је тек солидарност сиромашних, без обзир: на веру и расу. Њих је гледао и сликао с подједнаким симпатијама.

То што Самоковлија не даје ширу позадину своје уметничке слике сефардског јеврејства у Босни као да симболизује њетову стварну изолованост. То је живот као на броду што је насукан на далекој пучини, чији путници су претрпели страх од проживљених тешких бура и укочени, окамењени у неком летаргичном сну сањају копно што је далеко од њих. Страх, црни и тешки страх, прогоњених скитача је једно од наслеђа сефарда, а он делује кобним последицама. Он је изградио строгу гетовску затвореност, неповерење, снисходљивост и покорност, ропску везаност за традиције м фаталистичку помиреност са судбином, што су неке од карактеристи ка „јеврејске душе“. Али, он је развио и чудесну отпорност човека који се „сродио с јадом и чемером“ и стоички мирно подноси латње. Њега није обезличила патња, која је, ипак, увек присутна у оним погледима из којих се „точи радост“. Човек нађе привременог одушка, зачас се растерети и смири у некој илузији што затрепери слабом радошћу у његовом срцу. Довољна је игра светлости кроз прозор бедне радионице Рафаела Мачора да у њему разгори слатка маштања о будућем срећном животу са девојком коју потајно воли, Хајмачо живи још за своју једину ри6у. Али, ретко, врло ретко, Јеврејину патнику се развесели срце. Ту у јеврејским домовима је највише „неоглашених крикова“, бола што тиња, беде што нагриза као што црв нагриза јабуку у поетском симболу којим је иктонирана Самоковлијина „Ханка“. МИ човеков живот се гаси заједно са својом последњом радошћу, као бедног Хајмаче коме је цркла риба. Кад нема више ништа што би загрејало душу и оживело слабу наду, кад будућност зјапи као црна непрозирна празнина, онда људски живот нема никаквог смисла и смрт долази као „деџ5 еј; таласа“ људске тратедије. Самоковлија није тенденциозан писаџ ни моралиста у ужем значењу речи. Окренут је суштинама живота и често успева да их уметнички објективира, а суштине су увек комплексне, Хуманиста и виталиста, песник људске патње и радости, осећао је живот у свим његовим суптилним испољавањима. Зато су идејно-естетске основе његовог дела несводљиве на једну, према којој би уметник моделирао свој уметнички свет, чак, можда, ни на неколико од њих. Ипак, могу се уочити и из двојити одређене моралне и социјалне тенденције имплициране у делу. Ствар је пишчевог талента да се оне учине не невидљивим, али, свакако, ненаметљивим. Ако писац постиже усклађивање тенденције и животности приказивања, ако зна да оствари уметничку меру, он није хладан и незаинтересован посматрач живота. Његови морални и социјални ставови су видни и јасни, јер недвосмислено и одреБено стоји на страни угњетених и понижених. Они су, управо, органски уткани У његову визију и у све њене елементе.

Мако широким епским сликама и обухватним панорамским снимцима не одражава своју епоху, Самоковлијино стваралаштво је на једном донекле периферијском, али не мање карактеристичном, месту продор и уметнички снимак укупне друштвене стварности савремене – епохе. Оно је, према томе, у суштини реалистичко дело једног неоспорног и снажног талента. Самоковлијини етички, социјални и естетички назори афирмишу живот и моралну лепоту човека. Њихов хумани садржај и усмереност противу отуђења човека и апсурдности нечовечне социјалне поделе у друштву имају смисао им значај револта за људском слободом и срећом. У његовој уметничкој визији разоткрива се, све јасније и снажније, сав несклад у АРуштву социјалне неправде, између у њему формираних и оштро изражених екстремних потенција: између оног што јесте и оног што би требало и могло да буде; сав понор између гладних, понижених и племенитих и, на другој страни, егоистичких, асоцијалних и моћних. Зато је Самоковлијино дело веома актуелно у социјалном по тледу, данас као и у тренутку његове појаве. (Из веће студије)

Димитрије л. Матановић