Književne novine
~ СУОЧАВАЊА
Поводом једног _ многоповодног пнема
У „Књижевним новинама“ од 1. новембра ове године наштампан је, с потписом Вук Крњевић, на-
"рис „О Марку Ристићу поводом
иступа Радована Зоговића“. У вези с тим, ја молим уредника „Књижевних новина“ да објави и ову моју напомену.
У своме напису „О Марку Ристићу поводом иступа Радована 30говића“ његов састављач је, осим свега осталога од свакојаке руке и намјене, рекао и то, како сам ја на овогодишњем Октобарском сусрету писаца, у реплици на реферат Св. Лукића „Српска књижевна критика у овом часу“, ,морао да поменем“ Марка Ристића, а томе што сам морао „лопринијело је... све оно што је Марко Ристић мислио и писао, бритко и бриљантно, управо оних година када је Зоговић, на незграпан и ванестетичан начин, почео да се спори с идејама (!) и људима у нашој (2) култури и литератури“. Затим се састављач потрудио да протумачити и то, шта сам ја хтио оним што сам морао: име М. Ристића поменуо сам „хтијући вјероватно да та придода(м) Свети Лукићу као отежавајућу околност и
„ доводећи га, уз то, још у некакву
везу и са совтетским часописом који га је помињао“ (Курзив мој. Р. 3). А послије „поводних“ мотивација и закључака, колико кратких толико ситурних и категоричких, прешао је на главно: написао је дирљиву љубостињску похвалу М. Ристићу, чија је схватања умјетности и њене друштвене функције, у духу ове врсте антидогматизма, претворио у табу и догму о којој се „више не расправља“ („Има намме, проблема које једна. култура, једно друштво апсолвира м о њима се више не расправља“).
А све ово, и све оно остало што је у саставу „О Марку Ристићу поводом иступа Радована Зоговића“ изречено, с које се год стране погледало, такве је врсте,
х
у
да чини немогућим и недопустивим сваки опширнији и директни одговор о чињеницама и „идејним поставкама“ у њему, односно сваки“ разговор с његовим аутором. Зато ћу се ја ограничити само на толико, да дословно нитирам двије реченице из поменуте своје реплике, које су писцу са става у овом случају послужиле као повод, изговор и „аргумента-
ција“. Прва од тих реченица Је.
препричани цитат из анкетног
текста једнога загребачког литера-.
та. У њој се, што састављач поменутог написа из неких разлога не помиње, осим Марка Ристића помињу и Крлежа и Тин Ујевић.
·" А Крлежа и Марко Ристић поми-
њу се само зато, како би се ап сурдношћу им дезинформативнош-
"ћу тврдње загребачког литерата
(Крлежа и М. Ристић „одлучно су се борили против догматизма и прагматизма“ скупа с Тином Ујевићем!) алудирало на природу Лукићевог | „антидогматизма“. Ево те двије реченице, онако како су, пред неколико десетака присутних, прочитане на овогодишњем
· Октобарском сусрету писапа:
„Један хрватски литерат написао је прије седам или осам тодина у једној анкети московског. ча-
сописа „Вапроси литератури“ да:
су се Марко Ристић, Мирослав Крлежа и Тин Ујевић цијелог живота досљедно борили против догматизма. И С. Лукић такође воли ла на ту руку много говори о догматизму.“ . Ето тих реченица, јединих у којима се у мојој реплици помиње име М. Ристића, па нека оне, упоређене с оним што је на почетку из написа „О Марку Ристићу по
"водом иступа Радована Зоговића“
цитирано, покажу каквим се знањем и каквим методима служи аутор тога написа, какве циљеве оваквим поступшима жели да постигне. Радован Зоговић
НАПОМЕНЕ С ПРЕДУМИШЉАЈЕМ 1)
Поводом Зоговићевог
НЕМАЈУЋИ, или не хтијући да има јер се прави „безазлен“, озбиљ нијих аргумената за приговоре на мој текст „О Марку Ристићу по водом иступа Радована Зоговића“,
„Зоговић је покушао да опробаним
методама својега публицистичкој дјеловања, љепљењем етикета које имају идеолошко-прагматичко. политички смисао, девалвира мо. је тврђење о његовим познатим догматско-политикантским | УЈАУРмама, Ти су текстови објављени џ Зоговићевој књизи „На попри
шту“ и свако, кога то занима. може их прочитати. Погледајмо
како се данас Зоговић користи
својим опробаним методама. Он ће, у свом писму уредништву „Књижевних новина“, рећи да сам ја маписао „дирљиву љубо стињску похвалу Марку Ристићу“ сврстваајући ме малтене међу калуђерице, у окриље манастир ског начина мишљења. Та „наив ност“ старог мајстора етикетира ња је заиста дирљива Али остави: мо то по страни. Извјесно је, да се ни у мом, ни У Зоговићевом, тексту не говори о калуђерицама већ о проблемима марксистичког тумачења умјетности, о проблеми-
„нанвног“ одговора
ма о којима су Марко Ристић и Радован Зоговић имали опречне ставове и у периоду између два рата а и послије другог свјетског рата. О томе, дакако, постоје тек. стови, књиге и интерпретације критичара, што је, мање-више, познато нашој јавности. '
У свом тексту „О Марку Ристи. ћу поводом иступа Радована Зоговића“ тврдио сам да је Зоговић у свом, вјероватно првом, иступању у нашој јавној књижевној ријечи послије 1948. године, морао по менути Марка Ристића због тога што је баш он био догматичар раг ехеПепсе у доба док је јавно објављивао своје публицистичко идеолошке текстове сукобљавају ћи се и са идејама Марка Ристића из година „када је Зоговић на незграпан и ванестетички начин почео да се спори са идејама и људима у нашој култури и лите.
ратури“. Зоговић је тих година, на.
примјер, објавио песму о Дон Кихоту у Шпанији, а показало се, након тога анализом тог литерарног састава да он Дон Кихота ни: је читао, или га бар није разумио, јер је о њему писао бесмислице које не само да немају везе с по
СТРИП „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА“
|
ИЦ Ма о 53
ЗРУЧЕ
„доступан
у
езијом већ ни са елементарним понимањем литературе,
„Додуше, на такве бесмислице Мр Ни су га својевремено и
арко Ристић и Мирослав. Крле жа. Све је то јавно објављено на нашем језику, у нашим књигама и часописима и може се, ако то не кога занима, такође лако провје: рити. та -
Има, међутим, ствари које је тешко провјерити јер нису јавно објављене а о њима се јавно гово. ри, и пише, ар
Једна од таквих ствари које је. данас и овдје, немогуће јавно провјерити јесте, несумњиво, везана за Радована Зоговића, за његов текст који је само „посвећенима“ У књизи „Стварање марксистичке књижевне критике
иноземним словенским земља
ма“ (Москва, 1972, издање Акаде
мије наука СССР-а), на страни 309 аутор текста „Развој марксистичке естетичке и литерарно-критич-
ке мисли у Србији 30-тих година“,
М. Богданов, цитира Радована 30 товића, позивајући се, у фусноти
под бројем 54, на. текст „По. стојање и постајање“ за који се, у тој истој фусноти ка. же да је аутобиографски ог
лед и да се као рукопис чува у Институту за славистику и бал. канистику Академије , наука СССР-а. Према тон то Е но је сазнати да се Зоговић кри: тички односи према социјалним пјесницима који пишу шаблонске стихове, У свом коментару, који се налази одмах послије овог цитата, аутор текста М. Богданов хвали „умјетничку вриједност“ социјалних пјесама Радована Зоговића, '
Можда ћемо имати прилику да нам Радован Зоговић објасни ко је стварно М. Богданов јер, на жалост, из ове књиге он је познат само као М. Богданов. Можда ће мо чак имати прилику, исто тако, да нам Зоговић објасни, уводећи и читаоце „Књижевних новина“ у „посвећене“, гдје су све похрање ни његови рукописни текстови ко. ји нису приступачни и познати југословенској јавности и шта се све у њима налази За сада морамо да се ослонимо само на оно што нам М, Богданов каже.
Наравно, М. Богданов се не задовољава смао похвалама Радовану Зоговићу. Он ће Крлежи и Ристићу, оном истом Марку Ристићу о'којем има потребе да го: вори и Радован Зоговић у својој првој јавној књижевној ријечи послије 1948, тодине, рећи слије деће: „Ипак, н поред све разлике у погледима, терминологији и аргументацији, филозофска основа тадашњих _естетичких концепција Мирослава Крлеже и Мар ка Ристића била је истоветна. Она се одликовала. јас но израженим субјективизмом, антитрадиционализмом, биологизмом и анархо-индивидуализмом. Тиме се објашњава и чињенича (која је понекад проучаваоцима представљала загонетку), што су
"обојица, критикујући буржоаско
друштво, његову етику и културу. истовремено жестоко критиковали не само „социјалну литературу“ и очигледне погрешке њених представника, већ и основне поставке марксизма и принципа марксистичке естетике“.
Ево, дакле, шта мисли о Марку Ристићу М. Богданов који има увида У „посвећене“, интерне тек: стове и материјале Радована Зого вића. И то у „посвећене“ текстове Радована Зоговића који говоре о. оном истом периоду У којему су настали текстови Мар. ка Ристића за које ја мислим да су утемељени у модерно мишљење, у онај степен критичке свијести у нас који јесте и антидогматски и антиграђански.
Због тога сам и тврдио да је Радован Зоговић морао помену.
. ти Марка Ристића јер он, по мом
мишљењу, није измијенио; или бар није јавно објавио, своја размииг љања из времена овога о време ну оном, о времену о којему пи. ше и М. Богданов, када је заступао ставове-који јесу „примитивно и недоучено тумачење друштвене функције литературе КОА нас“. Богдановљева упућеност у „посве ћене“ и тајне Зоговићеве текстове и сама спада у метоле Радована Зоговићаг.
, кав „мајсторлук“
Ето, дакле, метода којим се служим ја, метода који је базиран на јавности објављеног текста. а "и метода којим се служи Радован
Зоговић дозвољавајући себи и та «да се његовим
· посвећеним“ писци који далекције и Ми
конспиративним и текстовима служе, ју „марксистичке“ рославу Крлежи и Марку Ристићу, и другим нашим књижевнипџима.
На завршетку свог писма „Књижевним новинама“ Зоговић поставља питање: какве циљеве же лим да постигнем својим „поступцима“-у тексту „О Марку Ристићу. поводом иступа Ралована Зогови -ћа“. Надам се да му је сад на то питање јасно одговорено. Истини за вољу, на то питање одтоворио сам му антиципантно у тексту „О Марку Ристићу поводом иступа Радована Зоговића“ али он то ни је хтио ла „схвати“, Због тога ћу поновити:
„С идејама Марка Ристића мо тућно се спорити само у име лош веће слободе но што је он проповједао, у име суптилније опјене умјетнине но што ју је он имао, у име иниверзалнијег тумачења културе но што га он има. Сваки друти приступ дјелу Марка Ристића духовно је нерелевантан. А нај мање је релевантан онај коти покушава да у име превазићених критеријума, у име критеријума прошлости, унизи духовне залете
" Марка Ристића. Такав приступ је
врше податак о ономе ко та при. мјењује но о самом Ристићеву
дјелу.
Мправо због тога је баш Зоговић морао поменути Марка Ристића.“
Вук Крњевић
(
КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ
Уређивачки одбор: др Петар Волк, Васко Ивановић, Миодраг Илић, ар Драган м, Јавемић (главни и олговорни упелних), мр Љубиша Јеремић, Вук Крњевић (заменик главног уредника), Чедомир Мирковић, Богдан А. Поповић, Владимир В. Предић, (секретар редакције). Владимир Стојшимн, Бранимир Шћепановић Гехничко-уметнич ка опрема: Драгомир Аимитријевић.
Књижевни савет: др Димитрије Вуче нов, Предра: Делибашић, Енвер Берћеку, др Милош Илић, Душан Матић, др Војин Матић, Момчило Миланков, др Драшко Рећеп, Јара Рибникар, Душан Сковран, Алекса _ Челебоновић, Зуко Шумхур. Пал Шафер. Идејно решење графичке ·опреме: Согдав Кршић,
Анст излази сваке друге суботе. Цена 1,50 див. Годишња аретплата 30; полуго. дишња 13 динара, з за иностранство аво, струко. Лист излаје Вовинско-издавачко тредузеће „Књижевне новине“ _ Београд, Фуравцуска 7. Директор Војислав Вујовић. Телефони: 627-286 (редакција) и. 626-02) (ко. мерцијално одељење 8 гдминистрација). Текући рачун: 608-1-208-1. Рукописи се не враћају. Штампа: „Глас“, Београл. Влај котућето 5
тм МЕМОКТАМ
ђета_
Вукановић
(1872—1972)
У СТО ПРВОЈ ГОДИНИ умрдла је, 1. октобра, Бета Вукановић, сликар, педагог, карикатурист, сведок и учесник многих догађаја који су означавали етапе рађања модерне српске уметности. Њеном смрћу није само нестао најстарији српски сликар и педагог који је већ деценијама припадао историји у позитивном смислу речи, нестала је заправо личност која је на- један специфичан начин означавала континуитет естетичке мисли у овом нашем културном поднебљу, од оних преломних. година с краја ХЛХ века до потпуне афирмације нових схватања сазрелих у делу Надежде Петровић. Бета је већ тада (и управо тада највише) отпочињала. и садржајно и формално ослобаЂање сликања од академских постулата, отворивши пут светлости
"на својим платнима која настају
у отвореном простору, ПОЛ СУРцем, у јаким бојама — зрелим хармонијама. Она је значи једна од граничних линија између „академског реализма с краја прошлог
_ века и нове сецесије и пленеризма
с почетка нашег века. Она је у том процесу била међу ' водећима, равноправно стајала уз Милоша Голубовића, Ристу Вукановића, Пашка Вучетића, Љубу Ивановића, Боривоја Стевановића, Алексића и Малишу Глишића. Попут Марка Мурата знала је да слику ослободи хладног колорита и претвори је у динамичку игру топлих, јасних тонова, пуну
покрета.
Рођена је 16. априла 1872. у“ баварском граду Бамбергу. Сликар. ство је учила у Минхену Од 1889. до 1896, најпре у Академији а затим приватно код познатог сликара К. Мара и још познатијег педатога Антона: Ажбеа. Јелпо време студирала је и у Паризу.
Од 1898. живи у Београлу где излаже са својим мужем, Ристом Вукановићем и вајаром С. Роксандићем. Њена права активност започиње управо оног тренутка
"када је 1900, заједно са Р. Вука-
новићем. преузела сликарску шкоду покојног Кирила Кутлика (Ср-. пска цртачка и сликаоска школа),
Са ретком преданоштћу учествује
у "уметничком животу патријар-
халне Собије, излажући већ на
Првој · југословенској изложби
1904. Слободна и слоболоумна. ка-
ко се сећају њени савременици
и многобзојни ученити, оставила
је за собом велики број карика-
тура познатих савременика, књи-
жевника, политичара и уметника.
Многе од њих, као ни велики број
њених слика, ни данас нису из-
губиле призвук актуелног, све
жег, оштроумног. .
Добар део свог живота посветила је Друштву српских уметника „Лада“ у чијем је формирању, 1904. активно учествовала, док је касније постала његов доживотни почасни председник.
Већ од својих савременика схва ћена је озбиљно, као стваралац великог потенцијала и сигурности. Довољно ће ваљда бити ако наведемо само једно мишљење које је још 1904, изрекао Богдан Поповић пишући о Првој југословенској изложби: „Све четири изложене слике су добре и показују свеж и крепак, скоро бих рекао мушки, посматрачки дар. М пољу је једна од најсвежијих ствари на овој изложби... Пуна ваздуха и светлости и свежих, боја, сликана крепким, широким потезима; тачна у посматрању, ова слика, мако је више нацрт но слика иде у најсимпатичније у нашем одељењу...“
Оставила је иза себе дело које и обимом представља јасно сведочанство не само о дугом већ и о изузетно плодном животу. То дело још увек чека праву критичку реч. (С.
Црта Душан Лудвиг