Književne novine
· тација.
„животу поста
У ОВОМ БРОЈУ: -——
ПОРТРЕТ ДЕСА симовић “> МАК.
Др Драшко Ређеп: У поновно ЧИТАЊЕ ЋЕ.
САНКЕ | МАКСИМОВИЋ Нови стихови и препеви | Десанке Максимовић
Чедомир Мирковић: СТРАН. ПУХИШЕ књи „КРИТИКЕ РВ
Др Бранко Милановић: ФР ГРГО МАРТИЋ И ИДЕЈЕ О ПОЛИТИЧКОМ И КУЛ. ТУРНОМ ЈЕДИНСТВУ
Миливоје — Јовановић; „ФИНСКИ. НОЖ“ ЗА МИХАМЛА БУЛГАКОВА
Др Драган М. Јеремић: ЛИКОВНА УМЕТНОСТ НА ТАУ ЈУГОСЛАВИЈЕ
. ПРОЗА – Миодрага вића
ПЕСМЕ Лазе Лазића
ХУМОР МИ САТИРА — текстови дра Милета Станковића, Алека Марјана, дра Ивана Шопа, Пере Срећковића и Душка М. Петровића
КРИТИЧКИ МНАПИСИ О КЊИГАМА Бранка Миљковића, Андрије Стојковића и Луке Штековића — пишу Богдан А. Поповић, Слободан Петровић и Радојица Таутовић.
Петар Волк: ДВАДЕСЕТ ПЕТ ГОДИНА САВРЕМЕ. НОГ ПОЗОРИШТА
Радован Зоговић: ПОВОДОМ ЈЕДНОГ МНОГОПОВОДНОГ НАПИСА
Вук Коњевић: ПОВОДОМ 30ГОВИЋЕВОГ „НАИВНОТ“ ОДГОВОРА
Др
Булато-
Након Писма друга Тита и.Извршног бироа СКЈ многе културне и просвет-, свој садашњи рад и, самокритички га оцењујући, проналазе могућности за нове акције. „Књижевне новине“ ће „радо уступити простор сваком покушају да се покрену нове акције у корист кул-
не установе преиспитују
туре.
_ТОВОРИ ПРЕДСЕДНИКА ТИТА,
посебно товор који је одржан политичком активу „Србије, као и писмо Извршног бироа Председништва СКЈ — потребна су инспи• рација, али и обавеза да и ми у култури критички анализирамо свој рад. Истовремено, и да се определимо за оне актуелне за: датке и трајније послове, који ће доприносити развитку друштва у целини. Сматрамо да и Културно-просветна заједница Србије као једна од координирајућих организација у, целокупном само“ управном систему културе — и ма и обавезу и одговорност да у овом · тренутку свестрано анализира своју праксу и утврди, по“ себне задатке који је очекују У наредном времену. Отуда, расправа о нашем раду јесте у много чему и расправа о _куатуУрном животу у целини, особито о оним димензијама културног живота које се односе на социјализацију културе, културну политику и о стваривање утицаја друштва на културни развој.
Ти ; ; Културни живот наше републике карактеришу присуство, а и утицаји више националних култура, затим различита културна. развијеност, која се испољава У тотово неухватљивом распону ФА врло развијене мреже културних установа до празних простора, У којима су културне иницијативе права реткост, као и неједнак материјална, кадровска, простор“ на основа за културни рад, И
слично. И у таквој ОИ остижу се значајни резултати. · 5 У г ачан је рад
многим срединама пој
МетотећЕх културних У осниване се нове, подстицани су нови облици културних актиане; сти, посебно аматеризам, Пе Бени су нови објекти за ХуАУРН У рад, стварана је повољна КА за културу. Развија се, између суседних отштина,
алитет, врсни културни рив често, има позитивне последице
То се посебно огледа У Одра њу сталних културних ма
4 радиционалдних Е трн ских средина и публике, која Ума. развијене културне навике, св чајнији учесници у КУ та ју и фабрички и лективи, сеоске средине и Пе Културне институције, иако ја увек недовољно оспособљене савремену комуникацију ове 2 званом неком, а и са такозван давбм. показују све већи ИГРЕ за продирање и у те ми о лом времену За иВЕ и то у гото-
ко стваралаштво, свим својим дисциплинама, ДО“
стирао је запажене, и ван Невлух граница, признате резултате. Упоредо са економским јачањем
" Поред
до-
БЕОГРАД, 16. НОВЕМБАР 1972. 1мУда-— =
ЊИЖЕВНЕ
ЛИСТ ЗА КЊИЖЕВНОСТ И КУЛТУРУ
ДОМ КУЛТУРЕ У НОВОЈ ВАРОШИ 'У КОЈЕМ СЕ, ЗАХВАЉУЈУЋИ НЕ САМО ГОСТОВАЊУ ИСТАКНУТИХ УМЕТНИКА СА СТРАНЕ
НЕГО И МНОГОБРОЈНИМ ДОМАЋИМ АМАТЕРИМА, ВЕЋ НЕКОЛИКО ГОДИНА ОДВИЈА ВРАО ИНТЕНЗИВАН КУЛТУРНИ ЖИВОТ. ПОТРЕБНО ЈЕ, МЕБУТИМ, ДА СЕ И У МНОГИМ ДРУГИМ МЕСТИМА ИЗГРАДЕ ТАКВИ ДОМОВИ И ОСПОСОБЕ ДА БУДУ ЖАРИШТА КУЛТУРНОГ ЖИВОТА У ЈЕДНОМ КРАЈУ НАШЕ ЗЕМЉЕ,
појединих крајева и средина, стварају се-и нови стваралачки центри, који доприносе деметрополизацији и демократизацији
културе. Такође, систем средста-
ва масовних комуникација омогућује да и средине без организованог културног живота могу да прате културне и уметничке програме.
Карактеристично је да су по следње године биле и године напретка култура народности. Остварења албанске, турске, бугарске, мађарске, румунске, русинске, словачке и других култура народности све израженије. о60гаћују укупни културни живо Републике Србије. |
2.
Културни живот. је, међутим, имао и своје видне, празнине. Појединачни резултати су често во“ дили самозадовољству и нису са државали стални критички однос. “тисци, статистички показатељи и процеси су обично бивали до: вољни за стварање позитивних оце на. У настојању да се у пракси оствари прокламовани друштвени статус културе, више смо, сви заједно, па и Културно-просветна заједница, говорили 0 потреби промене односа према култури него о потреби промене односа и у култури.
И поред познатих појединачних примера, радничка класа не“ ма израженији утицај ни видније учешће у културној политици. Проширење културне политике на теме културног живота рад: ничке класе тражи истовремено,
у овом БРОЈУ ВИЊЕТЕ ДРАГИШЕ ФОБРАДОВИБА - Е
и стварање услова за њено активно ангажовање. У ствари, то подразумева даљи развој самоуправне културне политике. Оспорена теза да о култури не треба да одлучују само културни радници, није, међутим, увек добијала практични израз. Нарочи-
то у оним срединама у којима је.
био сужен културно-политички ангажман и у којима је културна политика била ограничена на расподелу културног динара, а од нос према култури поистовећиван са обимом средстава.
У последњим годинама нису се систематски организовале расправе о идејним аспектима кул турног развоја."0О њима се једи-
. но разговарало у случајевима по-
јединих ексцеса у култури, и то
када су претходно реаговале по-
литичке институције. Таква пракса је водила културне организације у готово неутралну позицију, која је особито била видна У познатим. примерима националистичких и сличних манифестација. То' је погодовало јачању монопола, како монопола у одлучивању, тако и монопола у иде јама, и то у оним идејама које су, својом конзервативношћу или аиберализмом, сспутавале само. управни , културни развој. .
Појавама национализма у култури није се супротстављало ефикасно. Нису се истраживали уз роци, није се утврбивала одго-
-ворност, није се- довољно преду“.
зимало да се сузбију они који су се, опет, можда у другом виду и на другом месту, појављивали и деловали. Некад је напионалистичких' појава највише било у про
славама појединих датума или.
Аичности, затим се њихов удар преносио на награде у култури и уметности, па на издавачку де латност, и слично. Не треба ве. ровати да је увек могуће и једноставно препознати националистичке садржаје. Не треба веровати зато што је у вишенационалној Србији одјек појединих ; догађаја веома различит и што само стална идејна и критичка акција може да уочава прикривене изразе таквих појава. ' Национализам култури није само србовање, није само величање српске прошлости, већ је и — кад се ради о српској култури — потцењивање других, па и њихово непризнавање. Тако је и са осталим културама у нашто! републици, које, такође, нису без таквих примера.
У време затварања националних култура, до ХХТ седнице Председништва СКЈ, међурепубличке комуникације су имале више манифестапиони а мање рад: ни карактер. Сопијалистички циљеви сваке напионалне културе, који и чине зајелничким све натле културе, нису стављани у пр.
ви план, Више се говорило о по.
Х
() НОВИМ ОБАВЕЗАМА КУЛТУРНО. НРОСВЕТНЕ ЗАЈЕДНИЦЕ СРБИЈЕ
себностима. Више се говорило о ономе ште раздваја него о ономе што чини да јесмо самоуправно социјалистичко друштво, друштво јединствене радничке класе и друштво заједничке будућности. Отуда, као један од првих задатака јесте да ' међурепубличке културне комуникације, као и културна сарадња, народа и на родности, постану организована акпија, која треба све више да добија својства заједничког и синхронизованог система, у којој ће свака национална култура и-
мати свој самостални и равно пргвни пут. : Више него досад, у центар
акције треба 'ставити борбу за праве културне вредности. Једино згражавања над појавама некултуре више не могу да задовоље. Презир поема организованој друштвеној борби против неукуса не користи култури, још. мање дру-“ штву. То не сме бити, као што је до сада био случај, ни само простор за законску регулативу, "већ мора ~ провереним вредно“ стима и хуманистичким садржи' нама '—" имати карактер сталне акције у развијању _ културних навика и у подизању нивоа културног образовања. Шунд, чији је смисао за комуникацију врло изражен, нарочито неповољно утиче на младу генерацију. Од одбране од досаде, он постепено постаје фактор начина мишљења. До-
лази до замене идеала идолима.
На жалост, свему томе 'често много доприносе и друштвене институције, основане или ортанизоване од друштва за друштво и културу. . ИН Посебно се треба заузети за · потребу ширег учешћа јавности у конциповању програма појединих културних институција и ма" нифестација. Није мало примера 'елитистичког, аристократског, и· дејно недореченог, традиционалистичког, конзервативног и. сличног програмирања, иза којих сто"ји привидно самоуправно одлучи- вање. Мора се осигурати јавна одтоворност како за концепцију, тако и за њену реализацију, као и за сва и материјална и друга
средства која друштво улаже у.
поједине програме. Овде треба истаћи да би са · посебном пажњом ваљало размотрити будући рад заједница кул-
туре, и то како њихов састав и.
начин дејства, тако и начин конституисања средстава за култу. ру, 0 којима треба да одлучују они који та средства стварају. То је услов за тако потребно подрутштвљавање културе, за које смо се иначе сви у много прилика већ изјаснили, у
Наставак на 2. страни
Милош Јевтић
7 ЦЕНА 1,507 АНАР |
ОвиНЕ
ЈУБИЛЕЈИ. |
ХУМОР ЈАКОВА.
ИГЊАТОВИЋА
Сто педесет година од рођења великог српског књижевника _
ХУМОРИСТИЧКА ВИЗИЈА живота једна је од најбитнијих ком понената _ српског рсализма, О родоначелника "ове књижевне школе “до последњег њеног и највреднијег представника, од Јакова Игњатовића до Бранислава Нушића. Тој прихватљивој констатацији, међутим, тек у најно вијим истраживањима посвећено је довољно пажње, с обзиром да су вишестрани разлози који су довели до хумористичког сликања. живота. Хумор је, пре свега, помагао отелотворењу првог захтева теорије реализма — да ве родостојно одражава живот; по том је, као што је приметио Дратиша Живковић, хумор доприно-
· сио стварању аутентичне нацио-
налне литературе, спасавао је Од сувишног понављања; хумор је развијао опсервацију што је та: дашња критика особито ценила код писаца; српска књижевност настајала је у дотицају са рус ком, односно украјинском књижевношћу у којој стварају вРрсни хумориста и сатиричари (Го тољ и Салтиков-Шчедрин); реа аистичка приповетка је настајала на основу анегдоте, у ери о душевљавања народним умотворинама па је анегдота уношена у књижевност као видна ознака тог опредељења, будући да је већина писаца српског реализма по тицала са села; хумор је највиталнији начин обрачунавања нове књижевне школе ба старом (пародијом, на пример); хумор је доприносио политичком разрачунавању, мамио је интерес читалаца и помагао стварању читалачке публике; и на крају, од“ товарао је унутрашњим вокацијама писаца српског реализма.
Јаков Игњатовић је у много чему антиципирао наш књижевни развој. Посебно признање заслужује зато што се залагао за стварање романа и посебно за стварање хумористичког романа. То говори да је био у токовима модерне европске књижевности и да је одредио правце будућег развоја не само својим белетристичким остварењима него и залагањем за ту врсту литературе. О томе је Игњатовић писао: „Ср“ бин је доста подсмешљив у <0цијалном животу, пун вица, па ето и списатеља и публикума схо дАног за хумористилке романе. У томе држим да би Срби, за кратко време, и друге своје суседе превазишли" („Рапсодије из про шлог српског живота"). А сам Иг њатовић је био под непосредним утицајем Ј. Стерије Поповића о чему и сам сведочи.
Јовану Скерлићу дугујемо захвалност за обнављање интересо“ вања за дело Јакова Игњатовића. Но у првој, и досад јединој монографији о Игњатовићу СкерАић је начинио и неколико потрешних констатација. Једна од њих односи се на Игњатовићев хумор. Скерлић тим поводом бележи: „Код Игњатовића има мало хумора, досетке су му ретка и прилично тупе", јер је Скерлић био заокупљен доказивањем из: весних теза које је потпуно поимање х зстичке визије живота. Истина, Скерлић ће се доцније донекле исправити, тврдећи, на другом месту, за Игњатовићев првенац: „Иако скривен под обиљем хумора „Милан Наранџић" је, наш најозбиљнији продукт књижевности. Хумор слу жи да разблажи велику, да не
ем жалосну, озбиљност пред: мета“, погађајући и теоријски м практично суштину проблема.
Хумор Јакова Игњатовића, као и хумор осталих српских реалис: та, изузимајући донекле Бранислава Нушића, остао је недовољ но до данас испитан. Хумор је
_ код њих врло често комплемен-
тарна страна реалистичког третмана стварности. Мгњатовић је најдуховитији када је најприроднији. Бергсон У „својој студији о смеху тим поводом каже; „Ефекат нам се чини утолико ефектнији уколико узрок пронађемо пр лим“, тако да врлину Игњатовићева смеха видимс: у томе што се „смех сам од себе раз вија. Нема предрадњи и смитљања у доношењу комичних ситуација. Све је ненамештено. Смех је на тим местима пласти“ чан. пенушаво виногралаоски до бпооћудан __ као у приповедању". (Велибор Глигорић). Код Игњатовића бе показује законитост хумористичког сликања у томе што игром асоцијапија једна комична ситуација рађа дртту (видети необично успеле пасаже о Баковању у „Милану Наранџићу" и „Трпен спасен"). Писац не пропушта ниједну могућност да се не полсмехне или осмехне. Детаљна анализа показала би неколико полвоста хумотистичке визије Игњатовићеве, Најрафи: нованији хумор он ствара кадл
Наставак на 2. страни
Радомир Ивановић