Književne novine

АНКЕТА „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА“

КОВА И СТАРА ПРОЗА «у

ЗА ПАУРАЛИЗАМ ТЕНДЕНЦИЈА

АКО ОСТАВИМО по страни неколико полемичких акцената који су се појавили У анкети, и око ње, и покушамо да проблем односа старе и нове прозе вратимо на почетак анкете, на питања која је редакција „Књижевних новина“ поставила низу натих савремених прозних писаца свих генерација, утврдићемо да су питања покушала да иницирају разговор у три правца. Прва група питања везана је за проблем континунтета наше савремене прозе, за евентуални дисконтинуитет који је донијела нова проза, Анкетирани су позвани да именују, или објасне, шта је заправо тоново што у нашу прозу џносе млађи прозаисти ако, по мишљењу анкетираних, заиста доносе нешто ново. Друга група питања покушала је да наведе анкетиране на размишљање о томе који би назив најбоље одговарао, теоријски узев, настојањима унутар савремене прозе, чији су носиоци млађи прозаисти, настојањима која већ, неоправдано или не, носе етикету „нова проза“, И, на крају, трећа група питања је имала намјеру да иницира разговор о односу прозног поступка и вриједности дјела, о могућности Ововременије проџјене прозног дјела, неовисно од естетичких прерогатива и намјера аутора. Другим ријечима, питања су покретала питање односа прозног поступка ми отште вриједности дјела.

Одговарајући на прво питање млади прозамст Иван Ивановић је недвосмислено прихватио мишљење да су континуитети у нашој прози поремећени. „По мом осећању ствари — каже Ивановић — континунтет је пореметила стара проза јер је одбацила националну традицију и везала се за европске писце, као што су Кафка, Ками, Сартр, често их схематски и неспретно преносећи на наше тле, Временом се овај европски рудник испразнио, а живот је бујао и писце гурао у други план. Тако су нови писци морали да траже нове просторе, нове теме, да се врате животу. А то је довело до рехабилитације критичког реализма, односно до настављања националне традиције. Место које је доскора код наших прозаиста заузимао Каф. ка сада припада Бори Станковићу“. Несумњиво, овакав начин мишљења није само карактеристичан за Ивановића већ за

| низ млађих прозаиста иако, истини за вољу, сви они покушавају да се ослободе

термина „критички реализам“ већ и због тога што је он, у нашој литератури послије другог свјетског рата, а и прије њега у извјесних критичара, био синоним за покушај инаугурације „социјалистичког реализма“. Код Ивановића, очигледно, тај је термин ослобођен тога значења и означава покушај везивања прозних искустава тзв. „нове прозе“ за она настојања која су позната у нашој литератури прије првог свјетског рата,

Ерих Кош, међутим, управо у том проблему „тражења нових простора и нових тема“ у нових прозаиста види пуку помодност и не помишљајући да ту појаву доведе у везу са традицијом, а још мање са нашом националном „реалистичком“ традицијом: „Пруби натурализам у изразу тврди Кош — опседнутост примитивним и рудиментарним, злочином, насиљем и 'онататорством' људи са дна, каои наглашена. антиинтелектуалност с којом неке млађе колеге као с новом робом парадирају на нашој књижевној пијаци, по моме су осећању добрим делом протест и, рекао бих у извесној мери чак и легитимна реакција. на пренатлашени интелектуализам, демонстрирану књижевну и општу ерудицију једне групе писаца београдског круга, као и на књижевну анемичност њихових 'екстемпоралних им екстериторијалних жхњи-– жевних ткања. Свако се служи оним чиме уме и чиме може, и док су поменути млађи градски и грађански писци махом писали 'из мозга, пошто су им животна сазнања остала углавном ограничена на њихову непосредну околину, ови друти, о којима је реч у вашој анкети, опредалили су се за неоплемењене чињенице живота и 'стварносну литературу пошто им недостаје моћ интелектуалне процене и синтезе, па је тако у осцилацијама наше књижевне моде клатно отишло на друту страну“.

Занимљиво је, дакако, да и Иванавић и Кош, мада у крајњој оцјени потпуно различити, могућност настанка нове прозе виде у реакцији на прозне иновације које је унијела у нашу литературу претходна генерација писаца. Александар Тишма, ме. ђутим, везује „нову прозу“ за „реалисте“ послијератних година, за Коша и Лалића, им за гротескну литературу Миодрага Булатовића. Он покушава да етикету „нова. проза“ припшше критичарима сматрајући да се ту ради о писцима „истог хтења“ који се не могу свести под заједничку капу: „Они су производ“ једног истог хтења, али су им осећајни фондови и средства измажавања врло различити. Неки се служе описним приповедањем, неки монта-

КЊИМЕВНЕНОВИНЕ 4

жом слика,

сељачког, или лијског те МИШ Се то свиђа: значи да су самосвојни“. Слично мишљење заступа и Ристо Трифковић; „Акцентована грубост, вулгарност те прозе, натурализам (понешто модернизован) нису баш случајни. Она је у најмању руку изазвана оним што је затекла“,

Очигледно, узроци за естетичку оријентацију „нове прозе“, како показује анкета, нису искључиво „у домену стварности“, или пак к а наше „реалистичке књижевности“, већ су итекако и у генерацијској амбицији да се токови прозног израза скрену са опредељења која су изабрали претходници.

Већ и због тога, због потпуно различитих тумачења основних опредјељења и полазних позиција, одговори на друго питање наше анкете били су, код анкетираних, недовољно одређени. су, мање-више, подразумијевали мањкавост термина „нова проза“ али нису предлагали нове термине задовољавајући се олдредбеницама, које се заснивају на појмовима реализам или натурализам,

. Дратослав Михаиловић, писац чије се дјело узима најчешће као аргумент и про м контра када је у питању могућност кри-

тичарског заснивања „нове прозе“, види

основу проблема на друтој страни. Наиме, Михаиловић садашњу ситуацију наше прозе тумачи као ситуацију стваралачког успона у различитим оријентацијама: „Овакав срећан стицај околности — тврди Михаиловић — да у истом тренутку живи и ради релативно велики број талентованих људи врло различитих литерарних поступака омогућио је да у нашој прози, без обзира на повремене ексцесе и моде, дође до ослобађања од присила и наметања једног од токова као врхунаравног и јединоважећег и до остварења књижевног полиморфизма, литерарног плурализма, што од нестанка прозе двадесетих година у“ Совјетском Савезу представља тако рећи сан сваке социјалистичке књижевности“. Ту идеју плурализма као реалне и ваљане датости у нашој савременој литератури тумачио је већи број учесника анкете, Славко Лебедински, примјерице, сматра да тзв. „нова проза“ не би требало ни да покушава да се узима као аргумент за ниподаштавање резултата других оријентација као што ни појаве од управо обрнутог хтијења свједоче о непоштивању ваљаности плуралузма: „Плурализам као да не може да уђе и дође до речи, а да се одмах не устумарају страсти и заподене чарка међу ближњима...“ Још резолутнији став има Филип Давид: „Да ли су неки континуитети поремећени, или не, да ли нове тенерације прозаиста доносе нешто ново у тематици, структури, језику, ита, прерано је и немогуће судити, јер време, углавном, сваку пресуду ове врсте чини крајње необјективном и смешном. Осим тога, не верујем да постоје било какви утврђени критерији за доношење поузданих оцена и процена књижевних дела, као што, уосталом, никада нисам био наклоњен нити сам узимао озбиљно извлачење непостојећих граница између, рецимо, 'реалистичке', 'фантастичне', 'есејистичке,, 'поетске' или не знам какве прозе.“

То изразито снажно неповјерење у критику изразио је посебно одговор на анкету који је написао Данило Киш, такођер један од писаца чије се дјело узима, са своје опште признате вриједности, као аргумент у расправама о нашој савременој прози, _ „Канонизација тзв. стварносне

прозе" или 'критичког реализма — каже Киш — од стране скоро целокупне наше критике јесте само обнављање старе прак-

БОРИСАВ СТАНКОВИЋ

се канонизације социјалистичког реализма: све'што није 'критички“ уз то „реализам“ (раније соп. реализам) јесте естетизам и декаденција и као такво 1итетно или бар достојно презрења".

Павле Угринов је упозорио на проширење појма реалности, што је тековина модерне умјетности, сматшајући да је Управо „апстрактна проза“ само једна реалистичка проза у њеном најдосљеднијем смислу. Он је своје разматџање заокружио тврањом да је „вредном жово дело само један неочекивани вид класичног. „Авантардно је, нужно, класична, или није авантардно. Нема разлике између авангардног и класичног. То су два назива за једну исту ствар у две њене различите мене (временске). Иста ствар се најпре назива авангардна, а, ускоро, класична.“

Покушавајући, дакле, да одреди темељне одредбенице у критељистици за опењивање плуралистичког тумачења наше савремене прозе Угринов је нашао, по својој мјери, универзални. кључ у јединству традиције и иновације; Тиме је, у анкети, најдиректније одговорено и на треће питање. ' мени

_У једноме се, изгледа, слажу сви учеоници анкете: да се тзв. „нова“ и тзв. „стара“ проза не само не искључују већ да се међусобно оботаНнују и у тематском проширењу, и у изражајном значењу, прозних простора. Највише неспоразума произлази, међутим, из терминолошке збрке, од етикетирања одређених појава на различите начине. По мишљењу једног, не малог, броја учесника анкете ту збрку условљава неприкладност мишљења наше критичке ријечи, конзервитивност наше критике. Она је одана критичким принципима који нису примјерени модерној умјетности. Други, пак, учесници анкете виде излаз из ћорсокака управо у шанси наше критике у оцјењивању, и процјењивању, дјела неовисно од њихова естетичкога предзнака и етикете. Опасност која стоји пред нашом литературом најупадљивија је по мишљењу већине у покушају да се канонизује један правац, једно опредјељење, једно могућно тумачење дјела и литературе, Очигледно плурализам остаје формула, по мишљењу мнотих, која ће омогућити несметан развој наше литературе, па, самим тим, и прозе, Из тог става произлази не само судбина наше литературе већ и културе уопштеСтав Данила Киша, исказан у анкети, може се, због тога, узети као најпрецизнија, одредбеница стога схватања: „Богатство, слобода и зрелост једне културе испољавају се управо у плурализму, као што се богатство једне романескне литературе ис. пољава у богатству романескних стварности и поступака, Све док се тај плурализам у критици и у литератури не постигне, све док се један поглед на свет и уметност буде проглашавао (свеједно да ли од критике или од администрације) ка-. нонским, дакле, јелиноважећим култура се неће домоћи своје елементарне слободе. У том смислу писати, ес еј пипс, различито, што ће рећи изван и упркос канонима и захтевима дана што их. диктирају владајуће групе (критика и ТЗВ: /политичке субкултуре, што је најчешће једно те исто), то значи борити се не само за слободу индивидуалног израза, за слободу израза уопште, нето борити се за моралну и политичку слободу једне културе.“

Ако се проблеми наше савремене прозе тумаче на овакав начин онда је свако инсистирање на „генерацијским“, „критичео-реалистичким“ или пак „новим“ и „старим“ подјелама недолично озбиљно

разговора. Зар не2 Вук Крњевић

Радослав Војводић

НЕКЕ СТВАРИ У ЖИВОТУ

Живе воде времена, почињем да схватам, дан је, лист, ружа недеље, смех.

Небо или ја: лепа лећа коња. и Можда ући У жубор, безнадежно Је и Нерањивост ваздуха црта укус пра 5 моја неостварена слика у души је. Џамтим дисање опсенара У житу,

моју побуну, моју веселост, море.

Још увек ја нисам започео рат,

мој говор је под сном обавијен. Пут је дугачак, пламењем покренут.

Ја више нећу да се правим важан

како у реч Смрт не верујем.

Гле, плавуша обнажена је у врту,

као сунчева енергија У љубичастоме. Ох, нову бих брескву одмах загризао, али како савладати пустош и ноћ»

Рећи ћу, осмехујући се, наравно,

имам све мање речи, све мање,

којима могу да се одбраним, .

које могу да додирнем, које волим:

Падржавам и покрет за ослобођење жена,

або то зависи од мене у шуми.

Има толико много начина и стаза

у невидљивим таласима видљивога!

Мислим да ово неће изазвати смех,

јер сањах, крв ми капље, капље,

са чела лепога, са лица мога, љубави,

којој беше сличан сан, окренут наопако.

Сваки човек мења свој пут, као и пас, заталасан на брду, где невидљива ватра зачиње игру,

_ а ја изгубих анћела и лик.

Мењам оно у шта сам веровао, као кад неко изабира лубеницу. У покрету изабирам, изабирам, и смејем се, смејем, у сенци.

Гле: разорен простор, места која волим, после мене смрт на празном колосеку, Мисао разноси непоновљиве варке, ц стабло их носи, удаљава, удаљава, те запаљене руже бескраја, то измишљено, ту разбијену поворку година, та. плава ребра. Увек прекасно стиже чисти пламен, кад више нема коња у ветру! Правдам се тракама мишљења, не могу једноставније, засмејаћу се. Где су ми крила, где пљусак ранији, док коначност препознајем у души. Мисао се спушта у прашину, ја силазим, силазим, погнуте главе, затварам очи, падам у светлуцање, у влажну усијану ноћ дрхтања. Хоће ли ме муње дотаћи, смејем се и подижем главу високо! Пре смрти и пре пролећа, ја сам већ био кренуо ка планинама. 52 Мој облик, више непоновљив, разастрт, неки тајни извор призива, разговетно! Језик ми наслика лице и страх, мој отртач, проричући увек промену, сунцу, мени, тескоби. Пљушти то у животу п ја се осмехујем!

Васка Јукић-Марјановић

НА РУБУ ПУСТИЊЕ

И на крају заборава почиње нека мера, на крају лудости можда се престаје аш луд, само брат је онај који долази с леђа, шта онда када се са последње бразде више нема куд.

Мишљах да је крај а пустиња опет поче, песак засипа са сваке стране,

на суду живих мртви не сведоче,

у ирној короти у пороти |

вране.

У трајање садашњости рођењем улазе. бивши, сива кабаница неба оловну кишу носи, нетована. звер мрака коти се у срцу сванућа, из мртвих сећања преклињу блаженопочивши да буду последњи што се не престављаше боси, преко живота се не стиже до васкрснућа.

Ни испосника бити неће у запеченој

у пусти, тумарају оглувонемеле разгиеждвне птице, само озлобљени златоусти неуморно сричу посланише.

ОПЧИЊЕНИ

Безгранична моћ слабости срцима ' им ' хара,

човек излази из простора | распрострањености ума,

сачекујемо себе птимамо ситншиш милодара,

опчињени одметници у сенци

сиротињског друма.

Слабости наших нетујемо непокотене вулкане,

У сопственој лави сопствени смисао гасне

времена за обетоване дане

Увек и сопственом кривииом касне.